Intervju – Livaj Tekofski, tur menadžer

Ljudima su potrebni koncerti 1

foto: lenka pavlović

24. 11. 2021. / 19.13

Ljudima su potrebni koncerti

"Na američkoj turneji sa Garbidžom je u početku bio prisutan strah. Plašili smo se da se ne zarazimo jer idemo u okruženje sa 20.000 ljudi, a naša jedina distanca je to što smo na bini. Znači, ispunili smo onih šest stopa socijalne distance, ali šta ako među tih 20.000 ljudi njih 1000 ima kovid i oblak kovida nas prekrije. Ta pomisao je zastrašujuća i za nas i za publiku. Ali onda sledi jedno posve drugo osećanje – publika je toliko uzbuđena, nisu bili na koncertu dve godine, i strah raspršava neverovatan krik tih ljudi koji kao da su upravo pušteni iz zatvora. Mnogo je tu različitih, pomešanih emocija"

Novozelanđanin Livaj Tekofski, sa stalnom adresom u Londonu, po zanimanju je tur menadžer. Sarađivao je, između ostalih, sa Dejvidom Bouvijem, Nikom Kejvom i Brajanom Ferijem. Nedavno se vratio sa američke turneje sa grupom Garbidž koja je bila predgrupa Alanis Moriset. Godinama unazad je i privatno čest gost u Beogradu, gde je prvi put bio kada je organizovao jednu od Ferijevih turneja. Livaj nerado daje intervjue, on je čovek od akcije i rešava bezbroj problema koji se javljaju na svakoj turneji.

U Kafeteriji u Ulici kralja Petra razgovaramo o uticaju kovida 19 na muzičku industriju, o strahovima u ovom novom pandemijskom svetu, o tome da li ovaj virus možda može da nas probudi, da nas podstakne da shvatimo koliko su ljudi jedni drugima potrebni i da nema te tehnologije koja bi mogla da nadomesti ljudski kontakt. Pričamo i o tome kako je to usred pandemije organizovati turneju po Americi, šta se u njegovom poslu promenilo od devedesetih godina prošlog veka do sada, ali i kakav je čovek bio Bouvi, kakav je privatno Nik Kejv, kakav Brajan Feri. Konačno, dotakli smo se i nekih zanimljivih momenata poput spasavanja žive glave u Moskvi sa Kejvom i Bed Sids krajem devedesetih, ili kakav je bio Rasel Krou osamdesetih godina prošlog veka dok je pokušavao da izgradi karijeru di-džeja u Ouklandu.

"VREME": Kako ste se našli u tom poslu i šta je uopšte posao tur menadžera? Kako biste najjednostavnije opisali sve što radite?

LIVAJ TEKOFSKI: Ušao sam u muzički biznis kao tonac, što je takođe odgovoran posao jer ako pogrešite, dobijete otkaz. Nakon nekog vremena jedan od bendova me je pitao da li bih ja radio oba posla za njih, bio zadužen za zvuk ali i kao tur menadžer. Kazali su, treba da vodiš računa o novcu i da svi stignemo na vreme. I to je to. Rekao sam: "Okej, mogu." I tako je počelo. Naravno, brzo shvatiš da je taj posao mnogo više od baratanja novcem, ali i da mnogo toga zavisi od benda. Koliko su članovi osetljivi, da li su svi na alkoholu i drogama ili nisu, koliko su otkačeni… Moj posao u dobroj meri zavisi od toga, ali odgovornost ostaje ista – najpre, voditi računa da bend dobije novac, osigurati da se sve dobro odvija jer vi ste kao tour daddy. Ako avion ne poleti na vreme, to je moja greška, ako pukne guma, to je moja greška, tako da uvek moram da imam makar dva plana, u slučaju da bilo šta krene po zlu.

Kada poredite svoj posao za vreme pandemije i pre toga, šta se sve promenilo? Kakav je uticaj pandemije na muzičku industriju?

Mi smo prošli kroz dve godine ničega, što je posebno slučaj za nekog poput mene ko živi isključivo od organizovanja turneja, kojih uopšte nije bilo. Ne znam ni gde bih počeo, objašnjavajući koliko se sve promenilo. U Engleskoj i Evropi stvari se još nisu vratile na svoje. Srećom, dosta radim u Americi, a to je veliko tržište.

Sada sam radio turneju Garbidža, i evo samo jednog primera: neki hoteli su zatvoreni, neki nemaju dovoljno osoblja, neki imaju novo, neobučeno osoblje, što ne znaš dok ne dođeš tamo, ponegde nema više rum servisa, a bend hoće da jede, ali neće da izađe napolje. Promenjen je sam koncept putovanja, koncerata. Na turneji koju smo radili sa Alanis Moriset, gde smo bili gostujući bend, pravilo je bilo – nema gostiju u bekstejdžu. I to je velika razlika. Normalno, ljudi dolaze da vas vide, imate svoje goste, za njih je uzbudljivo upravo to što su u bekstejdžu. Tako vi kažete prijateljima u Njujorku: "Dolazimo", oni kažu: "Odlično, možemo da dođemo u bekstejdž." Vi kažete: "E, ne može, zabranjeno", oni odgovore: "Onda ništa." Jer su bend videli sto puta, hoće da se druže, došli bi zbog socijalnog momenta.

Kakva je sada atmosfera u Americi?

U početku je postojao strah. Plašili smo se da se ne zarazimo jer idemo u okruženje sa 20.000 ljudi, a naša jedina distanca je to što smo na bini. Znači, ispunili smo onih šest stopa socijalne distance, ali šta ako među tih 20.000 ljudi njih 1000 ima kovid i oblak kovida nas prekrije? Ta pomisao je zastrašujuća i za nas i za publiku. Ali onda sledi jedno posve drugo osećanje – publika je toliko uzbuđena, nisu bili na koncertu dve godine, i strah raspršava neverovatan krik tih ljudi koji kao da su upravo pušteni iz zatvora. Mnogo je tu različitih, pomešanih emocija.

Od svih turneja koje ste radili, koje biste izdvojili kao najdraže?

To je lako. Turneja sa Dejvidom Bouvijem je bila neverovatna jer je on naprosto bio jedno neverovatno ljudsko biće. I zato što sam ja njegov veliki obožavalac. Moram da priznam, bilo je to zastrašujuće saznanje – da ću ja raditi turneju za Dejvida Bouvija. I turneja sa Nikom Kejvom je bila takođe važno iskustvo. Onda, Roksi mjuzik, zbog kvaliteta njihove muzike. Nisam znao za njih dok sam odrastao na Novom Zelandu, ali sam ih otkrio kada sam došao u Englesku. Radeći turneju sa njima, postao sam veliki fan. To su radosti mog posla.

I sad sledi pitanje koje teško da možete da izbegnete: kakav je bio Dejvid Bouvi iza scene?

Najlakše je opisati ga kao džentlmena, u suštinskom smislu te reči. Kakav je bio na bini, to ste videli ako ste bili na koncertu ili gledali snimke, on se vrlo prijateljski odnosio prema publici, a takav je bio i izvan scene. Čovek zadovoljan iznutra. Sedite s njim u garderobi ili na aerodromu i on priča sa vama kao da ste tu samo vi i on. A meni srce hoće da iskoči. On ćaska: "Hej, Livaj, baš čitam ovu knjigu o tome kako su sastavljeni oksfordski rečnici, a čovek koji je to uradio bio je umešan u ubistvo." Sećam se tog razgovora, jer ja sam toliki obožavalac da samo mogu da kažem: "Jea, okej", i pokušavam da budem normalan, ali teško mi ide. A on čini sve da se vi osećate normalno, iako to nekada, kao u mom slučaju, nije dovoljno. Jer ja imam osećaj kao da pričam sa božanstvom i moram da pobegnem, pa kao opušteno prokomentarišem: "To je sigurno odlična knjiga, ali moram do Starbaksa da uzmem kafu, hoćeš ti jednu?"

I tako svaki dan. Mnogo je umetnika koji nisu takvi, toliko prirodni, isti kada su na bini i kada razgovarate s njima izvan scene. Dejvid Bouvi jeste bio takav. I beskrajno autentičan.

Kakav je Brajan Feri privatno?

Brajan je takođe dobar čovek, ali su njih dvojica dva različita tipa džentlmena. Jedan je veoma dobro obučeni gospodin, drugi je džentlmen u svom ponašanju. To nije kritika, ali Brajan je tip izvođača koji je drugačiji na bini, a drugačiji van scene. Komplikovano je to. Poznajem ga veoma dobro i prijatelji smo. Njih dvojica su, uz Garbidž, moji omiljeni muzičari sa kojima sam sarađivao. Kod Garbidža je, recimo, problem što je vrlo teško držati distancu. Oni su veoma dobri ljudi i nema šanse da zadržite poslovnu granicu. Svi su porodica i prijatelji, takav je osećaj kada ste s njima.

Pričali smo dosta o pandemiji, odnosno načinu na koji ona menja svet. Ali, nezavisno od ovog perioda, koja je glavna promena u vašem poslu u odnosu na devedesete godine?

I dalje je suštinski sve isto – idemo svi u autobus ili avion i putujemo oko sveta. Tehnologija je neke stvari učinila mnogo lakšim, ali za mene je najveća promena zapravo loša. Ranije, nakon koncerta uđete u avion, otvorite flašu vina, zapalite cigaretu, pričate. Sada ne smete ništa, čak ni da unesete tečnost u avion, a sigurnosne procedure koje morate da prođete uzimaju vam previše vremena. Putovanja su nekada bila predivan deo turneje, sada su njihov najgori deo.

Koje putovanje vam je ostalo u sećanju, kao nešto što vredi prepričati?

Bilo je uzbudljivih stvari. Sa Nikom Kejvom i Bed Sids smo 1998. imali koncert u predgrađu Moskve. Otišli smo posle toga u restoran koji je ujedno bio i bioskop i bar, sve u jednoj zgradi. Ali kada smo stigli, umesto vina, svuda je bila votka, litre votke za svakoga. A trebalo je da prođemo tuda, kroz bar i restoran, do kombija i pomislio sam odmah da to neće valjati. Svi smo bili pomalo pijani.

Sprijateljio sam sa likom koji nas je služio. Pušio je i tako smo počeli razgovor pričajući o cigarama, što nam je kasnije verovatno spasilo život. Noć je postala luda, neki ljudi su izlazili, vraćali se, sve se otrglo kontroli. Odjednom neko ulazi i kaže: "Jedan od vaših pokušava da kupi drogu." Malo zatim neko dolazi i saopštava: "Neko vaš igra na krovu automobila", za koji će se, da skratim priču, ispostaviti da pripada nekom mafijašu.

Nekako sam uspeo sve da ih ubacim u kombi – vozili smo se u ambulantnim kolima – i svi su tu sem jednog člana benda. I kao u filmu, neki ljudi trče za nama, imali su duge kapute. Prevodilac kaže: "Livaj, ovo je loše, probaj da pričaš s njima na engleskom." Naterali su našeg vozača da ugasi motor. Videlo se da moramo da ih shvatimo ozbiljno. Ustao sam i pitao: "U čemu je problem?"

"Mercedes is bad, broken", kažu i pokazuju na krov. Na krovu prašina i vidim otiske stopala. Kažem, pa dobro, sve je kako treba. "Sunroof, sunroof", viču. Izlazi zatim iz restorana onaj lik sa cigarom sa kojim sam pričao i objašnjava: "Ovaj auto pripada mom poslovnom partneru iz senke, čoveku koji ima novac za ovu zgradu, i najlakše je da mi sada daš hiljadu dolara i možete onda sutra da napustite Moskvu." Dao sam mu odmah tih hiljadu dolara. Lik koji je skakao po mercedesu je već bio otišao, uzeo je taksi, nije čekao da vidi kako će se razrešiti situacija.

A to je bio?

Gitarista Sidsa Bliksa Bargeld. Ali dobro, to je bilo stvarno davno. Sutradan sam mu kazao: "Platio sam hiljadu dolara." On traži da mu se napravi nekakav račun, što smo i uradili. Dobro, nije pisalo: Livaj platio zbog igranja na krovu mercedesa. Na aerodromu smo dobili i fotografiju, neko ga je slikao, i Bliksa je prokomentarisao: "Taj mercedes je bio sranje. Imamo mnogo bolje mercedese u Nemačkoj. Ali ja sada imam račun i fotografiju, uramiću ovo i prodaću u Berlinu za hiljadu dolara. Jer u Berlinu ja sam Nik."

Kada već pominjemo poznata imena, čuli smo da je Rasel Krou bio vaš prijatelj iz mladih dana.

Ne, nismo bili prijatelji, više kolege. Rasel Krou je sa Novog Zelanda, kao i ja. Kada sam imao oko osamnaest godina, Rasel je sebe zvao Russ Le Roq i bio je di-džej u Ouklandu. Imao je frizuru fudbalerku. Bile su to osamdesete, išli smo po klubovima, igrali i mislili da smo mnogo kul, pa se nismo družili s njim. Bio je gubitnik sa fudbalerkom, di-džej koji je puštao groznu muziku.

Kako vidite budućnost muzičke industrije?

Najveći problem za nas u Ujedinjenom Kraljevstvu je Bregzit. Ne znam kakva je budućnost, turneje ponovo kreću, ali sada nam trebaju vize i previše je komplikacija. Sledeće godine imaćemo veliki broj bendova koji će ići na turneje, i ne znam na šta će to ličiti. Zbog Bregzita ne možemo ni da prebacujemo opremu kao ranije. Ako pričamo o muzici uopšteno, sve je sada onlajn i digitalizovano, šta još može da se promeni?

Publika je i dalje tu.

Da, jedna stvar koju nam je kovid pokazao je upravo to. U Americi sam video strast ljudi koji su došli na koncert. Uopšte, u životu je sve nekako postalo veoma teško. Kako ja to vidim? Ako hoćete da zovete banku ili mobilnog operatera, javlja vam se robot i provedete dva sata u pokušaju da dođete do nekog ljudskog bića. "Nema opcije razgovora sa ljudskim bićem, pritisnite drugi broj." Nije samo muzika onlajn, ceo svet je poludeo. Ako zaboravite svoj pin, u sledećem trenutku sve se blokira. Stres današnjeg sveta je prevelik. Ljudima je potrebna interakcija, i kada već pričamo o tome, potrebni su im koncerti. Kovid je dokaz da smo mi društvena bića. Mrzim kuda ide ovaj svet i nadam se da će pandemija dovesti do nekakvog preokreta, i to ne za banke, nego za ljude. Nadam se da ćemo vratiti sebi ono što nam je tehnologija oduzela.

Iz istog broja

Muzička industrija – U susret trećoj godini pandemije

Rasprodaja autorskih prava

Uroš Mitrović

Kultura sećanja

Još jednom o Vukovaru

Milica Čubrilo

Intervju – Danilo Ćurčić

Ako smo mi sve ovo saznali, šta je tek mogla država da pronađe

Radmilo Marković

Trgovina ljudima – Radna eksploatacija

Izrabljivanje bez granica

Radmilo Marković

Nedelja

Radmilo Marković

A magyarok Szerbiában

Az avantgárd és a népi kultúra között

Vladimira Dorčova Valtnerova

Mađari u Srbiji

Između avangarde i narodne kulture

Vladimira Dorčova Valtnerova

Ekologija i ekonomija

Zlatna groznica u zaštićenim područjima prirode

Miodrag Marković, BIRN

Intervju – Ditrih Jenš, izaslanik odbrane u nemačkoj ambasadi u Beogradu

Ujedinjena Evropa treba da ima zajedničke oružane snage

R.V

Uloga stranih ambasada u srpskoj politici

Neko na travnjak, neko za sto

Slobodan Georgiev

Intervju – Zdenko Tomanović, advokat

Kod nas vladaju moćni ljudi a ne pravo

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu