Privatizacija NIS-a

Lavirint zakona, ekonomije i politike

Šta je ponuđeno zainteresovanima za kupovinu naše naftne politike pošto im je oduzet glavni interes – da postanu većinski vlasnici

Lavirint zakona, ekonomije i politike 1

Prošle sedmice Vlada Srbije usvojila je Strategiju privatizacije Naftne industrije Srbije i Uredbu koja će "premostiti" pravne probleme koji stoje na izabranom putu za njeno sporovođenje – sve dok se ne promeni Zakon o privatizaciji. Ključni pravni problem pojavio se onog trenutka kada se Vlada odlučila da u dve faze privatizuje (eventualno) samo 49 odsto državnog kapitala u NIS-u, dok Zakon o privatizaciji, ne praveći razliku između privatizacije društvene i državne svojine, određuje da se u preduzeću koje ulazi u proces privatizacije mora prodati 70 odsto kapitala, a ostatak ide zaposlenima, lokalnoj zajednici gde je smešteno preduzeće i Vojvodini (ako je sedište firme u toj pokrajini).

Sada se jednom pravnom akrobacijom, preko Uredbe o privatizaciji energetskih firmi u državnom vlasništvu, Vladi rezerviše pravo da otpočne proces privatizacije i manjih vlasničkih udela u firmama u ovoj branši (manjih od zakonom određenih 70 odsto), a istovremeno joj se daje i mogućnost da odredi drugačije "kvote" besplatnog vlasništva onima koji, inače, po zakonu imaju rezervisane udele preko deonica koje idu u Privatizacioni registar. Da li je takva pravna "zaobilaznica" Zakona o privatizaciji u korist Vlade Srbije u skladu sa ustavnim sistemom, tek ostaje da se vidi.

Zanimljivo je, međutim, da je Zakon o privatizaciji dao i osnovu za obrazloženje (u suprotnom smeru) da se Vladinom strategijom za privatizaciju i nije moglo ići na garantovanje većinskog vlasništva u "drugom koraku" privatizacije NIS-a, strateškom partneru koji eventualno uđe u "prvi korak" sa kupovinom manjinskog udela u kapitalu – jer sistemski privatizacioni zakon traži da se prilikom tenderske prodaje obezbedi konkurencija ponuda. Dakle, ako neko prvo kupi manjinski udeo u NIS-u, po zakonu mu se ne može garantovati da će baš on "dokupiti" deo do većinskog vlasništva, po nekoj unapred dogovorenoj ceni ili sa nekim "pravom preče kupovine" (što bi u ovom slučaju za investitora bio velik rizik). No, taj problem se u formuli za koju se odlučila Vlada Srbije ni ne postavlja u dramatičnom vidu, jer je takav potencijalni strateški partner trenutno ograničen spomenutom granicom od 49 odsto vlasništva nad NIS-om (granicom koju je za privatizaciju javnog sektora postavio još Milošević, 1990. godine). Pošto im je oduzet glavni interes, da postanu većinski vlasnici naše naftne kompanije, zainteresovanima za kupovinu NIS-a je ponuđeno nekoliko drugih motiva da uđu u posao. Dakle, Vlada se odlučila da im prvo ponudi tender za kupovinu 25 odsto kapitala NIS-a, koji je trenutno nominovan na ukupno 81.000.000 000 dinara (to jest na 8.100.000 deonica, a svaka ima nominalu od 10.000 dinara). Ovaj deo "privatizacionog prihoda" išao bi u državni budžet. Onaj ko bi kupio tih 25 odsto kapitala NIS-a stekao bi pravo na dokapitalizaciju ove firme, to jest stekao bi pravo da kupi dodatnu emisiju od 1.630.000 akcija NIS-a (svaka bi, valjda, bila nominovana takođe na 10.000 dinara), a to znači da bi taj partner sa dodatnih najmanje 16.300.000.000 dinara (suma koja ne bi išla u budžet države, već u investicione fondove NIS-a) tako došao do ukupno 37,5 odsto vlasništva u NIS-u (jer bi se javio efekat "razblaživanja" pa ne bi dobio 25 plus 20 odsto ranije nominovanog kapitala).

Tek tada bi, a kroz tri godine, strateški partner došao u mogućnost da na berzi (Beogradskoj, a možda i na nekim drugim), verovatno samo od države, dokupi još 11,2 odsto akcija NIS-a, te tako stigne do granice od 49 odsto udela u ukupnom kapitalu. Ako smo dobro razumeli, ovaj deo transakcije bi se odvijao preko berze u vidu svojevrsne "simulacije" inicijalne prodaje deonica (IPO operacije) koja, laički rečeno, obično služi za "ispipavanje" tržišne vrednosti neke kompanije.

Uz svu opreznost koju treba čitalac da zadrži prema ovoj ad hoc novinarskoj računici (koja se ne oslanja na originalnu Vladinu odluku o strategiji privatizacije NIS-a, koju nismo imali pred očima), ispada da bi strateški investitor (ili konzorcijum investitora) za spomenutih 37,5 odsto vlasništva u NIS-u u prvom koraku morao da odvoji najmanje oko 36,5 milijardi dinara ili ukupno oko 500 miliona dolara. Od toga bi, podsećamo, država prihodovala oko 250 miliona dolara, a u razvoj samog NIS-a bi bilo uloženo takođe oko 250 miliona dolara.

Na konferenciji za novinare koja je priređena u Ministarstvu energetike, kojoj su u ime domaćina prisustvovali ministar Radomir Naumov i njegov pomoćnik dr Slobodan Sokolović, a u ime savetničkog konzorcijuma MLR-a Skot Luis i Radoš Ilinčić, objašnjeno je da je ova dvofazna konstrukcija sa mešavinom kupoprodaje i dokapitalizacije izgrađena pretežno iz jednog jedinog razloga – da se striktno obezbedi modernizacija NIS-a. Jer, u slučaju prodaje većinskog paketa akcija, Vladi ne bi na raspolaganju bili toliko sigurni instrumenti za obezbeđenje potrebnog volumena i kontrolu upotrebe svežih sredstava za novi investicioni ciklus NIS-a.

Drugi motiv koji se nudi potencijalnim investitorima u NIS u zamenu za većinsko vlasništvo jeste pravo upravljanja. Istina, "konkretni obim" ovog prava će se tek ugovarati između države i potencijalnog kupca, ali je već poznato (o čemu je već pisalo i "Vreme") da će ono biti ograničeno u pogledu zabrane zatvaranja rafinerija, kriterijuma redukcije zaposlenosti, minimalnog snabdevanja tržišta i minimuma investicija u modernizaciju (kao i još nekih drugih simboličkih stvari – poput državljanstva određenog kruga direktora).

Savetnik vlade Srbije, konzorcijum MLR, smatra da je u Strategiji Vlade Srbije za privatizaciju NIS-a dovoljno obezbeđen i interes zaposlenih u kompaniji. Tokom prve faze privatizacije oni će pored prava koja imaju kao svi drugi radnici Srbije po Zakonu o privatizaciji dobiti još oko 6,7 odsto akcija NIS-a (posle dokapitalizacije), što će reći oko 200 evra po godini staža.

Da se ne bi zapetljali u dinamiku svih predviđenih operacija, prema onome što procenjuje MLR, kroz tri godine pretpostavljena struktura vlasništva nad NIS-om bi izgledala ovako: strateški partner 49 odsto, Vlada Srbije 21 odsto, Privatizacioni registar 15 odsto, a 15 odsto bi bilo u "slobodnoj prodaji" (ma šta to značilo).

Negde do oktobra, savetnik Vlade Srbije, konzorcijum MLR (sa firmama Meril Linč i Rajfajzen investment na čelu) trebalo bi da razradi implementaciju vladine strategije, pa se tender za prvi korak u privatizaciji NIS-a očekuje negde u oktobru ove godine. Stručnjaci iz MLR konzorcijuma naveli su da su interes za učešće u ovom poslu do sada pokazali OMV iz Austrije, MOL iz Mađarske, jedna poljska kompanija, Helenik petroleum, Lukojl i Izraelska kompanija. Oni su, inače, uvereni da pomeranje "političko-psihološke granice" vlasništva sa 51, na 49 odsto nije bitno smanjilo izglede za veličinu privatizacionog prihoda.

Afera blokade NIS-ove nafte u Rijeci: Vukobrat izgubio meru

Lavirint zakona, ekonomije i politike 2

Interesantno je napomenuti da Boris Vukobrat do sada ni pred kojim sudom nije tužio Trizon grupu od koje je navodno kupio derivate

Slika – ŽALOPOJKE O ŽUTOJ ŠTAMPI: Boris Vukobrat

Viši trgovinski sud u Zagrebu najzad je, 18. jula, pobio rešenje Riječkog trgovinskog suda o "blokadi" 82.000 tona sirove nafte AD NIS-a u Beogradu, prvo kod Janafa d.d. u Zagrebu, a zatim u korist švajcarskog Kopešima, a povodom zahteva Borisa Vukobrata iz Pariza da se ova "privremena mera" preduzme kako bi on zaštitio robu, odnosno potraživanje povodom neisporučene robe, koju je kupio (a nije izvukao iz Rafinerije u Novom Sadu) od kiparske firme Trizon u vlasništvu Zorana Trifunovića, koja, opet, posluje iz Beograda, a čiji vlasnik izbegava istragu koja se vodi u Novom Sadu.

Da podsetimo i malo šire objasnimo, Vukobrat je kod Trgovačkog suda u Rijeci 12. maja ove godine prvo zatražio privremenu meru osiguranja tražbe u visini od 8.014.382,46 američkih dolara (plus zatezne kamate i troškovi postupka) na 82.000 tona NIS-ove sirove nafte, a samo potraživanje je zatražio kod istog suda, naknadno, tužbom od 23. maja. Inače, istog dana kada je zatraženo osiguranje potraživanja (12. maja) – ono je i odobreno. Zatim je Vukobrat 5. juna zatražio od istog suda da se istih 82.000 tona sirove nafte oduzmu od Janafa i predaju njemu samom na čuvanje, do okončanja spora – pa je Riječki trgovački sud 14. juna izašao u susret i tom njegovom zahtevu.

NIS se 16. maja u Rijeci žalio na rešenje o "privremenoj meri osiguranja", pa je predmet dospeo pred Viši trgovinski sud Republike Hrvatske, ali se ovaj sud prvo nije oglasio u roku određenom tamošnjim zakonom (30 dana), ali se oglasio spomenutog 18. jula i pobio nadležnost Riječkog suda po više osnova. Uz to, NIS je odgovor na Vukobratovu tužbu o samom sporu od 16. maja, podneo 14. juna. (Zanimljivo, baš tog dana je blokada NIS-ove nafte preneta u ruke tužitelja).

Ne ulazeći ponovo u opis celog ovog slučaja (vidi "Vreme" od 1. juna ove godine), interesantno je napomenuti da Boris Vukobrat do sada ni pred kojim sudom nije tužio Trizon grupu (Zorana Trifunovića), od koje je navodno kupio derivate koje mu NIS ne isporučuje (pozivajući se na pravo renetencije, jer Trizon navodno nije platio skladištarinu) i kome je platio više od osam miliona dolara, već tuži samo NIS, firmu sa kojom njegova kompanija Kopešim nije ni u kakvom ugovornom odnosu, i to u državi čiji sud nije ugovoren ni u jednom predmetnom ugovoru, niti se sedište ijedne firme koja je u sporu – nalazi u toj državi, ali dobija meru "osiguranja" nad količinom nafte čija vrednost četvorostruko nadmašuje vrednost spornog potraživanja. Sada je to ispravljeno ukidanjem privremene mere kod Višeg trgovinskog suda u Zagrebu, ali o nastavku osnovnog postupka još nema novih okolnosti. Tu nije zanimljivo zašto Vukobart nije za suđenje o sporu in meritum izabrao neki trgovački sud u Srbiji (jer znamo kakvi su nam), ali je zanimljivo zašto nije izabrao neki sud u Cugu, švajcarskom of šor kantonu, gde sada posluje Kopešim zadužen za naftu i gas.

Istovremeno, tužilaštvo u Novom Sadu istražuje kako je vlasnik Trizon grupe izvlačio (i prodavao) iz Rafinerije Novi Sad robu koja je bila pod zalogom Hipo Alpe Adrija banke – ali istražne radnje otežava okolnost da se Zoran Trifunović navodno dao u bekstvo nakon prvog saslušanja ili tako nešto (vesti o nastavku ovog incidenta su zamrle). Na drugoj strani, Vukobrat, paralelno akcijama protiv NIS-a kod hrvatskog sudstva, žali se preko srpske žute štampe na neuzvraćenu ljubav koju gaji prema našoj zemlji, a čini se da to smatra posledicom "priučenosti" naših političara.

Zaboravio je Boris Vukobrat da je ta ljubav ranije bila i te kako uzvraćana, u onim starim dobrim vremenima kada su trgovinu nafte i gasa između Rusije i SFRJ nadzirale toliko solidne firme kakve su bile KGB, SDB, KOS i drugi iz ove uticajne svetske branše, te kada su "bratskim državama" upravljali toliko iskusni političari kakvi su bili Leonid Brežnjev i Josip Broz Tito.



Komentari: 1

Iz istog broja

O Beogradskoj berzi

Rast uprkos obustavi trgovanja

Nenad Gujaničić, nenad.gujanicic@ac-broker.co.yu

Privatizacije – Centrotextil, Beograd

Stari brend na tenderu

Bojan Pantić

Kompanije – brendovi – Pivara MB, Novi Sad

Hram pivarstva – svetski, a naš

Zoja Jovanov

Vreme uspeha

Biznis

Predstava u Belanovici

Nježnik sa Zmajevca

Dragan Todorović

Istraživanje – obnovljivi izvori energije u Srbiji

Moja elektrana i druge vetrenjače

Slobodan Bubnjević

Slučaj Bitići

Istraga na godišnjem odmoru

Tatjana Tagirov

Bečki pregovori u kosovskom statusu

Srpska karta na zelenoj čoji

Milan MiloševićAntrfile: Tamara Skrozza

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu