Tribina – Vojvođanski region i dobro upravljanje u svetlu Agende UN do 2030.

Manje države, više društva

Dobro upravljanje jedno je od načela Cilja 16 Agende održivog razvoja Ujedinjenih nacija od 2015. do 2030. godine koji je Srbija odredila kao svoj prioritet. Kako bi se ono ostvarilo, neophodno je razviti sistem u kome svi nivoi vlasti funkcionišu i sarađuju, a institucije sistema predstavljaju servis građana

Od početka 2016. godine Ujedinjene nacije (UN) i sve zemlje članice primenjuju novu razvojnu agendu koja predstavlja glavni globalni okvirni dokument za usaglašavanje nacionalnih razvojnih politika do 2030. godine. Na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (UN), održanoj od 25. do 27. septembra prošle godine, jednoglasno je usvojena Agenda održivog razvoja od 2015. do 2030. godine. Agenda sadrži 17 ciljeva (vidi okvir) i nadovezuje se na Milenijumske ciljeve, koji su usvojeni 2000. godine i važili do usvajanja nove agende. Novu agendu izglasale su članice UN i u obavezi su da je sprovode. Svaka država članica odredila je svoje prioritetne ciljeve i sada predstoji period u kome će na njima raditi. Srbija je kao jedan od prioriteta navela Cilj 16, pod koji spadaju jednak pristup pravdi za sve i dobro upravljanje, odnosno javna uprava kao servis svih građana. Prethodnim, Milenijumskim ciljevima, dobro upravljanje nije bilo obuhvaćeno. Novom agendom, za koju se i Srbija zalagala, predviđeno je i ovo načelo.

Manje države, više društva 1

Čini se da se sa radom na Agendi u Srbiji krenulo. Krajem prošle godine, tačnije 30. decembra 2015, Vlada Republike Srbije osnovala je Međuresornu radnu grupu za sprovođenje Agende UN o održivom razvoju do 2030. godine. Zadaci radne grupe su da u saradnji sa nadležnim ministarstvima prati sprovođenje Agende, da objedini i koordinira stavove i aktivnosti povodom Agende, da predloži proces usvajanja nacionalne strategije održivog razvoja i načine njenog finansiranja, da predloži osnove za statističko praćenje ciljeva i potciljeva, da priprema periodične izveštaje o sprovođenju Agende, da kontinuirano informiše Stalnog koordinatora UN u Republici Srbiji i sistem UN o rezultatima rada Radne grupe i sprovođenju ciljeva i potciljeva Agende. Za predsednicu radne grupe postavljena je Kori Udovički, potpredsednica Vlade i ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Članovi radne grupe su predstavnici ministarstava, Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, Republičkog zavoda za statistiku, Republičkog sekretarijata za javne politike, Kancelarije za evropske integracije, Kancelarije za ljudska i manjinska prava, Kancelarije za obnovu poplavljenih područja i drugih tela. Formiranje radne grupe je formalni deo posla, a rad na Agendi i njenom sprovođenju tek predstoji.

Cilj 16 obuhvata široko polje, od obezbeđivanja zakonskog identiteta, preko zaštite od nasilja, do osiguravanja učešća u donošenju odluka i zaštite osnovnih sloboda. Sve zajedno, on je usmeren na aktivnu uključenost pojedinaca u društvo kroz uređen sistem u kojem će biti zaštićeni njihovi identiteti, njihova lična bezbednost i njihova imovina. Ovo treba da obezbede institucije svojim delotvornim, odgovornim i transparentnim radom i doslednom primenom zakona. Ovakvim obuhvatom ovaj cilj predstavlja okvir za implementaciju svih ostalih ciljeva. Drugim rečima, bez delotvornih i odgovornih institucija nema ni unapređenja obrazovanja, tehnološkog razvoja, poboljšanja zdravstvene zaštite ili postizanja rodne jednakosti.

Manje države, više društva 2

Za svrstavanje Cilja 16 u Agendu predstavnici Srbije zalagali su se na svim nivoima, a približavanje građanima ovog cilja koji je Republika Srbija odredila kao svoj prioritet, bilo je tema niza tekstova i tribina održanih tokom protekle godine u saradnji Fondacije za otvoreno društvo Srbije i nedeljnika "Vreme". Ciljem 16 podrazumeva se jednak pristup pravdi za sve i dobro upravljanje. U ostvarivanju oba, neophodna je saradnja svih nivoa vlasti i uključivanje građana u nju, od lokalnog do republičkog nivoa. Važan činilac jeste regionalni razvoj, a jedini region koji u Srbiji ima formalnu vlast jeste Vojvodina. Poslednja u nizu tribina čija je tema bila "Vojvođanski region i dobro upravljanje u svetlu Agende UN do 2030", održana je tim povodom u Novom Sadu. Na tribini su govorili Snežana Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva, Eva Vukašinović, zamenica Pokrajinskog zaštitnika građana, Branislav Bugarski, pokrajinski sekretar za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu, Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam i Srđan Đurović, predstavnik Fondacije za otvoreno društvo.

Prema definiciji Programa "Evropski progres", izraz dobro upravljanje koristi se za opis postupaka odlučivanja. Ne odnosi se na samo donošenje "ispravnih" odluka, već na proces, najbolji mogući niz postupaka za donošenje tih odluka. Dobri postupci odlučivanja, a time i dobro upravljanje, pozitivno utiču na lokalne vlasti. Ovi postupci prvenstveno za posledicu imaju primenu participatorne politike i prakse, a istovremeno dovode do sveopšte promene u načinu razmišljanja o tome kako lokalne vlasti ispunjavaju svoje obaveze i na koji način odgovaraju na potrebe građana. Dobro upravljanje obuhvata pet osnovnih načela – odgovornost, transparentnost, društveno uključivanje, efikasnost i nediskriminaciju. Da bi se postigli elementarni standardi dobrog upravljanja, potrebno je jačanje znanja i veština lokalnih samouprava u oblasti razvoja planova kapitalnih investicija, priprema za višegodišnji budžetski ciklus i povećanja izvornih prihoda putem poboljšanja evidencije poreskih obveznika. Potreban je još i razvoj lokalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost, kako institucionalno tako i jačanjem njihovih kapaciteta. Između ostalih aktivnosti, radi se na promovisanju rodno osetljivog budžetiranja i finansiranju projekata preduzetnica.

Nepostojanje srednjeg nivoa vlasti i neuključivanje lokalne vlasti i građana u donošenje odluka problem je sa kojim se suočava Srbija i predstavlja kočnicu daljeg razvoja u skladu sa ostvarivanjem Agende i Cilja 16, čiji se jedan deo odnosi na dobro upravljanje. Nedostatak kapaciteta za stvaranje "demokratije odozdo", od lokalne ka centralnoj vlasti pitanje je kojim se treba baviti u svetlu ostvarivanja Agende, ali i evrointegracija, saglasni su sagovornici razgovora koji je prošlog četvrtka moderirala pomoćnica glavnog urednika nedeljnika "Vreme" Jovana Gligorijević. Uključivanje Cilja 16 u Agendu UN globalni je konsenzus oko toga da se razvojna pitanja ne mogu rešiti bez približavanja uprave građanima. Kako bi se dobro upravljanje ostvarilo, neophodno je vlast približi građanima na svim nivoima.

Pred nama je petnaestogodišnji period u kome će se pokazati spremnost države da poštuje globalne ciljeve. Ona je u obavezi da UN obaveštava redovno o preduzetim koracima. Do prvog takvog izveštaja ostaje da vidimo šta će se raditi na terenu.

Ciljevi održivog razvoja

  • Okončati siromaštvo u svim njegovim oblicima i u svim delovima sveta
  • Okončati glad, obezbediti sigurnost hrane i bolju ishranu, promovisati održivu poljoprivredu
  • Osigurati zdrav život i promovisati dobrobit za sve ljude svih uzrasta
  • Osigurati inkluzivno i kvalitetno obrazovanje za sve i promovisati celoživotno učenje
  • Postići rodnu ravnopravnost i osnaživati sve žene i devojke
  • Osigurati pristup vodi i higijenskim uslovima života za sve
  • Osigurati pristup pouzdanoj, održivoj i modernoj energiji po povoljnim cenama za sve
  • Promovisanje sveobuhvatnog i održivog ekonomskog rasta, zapošljavanja i dostojanstvenog rada za sve
  • Izgraditi otpornu infrastrukturu, promovisati održivu industrijalizaciju i podsticati inovacije
  • Smanjenje nejednakosti unutar i između država
  • Učiniti gradove inkluzivnim, bezbednim, prilagodljivim i održivim
  • Osigurati obrasce održive potrošnje i proizvodnje
  • Preduzeti hitne mere u borbi protiv klimatskih promena i njihovog uticaja
  • Očuvanje i održivo upravljanje okeanima, morima i morskim resursima
  • Održivo upravljanje šumama, borba protiv izumiranja biosfere, zaustavljanje pada kvaliteta plodnog tla, zaustavljanje gubitka biodiverziteta
  • Promovisanje pravednih, mirnih i inkluzivnih društava
  • Obnavljanje globalnih partnerstava u cilju održivog razvoja

Cilj 16

Pun naziv Cilja 16. globalnog razvoja je Promovisati miroljubiva i inkluzivna društva za održivi razvoj, obezbediti pristup pravdi za sve i izgraditi efikasne, pouzdane i inkluzivne institucije na svim nivoima. Ovaj cilj je preciznije definisan kroz deset potciljeva i dve smernice za obezbeđivanje sredstava za primenu razvojne agende. Ovih deset potciljeva u više detalja objašnjavaju kako se osnovni cilj može postići:

  • Svuda značajno umanjiti sve oblike nasilja i sa njima u vezi stope smrtnih slučajeva
  • Okončati zloupotrebu, eksploataciju, trgovinu i sve oblike nasilja i torture nad decom
  • Promovisati vladavinu zakona na nacionalnim i međunarodnom nivou i svima osigurati jednak pristup pravdi
  • Do kraja 2030. značajno umanjiti ilegalne finansijske tokove i trgovinu oružjem, osnažiti pronalaženje i vraćanje ukradene imovine i boriti se protiv svih oblika organizovanog kriminala
  • Značajno umanjiti korupciju i mito u svim njihovim pojavnim oblicima
  • Razviti delotvorne, odgovorne i transparentne institucije na svim nivoima
  • Osigurati odgovorno, inkluzivno, participativno i reprezentativno donošenje odluka na svim nivoima
  • Proširiti i osnažiti učešće zemalja u razvoju u institucijama globalnog upravljanja
  • Do kraja 2030. za sve obezbediti zakonski identitet, uključujući registrovanje novorođenih
  • Osigurati javni pristup informacijama i zaštitu osnovnih sloboda, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim sporazumima

Manje države, više društva 3

Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne moraju predstavljati zvaničan stav Fondacije za otvoreno društvo.


Aleksandar Popov, Centar za regionalizam

Manje države, više društva 4

Decentralizovati državu

Pre svega moramo razjasniti šta se podrazumeva pod pojmom "region" kako ne bi nastala zbrka. Region može imati dvojako značenje. On se najpre definiše kao oblik administrativno-teritorijalne podele ili kao oblik političko-teritorijalne samouprave i autonomije. Možemo govoriti o funkcionalnim regionima, koji imaju svoj subjektivitet, izabrane organe, ustavna i zakonska ovlašćenja. Takav region je i Vojvodina. Ljudi često smatraju da je Srbija decentralizovana jer ima statističke regione, odnosno okruge koji su nekada bili srezovi, i to je zabluda. Država je u nekim važnim dimenzijama s jedne strane preuzak, a sa druge preširok okvir za rešavanje niza pitanja od životnog značaja za savremena društva i lokalne zajednice. Zato je decentralizacija, razvijena lokalna samouprava i regionalna autonomija u evropskim državama postala nezaobilazna pretpostavka demokratizacije. U skladu sa tim osnovni cilj savremenih demokratskih politika glasi "manje države, a više društva". Takav bi trebalo da važi i za zemlje u tranziciji, ali kod takvih država situacija je obrnuta i princip je "više države, manje društva". U svemu ovome važno je načelo supsidijarnosti, prema kome bi javne poslove trebalo da vrši vlast koja je bliže građanima. Viši nivoi vlasti preuzimaju samo nadležnosti koje po svim kriterijumima mogu na tim nivoima najbolje da se ostvare. To je način za stvaranje demokratije odozdo, jer građani preko nižih nivoa vlasti bolje mogu artikulisati svoje neposredne interese, nego ako se to radi sa centralnog nivoa. Decentralizacija doprinosi i efikasnoj realizaciji nekih od osnovnih ljudskih prava, kao što su pravo na upravljanje javnim poslovima, na rad i zaposlenje, na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, na zdravu životnu sredinu… Kroz decentralizaciju omogućavaju se ispoljavanje komparativnih prednosti regiona, zdrava konkurencija, ravnomeran regionalni razvoj, neposredno konzumiranje nekih od osnovnih ljudskih prava. Kod nas volja za decentralizacijom ne postoji i nikada nije postojala. Glavni razlog je taj što centralna vlast ne želi svoja ovlašćenja da deli sa nižim nivoima i želi da vrši redistribuciju, makar i siromaštva. Nevolja je u tome što umesto da se stvara drugačija atmosfera u javnosti i da se objašnjavaju benefiti decentralizacije, stvara se atmosfera u kojoj se svaki zahtev za njom izjednačava sa separatizmom. Nacionalni savet za decentralizaciju koji je ranije postojao i koji je formirala Vlada Republike Srbije 2009. godine imao je ekspertsku radnu grupu koja je trebalo da napravi nacionalnu strategiju decentralizacije. Kada je ekspertska grupa napravila nacrt ove strategije i predstavila ga na sednici, ta sednica je prekinuta i nikada više nije održana, a Nacionalni savet je ukinula 2012. godine.


Srđan Đurović, Fondacija za otvoreno društvo

Manje države, više društva 5

Približiti upravu građanima

Usvajanje novih razvojnih ciljeva označilo je nešto što se do sada nije desilo na globalnom nivou u smislu razvojnih strategija. Jedna od značajnih promena jeste uključivanje Cilja 16 koji je globalni konsenzus oko toga da se sva razvojna pitanja ne mogu rešiti bez približavanja uprave građanima. Cilj 16 odnosi se na uključivanje građana u vršenje vlasti na svim nivoima. I Cilj 17 je u direktnoj vezi sa tim pitanjem i prema njemu odluku donetu na nacionalnom nivou treba spustiti na lokalni nivo. Srbija je bila na strani ideje da se usvoji ovakva agenda, a izražena je politička volja države da se ona sprovede na terenu. Pitanje je šta će Srbija učiniti na terenu da doprinese ostvarivanju globalnog cilja. Jedno od prava koje je sadržano u Cilju 16 Agende UN odnosi se na pružanje besplatne pravne pomoći. U Srbiji se poslednjih 15 godina čeka na usvajanje ovog zakona. Mi smo u prilici da 15 godina žrtvujemo prava ljudi jer različite grupacije nisu u stanju da se dogovore o tome koji je konkretan zakon ili vid pružanja besplatne pravne pomoći. Niko ne kaže da ona ne treba da postoji, ali imaju problem sa tim ko će pružati usluge i taj proces traje toliko dugo. Problem implementacije postojao je i kod Milenijumskih razvojnih ciljeva. Od momenta njihovog usvajanja 2000. godine do 2003. ništa se nije dogodilo ni u Srbiji, niti bilo gde. Način na koji se izveštava dokle se sa implementacijom stiglo mora biti primenjen. Država je glasala za Agendu i u obavezi je da izveštava UN dokle se sa primenom stiglo. I dalje nije tačno utvrđen način, ali postojaće određeni indikatori. Ono za šta se mi zalažemo i čemu se nadamo je da će postojati specifični nacionalni indikatori, šta država smatra napretkom, po kojim parametrima.

Ono što svaku državu čeka je prioritizacija, odnosno da izabere šta su joj fokusi. Zatim njihova lokalizacija u nacionalne politike. Kod prethodne, Milenijumske razvojne agende odlučili smo da ti ciljevi budu smešteni u strategiju za borbu protiv siromaštva. Sada nema takvog jednostavnog rešenja, već će morati da se ide po više strategija.

Važan korak je i približavanje institucija građanima. U tom smislu trebalo bi da postoje efektivne institucije. Da bi bila efektivna, neophodno je da je institucija efikasna i produktivna, da je u dobroj vezi sa ostalim institucijama i da uživa poverenje građana. Ako su institucije udaljene i nedostupne građanima, oni neće imati poverenja u njih i na loš način će ih koristiti. Spuštanje vlasti na regionalni i lokalni nivo unapređuje poverenje koje institucije imaju.

Jedan od pokazatelja lošeg upravljanja jeste nepostojanje zakona o ruralnom razvoju. U izradi njegovog nacrta bilo je uključeno samo ministarstvo privrede, iako se pitanja ruralnog razvoja tiču i mnogih drugih oblasti. Zbog loše politike, Srbija se suočava sa problemima urbanizacije i iseljavanja seoskog stanovništva u gradove. Ukoliko Srbija nastavi da se urbanizuje, imaćemo tri ili četiri centra, a ostatak će biti prazan. Kada pogledamo mapu tržišta rada, po obodima dolazi do smanjenja i depopulacije sela. To se ne može prevazići bez povezivanja politika i relativne dugoročnosti.


Branislav Bugarski, pokrajinski sekretar za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu

Manje države, više društva 6

Vojvodina kao uzor

Način funkcionisanja i upravljanja prevashodno zavisi od političke kulture i nivoa političke zrelosti društva i zrelosti društva uopšte. Što se dobrog upravljanja tiče i dostupnosti institucija građanima, u Vojvodini se prilično daleko otišlo. Ako pođemo od toga da je prva institucija zaštitnika građana ustanovljena u Bačkoj Topoli 2001. godine, jasno je odakle je krenula ta politika i da smo se i u tom smislu trudili da budemo pristupačni građanima. Međutim, veliki posao je tek pred nama. Ne možete danas da uđete u teretanu i preksutra izađete sa savršenim izgledom, već morate dugo i istrajno da radite da biste došli do željenog cilja. Slično je u izgradnji svakog kapaciteta. Sa kadrom mora stalno da se radi, da oni izađu na kraj sa promenom načina razmišljanja, da ih podržite u usvajanju novih tehnika, da sprečite fluktuaciju radne snage. Pisanje propisa i procedura je složen i kompleksan posao, kao i njihova primena. Kao neko ko treba da donese odluku na osnovu procedura, morate da budete hrabri da tumačite propis na određen način. U čitavoj političkoj situaciji u kojoj se nalazimo, došli smo do toga da profesionalci koji rade u administraciji misle da ukoliko ne piše eksplicitno da je nešto dozvoljeno, smatra da je po automatizmu zabranjeno. Oko svih situacija sa kojima se suočavamo neophodan je dijalog i saradnja.

Suštinski problem Srbije je to što je podeljena na severnu i južnu. Prva obuhvata Beograd i Vojvodinu, koji imaju srednji nivo vlasti i veći administrativni kapacitet. Južna Srbija ima samo najniži, lokalni nivo vlasti i centralnu vladu u Beogradu koja nije previše zainteresovana da rešava probleme tog dela zemlje. Isto tako ne postoji ni dovoljno inicijative i opredeljenosti u tom delu države da se organizuju i da postave zajedničke koncepte da bi doveli do regionalizacije i, recimo, do narednih izbora izgradili srednji nivo vlasti koji bi do toga doveo. Kroz nekoliko izbornih ciklusa na taj način bi se stvorio srednji nivo vlasti i izgradio ozbiljan kapacitet. Na primer, proizvodnja hrane u Vojvodini nije problem, napravili smo velike iskorake u razvoju poljoprivrednih investicija, problem je nedoslednost u sprovođenju politika. Ne mogu se, pogotovo ne u poljoprivredi, menjati uslovi iz godine u godinu. Krenuli smo od 12.000 dinara subvencija 2012. godine, do četiri hiljade 2014, a 2015. polovina nije isplaćena. Kada postoji takva nekonsekventna agrarna politika, naravno da mora da se pojavi viši nivo siromaštva. Mi smo zbog toga insistirali na tome da svaka lokalna samouprava mora da napravi strategiju i na nivou pokrajine napravili program razvoja koji mora da skicira osnovne elemente i planove. Selo se ne može odvojiti od poljoprivrede i moraju se stvarati pretpostavke koje su van poljoprivredne politike kako bi se dobio razvoj ruralnog područja. Ono što zvanični Beograd ima problem da razume je da prelepa heterogenost republike, podrazumeva isto tako lepu heterogenosti u javnim politikama, to mora da se oslika na isti način. Ako je napravljen sistem u kome će svi koji imaju posed od jednog hektara da uzgajaju krastavce, a država će kao sistem dati podršku da se napravi mini hladnjača, svi oni će od proizvodnje krastavaca da žive od tog jednog hektara. Međutim, ako nemate nikakvu podršku, a poljoprivrednici gaje pšenicu ili kukuruz jer jedino to mogu da prodaju, ali od toga ne mogu da prežive, javljaju se socijalni problemi. Ono što je u središtu problema jeste to što nije postavljeno pitanje kako selo u Srbiji treba da izgleda u različitim krajevima, na osnovu različite strukture i da se tome prilagode javne politike. Cilj je da se mladi zadrže tamo. Ne razgovara se ni o vrtićima, školama, zdravstvenim ustanovama… Trenutno postoji princip prema kome razred koji ima manje od 15 đaka ne zaslužuje učitelja. Neophodno je da stvorimo pretpostavke da roditelji ne pomisle da će to što će im dete odrasti na selu biti otežavajuća okolnost u budućnosti. To je pitanje kvaliteta života, a ne samo ekonomskog prihoda.

Kada je o Vojvodini reč, proizvodnja hrane nije problem jer napravili smo velike iskorake u razvoju poljoprivrednih investicija, problem je nedoslednost u sprovođenju politika. Ne mogu se, pogotovo ne u poljoprivredi, menjati uslovi iz godine u godinu. Krenuli smo od 12.000 dinara subvencija 2012. godine, do četiri hiljade 2014, a 2015. polovina nije isplaćena. Kada postoji takva nekonsekventna agrarna politika, naravno da mora da se pojavi viši nivo siromaštva. Mi smo zbog toga insistirali na tome da svaka lokalna samouprava mora da napravi strategiju i na nivou pokrajine napravili program razvoja koji mora da skicira osnovne elemente i planove. Selo se ne može odvojiti od poljoprivrede i moraju se stvarati pretpostavke koje su van poljoprivredne politike kako bi se dobio razvoj ruralnog područja. Ono što zvanični Beograd ima problem da razume je da prelepa heterogenost republike podrazumeva isto tako lepu heterogenost i u javnim politikama, to mora da se oslika na isti način.


Eva Vukašinović, zamenica pokrajinskog zaštitnika građana

Manje države, više društva 7

Besplatna pravna pomoć je važna

Jedan od delova Cilja 16 Agende UN tiče se pružanja besplatne pravne pomoći, a samim tim je i institucija Zaštitnika građana prepoznata u ciljevima održivog razvoja. Kada je o pružanju besplatne pravne pomoći reč, pokrajinski ombudsman je od početka imao mogućnost da daje pravni savet, kao prvi korak u pružanju besplatne pravne pomoći. Mi ovo pravo veoma koristimo. Od osnivanja do danas kao institucija mnogo smo uložili da budemo prisutni kod građana. Po ustaljenom sistemu rada, svake nedelje idemo na teren i razgovaramo sa građanima, besplatno ih savetujemo, slušamo njihove probleme… Na osnovu pritužbi koje nam stižu, teško možemo da utvrdimo stvarno stanje i zato informacije skupljamo na terenu. Prema dosadašnjem iskustvu možemo da izdvojimo tri trenda koja smo uvideli. Prvi je da se drastično smanjuje broj pritužbi iz korpusa prava nacionalnih manjina, na primer na pravo za službenu upotrebu jezika i pisama, dok se istovremeno povećava broj pritužbi koje su podneli pripadnici manjina koje izviru iz opšte ekonomske situacije. Tim ljudima je jako bitno to što mogu da dobiju pravni savet od nas. Drugi trend je drastičan pad broja stanovnika, koji u nekim vojvođanskim mestima iznosi i do 50 odsto. Pad broja stanovnika posledica je sticanja dvojnog državljanstva, pa stanovnici čija je matična zemalja članica EU to pravo koriste i migriraju. Pripadnici nacionalnih manjina čije su države u okruženju, najčešće ne idu u te države, već dalje, u druge evropske zemlje. To je posledica ekonomske situacije i mogućnosti bolje zarade u razvijenim članicama unije. Treći trend koji smo uočili je konstantan i odnosi se na apsolutni nedostatak primene propisa kojima su garantovana prava pripadnika nacionalnih manjina. Kao da selektujemo – određene propise primenjujemo, a neke druge ne. S druge strane, manjine i iznutra imaju problem, istovremeno streme ka očuvanju kulturne posebnosti i ka integraciji. Mi kao institucija ispitujemo još jednu specifičnost manjinskih zajednica koja nam može služiti kao relevantan pokazatelj. To je učestalost pohađanja verske nastave i građanskog vaspitanja u školama u kojima postoje odeljenja učenika koji su pripadnici manjina u odnosu na škole ili razrede na srpskom jeziku. Istražujući ovo došli smo do podatka da oko 90 odsto dece iz manjinskih grupa pohađa versku nastavu. To pokazuje da je vera jedan od stubova identiteta manjinskih zajednica.

Školovanje je jedan od razloga iz kog mladi takođe migriraju kada ne poznaju većinski jezik, a nije im omogućeno školovanje na manjinskom, njima maternjem. Kada je reč o pripadnicima mađarske manjine, na primer, taj trend je i ranije bio prisutan zato što veliki broj pripadnika ne vlada srpskim jezikom. To je problem načina izučavanja srpskog jezika kao nematernjeg i u osnovnim i u srednjim školama. Postoje učenici koji uopšte ne poznaju srpski jezik i treba im ga predavati metodikom stranog jezika. S druge strane, ima učenika koji imaju određeni nivo predznanja srpskog jezika i oni zahtevaju drugačiji pristup, pa samim tim moraju da postoje bar dve vrste programa. Neophodno je preispitati i kadar koji taj predmet predaje jer u velikom broju slučajeva, kadar nije odgovarajući. U Mađarskoj postoji sistem školovanja koji je dosta jeftiniji. Kada tamo završe fakultete, u malom broju se vraćaju. To automatski znači manje osposobljenog stručnog kadra. I druge manjine imaju taj problem. Neophodan je neki vid dualnog obrazovanja na univerzitetu kojim će se školovati odgovarajući kadar koji može da radi na jezicima manjina. Međutim, mogućnost bilingvalnog obrazovanja na srpskom i jeziku manjine kojoj pripadaju najčešće se smatra načinom asimiliacije, pa se takvom načinu razmišljanja pripadnici manjinskih grupa odupiru. Imajući u vidu da je obrazovanje oblast koju sami određuju, poštovane su njihove želje kada je rađen Akcioni plan za unapređenje prava pripadnika nacionalnih manjina. Informisanje na lokalnom nivou pripadnika nacionalnih manjina.

Još jedan problem koji smo uočili na terenu je nedostatak izvora informisanja na jezicima manjina. Privatizacija lokalnih medija dovela je do toga da informisanje na manjinskim jezicima gotovo više ne postoji.


Snežana Ilić, Centar za razvoj civilnog društva

Manje države, više društva 8

Zaštita manjinskih prava

U javnom diskursu desetak godina unazad koristi se sintagma severna Srbija, a koriste je oni koji osporavaju specifičnost Vojvodine, odnosno oni koji osporavaju osnov njene autonomije. Vojvodina nije samo severna Srbija pre svega zbog dosledno zaokruženog i razvijenog sistema zaštite manjinskih prava. To je ono što razlikuje Vojvodinu od ostatka Srbije i pokrajina u toj oblasti može da bude uzor ostatku zemlje. Razvijen sistem zaštite manjinskih prava polazi od realne multietičnosti regiona. Po poslednjem popisu stanovništva, 60 odsto populacije u Vojvodini čine Srbi, 20 odsto su pripadnici različitih nacionalnih manjina, a oko 13 odsto se nije izjasnilo. Evidentan je trend natprosečno brzog opadanje udela manjinske populacije u Vojvodini u odnosu na većinsko srpsko stanovništvo. Multietnički karakter Vojvodine se sve više urušava i ona postaje sve srpskija pokrajina i to pre svega Srem, Banat i južna Bačka. Ono što je nekada bila Vojvodina u smislu udela manjinskog stanovništva jeste severna Bačka. Tamo se povukla multietičnost i kulturalne politike su najživlje u ovom delu pokrajine. Početak davanja dvojnog državljanstva, pre svega mađarskog, bio je okidač da se taj trend dodatno ubrza. Pre nekoliko nedelja objavljeni su podaci jedne mađarske državne agencije koja je ispitivala mlade Mađare u Vojvodini, Slovačkoj i Rumuniji o tome da li žele da emigriraju iz svojih zemalja i gde. Najveći procenat onih koji bi da napuste zemlju činili su vojvođanski Mađari. Više od 50 odsto mlade mađarske populacije izjasnio se da želi da napusti Srbiju. U Mađarsku bi otišlo oko 20 odsto od toga, dok bi svi ostali išli u ostale evropske zemlje ili prekomorske zemlje. Pokazatelji da se trend iseljavanja manjinskog stanovništva povećava su svakodnevni. Kada je o menjanju etničke strukture reč, postoji znatan rad i pomoć mađarske vlade Mađarima da ostanu u Vojvodini. Mađarska vlada je krajem prošle godine obezbedila pomoć svom stanovništvu u pokrajini u iznosu od 160 miliona evra. Ta pomoć biće deljena u naredne dve godine. Veći deo od tog iznosa namenjen je za poljoprivredu i mali biznis, dok će manji deo, oko 70 miliona, biti podeljen bespovratno. EU obezbeđuje pomoć Srbiji u istom iznosu. Tako veliki novac deli se preko manjinske stranke, Saveza vojvođanskih Mađara.

Pre osam godina skupština AP Vojvodine osnovala je pet manjinskih zavoda za kulturu. To su zavodi za kulturu vojvođanskih Mađara, Hrvata, Rumuna, Slovaka i Rusina. Ovih osam godina oni vrlo dobro rade, čak i u poređenju sa nekim nacionalnim zavodima. Osim kulture, pokrajinska vlada više je etnički senzibilisana i proaktivno nastupa prema manjinskim zajednicama, tako da ne čudi da je 14 od 20 nacionalnih saveta registrovano u Novom Sadu kako bi mogli da povuku novac iz pokrajinskih fondova.

Iz istog broja

Dosije »Vremena« – Zatvori u Srbiji

Mi nismo ljudi, mi smo osuđenici

Jelena Jorgačević

Lični stav

Ideja njihova, pare naše

Nenad Popović

Analiza

Srpski izbori i (ne)moć opozicije

Đorđe Vukadinović

Divci, Valjevo – Nastavak čučavac turneje

Zamenićemo neonke

Dragan Todorović

Martovske godišnjice i politika

Prolećno čišćenje istorije

Zora Drčelić

Mediji i nasilje nad ženama

Spaljivanje veštica

Jovana Gligorijević

In memoriam – Bogdan Denić (1929–2016)

Čovek koji je odživeo sve

Tatjana Tagirov, Miloš Vasić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu