Muke s komandnom odgovornošću

Međunarodni običaji i srpski zakoni

Drugostepena presuda Haškog tribunala generalu HVO-a Tihomiru Blaškiću nije nikakav presedan. Žalbeno veće samo je potvrdilo svoju raniju presudu u slučaju Čelebići u kojoj je utvrdilo da pretpostavljeni može biti krivično odgovoran samo ako se dokaže da je bio u posedu konkretnih informacija koje su mogle da ga upozore da njegovi potčinjeni vrše krivična dela

Međunarodni običaji i srpski zakoni 1
RELIKVIJA: Kad bi čuveno Miloševićevo kanabe umelo da govori

Princip "komandne" odgovornosti je deo međunarodnog običajnog prava, koji su države decenijama uobličavale i unapređivale, da bi ga kodifikovale (zabeležile i potvrdile) u brojnim međunarodnim ugovorima – konačno Protokolom I od 1977. godine uz Ženevske konvencije, statutima međunarodnih krivičnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu i Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda. Za nas je glavna teškoća u tome što ova vrsta krivične odgovornosti nije na pravi način uvedena u domaće krivično zakonodavstvo, mada je država bila u obavezi da to učini, bar još 1978, kada je ratifikovala pomenuti Protokol. Odredbe koje bi trebalo da isprave ovaj deficit domaćeg prava unelo je Ministarstvo pravde Srbije u svoj Nacrt krivičnog zakonika, koji, po mom mišljenju, pati od ozbiljnih nedostataka.

Sam naziv "komandna odgovornost" donekle je zastareo i, pogotovu u našem jeziku, dovodi do pogrešnih zaključaka. To nije odgovornost lica koje je naredilo izvršenje ratnih zločina, već odgovornost pretpostavljenog koji je znao ili imao razloga da zna da je njegov potčinjeni spremao ili izvršio krivično delo protiv međunarodnog prava, a nije učinio sve u svojoj moći da izvršenje zločina spreči, odnosno kazni. Kako se kaže u Protokolu: "Činjenica da je povredu Konvencije ili ovog Protokola izvršio neki potčinjeni ne oslobađa njegove starešine krivične ili disciplinske odgovornosti, ukoliko su oni znali, ili bili u posedu informacija koje bi im omogućile da, pod okolnostima koje su vladale u to vreme, zaključe da je potčinjeni izvršio ili će izvršiti takvu povredu i ako nisu preduzeli sve moguće mere u granicama svoje moći da povredu suzbiju ili spreče."

Oduvek su se kažnjavala lica koja su naređivala vršenje zločina: odgovornost naredbodavca je uvek postojala, bilo kao izvršioca ili kao saučesnika. Specifičnost međunarodnih zločina kao tipa kriminaliteta je upravo u velikim teškoćama pri njihovom dokazivanju. Mada je relativno lako dokazati da je zločin izvršen i ko ga je neposredno izvršio, teret dokazivanja odgovornosti pretpostavljenih u lancu komandovanja vrlo je težak, pre svega zbog karaktera modernog ratovanja.

Savremeni sukobi u toku kojih se krši međunarodno humanitarno pravo obično su kamuflirani unutrašnji ratovi. Tu se često koriste razne paravojne formacije, čije je mesto u lancu komandovanja nejasno. Naređenja da se vrše ratni zločini su po pravilu usmena, a pismena naređenja su često alibiji u vidu licemernog pozivanja na sveta pravila ratovanja i oficirsku čast: ovakvi zapisi treba da pokriju krvavu, varvarsku praksu. Konačno, samo vršenje zločina zasniva se na očekivanju i kulturi nekažnjivosti i na metodičnom prikrivanju svih tragova krivičnog dela. Kako su jedina dokazna sredstva protiv komandanata – ili nalaženje dokumentarnog traga (koga po pravilu nema) ili svedočenje potčinjenih (koji iz raznih razloga obično nisu voljni da istražiocima i sudijama kažu šta znaju), odgovornost pretpostavljenih kao naredbodavaca po pravilu ostaje nedokazana, i kao jedina alternativa nekažnjivosti ostaje komandna odgovornost.

Osnovna uloga takve odgovornosti u sudskom postupku jeste da tužiocu olakša teret dokazivanja, a da se pri tom ne ugrozi pretpostavka nevinosti okrivljenog. Sama priroda međunarodnih zločina, koji dovode do rušenja nacionalnih pravnih poredaka ili su njihova posledica, takva je da zahteva korišćenje donekle neortodoksnih mera. U njih su često upleteni politički i vojni vrh države i podobni su da dovedu do teških posledica po milione ljudi. Ratni zločini nisu jedini tip kriminaliteta koji zahteva posebne represivne mere, jer se raspoložive pokazuju nedopustivo neefikasnim – za to je jedan od najboljih primera organizovani kriminal.

Samo načelo komandne odgovornosti, i njegov status kao običajnog, a sada i kodifikovanog, međunarodnog pravnog pravila, ne može biti sporno; u čitavoj strukturi komandne odgovornosti kontroverze mogu postojati samo u pogledu punog domašaja "mentalnog elementa", sadržaja svesti okrivljenog, i to njegovog nehatnog oblika ("trebalo da zna, imao razloga da zna, morao da zna").

Nije sporno da bi trebalo da krivično odgovara pretpostavljeni koji je znao da njegovi potčinjeni pripremaju, vrše ili su izvršili krivična dela protiv međunarodnog prava, a nije učinio sve u svojoj moći da to spreči, odnosno kazni krivce – i to kao da je ta dela naredio ili neposredno izvršio. Međutim, dokazati pozitivno znanje pretpostavljenog skoro je podjednako teško kao dokazati da je on naredio vršenje zločina. Zato se mora pribeći nižem, nehatnom standardu. Dok je nehat u pogledu drugih krivičnih dela najčešće pravi opis psihičkog odnosa učinioca prema krivičnom delu, nehat u smislu komandne odgovornosti po pravilu znači da nema dovoljno dokaza da je postojalo pozitivno znanje pretpostavljenog ili za njegovu odgovornost kao naredbodavca, i to ne zbog pomanjkanja truda ili stručnosti istražnih organa, već zbog objektivne nemogućnosti da se do direktnih dokaza dođe zbog same prirode ove vrste kriminaliteta.

Komandna odgovornost jeste odgovornost pretpostavljenog za njegovo nečinjenje, a posredno i za zločine drugih. Po prirodi stvari, odgovornost za nečinjenje pretpostavlja pozitivne dužnosti komandanta – da održava disciplinu unutar svoje jedinice, da efektivno kontroliše postupke potčinjenih i tako sprečava vršenje ratnih zločina. Nehatni standard oslanja se i na dužnost komandanta da zna šta njegovi potčinjeni rade. Komandna odgovornost nije objektivna odgovornost pretpostavljenog, za postupke drugih, njegovih potčinjenih, nezavisna od njegove krivice, već odgovornost za skrivljeno nečinjenje nekoga ko je imao efektivnu kontrolu nad svojim potčinjenima, ali je dopustio da oni budu u mogućnosti da izvrše zločin.

Ova osnovna, dokazna, uloga komandne odgovornosti je i glavni razlog što nije korišćena u nirnberškom procesu, 1945–1946. godine. Naime, genocid koji su izvršili nacisti tokom Drugog svetskog rata sigurno je jedan od najbolje dokumentovanih zločina protiv čovečnosti u istoriji, baš zbog metodičnosti i birokratskog mentaliteta samih zločinaca. Tako je, pored mnogih drugih dokaza, bio na raspolaganju i zapisnik s konferencije u Vanzeu, kojoj su prisustvovali najviši zvaničnici Hitlerovog režima. Ovaj skup se, pogotovu posle svedočenja Adolfa Ajhmana u Jerusalimu, smatra klasičnim primerom stvaranja genocidnog plana – plana "konačnog rešenja jevrejskog pitanja". Mnoga pismena naređenja i izveštaji, kao i svedočenja, omogućili su direktan dokaz i osudu nacističkih zvaničnika kao naredbodavaca zločina. Uz to ide jedna bitna napomena – ne postoji niti jedan dokument, niti jedno svedočenje tokom nirnberškog ili potonjih sudskih procesa koji bi dokazali postojanje naredbe Adolfa Hitlera da se pristupi holokaustu. Paradoksalno, komandna odgovornost, tj. njen nehatni standard ("morao da zna"), nije korišćena u suđenjima nacističkim zvaničnicima upravo zbog obilja dokumentarnih i drugih dokaza koji su u dovoljnoj meri potvrđivali njihovu krivicu. Ona bi pak bila jedini način da se utvrdi krivična odgovornost samog Hitlera, da je on kojim slučajem doživeo suđenje, jer je nemoguće dokazati i postojanje njegove naredbe i njegovo direktno znanje o tome.

U tom smislu je konačna, drugostepena presuda Haškog tribunala generalu HVO-a Tihomiru Blaškiću značajna, ali nije nikakav presedan, niti na bilo kakav način redefiniše princip komandne odgovornost. Žalbeno veće samo je potvrdilo svoju raniju presudu u slučaju Čelebići u kojoj je utvrdilo da pretpostavljeni može biti krivično odgovoran ("imao je razloga da zna") samo ako se dokaže da je bio u posedu konkretnih informacija koje su mogle da ga upozore da njegovi potčinjeni vrše krivična dela. "Nehat" u smislu komandne odgovornosti odnosi se na radnje koje pretpostavljeni treba da preduzme pošto je u posedu konkretnih informacija, a ne u pogledu pribavljanja tih informacija. Upravo se u tome i nalazila prva osnovna pravna pogreška sudskog veća koje je sudilo Blaškiću u prvom stepenu, dok je druga bila u tome što je osudilo Blaškića i kao naredbodavca i kao pretpostavljenog, za iste tačke optužnice, što je logički i pravno nemoguće. Takođe, imajući u vidu nove dokaze, žalbeno veće je Blaškića oslobodilo mnogih tačaka optužnice, pre svega u pogledu zločina izvršenih u mestu Ahmići, kao naredbodavca, ali i po komandnoj odgovornosti, zato što Blaškić nije imao konkretne informacije o vršenju zločina u Ahmićima, koje bi mu omogućile da spreči izvršenje tih zločina, niti je imao efektivnu, de facto kontrolu nad jedinicama koje su počinile zločine. Na kraju su od prvostepene presude opstale samo osude po komandnoj odgovornosti za zločine koje su nad zarobljenicima učinile snage potčinjene Blaškiću i za naređivanje da se lica zaštićena međunarodnim pravom koriste za kopanje rovova i kao živi štitovi, za šta mu je izrečena kazna od devet godina zatvora.

Drugostepena presuda Blaškiću ne donosi ništa novo ni u pogledu pitanja četiri generala optužena pred Tribunalom, čije se izručenje traži od Srbije i Crne Gore, jer je relevantni standard znanja već utvrđen u slučaju Čelebići. Da bi ih tužilaštvo optužilo, bila je dovoljna osnovana sumnja, odnosno njihov autoritet de iure nad jedinicama koje su počinile zločine. Međutim, da bi njihova krivica bila utvrđena pred sudom, tužilaštvo mora da dokaže van svake razumne sumnje da su generali bili u posedu konkretnih informacija, koje bi svakog razumnog zapovednika navele da dalje istraži, odnosno spreči izvršenje zločina (ovo je npr. smisao i brojnih svedočenja međunarodnih zvaničnika na suđenju Miloševiću, koji su svedočili da su tog i tog dana bili s Miloševićem, sedeli na njegovom kanabetu i rekli mu da je u nekom mestu izvršen zločin), da su imali efektivnu kontrolu nad tim snagama i da nisu učinili sve u svojoj moći da izvršenje zločina spreče i krivce predaju sudu.

Isti teret dokazivanja imaće i američki tužioci – naravno, ako budu voljni da krivično gone pretpostavljene vojnih lica koja su mučila zarobljenike u iračkom zatvoru Abu Graib. Nažalost, stalni Međunarodni krivični sud nema nadležnost nad Irakom te će se sve završiti na spremnosti američkog vojnog pravosuđa da sudi svojim oficirima.

Na kraju, treba se osvrnuti na Nacrt krivičnog zakonika, koji članom 384 prvi put eksplicitno uvodi institut komandne odgovornosti u naše krivično pravo – mada odredbe o komandnoj odgovornosti sadrži i pomenuti Protokol I, koji je inače neposredno primenjiv u skladu s odredbama ranijih ustava i sada važeće Ustavne povelje. Isti sadržaj imalo je i Uputstvo o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u oružanim snagama SFRJ iz 1988. godine. U tački 20 tog uputstva predviđena je lična odgovornost zbog povrede pravila ratnog prava, i to kako vojnog tako i civilnog lica, dok je u tački 21, pod naslovom "Odgovornost za postupke potčinjenih", propisana komandna odgovornost:

"Vojni starešina je lično odgovoran za povrede pravila ratnog prava ako je znao, ili je mogao da zna da njemu potčinjene, ili druge jedinice, ili pojedinci pripremaju izvršenje takvih povreda, a u vreme kada je još bilo moguće sprečiti njihovo izvršenje ne preduzme mere da se te povrede spreče. Lično je odgovoran i onaj vojni starešina koji zna da su povrede pravila ratnog prava izvršene, a protiv prekršioca ne pokrene disciplinski ili krivični postupak, ili ako nije nadležan za pokretanje postupka, prekršioca ne prijavi nadležnom vojnom starešini. Vojni starešina odgovara kao saučesnik, ili podstrekač ako je nepreduzimanjem mera protiv potčinjenih koji krše pravila ratnog prava doprineo da njemu potčinjene jedinice i pojedinci takva dela ponovo vrše."

Nažalost, tvorci novog Nacrta KZ, olako preuzimajući neprihvatljiva rešenja nemačkog zakonodavstva, za tzv. nehatni oblik komandne odgovornosti, čiji sam dokazni smisao objasnio, predviđaju kaznu do tri godine zatvora. Kazna iste visine propisana je, primera radi, i za prouzrokovanje stečaja, nesavesno pružanje veterinarske pomoći, nezakonit lov ili ugrožavanje javnog saobraćaja. Ako u Srbiji neko ubije drugoga iz nehata, može dobiti kaznu do pet godina zatvora – ako je pak vojni komandant odgovoran, makar i nehatno, za smrt desetina hiljada ljudi, dobiće najviše tri godine. Konačno, Nacrt KZ je tako dobro preneo međunarodno u naše pravo da bi, kada bi se po njemu sudilo, Adolf Hitler bio kažnjen s tri godine zatvora.

Iz istog broja

44. Sabor trubača u Guči

Seosko, svetsko, seosko

Dragan Todorović

Oglasi za posao

Inženjeri za support

Ivana Milanović-Hrašovec

Dosije - poljoprivredni rašomon

Malina u grlu

Zoran Majdin

Intervju - Dr Frits Kalshoven

Milošević je težak slučaj

Svetlana VasovićIgor Mekina

Beograd - gradonačelnička trka

Prvi ljudi velike varoši

Tamara Skrozza

Nova državna himna

Bože zore

Slobodan Kostić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu