Izbor "Vremena"

Ličnost 2009 – Milica Delević 2

Ličnost 2009 – Milica Delević

Direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije Milica Delević izabrana je za ličnost 2009. godine većinom glasova članova uredništva nedeljnika "Vreme." Kriterijum za nagradu je, kao i prethodnih godina, pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu

Ovo je deveti put da redakcija "Vremena" dodeljuje ovo priznanje.

Kolegijum "Vremena" rukovodio se činjenicom da je prošla godina bila godina proboja na "evropskom frontu" i da je institucionalnom napretku tih procesa veliki doprinos dala gospođa Delević, mada ona sama u razgovoru s novinarkom "Vremena" kaže: "Evropske integracije su veliki timski posao u kojem sami ne možete ni da prisvojite zasluge, ali ni da proizvedete učinak. Potrebni su strpljenje i istrajnost, kao i svest da sve ne može odmah. Više volim da se Srbija pomeri, nego da se kredit za to pripisuje meni ili nekom drugom. Bitno je da se pomeramo i da se to vidi. Ima mesta za sve."

Ličnost 2009 – Milica Delević 3

Rođena sam u Beogradu, a odrasla u onom starom delu Novog Beograda, kod Fontane. Volela sam taj deo grada, volim reke. Roditelji su mi poreklom iz Crne Gore. Mama je bila lekarka, tata inženjer i bila sam im jedino dete. Bila sam uvek odličan đak, ali, kao ni roditelji, nikada nisam aktivno učestvovala u društvenom životu. Ipak, sećam se tog perioda kao vremena u kojem se putovalo, u kojem smo učili jezike i imali neko osećanje stabilnosti.

Tek kao novinarka, dodatno sam se angažovala i zainteresovala za neke važne teme, pa i shvatila da postoje one o kojima istraživanje nije baš slobodno. Kao srednjoškolka osetila sam da mi je potreban neki dodatni izazov, pa sam se 1986. prijavila na audiciju Radio Indeksa. Primljena sam i radio mi je pružio izazov koji sam tražila. Kada je formiran B92, prešla sam tamo i radila kao novinarka informativne redakcije, a posle i kao urednica emisije "Boja novca". Tako je bilo sve do 1994, kada sam otišla na studije u Prag.


DRUGE MOGUĆNOSTI

Kada sam završila Ekonomski fakultet, desilo mi se nešto što mi je tada izgledalo jako tragično, ali što me je kasnije nateralo da sebi otvorim neke druge mogućnosti. Diplomirala sam 1992. na smeru Finansije, bankarstvo i osiguranje i želela sam da ostanem da radim na fakultetu. To mi je bilo poznato i s time sam mogla da se identifikujem. Međutim, u to vreme, a reč je o vremenu posle Studentskog protesta, činjenica da sam radila kao novinarka na B92 i da sam se tada zabavljala sa Draganom Đilasom ispostavila se kao najveća prepreka tom potencijalnom akademskom poslu, pa i, u jednom trenutku, samom diplomiranju. Pošto mi je rečeno da "malo sačekam", razmišljala sam šta bih ja zapravo želela da radim i šta bih mogla da upišem kao poslediplomske studije. Tada se otvarala mogućnost studija na Centralnoevropskom univerzitetu u Pragu, i to studija ekonomije i evropskih studija. Opredelila sam se za evropske studije, pre svega zbog šireg izbora tema koje su me zanimale.


KONTEKST

Na Centralnoevropskom univerzitetu imala sam predmet Istorija evropskih integracija, koji na prvi pogled nije predmet koji bi mogao da vam zagreje srce. Međutim, profesor koji je to predavao uspevao je da kombinuje teoriju sa istorijskim događajima, što mi je odjednom pružilo potpuno novu i drugačiju perspektivu. Sve to dešavalo se 1994. i 1995, u godinama rata u Bosni. Pošto sam studirala i s kolegama iz bivše Jugoslavije, imala sam priliku da čujem njihove probleme, njihove stavove, a to me je realno suočilo s mnogim temama. S druge strane, bilo je tu ljudi koji su došli iz nekih drugih sredina, koje nemaju veze s prostorom bivše Jugoslavije, ali imaju neke druge probleme. Zahvaljujući svemu tome, stekla sam osećanje konteksta.

Iako sam evropske studije upisala zbog šireg izbora potencijalnih tema, to osećanje konteksta, uz specifičan način proučavanja istorije evropskih integracija, pobudilo je u meni interesovanje za proces evropskih integracija. Kasnije sam birala i studijske teme koje su s tim imale veze, ali je mnogo vremena prošlo pre nego što sam imala priliku da na planu evropskih integracija uradim nešto praktično.


OTKAZ "ISPOD VRATA"

Želela sam da se vratim u Srbiju, ali u to doba nije bilo moguće da Vladu i državu prepoznate kao mesto gde je moguće proizvesti neku promenu. Tražila sam posao na kome bih mogla to da ostvarim. Počela sam da radim u Beogradskom centru za ljudska prava i, uz veliku pomoć profesora Vojina Dimitrijevića, na Pravnom fakultetu, na Katedri za međunarodne odnose.

Pošto se Pravni fakultet već tada polako približavao ideji evropskih studija, smatrala sam da će to biti nešto gde bih mogla da se angažujem. Posle usvajanja Zakona o univerzitetu 1998, postalo mi je jasno da ću teško završiti doktorat na Beogradskom univerzitetu i da mi to ne bi dalo osećaj ispunjenosti za kojim sam težila. Tada sam odlučila da prijavim doktorat na Univerzitetu u Kenterberiju, računajući da ću moći da napravim neku kombinaciju s nastavkom rada na Pravnom fakultetu.

Kada je počela NATO intervencija, već sam bila u Velikoj Britaniji. Pet dana posle početka intervencije, dobila sam otkaz. Profesor Dimitrijević mi je javio: "Znaš, nešto su ti ubacili ispod vrata."

U tom trenutku, to je bilo nešto što se moglo uporediti s događajima na Ekonomskom fakultetu 1992. Iako su oni imali teoretsko obrazloženje o pet dana odsustvovanja s posla, bio je to signal da sam nepoželjna.


NIJANSE

S druge strane, nije bilo lako ni u Velikoj Britaniji. Tada sam počela bolje da razumem ljude koji su na studije dolazili iz Sarajeva za vreme rata. Ljudi vas pitaju kako ste, vi pričate, ali posle pet minuta oni hoće da pređu na drugu temu, a vi ste i dalje u svom akutnom problemu. Ni za one koji vas podržavaju niste sigurni da razumeju prave razloge. Ni svi oni koji žele da vam kažu kako u vašoj zemlji nije dobro, možda ne razumeju situaciju na pravi način. Jako je malo bilo ljudi sa kojima sam mogla da podelim to što se dešavalo.

Nije se mogao naći zajednički jezik ni sa onima koji su se najostrašćenije zalagali za borbu protiv svetskog poretka, ni sa onima koji su se najostrašćenije zalagali za bombardovanje. Tu je bilo puno nijansi, koje su se uglavnom gubile iza režima koji nas je doveo u sukob sa čitavim svetom.


BEZ HIPOTEKE

Ličnost 2009 – Milica Delević 4
SLIKE IZ ŽIVOTA: Kenterberi, 2003…

Školovanje u inostranstvu ima mnoge prednosti, a najveća je to što vas natera da završite studije. Moj mentor mi je stalno govorio: "Kad čovek upiše doktorat, najbolja stvar jeste da ga završi." Osim toga, i sam sistem programiran je tako. Jer, tri godine plaćate školarinu, a četvrta je predviđena za finalizaciju doktorata. Sve posle isteka roka opet se plaća. Zbog svega toga, odlučila sam da ne tražim prekid zbog rođenja deteta, već da nastavim.

U to vreme, veliki broj mojih kolega počeo je da radi za novu vladu, a ja sam čekala da se rodi Jovana i da završim doktorat. Krajem 2001. godine, kada je prvi put uspostavljen sektor za evropske integracije pri Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, ministar Goran Pitić pozvao me je da budem pomoćnica u tom sektoru. Bila sam sva srećna i videla sam sebe u tome, ali sam shvatila da, ako prihvatim, nikada neću doktorirati. Pošto nisam želela da imam hipoteku nezavršenog posla, taj posao nažalost nisam mogla da prihvatim.

Nekoliko meseci kasnije prihvatila sam nešto što nije bilo neposredno u vezi s evropskim integracijama, ali mi je omogućavalo paralelan rad na doktoratu. Bila je to Diplomatska akademija pri Ministarstvu spoljnih poslova, odakle su izašli mnogi današnji zamenici ambasadora ili nosioci rukovodećih funkcija u Ministarstvu.


SKIDANJE POKLOPCA

Od 2003. bila sam direktorka Kancelarije Srbije i Crne Gore za pridruživanje Evropskoj uniji. Pošto sam već bila odbranila doktorat, imala sam konačno slobodu da se time bavim. To je bio posao kojem sam se veoma radovala, koji je bio i politički i tehnički izazovan, i za mene izuzetno iskustvo. Bilo je u pitanju jedno specifično upoznavanje rada državne administracije iz pozicije organa koji je trebalo da koordiniše rad različitih organa u okviru državne zajednice, ali i saradnju između dve članice zajednice. Bili su to trenuci kada je odnos između Srbije i Crne Gore bio tema koja je opredeljivala proces evropskih integracija.

Faktički, godina koju sam provela u Kancelariji protekla je u pokušajima da se uvaže naše specifičnosti. Na kraju je Evropska unija to i učinila i pružila nam mogućnost "dvostrukog koloseka".

Činilo mi se da sam dosta radila na tome da Evropska unija razume koliko je važno da se skloni poklopac s tog ekspres lonca koji se zvao Državna zajednica, da taj pritisak izađe i da se omogući dvostruki kolosek i neko pomeranje.

U avgustu 2004. dala sam ostavku u Kancelariji. Osetila sam da sam došla do maksimuma u kojem sam mogla da se krećem. Proces razlaza je bio toliko neminovan da više nisam mogla tu da radim i da tvrdim kako će Državna zajednica opstati i biti funkcionalna u procesu evropske integracije. Pritom, Srbija tada nije izgledala preterano spremna da saradnju s Tribunalom u Hagu prihvati kao obavezu. Nisam mogla punog srca da nastavim i da stojim iza svega toga. Važno je da neke odluke donesete u pravom trenutku, a danas mi se čini da ovo jeste bila jedna od takvih.

Nakon toga sam radila kao koordinatorka Nacionalne strategije za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. U vreme početka rada na strategiji, već je postojala Kancelarija za evropske integracije, na čijem je čelu bila Radmila Milivojević. Kada je strategija završena, direktorka je bila Tanja Miščević. Kancelarija je i tada radila jako dobar posao u domenu koordinacije, i taj posao je bio prepoznat kao važan iako u to vreme nije izgledalo da je cela Vlada posvećena procesu evropskih integracija.

Od usvajanja strategije 2005, radila sam samo na Fakultetu političkih nauka, gde sam bila još od 2003. Nakon što je formirana druga Koštuničina vlada, došla sam u Ministarstvo spoljnih poslova kao pomoćnica ministra za evropske integracije.


VERA

Nisam verovala da tranzicija može da bude jako brza i jako uspešna. Da to tako može, problemi koje smo imali tokom devedesetih ne bi bili toliko duboki. Jedno društvo može da ide napred onom brzinom koju dozvoljava konsenzus postignut unutar tog društva. U svakom društvu tranzicija jeste teška, ali tranzicija koju smo mi imali bila je još kompleksnija zbog suočavanja s prošlošću, odnosa unutar Državne zajednice, problema Kosova.

U svakom trenutku, iako su u pitanju bili teški i prelomni trenuci, verovala sam da će Srbija ići putem integracija. Takođe, drago mi je što sam radila u državnoj administraciji u vreme kada su se otvarale i rešavale teme koje su opredeljivale dalji proces integracija.


RUŽNO I LEPO

Kraj 2007. i početak 2008. bio je u velikoj meri obeležen temom Kosova. Način na koji se ta tema ukrstila s temom evropskih integracija doveo je i do pada vlade.

Tog kritičnog dana, 18. februara, bila sam dežurna u Ministarstvu spoljnih poslova. Kada su krenuli oni protesti, videla sam jednog mladog čoveka koji je skakao po nečijem automobilu i skinuo pantalone. Razumela sam i delila osećanje povređenosti, ali mi to konkretno ponašanje nije odražavalo ništa slično. Naprotiv, izgledalo je besmisleno i destruktivno. Jedan od kolega rekao je: "Pa, on je na našoj strani", a ja sam odgovorila: "On je na strani budala."

Sećam se i drugih teških trenutaka, ali sećam se i onih lepih. To je, recimo, martovski sastanak ministara spoljnih poslova Evropske unije i zapadnog Balkana, takođe 2008. Atmosfera je bila takva da je bilo jasno da postoji razumevanje koliko je sve to za nas važno i šta to sve za nas znači. Ponekad ste bili frustrirani situacijom "kod kuće", ponekad nerazumevanjem u Evropskoj uniji, ali deo procesa integracije ne možete posmatrati izolovano.

I mi i Evropska unija mogli bismo da se kajemo zbog nekih poteza i nekih propuštenih prilika – mi zato što se nismo ranije odlučnije posvetili pitanju Haškog tribunala, a Evropska unija zato što, u onim početnim vremenima tranzicije, kada je ovde imala privrženu vladu, nije razumela težinu izazova s kojima se Srbija suočava i što nije pomogla da taj put ranije postane nepovratniji.

Ali, ne možete da podvučete crtu svake subote i da svake subote računi budu uravnoteženi. Neki procesi moraju da se završe da biste videli gde se nalazite.


SUTRA, A NE "MALO SUTRA"

Ono čega se sećam jeste i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i osećanja da se u tom trenutku događa nešto važno. Kad smo se vratili, bilo je komentara da je to bio čin izdaje, čin koji bi trebalo da bude kažnjen, ali ispada da je ta priča o Evropi zapravo oblast u kojoj su se prelamala neka važna politička pitanja.

Kada pogledate izbore od 2000, partije koje su se zalagale za proces evropske integracije uvek su dobijale manju ili značajniju većinu. Najznačajniju većinu dobile su partije koje su pobedile na poslednjim izborima i nije čudo što je baš u ovom periodu ostvaren najveći napredak.

Mogu da budu različiti ljudi koji će sve ovo voditi, ali ne mogu da verujem u dugoročnu iracionalnost ljudi koji glasaju. Oni možda ne vole sve što dolazi iz Evropske unije, vremenom možda postaju svesni da to nije "Dinastija", ali ipak sasvim racionalno procenjuju da je to pravac kojim bi Srbija trebalo da ide. Većina birača će reći "Idemo zbog tih-i-tih koristi", ali na pitanje o tome za koga će biti najviše koristi odgovaraju da će to biti za mlade ljude. Oni su, dakle, svesni da je to sve dobro za njihovu decu. To je jednostavno jedna priča koja će pre ili kasnije uvući sve ljude koji nameravaju da budu ozbiljno prisutni na političkoj sceni. To je konsenzus koji se širi. Na nama je, međutim, da objasnimo da on mora da bude i dublji, da se to što se dešava ne dešava zato što Evropska unija odluči da smo mi kandidat ili član, već zbog nekih stvari koje mi činimo na tom putu.

Da ne bude zabune, mi možemo da ih činimo i bez Evropske unije, ali će nam u tom slučaju nedostajati partnerski odnos i podrška, kao i tehnička i finansijska pomoć koju nam Unija već godinama pruža. S druge strane, pritisak koji postoji tera nas da, zbog nekih naših unutrašnjih i političkih okolnosti, neke stvari ne odlažemo previše, da to neko "sutra" ne bude "malo sutra".


OZBILJAN RAD

Pošto se stalno priča o Evropskoj uniji i integracijama, postoji opasnost da to postane pojam koji je ispražnjen od značenja, jedna mantra. Dok nisam radila u državnoj administraciji, pisala sam tekst za sajt B92 i upitala da li je proces evropskih integracija nova verzija onoga "Druže Tito, mi ti se kunemo". Ja jesam za integracije, ali pitanje evropskih integracija nije pitanje o tome da li želite da se Srbiji otvore neki fondovi. Retko ćete naići na nekoga ko na to pitanje odgovara negativno. Mogu da razumem kada ljudi kažu da je Unija jedna birokratizovana institucija, koja funkcioniše na ovaj ili onaj način, ali ono što se dešava u procesu – funkcionisanje pravosuđa, borba protiv korupcije i tako dalje – to je ono što bi ljudi trebalo da razumeju kao proces evropske integracije.

Ako ona postane mantra ispražnjena od značenja, to neće biti dobro kada počne ozbiljan rad.

Podnošenje zahteva za članstvo u Uniji jeste početak ozbiljnog rada i za Vladu, i za Skupštinu, ali i za svakog od nas. Svako od nas mora da odustane od nekih navika, da promeni radno vreme, da se prekvalifikuje, da prepozna mogućnost koja nešto donosi, ali da ne očekuje da će Evropska unija čarobnim štapićem nešto promeniti.


RAKIJA I MILKA

Često se čuju priče o tome šta se sve u Evropi ne sme, od toga da ne sme da se peče rakija pa nadalje. Može sve. Ali, ako želite da tu vašu rakiju plasirate na tržištu od petsto miliona ljudi, ne smete zaboraviti da su u vašoj zemlji neki ljudi umrli od "zozovače". Zašto terate tih petsto miliona da snose isti rizik? Ako pečete rakiju za domaću upotrebu, niko vas ni na šta ne prisiljava. Ali, ako želite da je ponudite tom ogromnom tržištu, u obavezi ste da je uskladite sa standardima tog tržišta. To jeste birokratizovana struktura, ali to takođe znači da ne može da bude čokolade sa ozračenim mlekom, rakije sa čistoćom alkohola koja će vas ubiti, piletine ili peradi sa ptičijim gripom.

Ličnost 2009 – Milica Delević 5
…sa ćerkama…

Kako drugačije, sem standardizacijom, može da se postigne da nešto što je prihvatljivo za Nemce bude prihvatljivo i za Italijane, i za Francuze, i za Estonce, i za Poljake? Ja ne mogu da u Evropskoj uniji prodajem sir i da kažem: "Ovaj sir nabavljam kod Milke na pijaci. Ja znam Milku i prema tome, verujte mi." Ta standardizacija, uporedivost, jeste ono što bi ljudi morali da razumeju i što im, konačno, omogućava da budu zaštićeni kao potrošači.

Pitanje standarda i uporedivosti odnosi se i na poslovno okruženje. Mi možemo da kažemo investitorima kako smo jeftiniji od drugih. Ali, zašto smo jeftiniji? Zato što nemamo ekološke standarde, zato što nemamo standarde zaštite radnika. Da li vi kao radnik i kao čovek koji živi u mestu u kojem bi trebalo da bude izgrađena neka fabrika želite da budete nezaštićeni? I da na taj način privučete investicije i da budete konkurenti? Ne želite. Dakle, bitna je uporedivost – i u proizvodima koje želimo da plasiramo na evropsko tržište, i u okruženju koje želimo da stvorimo u Srbiji.

Najveće postignuće jeste da toliko tržište funkcioniše kao jedinstveno tržište.

Svako ko pojedinačno opstaje, više strada u ekonomskoj krizi ili drugim nepovoljnim okolnostima koje dolaze spolja. Pripadnost većoj celini podrazumeva i veću zaštitu od onoga što dolazi spolja.


PROŠLA GODINA

Kancelarija ima više posla kada se evropski proces odvija nego kada proces stoji. Prošle godine imali smo jako mnogo posla. Formirana je jedna vlada kojoj je cilj da ostvari evropsko obećanje. Ranije, izazov Kancelarije bio je drugačiji. Jesu bili doneti važni zakoni, jeste počeo proces pregovora, ali Kancelarija je bila najevropskiji deo te Vlade. Ona je čuvala i evropsku ideju i branila evropske vrednosti. U ovoj Vladi, svi činioci su evropski orijentisani, a nije cilj da se međusobno nadmećete. Zbog toga je izazov bio da se nešto uradi i da se nešto pomeri.

Imali smo puno posla zato što je počela primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pošto je uloga Kancelarije koordinativna, počeli smo da pratimo primenu tog Sporazuma i da o tome stalno izveštavamo Evropsku komisiju. Pored izveštavanja Komisije o tome šta smo uradili, posao nam je bio stalno objašnjavanje šta primena tog sporazuma znači za naše izvoznike, a šta za izvoznike iz Evropske unije, ali i objašnjavanje građanima zašto primenjujemo Sporazum, zašto smo se mi jednostrano otvorili za njih, ako oni nisu za nas.

Evropska unija je za nas bila jednostrano otvorena od 2000. godine. Kada bismo podvukli crtu i prestali da budemo otvoreni jedni za druge, mi bismo bili u mnogo većem gubitku nego Unija. S druge strane, evropskim partnerima morali smo da objasnimo da odluka o primeni Sporazuma znači da je Srbija rešila da "stavi pare tamo gde su joj usta". Mnogo je jeftinije pričati nego nešto konkretno uraditi. Odluka o primeni značila je odricanje od carinskih prihoda i trebalo je da pokaže i političku privrženost procesu integracije, ali i da postoji administrativni kapacitet da se na tim procesima radi.

Stalni proces proizvođenja informacija o primeni Sporazuma za Komisiju, ali i za građane, jeste oblast u kojoj je Kancelarija mnogo uradila. Tu je, naravno, bilo i učešće u procesu vizne liberalizacije. Kancelarija je od svog osnivanja prepoznata kao neki evropski centar, ali ona je dobra samo onoliko koliko je doprinela da se Vlada pomeri. Mi možemo samo da doprinesemo, da budemo deo tima, a ne da budemo jedini.


"KAO CRKVA"

Najteže je dok ne dođete do nekog ugovornog odnosa, do neke mape puta. Kada dođete do toga, onda ste na nekoj vrsti pokretne trake gde samo pratite šta ste uradili. Jer, ako ste usaglasili pravila, usaglasili ste i ishod.

Polako dolazimo do toga da se prepoznaje kako je to veliki zajednički posao koji nam tek predstoji. Neki ciljevi u koje smo puno uložili ostvarili su se. Ali, i dalje ćemo morati da ulažemo mnogo. Građani su slušali puno obećanja i od državnih zvaničnika i od zvaničnika Evropske unije, pa im se činilo da se na kraju ništa neće desiti. Uvek ponavljam citat sa sajta B92, gde je neko rekao da je Evropska unija kao crkva – moraš da slušaš, da se ponašaš kako ti kažu, da te na kraju dana opomenu kako nisi bio dobar i da opet od toga nemaš koristi u ovom životu.

U ovom trenutku, građani ipak shvataju da kada ima pomaka kod kuće, ima pomaka i u procesu evropskih integracija. Taj "pomak kod kuće" je od suštinske važnosti. Sada, na primer, imamo raspravu o tome kako se primenjuje ovaj ili onaj zakon. Ali, bitno je da mi taj zakon imamo, on predstavlja obavezu na koju se možemo pozvati. To je drugačija situacija nego da taj zakon nemamo, izmenjeno je okruženje i promenjena je tema.

Za sada, a prema Izveštaju o napretku, najvažnije je da ojačamo koordinaciju i posvetimo više pažnje usvajanju i primeni zakona. Veliki je pomak učinjen redovnim usvajanjem zakona, ali posao još nije završen.


ZASLUGE

Evropske integracije su veliki timski posao u kojem sami ne možete ni da prisvojite zasluge, ali ni da proizvedete učinak. Potrebni su strpljenje i istrajnost, kao i svest da sve ne može odmah. Više volim da se Srbija pomeri nego da se kredit za to pripisuje meni ili nekom drugom. Bitno je da se pomeramo i da se to vidi.

Ima mesta za sve. Vlada može da predlaže zakone, da inicira javnu raspravu. Civilno društvo može da pokrene neke teme koje otvaraju prostor za raspravu. Otvoriće se i novi mehanizmi, ali na pojedincima je da, menjajući se, prepoznaju i iskoriste mogućnosti koje donosi evropska integracija. Tako mogu da budu dobitnici. Za nas kao građane, najvažnije je da steknemo jače osećanje konteksta. Moramo da imamo svest o tome da ima i drugih stvari, i drugih problema, da sve što se dešava ne mora da bude uzrokovano nama. Moramo da shvatimo da trend ne postoji da bi nas unapredio ili unazadio, već da mi možemo da biramo hoćemo li ga pratiti ili nećemo.


BITI DRUGAČIJI

Niko vam ne kaže šta morate ili ne morate da radite, bitno je samo da li imate politički sistem koji funkcioniše i rešava otvorena pitanja uz vladavinu prava. Ako se pitanje otvara, a vi ne možete da ga rešite, Evropska komisija konstatuje da imate nerešeno političko pitanje.

Primera radi, u izveštaju Evropske komisije neće biti navedeno kako moramo da imamo Povorku ponosa. Ali, ako se postavlja pitanje njene organizacije, postavlja se i pitanje stvaranja klime da ona može da se desi. Ako se to otvorilo kao pitanje u političkom procesu, bitno je da politički proces sazreva u tom smislu da ona jednom može da se desi.

To pitanje, kao i pitanje navijačkog nasilja, jesu pitanja koja su se postavila u kontekstu vizne liberalizacije. Izazov za nas jeste stvaranje okruženja u kojem biti drugačiji nije ugrožavajuće. Svako od nas je u nekoj stvari drugačiji. Braneći prava nekog drugog da bude drugačiji, vi branite i sopstveno pravo da u nečemu ne budete isti kao svi. Jer, ako dočekujemo neke ljude tako kako smo ih dočekivali, treba da pomislimo kako bismo se osećali da i nas u zemljama Evrope dočekaju s predubeđenjima.


VREME

Na početku 2009, zaključila sam da ne mogu paralelno da radim i ovde i na Fakultetu političkih nauka. Uzela sam mirovanje, da bih ovde mogla u potpunosti da se angažujem. To mi je pružilo i dodatno vreme koje mogu da posvetim sebi, prijateljima i deci. Ono što me uvek smiri jeste čitanje.

Poslednja knjiga koju sam pročitala je Radecki marš Jozefa Rota, a autori koje rado čitam su Filip Rot, Pol Oster, Ijen Mekjuan. Jako volim Černobiljske jagode Vesne Goldsvorti. I, za svakoga ko je radio u diplomatiji, nezaobilazan je Alek Popov i Misija London. Uglavnom čitam beletristiku i istorijsku literaturu.

Često putujem, ali ta su putovanja kratka. Ipak, razvila sam neke navike i imam mesta na kojima volim da jedem, mesta na kojima volim da kupujem knjige ili šminku, mesta na koja izlazim. Nemam omiljene destinacije, već mesta na kojima volim da radim određene stvari. Za Veliku Britaniju sam vezana zato što sam tamo studirala, ali tu su i Berlin koji donosi nešto sasvim specifično, zatim Edinburg, Brisel, Luksemburg. Različita mesta donose različite sadržaje i sve ih doživljavam kao različita evropska iskustva.


MI I ONI DRUGI

Pripadam generaciji koja je ranije putovala bez vize i znala sam kako su izgledale zemlje Zapadne, ali i zemlje Istočne Evrope. Kada sam 1993. otišla u Prag, i to iz Beograda u kojem je vladala hiperinflacija, videla sam da pravac kojim ide Beograd nije isti, da nije čak ni u istoj dimenziji kao pravac kojim ide Prag. Ipak, Evropa mi tada nije delovala nedostižno. Naprotiv. Prag mi je pokazao koliko je to dostižno. Videla sam Prag koji se menja, zemlju koja se menja i postiže nešto. Za razliku od Beograda i Srbije koji su gubili ono što su imali.

Ličnost 2009 – Milica Delević 6
…Centralnoevropski univerzitet, Budimpešta, 1996.

Otišla sam iz zemlje koja je bila u potpunosti fokusirana na sopstvene probleme, koji su u to vreme bili i svetski problemi, a koji su meni prouzrokovali veliki bol i patnju. Ali, sasvim je drugačije kada ste u Srbiji nego kada ste u kontekstu ljudi koji o tim problemima samo čitaju i slušaju, ili u kontekstu ljudi iz bivše Jugoslavije koji su tim problemima pogođeni na neki svoj način. Studije su mi bile prva prilika da duže boravim u inostranstvu, a da pritom dolazim iz zemlje opterećene problemima. U prvom trenutku, zapažala sam kod sebe potrebu da, koliko god ovde bila kritična prema svojoj zemlji, tu istu zemlju tamo branim. Postoji ta unutrašnja borba da nađeš način da kažeš kako voliš svoju zemlju, a da istovremeno primetiš kako stvari koje se u njoj dešavaju nisu dobre.

Mi smo naviknuti da nam se posvećuje dosta pažnje. Ta pažnja je obično bila uzrokovana velikom količinom problema, ali ti problemi su prošli i sada na svetu postoje mnoga mesta koja su u tom smislu daleko izazovnija. Danas bi trebalo da nam bude drago što je tako. Mi moramo da imamo svest o tome da izazovi koji su za nas važni više nisu podjednako važni za čitav svet.


IZLOŽENOST

Najteže mi pada svest o odgovornosti. Imam ne samo želju da nešto doprinesem već i nastojanje da nešto ne pokvarim. To je ta izloženost, u kojoj neko primeti kada nešto dobro uradite, ali svakako i ako uradite neku glupost. Ipak, suštinski svako od nas zna kakav je posao uradio.

Prilikom zvaničnih susreta s predstavnicima Unije nemam tremu, a mislim da ona ne bi ni bila produktivna. Trudim se da maksimalno pokrijem sve ono što bi moglo da bude postavljeno kao pitanje. Ako je tako, i oni vas posle nekog vremena doživljavaju kao ozbiljnog partnera.

Prošli smo kroz različite faze. Oli Ren i Karl Bilt su s nama lično prolazili kroz neke dobre i loše periode i drago mi je što su u trenutku podnošenja zahteva za članstvo tu bili baš oni, koji su s nama prešli veliki deo puta. Savladavanje svega toga što Srbija prolazi na putu ka Evropi dodatno nas zbližava. Prilikom potpisivanja svih ovih ugovora, videlo se da je za neke kolege koje su nas do sada obično opominjale na ono što nismo uradili to trenutak radosti i svesti o tome da je to za građane Srbije trenutak velike promene.


PRIVATNA EVROPA

Mlađa ćerka, koja ima devet godina, uopšte se ne izjašnjava o Evropi, izgleda indiferentna po tom pitanju, osim što, kada nekud putujem, uvek proverava da se, po dogovoru, vraćam najpre što mogu. Starija, koja ima trinaest godina, u tinejdžerskoj je fazi u kojoj se sve osporava, a naročito mama. Ranije, dok je bila mlađa, stalno je pitala koliko Unija ima članica i zašto mi nismo u Uniji.

Kada smo u aprilu 2009. vadili nove pasoše, rekla sam joj da su to pasoši kojima ćemo moći da putujemo u Evropu. Ona mi je odgovorila: "Ne u mom životu." Bez obzira na to što su za nju u ovom trenutku evropske integracije verovatno nešto dosadno o čemu mama stalno priča, sigurna sam da raste u pravu malu Evropljanku. I to ne samo kad je u pitanju H&M.

Ličnosti godine u izboru nedeljnika "Vreme" 2001–2008.

Prethodnih godina za ličnosti koje su u opštem interesu menjale institucije proglašeni su :

• 2001: Božidar Đelić, ministar finansija u Vladi Srbije

• 2002: Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Jugoslavije

• 2003: Ljiljana Raičević, izvršna direktorka Sigurne ženske kuče u Podgorici

• 2004: Rasim Ljajić, ministar za ljudska i manjinska prava

• 2005: Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine

• 2006: Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba Vojske Srbije

• 2007: Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost

• 2008: Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica


Kancelarija, zvanično

Kancelarija za evropske integracije postoji od marta 2004, kada je osnovana kao služba Vlade Srbije pod nazivom Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji. Svoj današnji naziv nosi od decembra 2007. godine.

Kancelarija za potrebe Vlade obavlja stručne, administrativne i operativne poslove – koordinaciju ministarstava, posebnih organizacija i službi Vlade – koji su u vezi s evropskim integracijama. Ili, konkretnije: koordinisanje, praćenje i izveštavanje o procesu pridruživanja i pristupanja EU, koordinisanje pregovora sa EU, koordinisanje sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koordinisanje pripreme strateških dokumenata u vezi s procesom pristupanja EU, koordinisanje saradnje organa državne uprave sa Evropskom komisijom, pomoć ministarstvima u usklađivanju propisa s propisima EU, praćenje izvršavanja obaveza u pridruživanju EU, prevođenje i pripreme nacionalne verzije propisa EU i prevoda domaćeg zakonodavstva na jezike EU, informisanje javnosti, obučavanje iz oblasti EU.

Kancelarija takođe učestvuje u razmatranju i definisanju potreba i popunjavanja stručnog dela diplomatskog kadra Srbije pri EU, ali po potrebi obavlja i druge poslove koje joj poveri Vlada.

Na čelu Kancelarije do sada su bile Radmila Milivojević (od osnivanja do 2005) i Tanja Miščević, a u oktobru 2008. na mesto direktorke imenovana je Milica Delević.

Iz istog broja

Lični stav

Filozofski slučaj

Lino Veljak

Pijanci u saobraćaju

Popust za veseljake

Zoran Majdin

Ljudi oko nas

Veliki građanin male varoši

Vladan Stošić

Intervju – Miodrag Kostić, predsednik MK Group

S planine na more

Ana Radić

Grip

Izvlačenje iz štete

Jasmina Lazić

Blokade

Nova gerila

Ivana Milanović Hrašovec

Deset godina od ubistva Željka Ražnatovića

Arkanova ostavština

Filip Švarm

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu