Na licu mesta – Audicija za ulične svirače

Mi imamo talenat 1

fotografije: a. anđić

25. 4. 2013. / 3.09

Mi imamo talenat

Kako su svirali, a kako pevali ljudi koji zarađuju na beogradskim ulicama, kako se klasifikuju po futrolama instrumenata, zašto su dominirali rok, bluz i klasika i šta će o svemu reći stručni žiri

Svaki velegrad ima uličnu muziku kakvu zaslužuje, rekao je Marks, a tako i jeste

Nakon višegodišnje bogme poštede dobio sam zadatak da izvestim sa lica mesta kako protiče audicija za ulične svirače. Kafanski umetnici svi su pre nekoliko godina registrovani, obnavljali su navrat-nanos članstvo u estradnim udrugama, o jednom muzičkom udruženju govorilo se da je u ljubavi sa svima ma koliko one različite bile stranim ambasadama, i samo ko bude imao licencu sa pečatom i logom te ustanove ima šansu da se dokopa vize… I gostioničarima i njihovim nadničarima beše zaprećeno da će muzička policija praviti česte i nemilosrdne racije, što se za moga mandata nikad nije desilo (kao što nikad nisam video nijednu intervenciju komunalne policije, nego samo vidim koliko parking mesta zauzimaju u Maršala Tolbuhina i koliko sam im ih tih belih kola nakupovao), nema veze, kafanjerosi su popisani, umereno oglobljeni za audicije, dozvole, članske karte, izvan katastra ostali su još umetnici koji sviraju na ulicama: dođi na audiciju, shvati gde ti je mesto na ATP listi, dobićeš pravo da nastupaš u centru grada koji je za te potrebe izdeljen u silne zone.


Koliko sam samo predrasuda nakupio naspram vladajuće klase

Ne znam kako se gradska uprava obratila svekolikom uličnom sviraštvu i pevaštvu, preko "Službenog glasnika" putem "Oglasa", uglavnom sam od ljubazne pripadnice žirija Emilije čuo da se na konkurs prijavilo oko sto pedeset duša, a da se do kraja trećeg radnog dana zaista pojavilo stotinak. Od ovih pedesetak neke je, mnim, ophrvala trema, neki su pomislili "svako čudo za tri dana", dani jesu bili lepi za audiciju koja beše javna (na Trgu Nikole Pašića), ali bili su lepi i za redovan rad. Prvi od tri dana predviđena za audiciju sam propustio, tako da će moj izveštaj biti umereno faličan, stvoren na uzorku od 67 duša.

Dok sam drugog a za mene prvog dana marširao ka Trgu, kroz glavu krcatu predrasudama prolazilo mi je kako su se uterivači poreza setili i te kategorije koja kao i mi u kafani svakodnevno pliva u neoporezovanom kešu, aaa, sigurno im i samu audiciju naplaćujete, znai svoe mesto, upoznaj sebe da bi se više voleo! Pa će onima koji budu dobro ocenjeni biti dodeljene najlepše ulice, uz obavezu da za prvo vreme plaćaju izvestan paušal, dok nauka ne uznapreduje toliko da kamere prebroje sve što kapne u otvorenu futrolu, što će biti precizniji, samim tim i čovečniji način oporezivanja…

Uh, vaša bolesna težnja da sve uredite, da od grada napravite rundelu kao ispred gradske skupštine, ima u Sećaš li se Doli Bel ono kad Štimac porodici čita kako se u novom dobu, kad revolucionarna vlast sve dovodi u red, razmišlja i o ispravljanju zemljine ose, e, tako i vi, stalno motrite da Srbiju neko ne predstavi gorom nego što jeste, da je štaviše ne razotkrije ni kakva zapravo jeste, nego da je predstavi lepšom i talentovanijom nego što jeste, u srcu vaše filozofije je reklama, ne znate da je u Engleskoj nedavno jedna reklama zabranjena kao nemoralna, jer su ionako lepe manekenke najamnici kapitalističkih tvrtki veštački u foto valjda šopu ulepšali (jedna beše Andie Macdowell), ah, već znam šta će biti u središtu mog teksta za dvobroj koji izlazi na lično moj najveći praznik, 1. maj! Hoćete li i prosjake da izvedete na audiciju, da ih sve evidentirate, da ih ocenite i da ih rasporedite na mesta koja im po mišljenju žirija pripadaju! Daj, nemoj da upoređuješ muzičare, žonglere, izrezivače portreta i mađioničare sa nevoljnicima koji ne vladaju nikakvom zadivljujućom veštinom, ma ne upoređujem ih ja, nego prosjaka ima mnogo više nego uličnih svirača, meni koji se krećem na teritoriji jedne gradske opštine, pa i to ne celoj, na milostinju ode između dvadeset i sedamdeset dinara dnevno, neka prosek bude i samo trideset dinara, to je devesto mesečno, sto evra godišnje… Ako hoćete uređeni, strogo kontrolisani grad evo vam i upitnik ili test za prosjake: 1. Kojim se rečima, gestovima obraćate prolaznicima? 2. Da li prosite u namerno iznošenoj radnoj odeći? 3. Pamtite li darodavce barem minut po primljenom dinaru ili vam se desi da dobrotvora koji vam je dao dvadeset dinara nakon četvrt sata pardonirate kao da vam nikad ništa nije ni dao…" Hodajući Bulevarom pitao sam se šta bi bilo pravednije: najbolje ocenjenim prosjacima dodeliti najprometnije ulice, trgove i prolaze, ili, naprotiv, baš one koji se u prosjaštvu ne ističu i koji mu ne služe na čast rasporediti tamo gde su najbolja mesta, a vrhunske prosjake, ljude sa stilom i harizmom, izmestiti u kvartove gde ima manje življa, gde stanovništvo i samo već pomalo počinje da oskudeva…


Hvatamo li mi korak sa razvijenim svetom ili hoćemo da budemo veći katolici od pape Franciska (kako Sv. ocu tepa naš predsednik)

I u inostranstvu ima birokratije, i tamo je neko uvek rad da u divlju muzičku gradnju unese neki red, da bespravno pevane pesme ili budu legalizovane na mestu izvedbe, ili da se presele ka rubu grada gde će ih retki prolaznici kojima isto ne cvetaju ruže sve slabije i slabije nagrađivati dok ih ne posve ne obeshrabre. Odlazeći na svoju prvu američku svirku, u ruski doduše restoran, prošao sam pored crnca koji je, sedeći na trotoaru još toplom od septembarskog sunca, gitaru svirao mnogo bolje nego što ću ja svirati sa ruskom braćom, ne znam je li imao dozvolu, može biti da je premašivao četrdeset dolara koje je meni Oleg davao po večeri, ako jeste, i zaslužio je. U samom srcu Firence smenjivali su se Švajcarci na dvema gitarama (školovana klasika), i Rumuni (violina, cimbalo, kontrabas i gitara), pretpostavljam da su imali i dozvolu i raspored, rumunski bas (šperaš) bih čuo dolazeći iz ulice Borgo Pinti, momak za dva sata ne bi promašio nijedan ton niti bi mu ijedan udarac zakasnio ili poranio, bas mu je sa tri žice, od neke plastike u različitim bojama; u njujorškom metrou, tik ispod ulice Lafayette, devojka peva i svira tako da može pravo u studio ili na koncertni podijum, možda je i bila i na jednom i na drugom mestu, možda voli da svira tu i da bude plaćena na licu mesta. Moja žena Ljubica snebivala se da joj da novac, ne bih da je uvredim, nećeš da je uvrediš, naprotiv, kažem ja kao protagonist muzikantske otvorenosti prema bakšišu, zaista, posle opšteg aplauza, prišli smo i mi njenom (kvalitetnom!) otvorenom koferu i stavili nekoliko dolara, nije se uvredila, zahvalila je široko se osmehnuv: sviramo ispod zemlje, ali imamo zube zdrave i lepe kao u reklami!


Ko hoće da se nepristrasno bavi novinarstvom ne sme nikog živog da poznaje

Ispostaviće se, avaj, ne samo da polovinu članova žirija poznajem, da su sve to dragi i blagorodni građani, nego ću od izvođača samih ubrzo saznati da se audicija ne plaća, oni koji budu dobili dozvolu neće barem godinu ništa plaćati državi (sa čim se ja naravno slažem), nije im teško palo da uživo izvedu deo svog programa, jedni su samouvereni, svirali su i u Dubrovniku, sviraju u Beogradu: ko zna pred kim su već svirali uživo, što bi imali tremu pred žirijem koji nepretenciozno sedi za stolom malo većim od onog koji bi se pojavio u zemljoradničkoj zadruzi kad dođe vreme da se predaje žito ili repa… Publika uživa na suncu i nagrađuje aplauzom svakog izvođača, i kad ga voditeljska najavi i kad završi tačku (svako je imao pet minuta, i većina se propisanog vremena držala tačnije nego narodni poslanici).

Bilo je i kandidata kod koji se mogla naslutiti nesigurnost, ali se ni oni nisu protivili ocenjivanju i budućem humanom preseljenju na novo, malko možda i skrajnutije mesto: "Ne moram da sviram u Knez Mihailovoj, meni je na Keju baš dobro, samo da me niko odonud ne otera…"


Ofajdilo se i provelo neradnosposobno stanovništvo, ako sam se pravilno, a opet i stručno izrazio

Publiku čine mostly predškolska deca i građani koji su većinom osetili čari penzije, živalj koji je u punoj snazi ne znam gde je, u fabrikama, kancelarijama, kafićima, kladionicama? To je klasa koja ili troši ili ulaže novac, na Trgu su oni pred kojima su tek tegobe osmoljetke i oni koji su se adaptirali na živovanje od penzije, raspoloženje je karnevalsko, deca čekaju mađioničare, odrasli slušaju besplatno muziku na otvorenom.


Ulično sviraštvo u Srba, pokušaj klasifikacije

Kako bih kandidate naučno mogao da razvrstam? Kao prvo, po futrolama, instrumentima i dodatnoj opremi. Sebe sam video kao tamburaša tek u povratku iz Bačke Topole (1977) gde mi je g. Janoš Čabradi napravio krasnu i dan-danas aktivnu čvrstu futrolu postavljenu plišom i sa žutim gajtanom kakav je ranije odlazio na uniforme ćesarskih vojnika: čoveče, dobro ja sviram, prošlo mi je kroz glavu dok sam gledao futrolu na onoj nestrmoj rešetkastoj ravni u vagonu Jugoslovenske železnice. Tako je i dan-danas: nekoliko harmonika doneseno je u futrolama koje zahtevaju ozbiljnu opravku, jedna je bila čak dvobojna, sa plavim poklopcem, kao haubom druge boje koju vlasnik kola nikako da ofarba. Futrola se pred publikom pojavljuje otvorena, dvobojnost se ne vidi, pa opet, ispostavilo se da su građani sa rđavim futrolama i svirali ne baš dobro, ali vratimo se klasifikaciji. Ili su mi promakle sviračice i pevačice, ili je ulično sviranje kod nas još uvek muški posao.

Nastupilo je nekoliko dueta, jedan kvartet, ali su mahom muzicirali pojedinci, ulično sviranje je individualni čin, možda sam i ranije to znao, ali se na audiciji to vidi još jasnije, dalje, izvedene su silne rok pesme, nešto bluza, klasike, bilo je i protestnih pesama koje kao da su bile vezane za fenomene iz društvenog samoupravljanja, pa šta, nema ničeg zastarelijeg od narodnih pesama o pastiricama, guščaricama, praljama koje bele gazdinsko rublje na obalama bistrog i još nezagađenog jezera te o vilama koje se iz gore presecaju kićene svatove mračnim vestima! Narodnih pesama bilo je sasvim malo, to će biti posebna tačka u ovom izveštaju. Učesnici su na audiciju došli mahom sami, to je barem moj utisak, da li vaši bližnji blagonaklono gledaju na tu vašu svirku? Možda je i odobravaju, ali drže da imate dovoljno samopouzdanja i nisu došli da aplauzom utiču na žiri?

Muzičari se mogu podeliti na one koji su u civilu, nehajni i neupadljivi, i na one koji su uložili dosta i u izgled: bilo je rokera sa kožnim jaknama, nitnama, električnim gitarama, čitava revija mode i frizura iz šezdesetih (uz potonje je istinabog bila uvek i životna saputnica, negdašnje dete cveća koje i sad voli cvetne dezene), jedan kandidat bio je u crno-beloj svečanoj kombinaciji, crni prsluk, bela košulja, crni šešir, crne lokne, usna harmonika, gitara i zvončići na čizmama…


Pa kako su svirali, kako su pevali?…

O tome odlučiće desetočlani žiri, ocene su od jedan do deset, što će reći da možete dobiti stotinu bodova, ali možete ostati i bez osvojenog poena; pretendenti će biti izvešteni kako su prošli, u skladu sa tim dobiće pravo da nastupaju u određenoj zoni (grad je tako pedantno isparcelisan da bih tekst mogao završiti samo nabrajanjem mesta u kojima biće dozvoljen nastup od prepodnevnih sati do deset mislim uveče), gde će se ko obresti nakon ovog gradskog inventarisanja videćemo i sami kad budemo prošetali pešačkim oazama. Većina je svirala veoma dobro, pevači su listom bili pri glasu, nekolicina je nastupila prvi put pred mikrofonom, sišli su sa bine uplašeniji nego što su se popeli, rekao sam im da su zvučali odlično, i jesu, ozvučenje je bilo vrlo dobro, ton majstor je na licu mesta podešavao šta treba od slučaja do slučaja, bilo je rokera koji su blistali, uredno odeveni mladić (koji kao da je iskoristio pauzu na berzi i izišao odonud sa gitarom) pevao je i svirao tako dobro da nam beše žao što ima samo pet minuta, jedna pak grupa koja neka ostane neidentifikovana svirala je ispod svojih mogućnosti (koje slučajno znam): malo mikrofoni, malo trema pred možda poslednjim ispitom u ovoj inkarnaciji, jer nisu baš tako ni mladi, učinili su da umetnički dojam bude nepovoljan, za njih strepim da bi ih žiri mogao premestiti u nižu ligu. Vokalni njihov solista bio je odlučan da izabranu pesmu donese sa što je moguće više meraka, ali ga je sevdah poveo trnovitim putem falša (što nisam bio primetio u njihovoj akustičnom redovnom nastupu), nakon njih nastupila je usamljena harmonika plave boje, izvođač se opredelio za šumadijski skromni dvoglas u C-duru e, oslonjen samo na bele dirke (koje su kao prsti devojke iz grada) kandidat beše odsvirao svoj malo je reći nepretenciozni program, članovi grupe su u međuvremenu zapakovali instrumente, iz publike im je ćutke prišla slušateljka njihove životne dobi, biće žena nekoga od njih, iz omanje flašice potegli su po gutljaj-dva rakije i ponudili harmonikaša koji je sišao s bine govoreći im "eto, i to obavismo", kao da je upravo isprevrtao snopove deteline koji su mu na njivi pokisli pre nego što su bili sadenuti, ovde nema doping kontrole, kažem, nema, a i da ima, pijemo tek sad!


Sumrak narodnog izvođaštva i blistavi trenuci muzike drugih, danas srećom opet prijateljski prema nama nastrojenih naroda

Za razliku od kafanskih i svadbarskih umetnika koji se svi međusobno poznaju, koji često zajedničke interese ojačaju i kumstvom, i o kojima odvajkada mogu da se pravi sociogrami (zna se ko koga ceni, ko koga ne podnosi, ko se kako ponaša, ko kako svira, ko zakašnjava, ko ne; postoji statistika ko je koga koliko puta zvao na tezgu i kojeg su ranga bile tezge; boduje se i to da li te neko zove u zadnji čas, kad su ga odbili i najmanje cenjeni pripadnici muzičke kafanske zajednice), ovde sam stekao utisak da niko nikog ne poznaje, nema ni prisnosti, ni surevnjivosti, svaka vaška obaška, ti imaš svoj repertoar, ja svoj, ti imaš svoje mesto, ja svoje: ova ih je audicija verovatno prvi put okupila, ama će ih za devedeset dana opet okupiti, jer su dozvole koje se u nekoj lepoj kancelariji već štampaju samo za devedeset dana – probni period.


U neravnopravan položaj doveo sam mađioničare, hodače po žici i slikare: na zadatak sam oba puta došao neispavan i čim bi prestala audicija za muzičare pohitao bih ka Terazijama na kafu

Likovne umetnike nisam zapravo ni video, ni njihova dela, možda su bili prvog dana, ili su što rekla mladež iskulirali ovu akciju gradskog činovništva. Da sam u sekretarijatu za kulturu verovatno bih i ja mislio kako mora da se zna i da se zavede neki red, neki ljudi na Cvetnome na primer trgu izlažu dela problematične kakvoće, a koja nisu čak ni oni lično stvorili, nego ih preprodaju (mada i ta preprodaja ide teško). Zbog takvih pikturalnih nakupaca neki talentovani slikar ne može da dođe do izražaja, ne može tu da dobije mesto, gradski oci bi tu nepravdu očinski da isprave, i to se daje braniti, ali ja teram po svome: kad god treba da biram između opstanka i umetnosti ja glasam za opstanak. Koliko mi je puta neko rekao: pa ti tvoji poznanici na pijaci nemaju nijednu voćku i nijednu njivu, oni preprodaju tuđu robu, pa neka je preprodaju, preprodaju je od ranog jutra do pet popodne, po svakojem vremenu! Isto su mi govorili za uveliko prežaljene i zaboravljene tezge na Bulevaru: to oni prodaju za nekog koga ti nikad ni ne vidiš, taj ima ko zna kakav džip i brod… Pa neka su i samo krajnji dileri, neka su poslednja karika u lancu, taj iz džipa im plaća za njihov rad i njihovo trpljenje klimatskih promena, tako i ove sa kič slikama ne bih proterivao, možda bih ih putem komunalne policije primorao da malo stisnu svoju izložbu i da par kvadrata ustupe nekome ko bi lično slikao ili pravio portrete prolaznika na licu mesta i u zatečenom njihovom stanju.


Evo prilike da nam SANU nešto lično razjasni

Fijasko narodne muzike na minuloj audiciji mora da ima korene koje nauka može da pronađe, rasvetli i rasplete, dok se to ne desi evo malo nenaučnog dovijanja: sviranje na ulici nije autohtona pojava, reč je o oponašanju tj. presađivanju nečeg viđenog napolju, ali je i vani i kod nas gradska pojava. Muzikaš u selu ili varošici sviraće samo tamo gde je zvanično pozvan i gde je koliko-toliko plaćen, na ulici ga nikad nećete videti jer bi ga najpre bilo stid, osim toga frekvencija prolaznika nezadovoljavajuća je, treće (ili prvo!), seoski živalj tradicionalno kuburi sa gotovinom. I sami prosjaci, ako su već u ruralnoj oblasti, takođe se ne nadaju zvečećem novcu nego parčetu slanine, perju iz nekog problematičnog jastuka i sl.

Dakle, svirka na ulici vezana je za velike gradove. U našem gradu je narodna muzika itekako voljena i štaviše precenjena, ali izgleda da izvođači narodne muzike ako su iole dobri mogu da nađu posao u nekakvoj gostioni, da sviraju na svadbi, ili u krajnjoj liniji pred crkvom, kad izlaze tek venčani mladenci. Dominacija roka, bluza i klasike na audiciji možda potiče od jednostavne činjenice da ugostiteljstvo nije još uvek zainteresovano za ovu vrstu muzike, što će reći da su pred mnogim školovanim ili talentovanim premda samoukim gitaristom sleduiushchie vozmozhnosti: uđi u bend, možda ćete svirati u nekom klubu, pa na trgu za novu godinu, pa jednog lepog dana u Kombank Areni koja ko zna kako će se zvati! Ili: sviraj sam, brusi svoju tehniku i samoupouzdanje, snimi nešto pa okači na Youtube, možda će ti se osmehnuti sreća.

Iz istog broja

Srpska pravoslavna crkva

Kako je otišao Vasilije Kačavenda

Jelena Jorgačević

Beograd, Priština i Brisel

Dačić u haremu

Dragoljub Žarković

Vreme Beograda – Podsticaji za privrednike

U korak sa najnovijim tehnologijama

Sanja Zrnić

Dosije vremena – Radnička klasa 2013.

Osujećeni poverioci u stečaju

Milan Milošević

Rodno odgovorno budžetiranje za mlade

Javni budžeti moraju prepoznavati potrebe i žena i muškaraca

pr tekst

Intervju – Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije

Zašto me napadaju hijene

Jovana Gligorijević

Zemlja ljudi – Ada Kale

Ostrvo iz duše

Momir Turudić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu