Lični stav

3. 11. 2021. / 20.30

Ljudska prava su nedeljiva

Da je stanje u Srbiji po pitanju zaštite i uživanja ekonomskih i socijalnih prava zabrinjavajuće, pokazuju brojni indikatori. Broj ljudi koji su u riziku od siromaštva, broj neformalnih naselja u kojima se živi bez vode ili struje, umanjenja radnih prava i minimalac koji ne dostiže iznos minimalne potrošačke korpe, jasno ukazuju na to

Pre 73 godine, tačnije 10. decembra 1948. godine, proglašena je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, kojom se uspostavljaju zajednički standardi ljudskih prava i pozivaju države članice Ujedinjenih nacija na njihovo poštovanje u okviru svojih teritorija. Ubrzo nakon toga, pristupilo se pripremi i pisanju novog, obavezujućeg ugovora za zaštitu ljudskih prava, kojim bi se zemlje ugovornice obavezale na poštovanje čitavog niza različitih prava, kako građanskih i političkih, tako i ekonomskih, socijalnih i kulturnih.

Kako su međunarodni odnosi u to doba bili obeleženi dubokim podelama između Istoka i Zapada, ili pak između drugačijih modela upravljanja državama, ili, prosto rečeno, Hladnim ratom između dve najveće svetske sile u tom trenutku, teško je bilo uspostaviti dogovor oko bilo kakvog modela ovog dokumenta koji bi odgovarao svim stranama. Zapad je odlučno zagovarao uspostavljanje okvira za zaštitu građanskih i političkih prava svih ljudi, istovremeno iskazujući sumnju i ponekad aktivno protivljenje zaštiti ekonomskih i socijalnih prava ovakvom vrstom međunarodnog ugovora. Sa druge strane, Istok je zauzimao suprotan stav. Stoga se ispostavilo nemogućim uspostaviti jedan dokument, koji bi sadržao sva prava koja danas obuhvataju Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.


DVA UGOVORA I NJIHOVO POŠTOVANJE

Odgovor je bio uspostavljanje dva gore navedena ugovora, koji su istom rezolucijom Ujedinjenih nacija usvojeni 16. decembra 1966. godine. Time se pokazalo da međunarodna zajednica smatra da postoje jasne razlike između građanskih i političkih prava, i ekonomskih, socijalnih i kulturnih, te da se način na koje se njihovo uživanje obezbeđuje mora značajno razlikovati. Naime, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima uspostavlja obaveze koje su neposredne prirode, tj. države ugovornice moraju da poštuju, štite i ispunjavaju prava sadržana u tom Paktu smesta, dok su prava sadržana u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima progresivne prirode, te države moraju da preduzimaju korake ka punoj realizaciji prava, unapređujući vremenom nivo njihovog poštovanja (mada postoji određeni minimum tih prava koji takođe moraju neposredno da obezbeđuju). Drugim rečima, pravo na život, zabrana torture i ropstva, pravo na slobodu izražavanja, veroispovesti, okupljanja i druga građanska i politička prava se u punoj meri garantuju ratifikovanjem Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, dok ratifikacijom Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima države ugovornice garantuju postepenu realizaciju radnih prava, prava na socijalnu zaštitu, obrazovanje, zdravlje, adekvatan životni standard i adekvatno stanovanje do njihovog punog zadovoljenja.

Od samog početka poduže diskusije o uključivanju ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava u jedan krovni pakt o ljudskim pravima, bilo je jasno da se ekonomska, socijalna i kulturna prava smatraju u neku ruku pravima drugog reda, a ishod je ilustrovao podele u stavovima zemalja učesnica sednica Komisije za ljudska prava posvećenih ovom pitanju. S time na umu, pitanje utuživosti ljudskih prava se oblikovalo na način da su se građanska i politička prava smatrala utuživim, dok ekonomska, socijalna i kulturna i nisu nužno, imajući u vidu njihovu "programsku" prirodu.

Da je bilo tako, jasno nam ukazuje činjenica da su istom rezolucijom usvojena ne samo dva gore navedena pakta, već i Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Zemlje koje bi ratifikovale Opcioni protokol bi prepoznale nadležnost Komiteta za ljudska prava, ugovornog tela uspostavljenog Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, da prima individualne predstavke, te odlučuje da li su zemlje koje su ratifikovale taj Pakt, a čiji građani ili građanke podnose predstavku Komitetu ispunile u tim pojedinačnim slučajevima svoje obaveze prema Paktu, te osigurala poštovanje prava na život, slobodu izražavanja, okupljanja, itd.

Sa druge strane, Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji pruža iste mogućnosti pojedincima kao i Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, je usvojen tek 2008. godine. Time je međunarodna zajednica jasno naznačila da prepoznaje utuživost ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Doduše, treba pomenuti da su do tada ustavi raznih zemalja, kao što je Južnoafrička Republika, imali odredbe koje se eksplicitno tiču ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, te se njihova utuživost u tim zemljama i nije dovodila u pitanje. Nezavisno od toga, u mnogim zemljama je to pitanje i dalje sporno. Primera radi, Danska je pri usvajanju ovog Opcionog protokola izrazila stav da "većina prava sadržanih u Paktu [o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima] nema neposredno pravno dejstvo i imajući u vidu neodređenu prirodu tih prava, […][ većina [je] nedovoljno utuživa te […] manje pogodna za neku vrstu pritužbenog mehanizma".


DISKRIMINACIJA PRI UŽIVANJU EKONOMSKIH I SOCIJALNIH PRAVA

Da se ne slaže sa tim stavom je jasno signaliziralo 46 zemalja koje su potpisale Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, kao i 26 država koje su ga ratifikovale. Nažalost, Republika Srbija se ne nalazi među tim zemljama, iako se dobar deo država iz komšiluka izjasnio da smatra pogodnim da prihvati nadležnost Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava da odlučuje u pojedinačnim predstavkama, koje se tiču uživanja navedenih prava na njihovim teritorijama. Reći "nažalost", doduše, možda nije dovoljno, imajući u vidu da naši građani i građanke nemaju mogućnosti da se obrate nijednom međunarodnom telu kada smatraju da su im povređena ekonomska i socijalna prava. Onemogućen im je pristup tim mehanizmima.

To možda i ne bi bilo toliko zabrinjavajuće, da se najveći broj pritužbi i obraćanja Zaštitniku građana i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti ne tiču upravo pitanja uživanja ili diskriminacije pri uživanju ekonomskih i socijalnih prava, te da Ustavni sud ne ocenjuje ustavnost odredbi zakona ili uredbi koje se tiču tih prava već preko sedam godina u nekim situacijama. Takođe, ne bi bilo problematično kada bi u "domaćem pravnom poretku postojalo efikasno pravno sredstvo koje bi omogućilo preispitivanje odluka o otkazu zakupa socijalnih stanova, nakon kojih korisnicima tih stanova preti beskućništvo"; ili kada vreme čekanja na zdravstvene preglede ne bi bilo nerazumno dugačko.

To ne bi bilo problematično ni onda kada bi Ustavni sud prepoznavao ne samo pravo na penziju kao takvo, nego i obavezu Srbije prema Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima da ne donosi zakonske odluke o njenim umanjenjima, koje predstavljaju retrogresiju u uživanju ekonomskih i socijalnih prava. Na kraju, ovo ne bi bilo problematično ni u situaciji kada bi Srbija sprovodila procene uticaja različitih mera koje se tiču ovih prava, a imaju za ishod umanjenje stepena njihove zaštite, pritom jasno utvrđujući proporcionalnost i neophodnost tih mera u datom trenutku.


VAŽNOST RATIFIKACIJE OPCIONOG PROTOKOLA

Da je stanje u Srbiji po pitanju zaštite i uživanja ekonomskih i socijalnih prava zabrinjavajuće pokazuju brojni indikatori. Broj ljudi koji su u riziku od siromaštva, broj neformalnih naselja u kojima se živi bez vode ili struje, umanjenja radnih prava i minimalac koji ne dostiže iznos minimalne potrošačke korpe, jasno ukazuju na to. Iako bi ratifikacijom Opcionog protokola, uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, bilo omogućeno svim osobama na teritoriji Srbije da potraže zadovoljenje svojih prava predviđenih tim paktom, veća vrednost se nalazi u unapređenju dijaloga između države i samog Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava, koji sačinjavaju nezavisni eksperti za tu temu. Kroz taj dijalog bi država dobila konkretne smernice o tome kako da unapredi sistem zaštite ovih prava, na način koji bi obezbedio puno poštovanje obaveza propisanih Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Kao što je bitno zadovoljenje prava osoba koje se pritužuju, podjednako je važno adresirati izvor problema zbog kog je nastala potreba da se osoba obrati Komitetu.

Zato Inicijativa za ekonomska i socijalna prava – A11 glasno zagovara ratifikaciju ovog dokumenta već nekoliko godina. U tom cilju smo 20. oktobra organizovali javnu raspravu, na kojoj su učestvovali i predstavnici ministarstava nadležnih za pitanja koja se tiču uživanja ekonomskih i socijalnih prava, uključujući i ministarku za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordanu Čomić. Tada smo saznali da se stvari najzad pomeraju sa nulte tačke u pravcu ratifikovanja ovog dokumenta, kao i da je dijalog na tu temu sada prešao sa nivoa javnog zagovaranja nevladinih organizacija na nivo međuresornih razgovora. Gospođa Čomić je, doduše, navela da u tu diskusiju moraju da se uključe i pravosudni organi i Narodna skupština.

S obzirom da je pristup ekonomskim i socijalnim pravima izuzetno važno za sve osobe koje se nalaze na teritoriji Srbije, a unapređenje njihove zaštite izuzetno važno za Srbiju imajući u vidu i pristupne pregovore sa Evropskom unijom, ostaje samo da se svi uključimo u glasno zagovaranje ratifikacije, i ne dopustimo da se sve završi samo deklarativnom podrškom tom cilju. Ako je Srbiji stvarno stalo da poštuje prava svih građana, pristupanje Opcionom protokolu uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima umnogome bi signaliziralo rešenost države da se ozbiljno bavi ljudskim pravima. Potpisivanje ugovora kojim se garantuju prava je jedna stvar, a pristupanje mehanizmu koji može da efektivno nadgleda poštovanje tih prava pokazalo bi da nismo pristupili Paktu samo pristupanja radi, već da smo spremni da uradimo sve što je u našoj moći da unapredimo zaštitu osnovnih ljudskih prava. Ljudska prava su nedeljiva, i zato se postavlja pitanje: zašto da i dalje čekamo na ratifikaciju Opcionog protokola?

Autor je saradnik za zagovaranje Inicijative za ekonomska i socijalna prava – A11

Iz istog broja

Deca i mediji

Kako se krše prava najmlađih

Filip Mirilović

Biti opozicionar u Srbiji

Katalog beščašća, nasilja i ucena

Nedim Sejdinović

Politika i policija

Vulinizacija MUP-a Srbije

Davor Lukač

Kovid propusnice – Noć u Beogradu

Virus radi od deset

Andrej Ivanji

Klimatske promene

Crni usud

Slobodan Bubnjević

Metro za novu klasu

Od ničega do nigde i nazad

Radmilo Marković

Povodom još jednog Demostatovog istraživanja

Koliko imaš odličnih?

Zoran Panović

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu