Lični stav

2. 7. 2020. / 0.03

Miris zaraze u Novom Pazaru

Lokalni političari ljudske patnje koriste za međusobno pljuvanje. Bez trunke empatije zloupotrebljavaju se umrli i teško bolesni ljudi za sopstvene promocije i pljuvanje političkih protivnika. Ministar zdravlja i dalje tvrdi da je sve u redu

Ne treba da budete epidemiolog ili infektolog, laički i odokativnom metodom je moglo da se proceni da nagli prelazak iz rigidnih i rigoroznih mera zatvaranja građana Srbije u fazu totalne opuštencije neće na dobro izaći i da će nas neki belaj opet zadesiti. Famozni drugi talas ili izvesni pik prvog talasa (Bog me ubio ako mogu da ponovim formulaciju dr Kisić-Tepavčević) desio se brže nego što se predviđalo i što je "struka" prognozirala, a ne lezi vraže, desio se baš u mom rodnom Novom Pazaru s tim da, kako mi javljaju prijatelji, rođaci i komšije, nije mnogo bolje ni u Tutinu i Sjenici.

Pošto poslednjih par godina ne živim u svom rodnom gradu, ne bi bilo fer da analiziram genezu ovakvog ishoda, a još manje da upirem prst u krivce za ono što se u ovom času dešava u Sandžaku. Pokušaću da sledim logiku događaja i pronađem neku vrstu sinhroniciteta, a na vama koji čitate je da izvučete zaključke.

Dakle, šta se to dešavalo prethodnih mesec dana? Poslednje dve, tri nedelje dobijam alarmantne vesti od članova svoje porodice da se broj zaraženih povećava i da virus ne napada samo starije i zdravstveno kompromitovane ljude, već se obrušava na mlađe i naizgled jake i zdrave. Javljaju mi da su simptomi u velikom broju slučajeva vidljiviji i snažniji nego početkom epidemije, te da broj umrlica na mestima koja su predviđena za to raste zabrinjavajućom brzinom. Fakat, javljaju mi, a i sama vidim slike i snimke predizbornih skupova i sve je nekako veselo i puno poleta i obećanja, kao da do juče nismo bili u karantinu. Javljaju mi da je grad uobičajeno pun mladeži, da su brojni kafei, kafići i kafečajdžinice prepune ljudi i da sve izgleda kao pre, kao da se neki "najsmešniji virus u istoriji" nikada nije ni desio.


GNEV UPEREN U POGREŠNOM PRAVCU

Pošto sam sklona da odgovornost, pre svega, tražim u nama, građanima, u porastu obolelih videla sam našu poslovičnu neposlušnost, nedisciplinu, primitivizam… A onda me je kao žestok šamar protresla vest od pre neki dan da vojska podiže šator u krugu bolnice i da bezbednosna i zdravstvena situacija izmiče kontroli. U poslednja dva dana, na društvenim mrežama su se pojavili viralni snimci na kojima se vidi da ljudi leže u hodnicima novopazarske Opšte bolnice, snimci konvoja sanitetskih vozila koji zaražene, u posebno teškom stanju, vode u Klinički centar u Kragujevcu, počeli su da se javljaju očajni, iscrpljeni i umorni lekari koji traže pomoć od građana Srbije. Od zvaničnika ništa nije moglo da se sazna, osim "da je sve pod kontrolom". Mediji pod kontrolom vlasti, po običaju, nisu izveštavali ništa alarmantno, a Krizni štab, osvežen i odmoran, danima nas izveštava da u Srbiji dnevno umire po jedna osoba, dok je u jednom danu u Pazaru sahranjeno desetak ljudi. Većina ih je umrla usled komplikacija izazvanih korona virusom.

U ovakvim slučajevima, moji izvori informacija i verifikacija onoga što se ne/čuje u sveopštoj kakofoniji su ljudi za koje znam da časno i nepristrasno obavljaju svoj posao, da nisu politički angažovani i, shodno tome, navijački nastrojeni – to su prijatelji kojima iz mnogo razloga verujem. Ono što sam čula me je porazilo – broj pacijenata raste iz dana u dan, govori se o prepunim krevetima, o poljskim i pomoćnim krevetima koji se guraju u već prepune sobe i hodnike pojedinih odeljenja, o sve težim kliničkim slikama kod velikog broja pacijenata, o onima koji su izgubili bitku sa virusom… Zahvaljujući malobrojnim stručnjacima koji nisu zauzdani uzengijama vlasti, mogli smo da čujemo prilično obeshrabrujuće i nevesele prognoze.

Za to vreme, Ministarstvo zdravlja i resorni ministar tvrde da je sve u redu i da je situacija pod kontrolom. Istina je da su lekari i stručnjaci iz Kragujevca i Kraljeva došli da pomognu novopazarskoj bolnici, ali s više strana čujem da lekari i ostali medicinski radnici rade skoro sasvim nezaštićeni, da nemaju dovoljno maski, rukavica, kapa, kaljača, vizira, zaštitnih naočara, fale sredstva za dezinfekciju, lekovi, toplomeri, maske za kiseonik, oksimetri, tenziometri, a respiratori koje je lično doneo predsednik Srbije stoje neraspakovani.

U Tutinu je situacija još gora. Danas mi se javlja Ana Lalić iz Tutina i skoro plače. Kaže da je medicinsko osoblje u tom gradu desetkovano, mnogi su bolesni, nekoliko ih je umrlo. Prepušteni su sebi i očajni, ali pokušavaju da nadljudskim naporima situaciju učine koliko-toliko podnošljivom. Neki danima nisu išli kući, mnogi rade po 24 sata bez sna i odmora. Ono što me je, međutim, najviše porazilo jeste činjenica da većina lekara ne želi javno da govori o tome kroz kakve muke prolaze i u kakvim uslovima rade jer kruži pismo iz Ministarstva zdravlja da se lekari mogu kazniti i biti prebačeni na niže i ponižavajuće radno mesto. Ljudi strepe za svoj život i svoje poslove. Strepe za svoje porodice, a pomoći niotkuda.

Iz Kragujevca mi prijateljica javlja da čuje negodovanje sugrađana "da im Pazarci zauzimaju mesta na respiratorima". Strah i podozrenje rastu kao plima. Na društvenim mrežama čitam komentare pune jeda, jada i neskrivene mržnje, i opet je sav taj gnev uperen u pogrešnom pravcu.

Lokalni političari ljudske tragedije i patnje koriste za međusobno pljuvanje i potkusurivanje. Bez stida i srama, bez trunke empatije, zloupotrebljavaju se umrli i teško bolesni ljudi za sopstvene promocije i pljuvanje političkih protivnika. Ministar zdravlja i dalje tvrdi da je sve u redu, Krizni štab i malo, odabrano društvo na Zlatiboru provode vikend u cilju samoubeđivanja da su uradili dobar posao.


ČOVEČNOST NIJE UCMEKANA

Za to vreme desilo se, međutim, nešto što mi daje nadu da nismo sasvim potonuli i da čovečnost nepovratno nije ucmekana u ovom našem tamnom, pretamnom vilajetu. Neki mladi ljudi, pre svih dve mlade žene, Nerma i Selma iz Novog Pazara, u roku od samo 24 sata uspevaju da prikupe više od 36.000 evra za neophodna sredstva. Organizuju se mladi ljudi koji žive u inostranstvu, društvenim mrežama se munjevito šire vesti da je pomoć za Sandžak neophodna.

Sa nekoliko svojih mladih kolega i uz podršku inicijative "Ne davimo Beograd" pokrećemo na Fejsbuku sličnu akciju i za par sati imamo čitavu mrežu organizacija civilnog društva, pojedinaca, fondacija i donatora koji rade na prikupljanju sredstava za pomoć građanima Novog Pazara, Tutina i Sjenice. Ono malo nezavisnih medija reaguje munjevito, moj telefon ne prestaje da zvoni. Javljaju se mnogi, meni nepoznati ljudi i nude pomoć, pišu reči podrške i istinske empatije. Preko Donacije.rs i Fonda B92 pravimo dogovor da njihova infrastruktura bude nosilac prikupljanja novčanih sredstava.

Premijerka i ministar zdravlja su danas obišli Novi Pazar. Premijerka tvrdi da se situacija u Pazaru ne razlikuje od ostatka Srbije. U međuvremenu, vidim fotografiju na kojoj je očigledno da su poskidane smrtovnice koje najrečitije govore o izgubljenim životima. Smrt je moneta za potkusirivanje, patnja malog, običnog čoveka ne sme da dira nebeske vrhove vlasti. Državni vrh ćuti o raspadu zdravstvenog sistema, lokalni političari se nadgornjavaju ko je kriv i ko će oteti čiju fotelju, sklonost ka nekrofiliji oličenoj u svojatanju mrtvih u igrama moći eksponencijalno raste.

Nadam se da i broj obolelih neće imati istu krivu rasta. Mi, građani, u međuvremenu ćemo se samoorganizovati, prikupljati sredstva i činiti ono što je u našoj moći da pomognemo lekarima i medicinskom osoblju u našim gradovima. Da pomognemo sami sebi, da pomognemo da se spase svaki ljudski život. Ovih dana to radimo za Novi Pazar, Tutin i Sjenicu, ali u vazduhu, umesto mirisa lipa, mirišem zarazu koja se još podmuklije i tiše spušta na Srbiju. Rekla bih da ćemo već sledeće nedelje pomoć prikupljati za mnoge druge gradove i građane ove zemlje i da će ovo biti leto čiji ćemo kraj jedva čekati…

Iz istog broja

Borba protiv melanoma

Koža nema cenu

Marko Pantić

Socijalna (ne)odgovornost u doba pandemije

Zarazi, pa vladaj

Ivan Sekulović

Korona virus i politika

Država na respiratoru

Jovana Gligorijević

Vučić i pregovori sa Kosovom

Osam godina trudnoće

Nedim Sejdinović

Nesuđeni sastanak u Vašingtonu

Kako su Tači i Grenel izbačeni iz igre

Nemanja Rujević

Intervju – Florijan Biber

Autoritarna dinamika Srbije

Jelena Jorgačević

Izbori u Srbiji

Mađarska do Vranja

Davor Lukač

Postizborni bedeker

Zar je važno ko je kriv

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu