Ratno vazduhoplovstvo

MiG u džaku 2

fotografije: igor salinger / aermeda.com

MiG u džaku

U situaciji kada srpske "dvadesetdevetke" stoje u hangaru čekajući piropatrone za izbaciva sedišta a "dvadesetjedince" koje su u letnom stanju može da izbroji i predškolac na prste jedne ruke, državna retorika se, pomalo iznenađujuće, menja od "potrebno je", "radi se na tome" i "u kontaktu smo sa proizvođačima" u "biće nabavljeni najsavremeniji avioni i sistemi" i to "vrlo brzo"

Krajem prošlog leta, 14. septembra, navršilo se pola veka od kada je sovjetski avion lovac MiG-21 ušao u sastav ratnog vazduhoplovstva bivše jugoslovenske federacije. Te 1962. godine avioni koji su mogli da lete dva puta brže od zvuka i bili naoružani raketama (u kasnijim varijantama, u prvoj "f-13" samo topom) označili su veliki kvalitativni skok za vazduhoplovsto SFRJ koje je u tom trenutku bilo i tehnološki i po obučenosti na svetskom nivou. Dolazak MiG-ova značio je, u smeru otopljavanja odnosa sa SSSR-om, prelazak sa zapadne tehnike i organizacije po uzoru na severnoatlantski savez na sovjetski model. Istovremeno sa porudžbinom puka od 40 ganc novih lovaca, uvedeno je i potpuno novo naoružanje u Ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani (RViPVO, od milja "krv i pivo") – protivavionski raketni sistem S75 Dvina (NATO oznaka: SA-2 Guideline) i osmatrački radari.

MiG u džaku 3

Više od pola veka kasnije vrh piramide – metaforično rečeno – sistema suvereniteta Srbije u trećoj dimenziji, odnosno vazdušnom prostoru (VaP po vojnom) čine dva pilota, šest tehničara, dva aviona MiG-21bis (L-17 po vojnom) naoružana dvocevnim topom kalibra 23 mm i po dve ili četiri IC navođene rakete vazduh-vazduh R-60 koji dežuraju 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji na platformi koja se nastavlja na jugoistočni kraj piste broj 2 batajničkog aerodroma. U dva slova – DJ, ili dežurna jedinica, u svakodnevnoj komunikaciji poznata kao "dežurna para" ili samo "para".

Osnovna uloga lovačke avijacije je da presretne, identifikuje i obori cilj u vazduhu a to je najčešće neprijateljski avion. U mirnodopskoj upotrebi, ono "neprijateljski" je uglavnom "nepoznati", "zalutali" ili "nenajavljeni", a "obori" postaje "uspostavi kontakt" i "sprovede na sletanje", u zapadnom rečniku air policing. Od države koja pretenduje da bude ozbiljna i da je takvu tretiraju i druge države očekuje se da ima kapacitete da praktikuje suverenitet ne samo na svojoj teritoriji, već i na nebu, ili ako nema, da to delegira na nekog drugog, poput Slovenije, Litvanije, Letonije, Estonije, Albanije, Crne Gore…

Da je sveopšte stanje u Vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani (ViPVO) Srbije skoro po svim parametrima – pogotovu onim sa predznakom "materijalni" ili "finansijski" – prilično nezavidno, nije nikakva ni tajna ni senzacija. To stanje je, naravno, skoro uvek sa "tendencijom poboljšanja", što je izlizana fraza nekad izgovorena u cilju skidanja odgovornosti za navedeno stanje a nekad – zavisi ko je izgovara – projekcija želje i verovanja da će ovaj vid vojske sa stogodišnjom tradicijom opstati iščekujući preko potrebna sredstva za iole smisleno funkcionisanje i ispunjavanje sopstvene uloge, bila ona patroliranje po vazduhu, učešće u mirovnoj misiji, nekom obliku kolektivnog bezbednosnog organizovanja, ili jednostavno egzistiranje kao faktor odvraćanja.


Avijacija na zemlji

Od svih komponenti srpskog ViPVO najkritičnije stanje je sa onima koji su direktni nosioci opisanog suvereniteta: lovačkom avijacijom. Od ukupno 16 najmodernijih (mada u trenutku sukoba već zastarelih, uz to i prilično neispravnih) MiG-29, u sukobu sa NATO poginula su dva pilota a uništeno je, što u vazduhu, što na zemlji, 11 aviona. Onih pet koji su preživeli sukob su prvo prizemljeni zbog isteka resursa, a onda su između 2008. i 2011. godine sredstvima izdvojenim iz Nacionalnog investicionog plana remontovani i (minimalno, novim pokazivačima u kabini i komunikacionim uređajima) modernizovani, čime im je vek upotrebe produžen za deset godina. Tri jednoseda i jedan dvosed MiG-29UB (peti avion izgubljen je u udesu, uz pogibiju pilota) koriste se za puki opstanak lovačke avijacije, odnosno trenažu pilota uz velike pauze koje "dvadesetdevetke" provode na zemlji: u jednom periodu problem su navodno bile gume, a kad se to reši otkaže neki deo elektronike pa se čeka na popravku, poslednji razlog prizemljenja je – ako je verovati ministru Vučiću – nedostatak piropatrona za izbaciva sedišta…

Nekako istovremeno kada je – bez previše uznemiravanja javnosti oko toga, izuzimajući učestala saopštenja o "tehničkim probama prilikom kojih može doći do probijanja zvučnog zida" – prošlo 30 godina od kada je isporučen najmlađi MiG-21, što bi nominalno trebalo da znači i kraj njegovog letenja, prema dostupnim informacijama taj "rok trajanja" je produžen, posle ekspertize stručnjaka ruskog proizvođača aviona čime je, očigledno, kupljeno još malo vremena za opstanak srpske lovačke avijacije. Zanimljivo je da su Rusi, pošto su pogledali slične avione u susednoj državi, odbili da modernizuju ili produže vek upotrebe hrvatskih aviona MiG 21 i ponudili da – razume se, povoljno po njihovom mišljenju – prodaju MiG-35, višenamenski borbeni avion nastao razvojem MiG-29. U situaciji kada srpske "dvadesetdevetke" stoje u hangaru čekajući piropatrone za izbaciva sedišta a "dvadesetjedince" koje su u letnom stanju može da izbroji i predškolac na prste jedne ruke, državna retorika se, pomalo iznenađujuće, menja od "potrebno je", "radi se na tome" i "u kontaktu smo sa proizvođačima" u "biće nabavljeni najsavremeniji avioni i sistemi" i "vrlo brzo". Istini za volju, pažljivijim posmatračima verovatno su zapale za oko izjave potpredsednika ruske vlade Rogozina tokom posete Beogradu, o Srbiji kao snažnoj državi, kao i da su u ruskoj privrednoj delegaciji bili i direktori RSK MiG i Rosoboroneksporta, državne firme za promet naoružanja. Beogradska "Politika" tada objavljuje tekst svog vojnopolitičkog komentatora u kome se najavljuje nabavka ni manje ni više nego 12 novih aviona MiG-29M/M2. U rečenom paketu, koji je u tom trenutku više ličio na novogodišnju želju nego na nešto što će se stvarno desiti, nalaze se i PVD sistemi "pancir" (NATO oznaka SA-22 Greyhound), "buk" (NATO oznaka SA-11 Gadfly) i S300 (NATO oznaka SA-10 Grumble), sve sa raketama od S400 i "najnoviji radari u potpunosti otporni na antiradarske rakete zapadne proizvodnje". Autor u tekstu objašnjava kako su ruski avioni dva do tri puta jeftiniji od zapadnih "tajfuna" "rafala" il "gripena" i kako će, sa postojeća četiri aviona, to biti cela eskadrila. Na taktičkom nivou informacije veoma upitne tačnosti ali jasan signal srateškog pravca razmišljanja i – ispostaviće se za sada kao tačan.

Na uskršnje jutro ministar odbrane Aleksandar Vučić posetio je dežurnu bateriju 250. brigade za PVD na položaju u Zucu pod Avalom, a dan kasnije i "paru" na batajničkom aerodromu. U obe prilike jasno je ponovljeno opredeljenje – bez konkretnih detalja – za nabavku borbenih aviona, sistema za PVD i osmatračkih radara iz Rusije; usledio je sastanak sa Sergejom Šojguom, nekadašnjim ministrom za vanredne situacije a sada ministrom odbrane Rusije i, u poslednjoj nedelji maja, poseta ruske delegacije Beogradu radi "preciziranja tehničkih detalja". Ovaj detalj o nekadašnjoj ulozi generala Šojgua, prvog čoveka za vanredne situacije, može se u širem smislu posmatrati i u svetlu prisustva ruskih aviona i helikoptera tokom požarnih meseci u regionu i najavljenog otvaranja centra za pomoć u vanrednim situacijama na niškom aerodromu, u okviru srpsko-ruske saradnje.


Nagađanja i pogađanja

Prema do sada dostupnim informacijama, država Srbija je donela odluku da nabavi šest borbenih aviona MiG-29M/M2 kao prvog dela "ruskog paketa" a zatim i osmatračke radare i PVD sisteme. Upravo su ti avioni izazvali dosta i pažnje i nedoumica: počev od toga šta je to uopšte "M2" pa do samog kriterijuma izbora kako tipa tako i broja vazduhoplova. Neke ranije procene su bile da je Srbiji potrebno bar 12 višenamenskih borbenih aviona koji bi zamenili prvo MiG-21 čiji je upotrebni vek više puta isticao, a potom i preostale avione MiG-29. U nekoj daljoj budućnosti logičan sled bi bila nabavka istog tipa višenamenskog aviona za zadatke neposredne vatrene podrške, odnosno zamene lovaca-bombardera "orao". Ipak, čini se da je preovladao stav da se kupi ono što je moguće u datom trenutku, uz rizik da takav potez odredi u tehničko-tehnološkom smislu vezivanje za rusku tehniku u narednih nekoliko decenija, sa svim ekonomskim i političkim posledicama, bile one pozitivne ili negativne.

Iako ima istu oznaku i skoro isti spoljašnji izgled kao i MiG-29 (označen 9-12) koji je SFRJ kupila 1987. godine, MiG-29M/M2 je potpuno nova letelica sa višestruko uvećanim borbenim mogućnostima, samim tim i kompleksnošću upotrebe i održavanja u odnosu na MiG-29 koji se koristi u domaćem ViPVO.

Ono što se moglo najčešće čuti i pročitati kao negativan aspekt izbora jeste da je u pitanju razvojni projekt, odnosno da ne postoje iskustva iz eksploatacije jer M/M2 nije još uveden ni u naoružanje Rusije (koja je odlučila da sačeka MiG-35 koji je u osnovi isti, samo sa naprednijim radarom) ni druge države. S druge strane, M/M2 je de facto isti avion (osim kuke za zaustavljanje i sklopivih krila) kao i mornarički MiG-29K/KUB, koji je nedavno svečano primila u naoružanje indijska mornarica a koriste ga i ruske pomorske snage na nosačima aviona. Varijantu M (jednosed) i M2 (dvosed) naručila je Sirija, 24 komada, ali kako je isporuka obustavljena zbog sankcija režimu Bašara el Asada, osnovano se moglo pretpostaviti da su "naši" novi avioni u stvari oni proizvedeni za Siriju. Sa ukidanjem sankcija Siriji, sve opcije su ponovo na stolu. Takođe, postoji bojazan da će, ukoliko taj avion ne doživi komercijalni uspeh i veliki broj prodatih primeraka, za deset ili 20 godina biti gotovo nemoguće naći rezervne delove.

U odnosu na proizvod 9-12, novi MiG-29M/M2 (koji se u ruskoj terminologiji vodi kao proizvod 9-61 i 9-67 za dvosed), pre svega ima bolji radar, što je i bila glavna mana prvih modela, kao i integraciju novog ili poboljšanog naoružanja. Primera radi, na "starom" MiG-29 radar N019 ima domet otkrivanja cilja od 30 do 60 km, prati deset ciljeva ali istovremeno gađa samo jedan, dok na MiG-29M/M2 radar Žuk-ME, koji avion veličine lovca otkriva na 120 kilometara, a može da otkriva i ciljeve na zemlji i na moru, prati deset ciljeva i simultano dejstvuje po četiri.

Ono što će možda predstavljati još veći izazov za vojsku i državu od puke kupovine "metala", odnosno aviona, jeste njihovo prihvatanje u upotrebu, pre svega u ekonomskom smislu, jer kad se nabave, poenta je – banalno rečeno – da lete. A to košta, ne malo. Iako su novi višenamenski avioni preko potrebni državi Srbiji ako hoće ima državni suverenitet ne samo na papiru nego i u svom vazdušnom prostoru, ostaje otvoreno pitanje da li je najbolje rešenje u svetlu mogućnosti i političko-ekonomskog pozicioniranja nabavka šest M2 ili je, primerice, susedna Hrvatska napravila na duge staze promišljeniji potez kada je, u poodmaklom procesu izbora novog tipa borbenog aviona, pre nekoliko nedelja odlučila da modernizacijom svojih vremešnih "balalajki" (žargonski naziv za MiG-21, zbog karakterističnog oblika, op. aut.) kupi još nekoliko godina svom borbenom zrakoplovstvu i na taj način ga pripremi za novi tip. Kad i ako on bude nabavljen. Ako je verovati srpskom ministru odbrane, odgovor ćemo dobiti na nebu Srbije u godinama koje slede.

Iz istog broja

Rekonstrukcija vlade

Konzervacija kvarljive robe

Zora Drčelić

»Ruralni razvoj – efikasno upravljanje zemljištem«

Pokrenimo poljoprivredu

Jasmina Lazić

Srpska politička scena – Zaječar

Mi lepimo, oni skidaju, i obrnuto

Aleksandar Ćirić

Intervju – Dragan Đilas

Sve je palo, osim kriminala

Filip Švarm, Ivana Milanović Hrašovec

Lični stav

Ruski kredit za srpsku železnicu

Slobodan Rosić

Muke sa državnim deficitom

Letnji šlager srpske vlade

Dimitrije Boarov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu