Okasnele i potpuno okasnele reforme

Moglo je i bolje i gore

Godinu dana posle beogradskog 5. oktobra i rušenja Miloševićevog režima nema nezgodnijeg pitanja od onog – šta je nova vlast postigla na ekonomskom planu. U odgovoru na to pitanje najtačnije bi bilo reći da se na pozitivnoj strani godišnjeg ekonomskog bilansa nove vlasti nije ubeležilo sve ono što se očekivalo da će se postići, a da se ni na negativnoj strani tog bilansa nije ostvarilo sve ono za šta je bilo logično strahovati da se ne može izbeći u vremenu okasnelih reformi. No, pesimisti mogu reći da su oni ipak prošli nešto bolje od optimista

Moglo je i bolje i gore 1
PRIZNANJE U INOSTRANSTVU: Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus

Bez obzira na to što neki pozitivni trendovi u ekonomiji u početku nužno izazivaju prolazne nedaće, pa se "bilans uspeha" u domenu nekih privrednih reformi i dugoročnih akcija ekonomske politike načelno ne može obračunavati samo crnom i crvenom olovkom – da prvo pokušamo da se prisetimo onoga što bi se moglo okvalifikovati kao uspeh nove vlasti u Beogradu u ekonomskom domenu.

POVRATAK U SVET: Prvo i pre svega, nemerljiv je doprinos Koštunice, Đinđića, Labusa, Dinkića, Đelića, Pitića i ostalih vodećih ljudi DOS-a i G-17 plus u realizaciji odluke međunarodnih faktora da demokratske promene u Srbiji podrže prihvatanjem SRJ u međunarodne finansijske i ekonomske institucije. Značaj tog izvanredno brzog (nažalost, još uvek delimičnog) povratka u svetske ekonomske i finansijske institucije i tokove, kao i dosadašnja direktna finansijska podrška koja bi se mogla proceniti na oko 300-400 miliona dolara i indirektno olakšanje finansijske pozicije koje nadilazi dve milijarde dolara (premošćavanje duga prema MMF-u od 138 miliona dolara, zaključenje stand by aranžmana sa MMF-om i uplata prve dve tranše od oko 100 miliona dolara i regulisanje duga prema Svetskoj banci od 1,7 milijardi dolara, kao i povlačanje prvih kratkoročnih pozajmica), kod nas se nedovoljno razumeju, a još manje adekvatno uvažavaju. Pre svega, taj ogromni uspeh plaćen je relativno jeftino – isporučen je jedan potrošeni diktator Haškom tribunalu i prihvaćena je ravnopravna sukcesija SFRJ među svim državama koje su nastale na njenim razvalinama. Priča po kojoj se tako ušlo u skupu šemu "međunarodnog uslovljavanja" ne deluje uverljivo (zapravo deluje neozbiljno), jer su pod pritiskom sličnog "uslovljavanja" gotovo sve zemlje na svetu, pa i one koje su sto puta veće i ozbiljnije od SRJ.

Naravno da je pomoć bila ipak manja od očekivane, a što je još nezgodnije – ona je bila manja i od "preko potrebne" i planirane. Setimo se da je u scenariju CES MEKON-a u Beogradu (koji je sačinio Stojan Stamenković) rečeno da je u 2001. godini neophodno da se u zemlju od nevladinih investitora privuče najmanje 750 miliona dolara iz inostranstva, pored stranih donacija, pre svega u elektroprivredu i zdravstvo, od oko 900 miliona dolara i pored novih državnih pozajmica u svetu od oko 500 miliona dolara – kako bi se sa ukupnim prilivom od ukupno dve milijarde i 150 miliona dolara iz inostranih izvora mogla postići dva protivrečna, a potrebna cilja – da rastu i plate radnika i investicije u proizvodnju. To jest, tek sa ovim sredstvima mogao bi se postići paralelan porast ulaganja u privredu za 30 odsto i porast lične potrošnje za oko 20 odsto. Pošto nije ostvaren taj priliv, nisu mogli biti ostvareni ni ti ciljevi.

Ipak, politička teza po kojoj je svet u poslednjih godinu dana uložio u demokratsku Jugoslaviju mnogo manje od šteta koje joj je naneo dugogodišnjim sankcijama prema Miloševiću i NATO bombardovanjem (direktna šteta oko pet milijardi dolara, a indirektna oko 30 milijardi dolara) prijemčiva je samo ponosnim domaćim ušima i kriterijumu vasionske pravde, ali nema veze sa svetskim realnostima. Prvo bi, uprošćeno, trebalo skrenuti pažnju na to da je u ekonomiji najčešće važnije da vam neko danas odloži otplatu 100 dinara, nego da vam oprosti 80 a traži da odmah platite 20, itd. Prema tome, paketu svetske podrške u poslednjoj godini koji je sačinjen od blizu četvrtine bespovratne pomoći a više od tri četvrtine raznovrsnih pozajmica i kreditnih aranžmana – ne bi trebalo mnogo gledati u zube. Mnogo je značajnije nastojati da se što veći deo obećane pomoći i obećanog ulaganja doista dovuče u zemlju. A pravdu neka isteruje istorija.

Povratak u svet međunarodnih finansija, međutim, nije dovršen, jer naša preduzeća i banke zasad ne mogu samostalno na svetsku novčanu pijacu sve dok se bar ne regulišu naši spoljni dugovi od oko 12,5 milijardi dolara. Ti dugovi će, prema proračunu dr Mlađana Kovačevića, na kraju godine preskočiti i 13 milijardi dolara, a među njima je preko devet milijardi dolara dospelih, a neisplaćenih obaveza – pa ta okolnost umanjuje najveći uspeh nove vlasti, a posebno potpredsednika savezne vlade dr Miroljuba Labusa. Ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) i nije se mogao odmah očekivati – i prema poslednjim vestima stvari u tom smeru idu zasad dobrim tokom.

SUDBINA DINARA: Na drugo mesto pozitivne strane jednogodišnjeg ekonomskog bilansa, što je logično povezano s prvim spomenutim uspehom nove demokratske vlasti – morao bi se upisati i porast državnih deviznih rezervi sa zatečenih oko 385 miliona dolara, na današnjih oko 1044 miliona dolara – što je omogućilo stabilizaciju kursa dinara prema svetskom novcu. Ima mnogo stručnjaka koji smatraju da praktično "zamrzavanje" deviznog kursa dinara (mada je reč o modelu rukovođenog, oscilujućeg kursa) u odnosu od oko 30 dinara za jednu nemačku marku – u načelu nije dobro, pogotovu za izvoznike iz Srbije, te da favorizuje uvoznike i tako guši domaću produkciju i širi trgovinski deficit – ipak se ne može zaobići krucijalni značaj stabilizovanja domaćeg novca za kakvo-takvo razbistrivanje ekonomskih prilika u zemlji. U zemlji sa bolnim hiperinflacionim iskustvima i okasnelom tranzicijom, u kojoj ništa nije stabilno – od radnog mesta do mesta u parlamentu, bar novac mora biti jedno vreme potpuno stabilan – da svako može bar da proceni šta ima, a šta nema, da se jednom naša preduzeća i banke suoče sa sopstvenim troškovima i da mogu da procene šta od tih troškova mogu, a šta ne mogu da uvale kupcima, itd. Uostalom, guverner NBJ-a Mlađan Dinkić, koji je spretno proglasio i internu konvertibilnost dinara, upravo u zaleđu tog stabilnog kursa dinara postepeno je uspeo da duplira domaću novčanu masu i tako restituiše monetarni sistem koji je u ranije vreme sve više gubio prostor pod pritiskom arhaične naturalne razmene (koju je nemoguće i kontrolisati, i oporezivati, i usmeravati). U krajnjoj liniji, Dinkiću se ne može zameriti ni kada kaže da je odnos ponude i tražnje za devizama sada takav da komforno može da održava stabilan dinar, te da bi bila ludost voditi nekakvu "politiku kursa" nasuprot tom odnosu ponude i tražnje.

ŠOK TRANZICIJE: Treći veliki uspeh nove vlasti, mada se oko toga vrte mnoge današnje kritike nosilaca ekonomske politike, jeste liberalizacija cena i deregulacija spoljnotrgovinskog poslovanja što je omogućilo pomalo stihijsko ispravljanje dispariteta među cenama različitih proizvoda, naravno na višem nivou cena. Za takav kurs trebalo je imati "petlje" u državi u kojoj je filozofija "zaštite" i potrošača i proizvođača nametnula državu kao vrhovnog ekonomskog arbitra.

Moglo je i bolje i gore 2

Ta liberalizacija i ta deregulacija izazvale su ogoljavanje slike o bedi stanovništva – do koje nas je doveo Miloševićev režim. Iako je nemoguće doći do potpuno autentičnog sintetičkog pokazatelja standarda stanovništva, priču o socijalnoj situaciji u SRJ valja započeti takozvanom "cenom potrošačke korpe" koja obuhvata 65 proizvoda najneophodnijih za mesečnu egzistenciju jedne četvoročlane porodice. Prema poslednjem dostupnom podatku Saveznog zavoda za statistiku, onom iz avgusta 2001. godine, ta mesečna "potrošačka korpa" je koštala 11.623 dinara (oko 380 nemačkih maraka), što je sasvim prihvatljivo po evropskim merilima. Druga je priča što to istovremeno znači da je za opstanak porodice bilo potrebno zaraditi oko dve prosečne mesečne plate. Jednostavno, čak i one četvoročlane porodice u kojima su zaposlena dva člana (a takvih je manje od polovine u Srbiji) – i dalje ne mogu da obezbede dovoljno novca za standardnu najnužniju egzistenciju. Pri tom, teško je i zamisliti kako žive one brojnije porodice u kojima nema zaposlenih ili je zaposlen tek jedan član, ili cela porodica živi od jedne penzije svog najstarijeg člana – što je čest slučaj u Srbiji.

Zanimljivo je primetiti da je potrošačka korpa u deviznim cenama, dakle u stranom novcu, znatno poskupela u poslednjih godinu dana. Dok je u julu prošle godine cena te korpe bila 227,30 nemačkih maraka (a tada je prosečna plata bila 127,83 nemačke marke), u julu ove godine njena cena je 370,12 nemačkih maraka (dok je prosečna plata 186,61 nemačkih maraka). Ipak, zbog toga što se devizni kurs dinara od oko 30 prema jedan u odnosu na nemačku marku gotovo nije pomerio u proteklih godinu dana, moguće je da je tačna tvrdnja Vlade Srbije da standard porastao za oko 7 odsto – jer je prošle godine za korpu trebalo dati 2,3 prosečne plate, a sada dve plate. No, sve je to samo statistika, od koje narodu nije lakše.

Liberalizacija cena izoštrila je i sliku o ranijem "raubovanju" prehrambenog sektora u Srbiji i teškoj eksploataciji sela i seljaka od koje su niskoproduktivni građani imali malo koristi. To se sada vidi po povećanju troškova ishrane, pa treba primetiti da je naspram nominalnog povećanja plata u poslednjih godinu dana za 83 odsto (sa 3051 dinara jula 2000. na 5581 dinar jula 2001) poskupelo mleko za 248 odsto, hleb za 352 odsto, brašno za 134 odsto, slanina za 132 odsto, svinjska mast za 154 odsto, jestivo ulje za 212 odsto, šećer za 380 odsto itd. Kada se ovim drastičnim poskupljenjima doda i porast cena komunalija (struja, grejanje, voda, smeće itd.) od otprilike 200 odsto, pa se uzme u obzir i da su budžetske naplate (poreza i doprinosa) povećane za preko 200 odsto – onda se bolje od standardnih proračuna odnosa cena i plata može razumeti "šok tranzicije" koji sada trese Srbiju.

U četvrti uspeh nove vlasti mogla bi se uvrstiti poreska reforma i postepeno sređivanje celog kruga javnih finansija zašta su najzaslužniji republički ministar finansija Božidar Đelić i njegov zamenik Dejan Popović. Osim što je koliko-toliko normalizovana isplata penzija i drugih socijalnih davanja, uvođenjem sistema bruto plata delimično je uveden red u prikupljanje novca za društvene fondove i delimično je povećana i finansijska disciplina. Možda se "finansijska odmazda" prema Miloševićevim profiterima, zamišljena da se izvede preko jednokratnog poreza na ekstradohodak, mogla postići sa manje buke, a više efekata (zasad imamo samo buku, a gotovo nikakve efekte), ali to je predmet za dužu diskusiju.

Istina, kako je budžetska reforma izvedena na bazi zatečene organizacije uprave i raspodele nadležnosti s početka srednjeg veka (doba državnog apsolutizma i centralizma), u proteklih godinu dana prihodi budžeta Republike Srbije (prema proceni autora ovog teksta) povećani su nominalno za preko 300 odsto, a realno za oko 100 odsto – iako u taj budžet još nisu počela da se slivaju sredstva iz privatizacije. To je paralelno sa koncentracijom moći u Vladi u Beogradu – silno povećalo odgovornost nove političke elite. A srpske elite nikad nije krasio višak odgovornosti.

NOVI VLASNICI SRBIJE: Peti među krupnim uspesima nove vlasti u ekonomskoj sferi mogao bi se opisati samo generalno i zasad još krajnje uslovno – a to je da se ljudi osećaju slobodnijim da krenu u neki posao, da im je lakše da zamisle finansiranje svog nauma iz inostranih izvora (osnovano je i nekoliko banaka sa stranim vlasništvom) i da se smanjuje strah od monopola određenih paradržavnih preduzeća i njihovih političkih lobija.

Negativnu stranu bilansa nove vlasti u ekonomskoj sferi u proteklih godinu dana mnogo je lakše sastaviti od pozitivne. Glavni problem na toj negativnoj strani ostaje problem privatizacije kao ključnog tranzicionog procesa. Neko će reći – pa, veoma je brzo donet novi srpski zakon o privatizaciji (da li je "brzo" to što zakonodavna muka ove države s privatizacijom traje još od 1989. godine), ali takav odgovor na izostanak ozbiljnijeg pomaka u stvaranju "privatne eknomije", koja je stožer celog prosperitetnog demokratskog sveta – sasvim je nedostatan.

Iako je pod sloganom "Početak za imetak" Ministarstvo za privredu i privatizaciju Vlade Srbije krenulo pre dve sedmice u promotivnu kampanju koja bi trebalo da popravi utisak o novom zakonu o privatizaciji i da ublaži strah od navodne rasprodaje srpske privrede strancima, pošto je u stranoj štampi već oglašena prodaja 20 srpskih preduzeća – građani se u tom procesu osećaju samo kao nemi posmatrači jer za njih na privatizacionoj trpezi nije predviđeno ništa. U stvari, sve je navodno za njih i zbog njih – samo što u svemu posreduje Vlada. Ona će iz prihoda od prodaje preduzeća da popuni deficite javnih fondova, da podstiče razvoj i prestrukturiranje privrede, da otvara nova radna mesta i lepše perspektive itd. Da ironija bude kompletna, ovu negativnu stavku nove vlasti u proteklih godinu dana najmanje napadaju zagovornici liberalne ekonomije (iako su oni, naravno, po pravilu ovde najsumnjiviji), a najviše stari nacionalni fundamentalisti.

Tako se sa mnogo razloga može pretpostaviti da i velika kriza DOS-a, to jest svađa između Koštuničine i Đinđićeve stranke, zapravo ima najozbiljniji uzrok u tome što se krug oko predsednika Jugoslavije plaši da će, tokom privatizacije, konkurentski krug oko srpskog premijera zaraditi ogromne pare i steći presudnu ekonomsku bazu – birajući po svojoj volji "nove vlasnike Srbije". Ali, to je već onaj deo ekonomskog bilansa nove vlasti koji je beznadežno obojen starim balkanskim političkim tučama.

Sve u svemu, u proteklih godinu dana nismo živeli dobro – moglo je biti bolje, a moglo je biti i gore.

Iz istog broja

Lični stav - Srbija i nove tehnologije

Put u Nigde

Dr ing. Zlatomir Simić

Dečja prava

Mesta za igru

Davor Konjikušić

Javna prepiska

Prijatelju, prijatelju…

Velimir Ćurgus Kazimir

Jugoslovenska ekonomija i finansijska pomoć iz inostranstva

Ništa bez domaćih para

Nebojša Petrović

Intervju - Milan Panić, specijalni izaslanik jugoslovenskog predsednika

Referendum za Evropu

Miša Brkić

DOS u razbijenom ogledalu

Razlaz na godišnjicu?

Milan Milošević

Izbori na Kosovu i Metohiji

Izaći ili ne

Aleksandar Ćirić

Lik i delo

Dragan Stojković Piksi

Vladimir Stanković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu