Dok auto u mirnom, idiličnom prepodnevu prolazi pored Vojnog aerodroma „Batajnica“, nadrealno deluje činjenica da je ovo mesto pre trinaest godina svakog dana rutinski bilo pominjano u svetskim i domaćim medijima, kao uobičajena meta bombardovanja, ili „vazdušne kampanje“, kako su intervenciju u ondašnjoj SR Jugoslaviji zvali u zemljama čije su snage u toj intervenciji učestvovale. U Novoj Pazovi, naselju koje se nalazi u blizini aerodroma, u bašti restorana Gurman, Radoje Blagojević, vazduhoplovni modelar, priča o tom vremenu. Skromne prostorije Aero kluba Nova Pazova nalaze se u istom dvorištu. Blagojević je inače državni reprezentativac, jedan od naših najtrofejnijih avio-modelara, višestruki državni prvak i Srbije i država koje su joj prethodile.
TROJANSKI KONJ: Blagojević je jedan od ljudi koji su tokom proleća 1999. učestvovali u izradi maketa aviona „MiG 29“, u prirodnoj veličini, što je bio jedan od načina na koji je Vojska Jugoslavije pokušavala da zavara nadmoćnijeg neprijatelja. On kaže da je u martu 1999, kada je bombardovanje počelo, jedna od ideja bila da se, pošto je Aerodrom „Batajnica“ blizu Nove Pazove, prave makete i da se razmeštaju dok se pravi „migovi“ negde ne sklone, sačuvaju ili krenu u akciju. „Prvih dana je bilo jako teško, trebalo je oformiti tim koji će to da radi, imao sam punu podršku i vojnog vrha i lokalne samouprave,“ priča on. „Bilo mi je bitno da uključim moje prijatelje iz vazduhoplovnog modelarstva, prvenstveno članove aero-kluba Nove Pazove. Napravio sam tim sa njima, slučajnost je da sam ja bio ispred.“
Sve makete aviona rađene su u pogonima fabrike nameštaja Vojvodina u Novoj Pazovi. Dok pokazuje fotografije na kojima se vidi kako „MiG 29“ postepeno nastaje oko kostura od drveta, a potom ga traktor vuče niz put, Blagojević priča da su makete pravljene od materijala koji im je bio nadohvat ruke, od drveta, metala, da su sa gornje strane oblagane štamparskim limom, farbane istom bojom kao pravi avioni. Makete su imale točkove, mogle su da se odvezu do piste ili gde je to bilo potrebno.
„Vrlo brzo je urađena prva maketa, za 21 dan, za kratko vreme urađeno je još pet komada, izlazile su za tri do četiri dana. Oko dvadeset i nešto ljudi je bilo na svim poslovima, tim je funkcionisao besprekorno“, priča Blagojević. „Bio je uključen deo radnika fabrike Vojvodina, gro ljudi iz vojske i članovi aero kluba. Od njih mogu pomenuti Branka Bjelića, Nikolu Buljevića, Peru Grubića, Nikolu Bunčića. Bili su uključeni i radnici Lifama, koji su uradili metalni deo sklopa onako kako smo mi zamislili.“ Dok pokazuje fotografiju na kojoj se vidi hrpa metala, drveta i lima usred polja, Blagojević kaže da su sve makete bile pogođene i uništene čim su raspoređene tamo gde je bilo potrebno, osim jedne koja je bila neznatno oštećena, malo reparirana i ostavljena na aerodromu.
Pomalo gorko Blagojević kaže da niko tada nije pitao za pare, da je njegov deo ekipe dobijao samo vojne terenske dnevnice, ali i da o ulozi avio-modelara u tadašnjim događajima nije gotovo ništa rečeno.
Na drugom kraju grada, u dvorištu klinike „Dr. Miroslav Zotović“ na Dedinju, potpukovnik Đorđe Ivanov, penzionisani vojni pilot, slika freske u Crkvi svetog Luke. Kaže da je divljenje prema ljudima koji su radili freske stekao još kao mali u rodnoj Strumici, posmatrajući fresko slikare u crkvi koja je bila pored njegove kuće. Sticajem okolnosti postao je vojni pilot, ali uporedo se bavio i slikarstvom i pilotiranjem. Kada je 2001. penzionisan, prešao je na ono što je radio ceo život. „Žao mi je što sam morao da prekinem letenje, ali ne čujem ‘migove’ mnogo da lete, tako da i ne patim mnogo. Obišao sam svet sa svojim izložbama od 2001. godine, a ovo je četvrta crkva koju oslikavam“, kaže za „Vreme“ Ivanov.
Đorđe Ivanov je takođe bio deo tima iz priče o maketama aviona. Kaže da mu se ideja o pravljenju maketa javila prve noći „kada je počelo da gruva“, dok je slušao zvuk tomahavka, i da mu se u glavi javila slika iz detinjstva, kada je sa drugovima napravio maketu Trojanskog konja od dasaka i kartona za strumički karneval. „Mada imamo u elaboratu makete, predviđeno je ‘ostvariti lažne ciljeve, makete tenkova, topova, aviona’, nikada nijedna nije napravljena, to je bilo samo na papiru. Kada smo se skupili da vidimo šta dalje, general Smiljanić, neki političar Dašić, predsednik opštine Stara Pazova, rekao sam da umesto aviona, pošto smo videli koliko su prethodne noći pogodili, napravimo makete i spasemo koji avion, koji možemo da razmontiramo. Gledali su me kao ‘prolupao major’, ali srećom znali su me i kao umetnika. ‘Dobro Ivanov, kad nađeš vremena, ti to napravi. Je l’ možeš?’ pitao je general. Ja kažem: ‘Teško, ali ako možete da mi date odrešene ruke i pomoć iz opštine, ima tu drvna industrija, hangari, ima modelara, majstora, da napravimo jednu pa da vidimo šta dalje.“
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 7. juna 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
