Uloga tajkuna u srpskoj demokratiji

24. 10. 2007. / 15.55

Lov na debele mačke

Čak i Liberalno demokratska partija, suprotno svom nazivu, napada krupni kapital, iako je finansirana od grupe nekada krupnijih, a sada trenutno sitnijih tajkuna, kojima su pozicije oslabile poslednjih godina

Lov na debele mačke 1
MLADI LDP-a U AKCIJI: Beograd, 18. oktobar

Uvećana

Značajan inflacioni pritisak koji ove godine na naše tržište dolazi iz prehrambenog sektora, ponovo je aktuelizovao odavno otvoreno pitanje o monopolima u Srbiji, ali ovoga puta ne državnim, nego privatnim. To se vidi po silnom publicitetu koji je dobio žučan spor između Delta holdinga, domaćeg vodećeg trgovinskog lanca za distribuciju hrane i drugih svakodnevnih potrepština, i Komisije za zaštitu konkurencije Vlade Srbije, koji je stigao do Vrhovnog suda. U tom smislu već i tabloidi govore o vladavini srpskim tržištem (pa i Srbijom) nekoliko tajkuna (Miškovića, Beka, Drakulića, Kostića, Rankovića Peconija i Matijevića), to jest njihovoj kontroli nad svim tokovima "nasušnog hleba" (brašna, mleka, šećera, ulja i mesa) celokupnog građanstva države.

Ako se tome dodaju i istrage koje se vode nad duvanskom i stečajnom mafijom i nad rukovodstvom Geneksa, u kojima su na udaru krupni šverceri, privilegovani učesnici u privatizaciji, uvoznici i mešeteri nekretnina – te nagađanja da su policijske intervencije samo posledica "sukoba interesa" među srpskim tajkunima oko ubrzane privatizacije preostalih društvenih preduzeća i sportskih klubova, a pre svega Robnih kuća Beograd i Crvene zvezde, mogao bi se izvući zaključak da smo tek na početku neke nove realne ofanzive protiv srpskih tajkuna, a najviše protiv Miroslava Miškovića, kao očigledno najkrupnijeg, nakon što je Bogoljub Karić izbegao iz zemlje.

SPONZORI I KONKURENTI: U ovoj, kao i u prethodnim kampanjama, zapravo se stalno ispituje koji je od vodećih tajkuna sponzor koje od danas uticajnih političkih stranaka, a pri tom svi listom koriste moralističke, levičarske ili narodnjačke argumente, bez obzira kako su te stranke, navodno, programski ideološki utemeljene. Tako, na primer, čak i Liberalno demokratska partija, suprotno svom nazivu, napada krupni kapital, iako je finansirana od grupe nekada krupnijih, a sada trenutno sitnijih tajkuna, kojima su pozicije oslabile poslednjih godina. Slično tome, protiv Miškovića je ustao i narodnjački ministar Velja Ilić, koji nekada nije silazio sa Karićeve televizije, a koji je preko svoje stranke vratio u javni život i jednog od najistaknutijih ljudi maglovite duvanske trgovine u regionu. Dodajmo tome i bizarnu okolnost da Radikalna stranka, mada se u velikoj meri ponaša kao baštinik Miloševićevih komunista i socijalista, napada nekoliko grupa tajkuna, dok Miškovića, nekako štedi, mada je on navodno finansijer njihovih glavnih političkih konkurenata, što se zasad može objašnjavati samo njihovim refleksnim priklanjanjem najjačima (ili su možda u pitanju neki prozaičniji razlozi?).

Sve to nije samo posledica provincijalne borbe oko ograničenih srpskih resursa i međustranačke zavisti (što su oni drugi, možda, dobili više), nego se, moguće, glavni izvor tih kontinuiranih kampanja protiv najuspešnijih dobitnika pionirske faze našeg neokapitalizma najverovatnije nalazi u tipičnoj tranzicionoj "ideološkoj konfuziji" – u kojoj komunističke iluzije pokazuju svoju dugovečnost i traže nova ognjišta i staništa, pošto su se ona stara nepovratno urušila. Ako stvari uprostimo do karikature, ispada da se protiv najbogatijih Srba i njihovog uticaja na državu bore ne samo oni koji su bez zazora politički odrastali na njihovom finansijskom valovu nego i moćne vladajuće stranke koje, opet bez zazora, pismeno dele svoj uticaj na monopole u državnoj svojini.

PANIKA I ZASTAVA: No, suština je ipak negde drugde. Tajkuni su "babaroge" koncepta liberalnog, pa i svakog drugog kapitalizma i protiv njih najžešće istupaju oni koji u najboljim tranzicionim namerama stalno parališu borbu za oslobađanje tržišta od državnih i političkih stega; oni koji čak pod "evropskom zastavom" šire paniku uoči svake ekonomske liberalizacije i uvek surove konkurentske evaluacije; oni koji su za prava čoveka, ali ne i za njegovo pravo da mimo nekakvog "nacionalnog interesa" kapitališe svoju imovinu; oni koji stalno govore da je restitucija neophodna, a istovremeno skreću pažnju da denacionalizacija ne bi smela da povredi interese korisnika državnog i društvenog (tuđeg) kapitala i zaposlenih sa njihovim famoznim "stečenim pravima" itd. Tako se čitav projekat modernizacije Srbije stalno zaglibljuje u pitanja prava i pravde, a na tim pitanjima razglabanja levičara, legalista i narodnjaka nemaju premca.

Svima njima posao je olakšan pre svega zbog jednostavne činjenice što gotovo svi tajkuni Srbije suviše liče na sve nas, što su do juče bukvalno i bili, a jedino što ih od nas razlikuje jesu ogromne pare kojima sada raspolažu – što se nama čini kao velika nepravda, jer dobro znamo koliko smo malo toga sami naučili, zaradili i zaslužili, pa smo, s pravom, sigurni da to nisu ni tajkuni (tek njihovi unuci biće boljih manira, bolje obrazovani i govoriće više stranih jezika od naših siromašnih unuka).

Zbog toga je i toliko lako prema tajkunima zauzeti nadmoćnu moralističku, pa i socijalno-ekspertsku poziciju. Na primer, čitalac "Politike" nedavno je (14. oktobar) mogao steći utisak da takvu moralno osuđujuću i stručno eksplikativnu poziciju zauzima i prof. dr Kostadin Pušara, čije ime je široj javnosti postalo poznato u aferi oko Dafiment banke, a kasnije i iz Karićeve banke i univerziteta, te Cepterove firme, a koji je još ranije bio devizni inspektor SFRJ (pa danas ističe da je još krajem osamdesetih godina upozoravao Tita, Bijedića i Dolanca da tajkuni iznose kapital iz zemlje). Ipak, njegova "periodizacija" tajkuna u tri nivoa zaslužuje pažnju, ne samo zbog toga što je svedok iz prve ruke.

Prema Pušarinim rečima, prvi nivo su oni koji su bili "edukovani od Udbe", ali su se još osamdesetih godina prošloga veka odmetnuli iz državne spoljnotrgovinske mreže potkraj SFRJ, pa su se u svetu obogatili (valjda našim parama?) i sada traže uticaj na poslove u svome zavičaju. Drugi nivo su, prema njegovoj oceni, oni ljudi koji su zahvaljujući poverenju režima koristili nevolje hiperinflacije i sankcija početkom devedesetih godina, pa su pljačkali budžet (porezi i carine) i Narodnu banku (to jest njene devizne rezerve i emisione kredite). Treći nivo tajkuna, kako on navodi, formirale su "kriminalizovane grupe" koje su u sprezi sa "aktuelnom vlašću" na nedozvoljen način došle do novca. "Politika" je ocene dr Pušare naslovila gotovo literarno: "Paukova mreža srpskih tajkuna".

POLITIKA I PARE: Najopštije mesto u spomenutim ocenama dr Kostadina Pušare je da tajkuni imaju ogroman uticaj na političke partije pošto ih plaćaju da osvoje vlast, kako bi zapravo oni sami mogli da vladaju u skladu sa sopstvenim interesima. Naspram ove ocene, bar kada je reč o Srbiji, mogla bi se, opet uopšteno, postaviti i kontrahipoteza – da zapravo politički centri moći manipulišu tajkunima radi lične dobiti i očuvanja odnosa snaga u društvu – to jest, u krajnjoj konsekvenci, da su u stvari tajkuni samo dobro nagrađeni i lako potrošivi nosači narodnog novca, koji mimo državnih i društvenih institucija može biti upotrebljen za poslove koje ne može obaviti sama država – na legalan način (kako drugačije spasti Zvezdu, u narodnom interesu). U istoriji Srbije, urpkos svim uverljivim marksističkim tezama da krupan kapital uvek diriguje državom i njen aparat koristi kao aparat sile koji štiti njegove interese, nekako je gotovo uvek bilo obrnuto. Oni koji su uspeli da se domognu političkog monopola (milom ili silom), kontrolisali su sve, pa su s vremena na vreme menjali i tajkunsku ekipu.

Niko razuman, ko lako može da vidi kuda su nas odveli državni monopoli u privredi, ne sme potceniti rizike koje Srbiji može doneti neka nova monopolizacija na tržištu, pa makar ona bila izvedena i u privatnoj režiji. Iako bi svako, na primer avionski ili željeznički državni monopol menjao za onaj Gejtsov. Problem je upravo u tome što su i privatni monopoli bolji za potrošače od onih državnih, koje raskošno ume da koristi i od naroda izglasana politička elita.

Zašto ne oligarsi

Geostratezi bi mogli mnogo toga zaključiti iz okolnosti da se za novobogataše (nouveaux riches), što je pravi izraz za ekonomske moćnike Srbije danas (a pojavio se još nakon Velike francuske revolucije 1789. godine), ovde nije odomaćio aktuelni naziv za takve ljude u Rusiji – oligarsi, nego se koristi termin – tajkuni, koji je među zemljama u tranziciji najviše rasprostranjen u Hrvatskoj. Istina, oba izraza su došla sa "Zapada", mada vuku koren iz starih civilizacija. Naime, oligarh predstavlja pripadnika oligarhije, koja se danas definiše kao "mala klika privatnih lica koja ima veliki uticaj na vladu" (Kolinsov rečnik). Koren je starogrčki: oligos – malo.

Tajkun se na engleskom jeziku (dakle, on ne dolazi iz Hrvatske) piše tycoon i standardno znači "biznismen velikog bogatstva i velike moći", opet prema Kolinsovom rečniku. Zanimljivo je da je u engleski ovaj termin došao iz starog kineskog i japanskog jezika. U Kini je reč "ta chün" značila veliki vladar, a japanski izraz "taikun" bio je sinonim sa shogun – što je značilo: vrhovni (ili) vojni zapovednik. Stranci su prvi u Japanu počeli da ga proširuju na poslovne prvake.

Najzanimljivije sinonime za reč tajkun možete pronaći u američkom Vebsterovom rečniku engleskog jezika, koji pored značenja barona, mogula, naboba, plutokrate, kapetana industrije, moćnika, najvišeg itd. daje i niz sleng varijanti ovog termina, koje ovde navodimo u bukvalnom (amaterskom) prevodu: veliki sir, velika buka, velika zverka i debela mačka (fat cat). Možda je neukusno reći da je Srbija i u igri termina – kontroverzna, jer se glavna "debela mačka" ovde preziva Mišković. Ko koga ovde doista juri?


Tajkuni su stara izmišljotina

"Tajkunizacija" je u istoriji Srbije imala dve velike faze – u prvoj su tajkuni u kriznim vremenima postajali upravo oni koji su direktno imali vlast u ruci (ne samo Obrenovići i Karađorđevići), a tek u drugoj su te dve društvene uloge podeljene. Evo dva sitna primera koji pokazuju da nema tajkuna bez oslonca u vlasti, pošto takozvani državni poslovi uvek donose najveće privatne koristi.

U sumrak Prvog srpskog ustanka, 1811. godine, u Srbiji su cene hrane bile veoma visoke (pretila je glad), kako zbog turskog pritiska i dugog ratnog stanja tako i zbog "kordona" (austrijskih sankcija) na Savi i Dunavu, kroz koji se samo uz odobrenje slavonsko sremskog komandanta Ćesarske vojske mogla odigravati veoma selektivna trgovina. Te godine komandant tog kordona, general Hiler, odobrio je pojedinačne molbe Jakova Nenadovića, Dimitrija Jankovića i Anastasa Živkovića iz Beograda – a sva trojica su tada bili članovi Karađorđevog Sovjeta – da uvezu svaki po 2000, odnosnu 1000 merova brašna i žita u Srbiju, od Jevreja Heršla i Greguša iz Petrovaradina. Opravdavajući svoju blagonaklonu odluku u pismu predsedniku Dvorskog ratnog saveta u Beču, grofu Belgardu, Hiler naglašava da će "ona biti od većeg efekta nego da su pomenute srbijanske starešine podmićene novcem" (Gavrilović, 1974).

Drugi primer je iz 1924. godine, kada je Kraljevina SHS iz Nemačke, na ime ratnih reparacija dobila kontingent od 17.500 goveda i 60.000 ovaca. Ministarstvo finansija je ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo firmi "Omnium Serb" po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1510 dinara za goveče – u vreme kada je cena jedne ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a jednog govečeta 3000 dinara. Vodeći ljudi ove grupe "svih Srba" bili su Radivoj Hafner iz Beča i Rade Pašić, sin premijera Nikole Pašića. Rade Pašić je bio glavni junak i (ondašnjih) duvanske i šećerne i željezničke afere. Samo pri posredovanju u isplati državnog duga češkoj fabrici lokomotiva i vagona iz Adamova, od 62 miliona dinara, za svoju uslugu je naplatio 15 miliona dinara (Kršev, 2007).

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

Roman

Samo za fanove

Teofil Pančić

Portret savremenika – Dobrica Ćosić

Guru u ostavci

Teofil Pančić

Iz ličnog ugla - spoljna politika u polupredsedničkim sistemima

Dobro je imati dve glave

Dr Jovan Teokarević, docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka

Bombe na prozoru Dejana Anastasijevića

Smetnje na saradničkim vezama

Miloš Vasić

Kosovski pregovori

Bečki upitnik

Milan Milošević

Vreme izazova

Srbija i njen imidž

Milan Milošević

Brendiranje Srbije

Kako shvatiti vlastitu državu

Dubravko Kolendić

Savet za promociju Srbije

Anatomija jednog brenda

Tamara Skrozza

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu