Na licu mesta

Masakr u Velikoj Ivanči 1

MESTO ZLOČINA: Velika Ivanča, 9. april 2013.

Masakr u Velikoj Ivanči

Osim što su sredu, 10. april, proglasili za Dan žalosti i izjavili saučešće porodicama, državni zvaničnici povodom masovnog ubistva koje je izvršio Ljubiša Bogdanović sada ne mogu da urade ništa. Jedan od meštana Velike Ivanče kaže za "Vreme": "Pa ko Ljubiši ne bi ovorio vrata? Ja bih otvorio. Možda se krava teli." Ipak, ostaju dva pitanja: da li su se ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i direktor policije Milorad Veljović kasno setili da treba "preispitati sve odredbe Zakona o oružju i municiji", odnosno "treba li uvesti veću kontrolu i periodične lekarske preglede ljudi koji imaju dozvolu za držanje oružja"

Piše: Mirko Rudić

Selo Velika Ivanača je naselje u beogradskoj opštini Mladenovac. Na putu ka Topoli, kod nedovršene crkve u mestu Međuložje put se odvaja ka zapadu, a posle deset kilometara stiže se u to brdovito, razuđeno selo sa oko 1500 stanovnika. Put je krivudav, ali dobar – bez rupa. Tuda vozi "Lastina" linija 4141. Osim nekoliko starih i oronulih šumadijskih kuća sa četvorovodnim krovom, građevine i imanja izgledaju solidno – ni bogato ni siromašno. Ljudi se u tom kraju bave poljoprivredom. Njive su im izorane i spremne za sejanje kukuruza, po nakošenim pašnjacima pasu ovce. Na najvišem brdu je groblje.

Pored prodavnice i nedaleko od kafane, je autobuska stanice gde su se 9. aprila okupili meštani. Pokušavaju da shvate zbog čega je njihovo selo tog jutra postalo svetska vest.

DELO: Tog utorka, oko pet ujutro, njihov šezdesetogodišnji komšija Ljubomir Ljubiša Bogdanović, ubio je 13 ljudi, među kojima rođenog sina, širu rodbinu, komšije i dvogodišnje dete. Pokušao je da ubije i sebe i svoju ženu.

Zločin se dogodio u zaseoku Donja Prevala, na kilometar od glavnog puta. Na početku zaseoka je kuća porodice Kostadinović, a odmah preko ograde i puta je imanje na kome je živeo ubica sa sinom i suprugom. Ostale kuće zaseoka Donja Prevala su ispod – u rupi.

Uzevši svoj pištolj, tzv. CZ88 (vidi okvir: "Jednostavno i pouzdano oružje"), Ljubiša Bogdanović je najpre pucao na suprugu Javorku (60), a ubio je sina Branka (36) i majku Dobrilu (83).

Izašavši napolje, krenuo je niz brdo i ubijanje nastavio u još četiri kuće. U porodici Stekić je ubio majku i ćerku, Danicu (78) i Draganu (50). U kući je bio i Draganin sin Aleksandar, ali je te noći spavao na spratu kuće i tako preživeo. Njegov otac Radivoje nije bio kod kuće.

Kod Despotovića ubica je usmrtio Mikaila (61) i Milenu (61), njihovog unuka Gorana (23), snaju Jovanu (21) i unuka Davida (2). U kući porodice Mijailović ubio je bračni par Velimira (78) i Olgu (79), a u kući Ješića – Ljubinka (64) i njegovog sina Miloša (48).

Na putu ka poslednjoj kući u zaseoku – Kostadinovićima, video je policijski automobil i, vrativši se u svoje dvorište, pucao u sebe. Za to vreme, Stanica i Milovan Kostadinović su spavali. Stanica je sat pre zločina pustila napolje psa koji je lajao i skakao po kući.

Policiju je pozvala ubicina supruga. Sve žrtve su, navodno, ubijene hicima u glavu, a među njima su i oni koji su u rodbinskim vezama sa Bogdanovićima. Sa obzirom na to da u pištolj CZ88 staje osam metaka, ubica je morao bar jednom tokom zločina da menja šaržer. Neki mediji su naveli da je sve trajalo oko 30 minuta, a da je u kuće ulazio slobodno jer je većina bila otključana. Na zaključana vrata je kucao. Imao je dozvolu za držanje oružja.

Svi ovi podaci su u vreme pisanja ovog teksta bili nezvanični, a policijski uviđaj je završen u utorak, u 16 časova. Stanje Javorke Bogdanović, kako su javili iz Urgentnog centra, popravilo se do kraja dana pa je mogla da pokreće ruke i noge i da razgovara sa lekarima.

MOTIV: "Pa ko Ljubiši ne bi otvorio vrata, ljudi?!", raspravlja grupa meštana u centru sela. "Ja bi’ otvorio! Možda se teli krava. Ko zna šta može da bude. Pa mene je onaj zvao u dva noću jer mu je upala lisica u kuću." Drugi kaže da je sa ubičinim sinom išao u školu: "Ljubiša je domaćin. Vredni su i on i sin. Prvi su zasejali kukuruz ove godine…" Treći se priseća da je ubica devedesetih bio na ratištu u Vukovaru, da su on i sin pre godinu dana dobili otkaz u slovenačkoj firmi "Inkolor", ali da su bili "dobrostojeći", da su imali sve poljoprivredne mašine i da ne zna da su imali finansijskih problema.

Uz flašicu rakije koju jedan od okupljenih "stalno nosi sa sobom", a nemajući drugog objašnjenja, pominju da su Bogdanovićev otac i stric izvršili samoubistvo i da je na njihovu porodicu "pala kletva" zbog ubistva neke babe za koje su okrivili neko "ciganče". "Ko zna šta je tu u pitanju", vrti prstom pored slepoočnice jedan.

Na drugom kraju sela, bliže zaseoku Donja Prevala, kod raskršća sa tablom na kojoj piše da se put zove Stublina, stoji mnogo ćutljivija grupa komšija. Gledaju u dugu kolonu parkiranih automobila u kojima su stigle novinarske ekipe iz regiona, a među njima je bilo i dopisnika svetskih medija.

Novinari su bili okupljeni u dvorištu jedinih preživelih iz zaseoka – Stanice i Milovana Kostadinovića. U jednom trenutku snimatelji i fotografi su se zamalo potukli jer je neko nekom uleteo u "kadar", nakon čega ih je policija isterala iz tog dela dvorišta.

Stanica je tog dana dala bezbroj izjava za medije, a pokazivala je i porodične fotografije na kojima su se videle žrtve. Kaže da joj jedan ćelavi novinar nije vratio fotografiju ubice.

Tokom dana, okupljenim se obratio i direktor policije Milorad Veljović: "Ovog momenta ne znamo motive koji su doveli do ove tragedije. Ono što znamo, po izjavama komšija, jeste da se ne radi o bolesnoj osobi i konfliktnoj ličnosti. Imamo saznanja da je ovo lice tokom ‘91. učestvovalo u ratnim dejstvima na prostoru Slavonije i nije imao zdravstveni karton, ali to je sve na proverama." Veljović je rekao da tokom njegovog rada u policiji nije bilo ovakvih zločina u Srbiji, a ni u blizini naše zemlje.

Za medije su govorile i ćerke Ljubiše Bogdanovića – Slavica i Zorica: "U nedelju smo bili na ručku kod mame i tate, a kada smo se juče čuli telefonom, sve je bilo uobičajeno. Tata je nešto radio oko kuće i dobro se osećao. Nikada se nije čudno ponašao, čak ni po povratku sa ratišta."

TUMAČENJA: Portparol Hitne pomoći Nada Macura je rekla da Bogdanović prema njenim saznanjima nije bio psihijatrijski bolesnik i ne zna se šta ga je nateralo da ubije te ljude. Direktor Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" prof. dr Milutin Nenadović kaže da mogućnost da je Bogdanovićev zločin posledica posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) – gotovo nemoguća: "Vreme od nekoliko decenija sigurno više nije tako traumatizujuće sa aspekta afektivnog disbalansa, a duševna poremećenost zbog samog učešća u ratu takođe nije prihvatljiva mogućnost". Nenadović je za Tanjug rekao da je najverovatnije reč o poremećaju strukture ličnosti.

Suprotno mišljenje ima klinički psiholog Vojnomedicinske akademije Vlajko Panović koji navodi da se nikad ne zna kada će ratna trauma izaći na površinu: "Ima puno ljudi koji se osećaju obezvređeno – ne mislim na politiku, nego uopšte na celu društvenu klimu. Naši resursi za adaptaciju na promene nisu neiscrpni i neki ljudi ‘pucaju’."

S obzirom na to da Srbija nema sređene podatke o učešću svojih građana u ratovima tokom devedesetih, eventualne stručne psihološke službe ne bi mogle da dođu do ljudi koji su bili svedoci ratnih događaja koji uzrokuju PTSP sa posledicama poput zločina u selu Velika Ivanča.

Kakav god da je motiv najvećeg ubistva moderne Srbije, ova priča ne treba da se završi samo na novinarskim i stručnim tumačenjima stanja društva i posledica neslavne prošlosti istog. Osim što su sredu, 10. aprila, proglasili za Dan žalosti i izjavili saučešća porodicama, državni zvaničnici povodom slučaja Ljubiše Bogdanovića sada ne mogu da urade ništa. Poput morbidne popularnosti jednog šumadijskog sela, u današnjoj Srbiji zahvaćenoj naprednim promenama i sveopštoj borbi protiv fušeraja mora porasti i značaj još jednog pitanja: jesu li se ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i direktor policije Milorad Veljović kasno setili da treba "preispitati sve odredbe Zakona o oružju i municiji", odnosno "treba li uvesti veću kontrolu i periodične lekarske preglede ljudi koji imaju dozvolu za držanje oružja".

Zakon i brojke

Prema važećem Zakonu o oružju i municiji, vatreno oružje može se nabavljati samo na osnovu odobrenja Ministarstva unutrašnjih poslova.

Odobrenje za nabavljanje oružja se izdaje punoletnim i poslovno sposobnim građanima, neosuđivanim za krivična dela sa elementom nasilja i obučenim za rukovanje oružjem. Lekarski pregled nije neophodan, već se podnosilac zahteva šalje na pregled "kada se u postupku za izdavanje odobrenja opravdano posumnja da podnosilac zahteva nije zdravstveno sposoban da rukuje vatrenim oružjem". Nošenje oružja bez posebne dozvole je kažnjivo zatvorom u trajanju od jedne do pet godina.

MUP ima jedinstvenu bazu podataka o sitnom oružju i lakom naoružanju u legalnom posedu (vidi tekst: "Cevi među nama", "Vreme" br. 1098). Po toj statistici (početak 2012. godine) registrovano je oko 1,2 miliona komada oružja, oko 45.000 u vlasništvu pravnih i nešto više od 1.140.000 u vlasništvu fizičkih lica. Od toga, nešto više od pola miliona komada oružja je za ličnu bezbednost fizičkih lica (pištolji i revolveri), više od pola miliona komada lovačkog oružja (puške, karabini, kombinovano oružje), oko sto hiljada komada sportskog oružja (malokalibarsko i vazdušno oružje) 445 komada posebnog oružja (signalno, startno oružje i druge naprave) i oko 35.000 komada oružja za fizičko obezbeđenje i zaštitu objekata pravnih lica (automatsko oružje, pištolji i revolveri).

Broj nelegalnog oružja je teško utvrditi, ali smatra se da ga u Srbiji ima preko tri miliona komada.

R. M.

Najveće ubistvo do sada

Vest o masovnom ubistvu, poslednji put je zatekla javnost u Srbiji 2007. godine, kada je Nikola Radosavljević u Leskovcu nasumično ubio devetoro komšija. Dugogodišnji psihički bolesnik je jedan deo života proveo u Austriji gde se i lečio. Po povratku u svoje rodno selo počeo je da veruje da je meta crne i vlaške magije koju su mu "bacale" komšije. Zbog toga je nakon svađe sa svojom ženom prvo probao da izvrši samoubistvo skočivši u bunar. Kada mu to nije pošlo za rukom, usmrtio je komšije iz šest okolnih kuća. Nakon ovog zločina, poslat je u psihijatrijsku ustanovu Centralnog zatvora.

U Horgošu, u blizini Subotice, februara 2005. godine dogodilo se šestostruko ubistvo, kada je ubijena čitava porodica Nandora Salme, poznatog trgovca iz tih krajeva. U porodičnoj kući ubijeni su njegovi roditelji, žena i dvoje maloletne dece. Pretpostavljalo se da je ubistvo bilo naručeno od strane biznismena iz Mađarske sa kojima je trgovac sarađivao. Istraga ovog ubistva je i dalje u toku.

Velika tragedija dogodila se i u julu 2002. godine u Leskovcu kada je Dragan Čedić ubio sedmoro i teško ranio još četvoro ljudi, a na kraju i sebi oduzeo život. Čedić je na putu od bilijar kluba do kuće usmrtio troje i još toliko ljudi ranio. Kada je stigao, pucao je na svoju bivšu suprugu, a potom ubio još četiri osobe. Njegov motiv bile su dugotrajne bračne razmirice i razvod.

Početkom juna 1993. godine, vojnik Jožef Meneder, u kasarni "Južnomoravske brigade" u Vranju, ubio je šest vojnika i starešinu, a četvoricu vojnika ranio rafalima iz vatrenog oružja posle čega je izvršio samoubistvo.

"Paraćinski masakr" je još jedan krvavi pir koji se odigrao u kasarni. Azis Keljmendi, vojnik JNA, automatskom puškom je u kasarni "Branko Krsmanović" ubio četvoricu i ranio još pet osoba, 3. septembra 1987. godine. Nakon zločina, Aziz je pobegao iz kasarne na Karađorđevo brdo, gde je opkoljen, posle čega je, po zvaničnoj verziji događaja, izvršio samoubistvo.

S. Z.

Jednostavno i pouzdano oružje

Masakr u Velikoj Ivanči 2

Proizvođač: Fabrika namenske proizvodnje Crvena zastava, Kragujevac Kalibar: 9X19 mm (para; "duga devetka"); 8 metaka u magazinu; Masa: 760 grama, prazan; dužina 175 mm; visina 130 mm.

Ovaj pištolj jedna je od verzija službenog pištolja M57 ("Tetejac") u kalibru 9X19 mm; bilo ih je dve pre njega (M65; M70A). Pištolj je jednostrukog dejstva (oroz treba zapeti palcem pre prvoga hica); sistem zabravljivanja je Brauningov, nalik na kolt 1911. Nije ušao u naoružanje vojske i policije, ali je mnogo prodavan civilima i zaštitarskim firmama. Dizajn je unekoliko promenjen i uvedena je kočnica na zatvaraču koja blokira udarnu iglu, što donekle komplikuje rukovanje (jedna komanda više, bez neke naročite potrebe). Inače jednostavno i pouzdano oružje. U legalnoj prodaji dolazi sa rezervnim magazinom, priborom za čišćenje i – nadamo se – sa uputstvom za upotrebu.

M88 se kolokvijalno naziva CZ88.

M.V.

Iz istog broja

Politički maniri

Ostavke i prazne puške

Momir Turudić

Pregovori, Kosovo i Evropska unija

Devedeset šest sati Državnog vrha

Filip Švarm

Haški tribunal u Ujedinjenim narodima

Korak nazad za pomirenje

Tatjana Tagirov

Presek stanja ekonomije

Drži bure vodu

Radmilo Marković

Reagovanje

Razgradnja roda

Ivan Milenković

Intervju – Dušan Bajatović, generalni direktor »Srbijagasa«

Otporan sam na pritiske

Dimitrije Boarov

Zdravstvo

Lekovi na tender

Jasmina Lazić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu