Staro sajmište – Zakon o Memorijalnom centru

Mesto ukopanih strasti 2

RAZGLEDNICA MODERNOG BEOGRADA: Sajam 1938.

Mesto ukopanih strasti

Zlo ne treba ostaviti ukopano pod peskom, njegovo zlokobno dejstvo nestaće tek kada se iznese na svetlost dana. To omogućava odavno izglasan Zakon o Memorijalnom centru "Staro sajmište" – samo još da počne da se primenjuje

Pre tačno godinu dana, 24. Februara 2020, donet je Zakon o Memorijalnom centru "Staro sajmište". On se odnosi i na fašistički koncentracioni logor "Topovske šupe" kod Autokomande. Tekst zakona je, po mom mišljenju, odličan. Ali je, nažalost, do danas ostao mrtvo slovo na papiru, i uveliko se, dakle, krši nečinjenjem. Zakon, naime, propisuje da se trideset dana od stupanja na snagu imenuje vršilac direktora Memorijalnog centra, a nakon šezdeset dana upravni odbor, čiji je sastav takođe propisan. Jasno je naznačeno koje institucije u njega delegiraju koliko članova. Oni bi zajednički trebalo da formiraju programske savete za pojedine oblasti, pa tek onda stvarno može da počne da se radi. Posla ima mnogo, gotovo nesagledivo mnogo, na tim instancama je da sagledaju probleme, pa da pređu na njihovo rešavanje.

Šta je vladu sprečilo da postupa po zakonu koji je sama predložila? Ne verujem da je pandemija mogla u tome da ih spreči, ako jeste, neka to kažu.

Jer vreme leti. Sve je manje živih svedoka, pa i njihove dece kojoj su iz prve ruke pričali šta su doživeli. Sve je teže naći odgovarajuće artefakte iz gotovo osam burnih decenija na mestu koje je nekada bila pustopolje između Beograda i Zemuna, a koje je danas centar velike metropole. Dobro je što je tu zabranjena svaka komercijalna gradnja. Valjda će se toga držati, jer sigurno je da nema pogodnijeg mesta za obeležavanje ne samo ljudske tragedije, nego i svekolikog razvoja zemlje i ljudi, znači takođe i optimizma. Pojednostavljeno: Na Starom sajmištu bi trebalo da se obeleži i pobeda Dobrog nad Zlim.


PET ISTORIJSKIH FAZA

Širom sveta sam obišao nekoliko memorijalnih centara koji obeležavaju holokaust. Najvažniji je svakako "Jad Vašem" u Jerusalimu, godišnje beleži oko dva miliona posetilaca, strani državnici u Izraelu tamo odaju poštu stradalnicima nacističkih i fašističkih zločina. Problemi sa kojima će upravni odbor Memorijalnog centra "Staro sajmište" morati da se nosi su golemi, samo donekle će moći da se ugleda na strana iskustva, jer treba obeležiti pet važnih faza dešavanja na tom prostoru i sudbinu zgrada na njemu što nigde drugde nije bio slučaj.

Po mom mišljenju faze su sledeće: Izgradnja ultramodernog prostora za sajmove koja je završena 1937. godine; logor za Jevreje – Judenlager Semlin – od jeseni 1941. do kraja aprila 1942; prihvatni logor – Anhaltelager – od 1942. do 1944; glavni štab radne akcije za izgradnju Novog Beograda od 1948. do 1951; rađanje moderne srpske umetnosti u paviljonima Starog sajmišta posle 1951. godine.

Mesto ukopanih strasti 3
RAZGLEDNICA MODERNOG BEOGRADA: Sajam 1938.foto: arhivski snimci / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


PRVI BEOGRADSKI SAJAM

Mesto ukopanih strasti 4

foto: arhivski snimci

Pozivu Beograda da izgrade svoje paviljone na novom beogradskom sajmu otvorenom 1937. godine odazvale su se Italija, Čehoslovačka, Rumunija, Mađarska, Turska, Nemačka i Holandija. Tako je nastao kompleks tada najmodernijih arhitektonskih zamisli neimara tih zemalja. Čehoslovačka je izgradila paviljon sa kulom visokom 74 metara koja će se posle koristiti čak i za obuku padobranaca. Holandija je izvela prvi televizijski prenos na Balkanu. Italija i Nemačka su sajam iskoristili i za režimsku propagandu, ali se u tom okviru trudili da pokažu dostignuća svojih inženjera i naučnika.

Ja se dobro sećam da sam sa ocem na sajmištu posetio izložbu vazduhoplovstva, imponirala mi je pre svega Nemačka. Izlagala je i avione sa kojima će samo nekoliko godina kasnije bombardovati Beograd, pa i samo sajmište. Ne uspevam da ustanovim kada je to tačno bilo, imao sam desetak godina. Gugl nije sveznajuć, može da nam kaže samo što je neko upisao.

Mesto ukopanih strasti 5
PRE I ZA VREME RATA: Dobrovoljni…za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


JUDENLAGER SEMLIN

Krajem 1941. Gestapo je poluporušene, bombardovane paviljone Sajmišta pretvorio u koncentracioni logor u koji je zatvorio jevrejske žene, decu i starce iz Beograda i Banata i nazvao ga Judenlager Semlin – Logor za Jevreje Zemun. Gotovo svi, oko 7000, pogubljeni su u kamionima dušegupkama. Ja sam o tome detaljno pisao u "Vremenu" br. 1184 još 2013. godine, ali nešto bih dodao ili kratko ponovio.

Kod nas se često govori da se taj užas nalazio na tlu Nezavisne Države Hrvatske kojoj je Zemun tada pripadao, a da su stražari, njihov komandant i vozači kamiona, bili esesovci. To je istina, ali nije cela istina, jer nimalo ne opravdava vlast Milana Nedića u Srbiji čiji su žandari hapsili ili potkazivali jevrejske sugrađane i predavali ih okupatorskim vlastima koji ih inače ne bi lako našli. Dušegupke su prolazile ravno kroz Beograd, žrtve bi se ugušile na tlu nesrećne Srbije i zakopavale u Srbiji.

Mnogo toga još treba da se ispita o tom logoru, na videlo će izaći dosta neprijatnih činjenica. Zakon izričito naglašava da su "obrazovne i naučno istraživačke delatnosti" takođe cilj i zadatak memorijalnog centra.

U nemačkim koncentracionim logorima deo poslova su umesto esesovske komande obavljali logoraši koje su ostali zatvorenici nazivali "prominentnima". O njima postoji obimna literatura. Tridesetak "prominentnih" zatvorenika bilo je i u logoru na Starom sajmištu. To je pričao sam komandant logora Austrijanac Herbert Andorfer koji je posle rata pobegao u Venecuelu, vratio se pod lažnim imenom u Austriju, bio razotkriven i 1969. zbog "saučesništva u ubistvu najmanje 5500 Jevreja u koncentracionom logoru Staro sajmište" bio osuđen na dve i po godine zatvorske kazne. Umro je kao penzioner u 92. godini.

Mesto ukopanih strasti 6
…i prinudni posetioci Beogradskog sajmaza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Detalje saznajemo iz knjige austrijskog istoričara Valtera Manošeka Serbien ist Judenfrei – "Srbija je oslobođena od Jevreja". "Upravljanje logorom vršili su sami logoraši", ispoveda se Andorfer. "Imali smo jednog muškog upravnika i jednu žensku upravnicu." Naglašava da je za "svoje pitomce" izgradio i "mali lazaret", to jest bolnicu. U njoj je radila i moja mama. Znači li da je ona bila "prominentna"? Sa "muškim upravnikom" Andorfer je voleo da igra šah. Svi su ti "prominentni" zatvorenici takođe ubijeni.

O logoru Topovske šupe kod Autokomande zna se još manje, samo da su se u njemu nalazili Jevreji i Romi koji su odande vođeni na streljanje kao odmazda za ubijene ili ranjene Nemce, po stotinu za ubijenog, po pedeset za ranjenog.

Ja možda i nisam pogodna ličnost da o tome govorim, jer je u vožnji sa Starog sajmišta kroz Beograd ubijena moja majka, a iz Topovskih šupa u smrt odveden moj otac. Neophodno je da se tom temom pozabave istoričari koje bi angažovao Memorijalni centar "Staro sajmište", da se prikupi materijal za muzej.


PRIHVATNI LOGOR

Esesovski general Harald Turner ponosno je mogao da javi svojim pretpostavljenima: "Srbija je jedina zemlja u kojoj su jevrejsko i cigansko pitanje potpuno rešeni." Međutim, praktični esesovci ispražnjeni logor Staro sajmište nisu mogli da ostave neiskorišćenim.

U Beogradu je postojao koncentracioni logor koji pamtimo kao Banjica, zvanično se zvao Logor Dedinje. Kroz njega je prošlo oko 30.000 zatočenika, konkretno je poznato 23.637 imena. Godine 1969. osnovan je muzej o tom logoru, on je proučen i proučava se, zakon o Memorijalnom centru "Staro sajmište" zbog toga ga opravdano ne pominje posebno. Ovde podsećam na logor Banjica, jer se smatralo da u njemu više nema mesta za nove zatvorenike, pa su iskorišćeni paviljoni Starog sajmišta. Jevrejski logor je ukinut, osnovan je Prihvatni logor. U njemu su kao u nekom distributivnim centru sakupljani politički zatvorenici koji će biti transportovani u velike koncentracione logore u Nemačkoj i Poljskoj ili u Jasenovac, pre svega borci narodnooslobodilačkog pokreta ili osumnjičeni da rade za njega, simpatizeri ili prosto protivnici nacizma i Nedićevog režima.

Istoričar profesor Milan Koljanin savesno je ispitao istorijat tog logora i objavio imena njegovih komandanata, esesovskih oficira, ustanovio da su kroz njega prošle 31.972 osobe, pretežno Srbi, ali i drugih nacionalnosti, umrlo ih je 10.363. Iako se Memorijalni centar naravno može osloniti na Koljaninov rad, mogućnostima novih istraživanja nikad kraja. Memorijalni centri logora u koje su transportovani ljudi odavde, pre svega Aušvic i Mauthauzen, a isto tako i nemački dokumentacioni centar za logore u mestu Arolzen, mogu se zamoliti za saradnju, tamo verovatno znaju koje su osobe stigle iz privatnog logora – Anhaltelagera – u Beogradu i kakva je bila njihova sudbina u novim logorima, da li su tamo ubijeni, umrli ili oslobođeni itd. Trebalo bi pokušati da se nađu porodice bivših komandanata i drugih esesovaca koji su službovali na Starom sajmištu, potomci zločinaca su ponekad voljni da stave na raspolaganje fotografije, zabeleške i dnevnike, saopšte da li su posle rata osuđivani ili da prepričaju šta su oni govorili o svojim ratnim pustolovinama. Takođe i potomke zatvorenika treba zamoliti za saradnju. Radu na pribavljanju još neistraženih podataka i traganju za mogućim artefaktima zaista nikad kraja, to je pravi detektivski posao.

Mesto ukopanih strasti 7
RADNA AKCIJA: Staro sajmište kao smeštaj za brigadirefoto: iz knjige ora - mladost naše zemlje / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


SMEŠTAJ ZA BRIGADIRE

Da li je uopšte posao Memorijalnog centra "Staro sajmište" da se bavi kratkim periodom od 1947. do 1951. godine kada su u paviljonima, koji su ostali čitavi ili se na brzinu mogli prilagoditi novim potrebama, smešteni brigadiri koji su dobrovoljno pripremili teren i počeli da grade Novi Beograd? Centar, naravno, ne treba da se bavi pitanjem smisla ili besmisla velikih radnih akcija posle rata. To je posebna tema, možda velika tema, ali nije joj ovde mesto. Međutim, ja mislim da sve što su "doživeli" i "videli" zidovi koji su nekada bili logor mora da se ispita i pomene.

Da li je bio nedostatak pijeteta što su se na mesto stravičnih zločina odmah uselili veseli, mladi graditelji, tu pevali, igrali kolo? I to može da bude predmet ispitivanja. Ako je to bio greh, ja sam takođe grešnik. Iako sam znao da je tamo moja četrdesetogodišnja majka patila i da je odande odvedena u smrt, i ja sam išao tamo ne da tugujem, već sam posećivao prijatelje koji su se nastanili u paviljonima. Bili smo surova generacija, gledali smo u budućnost, možda podsvesno hteli da potisnemo, da zaboravimo užase. Zar to nije tema za Memorijalni centar?

Roman Peščana hronika na nadrealistički, pomalo i naučno-fantastični način opisuje početak izgradnje Novog Beograda, kako je cela jedna brigada prosto nestala bez traga i glasa, kako se posle u izgrađenom delu grada događaju neshvatljivi užasi kao da nad njim leži kletva. Pred sam kraj čitalac saznaje da su esesovcvi pre svog bekstva ovde ukopali jedan od dva kamiona dušegupke. Pošto ga pronađu i iskopaju kletva nestaje. To je pouka: zlo ne treba ostaviti ukopano pod peskom, njegovo zlokobna dejstvo nestaće tek kada se iznese na svetlost dana. Možda je nekakva poruka što je autor te za mene važne knjige Pavle Zelić, onaj isti Pavle Zelić koji nam u ime Instituta za lekove i medicinska sredstva govori o vakcinama za novu pošast, virus kovid 19, na rukovodećem mestu učestvuje u njihovom naučnom proveravanju i izdavanju dozvole za upotrebu. Posle pandemije nacifašizma danas pandemija virusa SARS-Cov-2.


UMETNIČKA KOLONIJA

Rađanje savremene srpske umetnosti na mestu najopakijih zločina i te kako ima simboličkog smisla, smatram da je neophodno polazeći od strahota krenuti u budućnost, na mestu smrti prisustvovati rađanju lepote.

Pošto su se omladinske radne brigade povukle paviljoni su podeljeni umetnicima kao stanovi i ateljei. Priča se da je tu ideju imao i sproveo Moša Pijade, revolucionar i slikar, ne znam da li je istina, valja ispitati. Imamo zapise pojedinih, tada novih stanara Starog sajmišta, ali nigde nisam našao spisak svih umetnika koji su imali sreću da dobiju prostor za rad i za stanovanje. Pretpostavljam da se mogu naći rešenja o dodeli prostorija 1948. godine. Ko je bio nadležan? Po kom kriterijumu su izabrani novi stanovnici Starog sajmišta? Da li su bili svesni gde su ih smestili? Da li im je to smetalo? Po mom saznanju nije. Valja zamoliti potomke, porodice da prenesu priče koje su im kazivali stanovnici paviljona, sakupiti fotografije, eventualno po jedno delo svakog umetnika nastalog na Starom sajmištu za posebnu tematsku izložbu u okviru Memorijalnog centra.

Rad uglavnom mladih umetnika krenuo je sa velikim entuzijazmom u vreme oslobađanja od estetike socijalističkog realizma. Srpska umetnost se otresla staljinističkih gluposti, borba za slobodnu umetnost odnela je pobedu.

Književnik i reditelj Pavle Ugrinov (1926–2007, pravo ime mu je Vasilije Popović) u svojoj knjizi Tople pedesete kaže da su to bile "srećne pedesete". Dobrica Ćosić je govorio da Staro sajmište oslikava tri realnosti, "trgovački paviljoni – strast za novcem; mučilište i gubilište – strast za uništavanjem Srba i Jevreja; i strast za stvaranjem likovnih oblika, dakle korisnost, zločinaštvo, umetnost… a to nisu arheološki slojevi ili epohe, to se zbilo u životu jedne, naše generacije". Ćosić pojednostavljuje kad naglašava stvaranje likovnih oblika, jer su se u paviljonima pisale i knjige, a izvedena je pozorišna predstava koja obeležava preokret umetničkog života u Srbiji, pa rekao bih u celoj Jugoslaviji.

Beogradsko dramsko pozorište je 1953. pripremalo dramu Čekajući Godoa Semjulea Beketa. Probe su uveliko bile u toku kad je umetničko veće donelo odluku da se taj komad ne može izvoditi iz političkih razloga. Mali ansambl ostao je u vezi sa rediteljem Ugrinovim i na kraju je izvedena u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu pred oko 70 gledalaca. Uspeh je bio ogroman, toliko se o njemu pričalo u Beogradu, da su tvorci predstave odlučili da je izvedu u maloj sali u prizemlju lista "Borba" u koju je stalo samo 212 stolica. Sve karte za prvu predstavu rasprodate su za dva sata. Nije postojalo nikakvo "umetničko veće" da zabrani predstavu, a vlast nije više direktno zabranjivala umetnost. Tako je i preokret pozorišnog života – rađanje Ateljea 212, stvaranje Bitefa, ulazak Beograda u centar svetskog teatra – započeo na Starom sajmištu.

Mesto ukopanih strasti 8

foto: marija janković / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


ŠTA SE ČEKA

Na obali Save je 1995. podignut spomenik visok 22 metara, apstraktna kompozicija Miodraga Živkovića koja je pre toga dobila drugu nagrada na konkursu za Spomen park u Jajincima, znači da konkretno nema nikakve veze sa Starim sajmištem. Svejedno se na dan holokausta 27. januara ovde polažu venci za ubijene na Starom sajmištu. Naravno da ga treba zadržati (ja sam protiv rušenja spomenika bez obzira kome su namenjeni), a svakako treba da dođe pod ingerenciju Memorijalnog centra.

Između paviljona su postojale dve spomen-ploče, ne znam da li su čitave, jer se rado krade sve što je od bronze, i kod Topovskih šupa postoji spomen-ploča koja je nekoliko puta postavljena, jer je prethodna ukradena. Sve te ploče, bez obzira na, po mom mišljenju neadekvatne tekstove, trebalo bi zadržati ili obnoviti.

Realizacija propisa koje definiše Zakon o Memorijalnom centru "Staro sajmište" kasni godinu dana. Zapravo, sve što obuhvata kasni već 76 godina. Možda više ne treba kasniti. Vreme je da se počne.

Odmah bi trebalo raspisati konkurs za vršioca dužnosti direktora. Po mom mišljenju uopšte nije bitno da li je to neki iskusni istoričar umetnosti ili muzeolog, to ne treba da bude uslov, on – ili ona – trebalo bi da bude dobar organizator, da zna strane jezike, da po mogućnosti već ima komunikaciju sa svim stranama sveta. Dugogodišnji nemački kancelar Helmut Kol, po struci istoričar, govorio je za sebe da je "generalista", da o svemu zna jedva ponešto, ali da ume da postavi prave stručnjake na važna mesta, a to će u vezi Memorijalnog centra "Staro sajmište" biti programski saveti za pojedine oblasti koje će vršilac dužnosti direktora izabrati i postaviti zajedno sa upravnim odborom. Zašto da se s tim ne počne što pre, odmah? Uprkos neobičnoj situaciji svi dogovori se lako mogu obaviti, oni zahtevaju određeno vreme, dok se ne završe, sigurno će proći i pandemija.

Problema sa finansiranjem novog Memorijalnog centra svakako neće biti. U prvo vreme plaćaće se samo vršilac direktora i njegova kancelarija. Zašto ne bi bila na samom Starom sajmištu umesto teretane ili kafane koji svakako moraju da se isele, ako još nisu? Kad bude projekata sigurno će ih moralno i materijalno podržati iz Amerike, Nemačke, Austrije, Izraela, biće i domaćih donatora i brojnih volontera. Valja samo na vreme uspostaviti prave veze, uvek nanovo analizirati iskustva memorijalnih centara širom sveta, iako, kao što rekoh, zadaci koji će morati da se rešavaju u Beogradu nigde ne postoje.

Zar za Beograd i za kulturu Srbije i njeno mesto u svetu to nije važnije od raznih gondola, jarbola ili još jednog velikog fudbalskog stadiona?

Iz istog broja

Intervju – Miroljub Radojković, profesor Fakulteta političkih nauka

Promovisanje vrednosti javnog interesa

Sonja Ćirić

Intervju – Dejvid Filips, bivši savetnik Stejt departmenta

Razmena teritorija uvek će ostati loša ideja

Slobodan Kostić

Predsednik i presuda

Igra s pravosuđem

Ivana Milanović Hrašovec

Odlazak – Đorđe Balašević (1953–2021)

Bez prethodnika, bez naslednika – samo svoj i naš

Teofil Pančić

Ekonomija organizovanog kriminala

Od keš biznisa do Šarićevog modela

Radmilo Marković

Novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije

Razgovori koji dolaze

Jelena Jorgačević

Proizvodnja vakcine

Imunost u milijardu kopija

Slobodan Bubnjević

Region i vakcina

Ima i za komšiluk

Jovana Gligorijević

Služba u službi političkog marketinga

Samo BIA Srbina spasava

Davor Lukač

Borba sa organizovanim kriminalom

Čije su glave Velja i Mare

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu