Mađarska – Zloupotreba izbeglica

Lažni neprijatelji i opasna politika 2

POLITIKA BODLJIKAVE ŽICE: Izbeglice u Mađarskoj, septembar 2015.

fotografije: fonet / ap

Lažni neprijatelji i opasna politika

Umesto da rešava problem, premijer Viktor Orban vodi kampanju protiv izbeglica i tako povećava svoj rejting. Izbeglice dolaze i odlaze, ali mržnja ostaje

Za "Vreme" iz Budimpešte

"Govoriću mađarski jer je ovo Mađarska. Znamo mi zašto su ovi ovde i ko ih plaća. Tu su da sruše našu vladu!", izjavio je jedan sredovečan čovek pred kamerama jedne od mnogobrojnih beogradskih TV ekipa na istočnoj železničkoj stanici (Keleti) u centru Budimpešte na kojoj se nalazilo nekoliko hiljada izbeglica pod šatorima ili na ćebadima. Za njegovu "patriotsku" dušu ovaj prizor je očigledno bio preveliki zalogaj.

Taj čovek i još nekoliko miliona Mađara su ciljna grupa nemilosrdne kampanje vlade Viktora Orbana koja se ispostavila kao pun pogodak, s obzirom na povećanje broja potencijalnih glasača ili makar zaustavljanje pada popularnosti vlade. Naime, na početku drugog mandata, desničarska vlada Fidesa i premijer Viktor Orban su opasno počeli da klize nadole na lestvici popularnosti, dok im se jedini politički rival, krajnje desničarski Jobik, opasno približio.

KAMPANJA MRŽNJE I STRAHA: Bilo je to vreme terorističkog napada na parisku redakciju "Šarli ebdoa". Tada američko-mađarski dvojac zadužen za propagandu u Orbanovom štabu (Artur Finkelštajn, međunarodni ekspert za kampanju mržnje, i njegov mađarski partner Arpad Habonj, čovek nezaposlen i bez ikakvih oporezovanih primanja) izmišlja nove "neprijatelje": agresivne islamiste, teroriste, Islamsku državu, talibane i kosovske Albance koji su u to vreme masovno preko Mađarske hrlili u lepši deo Evrope. I konačno – izbeglice. Nikad pogodnija meta na koju može da se usmeri mržnja "nacije koja je ugrožena".

Lažni neprijatelji i opasna politika 3

Pre nekoliko meseci, kada se rodila ta sjajna ideja, izbeglički problem u Mađarskoj praktično još nije ni postojao. Prvi korak u toj komunikacijskoj strategiji pored sve ratobornijih i "patriotskijih" izjava Orbana i njegovih ljudi, bili su plakati sa natpisima: "Ako dođeš u Mađarsku, poštuj našu kulturu", ili "Ne oduzimaj Mađarima posao". Logično, poruke su napisane na mađarskom da ih svaki Sirijac razume. Te poruke su naravno bile namenjene mađarskim glasačima, koji, ako su i počeli da gube poverenje u vladu zbog sve veće korupcije, siromaštva ili masovnog odlaska mladih stručnjaka na Zapad, treba da shvate da sada nije trenutak za takve sitnice. Sada se brane otadžbina i nacija.

Kao kec na deset, Fidesu je priskočila u pomoć prava izbeglička kriza u Evropi. Kao da su Finkelštajn i partneri imali vizionarske sposobnosti.

UVOĐENJE VANREDNOG STANJA: Ali, dozu patriotizma treba stalno povećavati jer inače počinje da gubi svoja dejstva. Tako se rodila ideja o žičanoj ogradi na srpsko-mađarskoj granici koja je od početka pokazivala i neke manjkavosti. Prvo je gromoglasno najavljeno da će biti viša od četiri metra, ali je ispala mnogo niža ("neka, jeste niža, ali je naša, mađarska"). Onda, da bi se povećao efekat zastrašivanja, žičana nakaza nakićena je oštrim predmetima, koji su valjda namenjeni deci izbeglica, da ne bi po trajnim posledicama zauvek zapamtila gostoprimstvo Mađara.

Ali izbeglice (ta reč je izbačena iz upotrebe u mađarskim medijima pod kontrolom vlade, baš kao i u mađarskim medijima u Vojvodini koje kontroliše Savez vojvođanskih Mađara, da ne bi izazvala simpatije prema migrantima) kao u šali prelaze Mažino liniju. Ugroženost nacije je sada još veća. Ne preostaje ništa drugo nego da se drakonskim zakonskim merama zapretiti vanrednim stanjem. Tako je novi rok za početak sređivanja situacije 15. septembar, kada ti zakoni stupaju na snagu. Bar tako najavljuje premijer.

Suština tog novog zakonskog paketa je uvođenje novog pojma ispod stavke o vanrednom stanju. To znači da se vanredno stanje može proglasiti u slučaju "masovne imigracije". A šta znači masovna imigracija? Ako više od 500 migranata u jednom mesecu traži azil (samo u avgustu ova brojka je daleko prešla hiljadu). Ili: ako se u jednoj tranzitnoj zoni nalazi više od hiljadu migranata. Ili: ako izbije pobuna u nekoj tranzitnoj zoni. Po ovome, u Mađarskoj ili u nekim njenim delovima može biti proglašeno vanredno stanje bilo kada posle 15. septembra.

Ne treba zaboraviti ni ostale poslastice iz Fidesove kuhinje: policija i vojska će u graničnom pojasu u potrazi za izbeglicama smeti da bez sudskog naloga ulaze u privatne kuće, a ako ih pronađe, moraju da prijave te "krijumčare" ljudi koji ih skrivaju. Svakome, dakle, ko primi izbeglice u kuću preti zatvorska kazna.

SVAĐA SA EVROPSKOM UNIJOM: U međuvremenu, izgleda da je Orbanova vlada uspela da se posvađa sa čitavom Evropskom unijom, a naročito sa njenom najmoćnijom zemljom Nemačkom. Za haos sa izbeglicama premijer je optužio nemačku kancelarku Angelu Merkel. Naime, posle tragedije u prenatrpanoj i na putu ostavljenoj hladnjači blizu Parndorfa u Austriji (71 ugušen čovek), Merkelova je izjavila da će Nemačka primiti sve izbeglice iz Sirije – bar tako tumače njene reči mađarski zvaničnici. To je dalo podstrek migrantima da navale u još većem broju.

Tragedija u Parndorfu (prevoz nesrećnih izbeglica je organizovan iz jednog budimpeštanskog stana) preokrenula je evropsko javno mnjenje i političare u Briselu, Beču i Berlinu, pa čak i u Londonu (Kameron kaže da će primiti 15.000 sirijskih izbeglica).

Viktor Orban je prošle nedelje otputovao u Brisel, gde je u svom već dobro poznatom nediplomatskom stilu rekao (a njegovi saradnici to ponavljali) da je problem migranata nemački problem, jer su nemački zvaničnici neodgovornim izjavama pozvali migrante "za postavljenu evropsku trpezu" .

Njegova buldožer-strategija, međutim, nije prošla u Briselu a kamoli u Berlinu. Trojica čelnika EU su na sledeći način ispratili Orbana: Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, održao je predavanje Orbanu o hrišćanskim obavezama u vezi sa solidarnošću i tolerancijom; Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta, na Orbanove reči da evropski političari ne znaju kako da se reši migrantska kriza odgovorio je da je i Orban jedan od njih; Žan-Klod Junker, predsednik Komisije, jednostavno nije izašao na "zajedničku" konferenciju za medije nakon razgovora.

POIGRAVANJE SA IZBEGLICAMA: Vrativši se kući, mađarski premijer je još više pooštrio ton i izrekao formulaciju o "propaloj evropskoj politici". Od tada svi njegovi saradnici i Fidesova štampa ponavljaju tu frazu unedogled. Kao i onu da su ilegalni (ranije ekonomski) migranti sve agresivniji. Već pomenuta vojvođanska mađarska štampa i to verno kopira.

A sa izbeglicama se igra nemilosrdna igra. Jednom ih puštaju u zgradu železničke stanice Istok, drugi put ne. Jednom traže važeće putne isprave, drugi put im pomažu da se bez ikakvog dokumenta popnu na voz nade. Mađarske železnice prodaju karte izbeglicama, ali ih ne puštaju u vagone, a vraćaju samo minimalan iznos karata.

Ovu ružnu sliku Mađarske koriguju dobrovoljci, koji već nedeljama danju i noću dele hranu, vodu, organizuju medicinsku pomoć, igraju se sa decom. Pratili su i pomagali migrante na autoputu M1, kada su se oni odlučili na očajnički korak da pešice odu do austrijske granice. Mađarske vlasti su nakon nekoliko časova ipak poslale autobuse da izbeglice transportuju do Nikelsdorfa. Ti ljudi više nisu bežali iz Sirije, Avganistana ili Eritreje, nego iz Mađarske. Migranti dolaze i odlaze, ali mržnja ostaje.

Prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, 66 odsto mađarske populacije veruje da izbeglice predstavljaju pretnju Mađarskoj i da ih ne bi trebalo pustiti u zemlju. Samo 19 odsto smatra da je dužnost Mađarske da ih prihvati.

Ali to još nije sve.

Najviše su protiv izbeglica simpatizeri Fidesa (79 odsto), čak su ksenofobičniji od Jobikovih pristalica (71 odsto). Čak ni takozvana demokratska opozicija nije imuna na ovu socijalnu bolest: 64 odsto socijalističkih glasača su za strože mere protiv migranata, a ni liberalno orijentisana stranka DK bivšeg premijera Đurčanja ne pokazuje preveliku toleranciju (47 odsto gaji negativne sentimente prema izbeglicama).

Tako je to kada se nacija brani svim sredstvima.

I Hristos je bio izbeglica

Lažni neprijatelji i opasna politika 4

SAVREMENA IKONA: Isus iza bodljikave žice

Mađarski premijer Viktor Orban ovih dana tvrdi da bodljikavom žicom brani hrišćansku Evropu. Glasovi koji se čuju iz hrišćanskih crkava poslednjih dana, međutim, uglavnom su onakvi kakvi bi i trebalo da buduu novozavetnom duhu brige i saosećanja za drugog

Početkom septembra na udaru dela svetske javnosti našao se mađarski kardinal Peter Erdo, koji je na konferenciji za štampu izjavio da Rimokatolička crkva u Mađarskoj ne treba da prihvati migrante: "To je zabranjeno i ako bismo mi to uradili, bili bismo trgovci ljudima." Kardinal Erdo je ubrzo tvrdio da su njegove reči bile izvučene iz konteksta (reči se, istina je, lako izvlače iz konteksta, ali u isto vreme, ovo opravdanje može biti veoma zgodno za sve izrečeno).

U intervjuu koji je usledio, kardinal je kazao da je Crkva već pripremila dve zgrade za prihvatanje izbeglica koje će biti otvorene kada se reše pravne poteškoće, kao i da čini mnogo toga ne bi li im pomogla. Prema tvrdnjama medija, benediktinski samostan u Mađarskoj otvorio je svoja vrata migrantima, dajući im hranu i pružajući smeštaj, dok su se po društvenim mrežama mogle pročitati i vesti da su se tamošnji benediktinci pridružili izbeglicama na jednom delu puta ka Austriji.

Odista, glasovi koji se čuju iz hrišćanskih crkava poslednjih dana su uglavnom onakvi kakvi bi i trebalo da budu – u novozavetnom duhu brige i saosećanja za drugog. Papa Franja je, govoreći na Trgu Svetog Petra, kazao vernicima da bi svaka parohija, religijska zajednica, svaki manastir u Evropi trebalo da primi jednu izbegličku porodicu, dodavši da to treba da počne od njegove eparhije u Rimu.

Nije ovo prvi put da papa šalje ovakve poruke. U centru za izbeglice u Rimu koji vode jezuiti, poručio je: "Dragi religiozni ljudi, vaši prazni manastiri nisu korisni Crkvi ako su pretvoreni u hotele i donose novac. Prazni manastiri ne pripadaju vama, oni su za telo Hristovo, što izbeglice jesu." Iz Vatikana stižu, sa raznih strana, izjave slične ovoj.

DOSTA JE BILO PATNJE: U Austriji, objavljuje tamošnja štampa, Crkva pruža podršku izbeglicama kroz razne vrste pomoći, uključujući i smeštaj po parohijskim konacima i manastirima. Za vreme mise održane u glavnoj bečkoj katedrali za migrante preminule u kamionu, austrijski kardinal Kristof Šenborn je kazao da je dosta bilo "smrti, patnje i progona". Na minhenskoj železničkoj stanici migrante su zajedno dočekali evangelistički biskup Hajnrih Bedford-Štrom, glavni čovek protestantske crkve u Nemačkoj, i katolički kardinal Rajnhard Marks. Njih dvojica su se našli drugim povodom i dok su razgovarali sve vreme su im na telefone stizale vesti o migrantima. Tako su odlučili spontano da dočekaju vozove u kojima su se nalazile izbeglice i požele im dobrodošlicu u Nemačku. Kardinal Marks i inače često govori protiv nemačkog nacionalizma i ksenofobije upućene protiv izbeglica sa Bliskog istoka.

Zanimljivo je posmatrati kako se pojedini glasovi koji stižu sa desnice, a za sebe tvrde da zastupaju tradicionalne hrišćanske vrednosti, razilaze sa onima koji dolaze od crkvenih zvaničnika. Dok ovi prvi upozoravaju na pretnju hrišćanskom identitetu od strane muslimana, dotle predstavnici crkava uglavnom govore o saosećanju i potrebi da se pomogne onima koji su u nevolji.

CRNE OVCE: Naravno, malo šta je u ovom i ovakvom svetu crno-belo. Pojedini predstavnici desničarskih organizacija i političari tvrde da mnogi vernici, a i sveštenstvo, misle kao oni, ali to uglavnom ne govore. Bilo da je reč o Italiji, Nemačkoj ili Grčkoj (gde je takođe mitropolit Grčke pravoslavne crkve Jeronim pozvao Grke da budu velikodušni prema onima koji dođu, a i Srpska pravoslavna crkva je u svom saopštenju govorila o potrebi da se pomogne migrantima, dok se to ne bi moglo kazati za desničarske pokrete). Strah od terorizma i islamizacije ipak je prisutan, mada za sada veoma retko, i u izjavama pojedinih crkvenih zvaničnika kao što je to slučaj sa mađarskim biskupom Laslom Kis-Rigom, koji je izjavio da nije reč o izbeglicama već o invaziji: "Oni dolaze i viču Allahu akbar. Oni žele da preuzmu kontrolu."

Takođe, čulo se pitanje iz crkvenih i inih krugova da li crkve treba da pokažu više brige prema izbeglicama hrišćanima. Svetski savet crkava je, u svom saopštenju, odbacio ovaj stav kao potpuno neprihvatljiv.

Konačno, zamereno je i papi Franji da je u svom pozivu bio pomalo iracionalan, kao i da ideja da se izbeglice prime u svaki manastir predstavlja preveliki logistički izazov. Ponašati se onako kako Biblija nalaže, štititi slabe i brinuti se o drugome, inače jeste izazov. Straha ima mnogo sa svih strana i nije pošteno reći da je on neopravdan. Ali ne treba zaboraviti da je, današnjim rečnikom govoreći, dok su Marija i Josif bežali, i Hristos bio izbeglica.

Jelena Jorgačević
ilustracija: bratrobert lentz, 2002. godina

Iz istog broja

Alternativni gradski prevoz

Preko preče, naokolo bliže

Katarina Stevanović

Iz prvog broja »Vremena«

Može li se raspasti Jugoslavija

Milan Milošević

Lažiranje javnog mnjenja

Zar i ti, sine bote

Tatjana Vehovec

»Slike koje su promenile svet«

Dečja suza u objektivu

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu