Intervju – Jelena Bogavac, rediteljka i spisateljica

Moje pisanje je moja utoka 2

fotografije: marija janković

Moje pisanje je moja utoka

"Danas sve suviše svetli. Blješti beda, vidi se iz aviona. Nema za mene mesta među stranim plaćenicima. Domaćina nikad nisam izdala. Pevam sve pesme na slavama i kad je dozvoljeno ljubim se tri puta. Umirem od ljubavi za svoju zemlju i sve češće odlazim u planine. Lepa je lepa Srbija, grozno je grozno naše društvo"

Kad na sajtu beogradskog izdavača Portalibris kliknete opciju "najpopularnije", na prvom mestu se pokaže knjiga Jelene Bogavac u kojoj su romani Betmen nad Zvezdarom i Robin sa krsta. Prvi je napisala devedesetih, a drugi ovih dana. Izdavač objašnjava da ova dva junaka, simbolički nazvana Betmen i Robin, daju neobičnu sliku tri decenije koje ih dele i života mladih ljudi koji u njima traže svoje mesto. Oni su na margini, oni nepravilno govore, a njihove priče gotovo poetski oslikavaju sudbinu i emocije generacija kojima pripadaju.

Jelena Bogavac je režirala veliki broj predstava, nekoliko puta je nagrađivana, osnovala je i vodi nezavisnu pozorišnu trupu Drama Mental Studio, zaposlena je u Bitef teatru kao dramaturškinja i urednica repertoara. Oba romana napisala je na osnovu stvarnih priča stvarnih ljudi.

"VREME": Betmen nad Zvezdarom je ponovo rođen zahvaljujući Robinu sa Krsta, i obrnuto: ne bi bilo vašeg Robina da nije bilo Betmena. Plus, Betmen iz 1996. je dopunjen, kako piše na korici knjige. Šta je razlog ove uzročnoposledične veze?

JELENA BOGAVAC: Betmen nad Zvezdarom je imao nekoliko izdanja. Počeo je kao kolumna u DEM-u devedesetih, u detektivskom magazinu, uređivao ga je Zoran Bogavac, moj otac. Te novine su se bavile aferama, razotkrivanjem brutalnih prevara, krađa, otimačina i manipulacija, pronevera i gadovima od kojih je bila satkana stvarnost devedesetih. Gotovo za svaki tekst stizala je nova tužba u redakciju DEM-a, Bogavac je provodio sate po korumpiranim sudnicama gde su ga optuživali barabe i lopovi. Moj tata je bio neustrašiv čovek, brilijantan novinar. Nije mogao da me nauči talentu – s tim sam rođena. Ali naučio me je etici i bezobrazluku i naučio me je da budem hrabra kad pišem. Da budem hrabra dok pišem i živim. Radoznala i povodljiva, devedesetih sam trošila sate na ulici sa svojim banditima. Jer tada smo svi bili mali banditi. Izazovi naše mladosti počinjali su sa milka čokoladama koje su se na pijačnim kutijama prodavale za marku i po, što je bio svemir u svetu u kom je roditeljska plata dostizala deset ili petnaest maraka. Moji drugari su obijali radnje, krali sa tezgi, iz izloga "na trkača". Svi su dilovali marihuanu pa od zarađenog kupovali milke za svoje devojke. Vladala je neka vrsta anarhije i beznađa. Bilo je mnogo oružja u Beogradu. Vrućeg sa frontova i lako dostupnog. Porodice su razorene, osiromašene, a deca jadnici su se sama borila za egzistenciju. Sećate se, bilo je jezivo. Plate su stizale u zaleđenim butkama preko sindikalnih kupovina, plata je mogla biti bilo šta: sto jaja, pet konzervi, pakovanje margarina…

"Vlasnici frontova za nacionalno istrebljenje" vladali su ulicama. Tukli, silovali, hapsili, ucenjivali. Sveži i obogaćeni ratnim sukobima, okrvavljenih ruku, mleli su nas ko mleveno meso. Nas dobre učenike iz finih porodica. Sve se pomešalo, klase su se izudarale, sreli smo se sa bitangama i pristajali na nova pravila igre. Bili smo prestravljeni i poniženi, ali šta zna dete šta je raspad društva: živeli smo ulicu punim dahom. A šta drugo, a kako drugačije?

Veoma sam brbljiva osoba, te sam mnogo brbljala o svojim doživljajima kod kuće. Tata mi je reko: piši o tome, objavićemo u DEM-u.

Nisam imala strpljenja za više od pet šlajfni nedeljno, te je tolika bila i kolumna. Izgleda da sam pisala čistu istinu jer uskoro su u DEM pristigla preteća pisma tom Gaji Betmenu, iz čijeg sam izmišljenog lika pisala varirajući prave događaje. Umesto da me samelje vreme, samlela sam te sadržaje, postajali su deo mog talenta, moje inspiracije. Moja karta za izlaz, za preživeti. Sve je postajalo materijal za moje pisanje. Moje pisanje postalo je moja utoka. Pucala sam u srca bam-bam. Sakrivena iza lika Gaje Betmena konačno sam mogla da se svetim. Verovala sam da im se podsmevam, zabavljalo me da govorim kao oni – kao ulična baraba. Već u trećoj kolumni postala sam on, Gaja Betmen, počela sam da ga volim i pronašla ogromnu empatiju za ovog uličnog heroja. Zaljubila sam se u neizbež dramaturgiju njegovog evidentnog kraja. Njegovog uspona i pada. Sve je postajalo melodrama, sve više o meni, o nama, sve manje smešno. Kolumna je postala tragična ispovest. Nije više imala veze sa novinskim tekstom. Nakon desetak nastavaka stigla sam do kraja i Gaja je umro upucan. Tata urednik je rekao: sad je dosta, gotovo, knjiga je gotova. Bilo mi nekako žao, pa sam uzvikivala na kućnom kolegijumu: ali, tata, mama, Minja, nije gotovo jer Gajina ženska Suzana je trudna, sigurno je trudna, pobegla je u Milano i tamo će roditi Gajinog sina!

Baš me briga, rekao je tata urednik.

Priznaćete da ga je zapravo baš ta novinska smrt učinila večnim u romanu.

Kroz nekoliko godina Betmen nad Zvezdarom štampan je kao mala knjiga nalik stripu, mek povez sto dinara. Praktično se ušunjao na tržište i uspeo da preživi nekolika doštampavanja, uglavnom pred Sajam knjiga. Prvi koji su obratili pažnju bili su momci sa bivšeg Radija B92. Zato što ih je roman zabavljao, zato što su ga razumeli, zato što je govorio našim jezikom o nama. Bio je takoreći glas generacije. Precizna i istinite, u slengu ulice devedesetih. Siromašne, nadrkane i bedom izbezumljene – naše herojske generacije, porasle u Miloševićevoj bašti trnja. Deca izblamiranih i osiromašenih roditelja, deca pozadine fronta, embargo fešn deca. Vrlo mladi ljudi u rovovskoj borbi na frontu nove bede.

Tih godina, nakon nekog Sajma knjiga, prilazi klinac meni i Minji, dosta agresivno kaže: Ti si Jelena Bogavac! Minja kaže: Zna te sa TV-a. Mali kaže: Ti si napisala Betmena nad Zvezdarom! Kažem pomalo uplašeno: Ja sam. Mali izvadi ličnu kartu i kaže: Potpiši se. Zašto?, pitam. Kaže mali: Ti si napisala moju biografiju, sad mi se potpiši u ličnu kartu.

Heh. Potpišem.

Knjiga je nakon nekoliko izdanja nestala sa tržišta, jer raspala se ta izdavačka kuća. Pre ovog reizdanja mogla se naći samo na limundovim kupindoima i to po ceni od 1000 dinara! Ako ima moj potpis. Ko zna koliko bi koštala potpisana lična karta uz knjigicu prodavca!? Sigurno 1500. Ahaha.

Jovana Ristić, urednica novonastalog izdanja Portalibrisa, predložila mi je da kad ga reizda Portalibris, napišem još nešto iz današnje perspektive. Čekala sam tu priliku potajno dvadeset i više godina. Hvala joj mnogo. Što smo povampirile Betmena i "pronašle" danas njegovog sina. Baš kad je sve stalo u Srbiji i u celom svetu, u periodu prve korona izolacije, sama sa svojim sinom u četiri zida na Medaku, pisala sam Robina. Sve je stalo, samo je Robin prohodao. Sreli su se tata i sin na jedinom mestu gde su mogli da se sretnu mrtav otac i živi sin – u romanu klepsidri, leđa u leđa, u istim koricama knjige – otac Gaja Betmen i sin mu Robert Robin.

Kakve su bile njihove generacije?

Moje pisanje je moja utoka 3

foto: marija janković

Generacije devedesetih su generacije moje mladosti. Mladosti sa dovoljno oružja i previše nepravde. Gaja je postao kriminalac: Gaja je dilovao, krao i pucao. Gaji su roknuli brata, pa je Gaja roknuo ubicu, a Gaju je roknuo Cigi, najbolji drug. Svako je svakog roknuo, ubio od straha. Melodrama je silovana, izneverena. Gaja se "lansirao u pizdu materinu". Nad novom zvezdarskom pijacom lebdi duh njegove osvete. Veliki, mračan njegov plašt – kupola neba naše mladosti.

Dole po ulici danas šeta njegov sin. Zove se Robert a zovu ga Robi. Ima 24 godine. Nema tatu, mama ga je ostavila. Živi sa babom. Sve što zna o bliskoj istoriji je potpuno pogrešno. Jer Robinu su menjali školski program nekoliko puta, pa je o sebi učio i da je Srbin, i da je Jugosloven, i da je četnik, i da mrzi Hrvate, i da voli Hrvate, i da smo pobednici, i da smo poraženi, i da smo žrtve, i da smo zlotvori. Profesori nisu hteli da predaju ništa iza Drugog svetskog rata, a već i o tom ratu ponudili su nekoliko verzija. Izludeli smo Robija svojim pripadnostima i on nam više ne pripada. Pobegao je sa časova naše istorije i botovskih zamki naše stvarnosti. Zgađen, izvaran, iskorišćavan, ne može da nas vidi očima. A jedino što nam je poverovao jeste "da je Kusturica vrh jer šta radi onim guskama". I da Bouvi lepo peva. Eto toliko. Nema utoku, nije krimi, nije agresivan. Nežan, radoznao i suicidan. Robin je probao sve lake i sve teže hemije. Robin sve laže jer svi lažu Robina jer je takva stvarnost 2020. Sve što nije jeste – u režimskoj štampi, na režimskim televizijama, u režimskim sudovima. Dosta to podseća na devedesete, jer svaki raspad pomalo je nalik onom prošlom, jer društvo ne može da propada na sto načina.

Betmen i Robin – anti-antiheroji. Dijalog dva vremena, jedno drugom nalik svojom bedom. Gaja je agresivac. Robin depresivac. U Robinovoj generaciji moderno je biti anksiozan, mladi vole tu dijagnozu. Ona je tako "emo". Meki suicid je formula dana – mladi piju zolofte, piju kiseline, piju bromazepame i ostale bensedine, koje najpre nalaze u ormarićima svojih majki. Tuga je u modi.

Betmen počinje sa piramidalnom štednjom Dafiment banke, a Robin se završava koronom i preporukom Aleksandra Vučića penzionerima da ne izlaze zato što neće biti mesta na groblju za sve njih. Taj period naših života završavate rečenicom: "Nema stajanja. Jer Robin je mašina." Deluje kao poruka za 2021. godinu?

Deca žele da budu mašine, roboti. Jer bolje robot nego bot! Jer mašina je prelepa, ima lampice i gumbove, monitor i mikročip, ne laže, može da se kreće virtuelno. Može da se reprogramira, popravi, da se rastavi do najsitnijih delova. I nikad je ništa ne boli i nikad ništa ne oseća. Toliko je savršena, ta mašina, da joj ne možemo ništa. Ne mogu im ništa botovi, ridže, političari, mali stranački bosovi, birokratija, lažni stručnjaci… pročitali su nas i preveli sebe na engleski, pa sa engleskog na binarne zapise. Mislim da su nas zastrašujuće prozreli. Ubili smo decu u pojam toliko da čak mrze da budu od krvi i mesa.

Suzana, Robinova majka, emigrirala je i spasla se. Kako joj je?

Grozno joj je. Preživela je. Pišem novi nastavak sage. Zove se Suzana iz Milana. Trenutno sam u istraživačkoj fazi, pravim intervjue sa Suzanama. A ima baš puno Suzana u Milanu. Sve žive vrlo slično. Prostitucija ima svoju čeličnu logiku. Lepa Suzana, jadna Suzana. Suzana monstrum: majka i kurva, lafica i sponzoruša.

Jezik u oba romana je individua, lik, čitalac ga primećuje / razmišlja o njemu nezavisno od likova koji ga govore. Takođe, deo radnje je i scenografija socijalnog miljea kome pripadaju likovi, boja njihovih stavova i emocija. Kako biste ga nazvali, šta se od vremena i sredine o kojima se govori nalazi u njemu?

Zajednička za oba vremena je ljubav prema deminutivima. Loši momci devedesetih vole da usitne. Da tepaju dok ne utepaju: "utokica, tetrapakica, smrtica krtica, kokica, lajnica gudrica cica mica". Vole da tepaju i njihova deca, što strašnija priča, to se više maze: "eksić, stondić, stranački restorančić kofi drimčić helti fudić". Ne znam zašto. Šaljivo valjda. Valjda olakšava situaciju, sladi, omekšava.

Robinov jezik je smrt srpskog. Otet, poengležen do granica nerazumljivog. Pre neki dan kaže mi sin koji ima trinaest godina: Dobio sam pet iz engleskog jer sam bezgrešno prevođavao sa ditejlima!

Shvatate? E to vam je srpski kad se prevodi sa engleskog. Jer kompjuter govori engleski, a oni mnogo vole komp i mnogo vole da govore ko on, a ne ko mi. Komp ne laže, dolazi iz dalekog a tako bliskog jezika engleskog. Jezik je moj ključ da otključam lik koji pišem. Mnogo sam snimala mlade Robine, pa slušala, pa skidala sa trake i najzad progovorila! Onda sam manipulišući istinitim pričama iskreirala tog klinca. Čudna stvar sa ovim današnjim žargonom je taj nesklad između sasvim uličarskih poengleženih fraza i upotrebe nekih arhe, takoreći finih izraza. Nemam pojma odakle im, valjda čuli od baba. I nadmeno upotrebljavaju te preteške termine, najčešće potpuno pogrešno. Trebalo mi je vremena da shvatim da kad Robi kaže za svoju ekipu 98. godišta: Mi smo svi nacionalisti! To u stvari znači da podržavaju jedni druge u hudu. Etika i moral – pojma nemam šta im te reči znače, a plašila sam se i da pitam. Srpski je prelep, protočan, komplikovan jezik. Nameštaju se u njemu po svom osećanju sveta – nisam iz Srbije. Nekad mi se činilo da je prezir prema nama toliki da žele da ne potiču odavde, da nemamo osim Kustine guske ničeg zajedničkog.

Objašnjavajući u čemu je fora sa stvarnim Betmenom, Gaja kaže: "On je znao sa čije je strane. A znao je i dei je dobro, a dei je loše", pa zatim kaže i da se za razliku od Amerike, "ovdei svaki šišmiš zakuca u zgradu. Neosvetljeno je, Baki!" Šta ako vas zbog te ocene svrstaju u strane plaćenike?

Devedesetih je Beograd bio veoma mračan. Nije bilo novogodišnjih ukrasa da blešte, nije bilo velikih falusa sa lampicama, nije bilo struje takoreći, osim u Požarevcu, jer imali su protekciju kod Slobe. Danas sve suviše svetli. Blješti beda, vidi se iz aviona. Nema za mene mesta među stranim plaćenicima. Domaćina nikad nisam izdala. Pevam sve pesme na slavama i kad je dozvoljeno ljubim se tri puta. Umirem od ljubavi za svoju zemlju i sve češće odlazim u planine. Lepa je lepa Srbija, grozno je grozno naše društvo.

S obzirom na to da, kako se smatra, mladi kojima je jezik vaših junaka maternji nisu kupci knjiga, a da starijima od njih taj jezik nije blizak, koja je vaša ciljna grupa?

Tiraž je za mesec dana rasprodat. Robin je doživeo doštampavanje kako je otvorio oko, takoreći. Za čitanje moje uzvišene literature potrebno je poznavanje trideset slova i ljubav prema novogovoru. Ta ljubav nam je svima imanentna. Baba moja se iskidala od smeha na neke Robijeve fore iz knjige, i kad ga komentariše sa drugaricama od devedeset godina, ni ne greše toliko u analizi, a i kad greše, zabavljaju se. Ovih čudnih i tužnih meseci epidemije imam utisak da ljudi više čitaju, naprasno. Beganje u literaturu na kraju krajeva je i očekivano, jer mora se negde pobeći iz zidova.

Iz istog broja

Godina zavera

Kako pobediti bezumlje

Slobodan Bubnjević

Intervju – Srđan Marković Đile, slikar

Socijalni eho andergraunda

Andrej Ivanji

Novogodišnji traktat o sreći

Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Ivan Ivanji

Film – Let Them All Talk i The Prom

Pozovi M. radi… boljitka

Zoran Janković

Intervju – Želimir Žilnik, filmski reditelj i scenarista

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori

Nedim Sejdinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu