Kolektivni portret

Kumovi današnje Srbije 2

foto: marija janković

Kumovi današnje Srbije

Nakaradna i nakazna vlast neminovno dođe do tolikog apsurda da se na kraju uruši, videli smo to 5. oktobra. Problem je što nas istorija uči da se često i vraća, čemu su primer i oni koji danas odlučuju o sudbini Srbije, valjajući se i drpajući jedan drugog u septičkoj jami u koju su pretvorili čitavu zemlju

Dugo je u srpskoj političkoj čaršiji vladala fama da je Srpska radikalna stranka jedinstven mutant, sastavljen od mnogo tela, ali sa jednim mozgom u koji je utopljena jedna ideja. Taj mozak bio je prvenstveno oličen u lideru SRS-a Vojislavu Šešelju, potom u njegovom zameniku Tomislavu Nikoliću, sa kojim je Šešelj partiju i osnovao 1991. godine, i generalnom sekretaru Aleksandru Vučiću, koji im se pridružio 1993.

Što se ideje tiče, najlakše bi je bilo definisati u širenje mržnje prema svemu što se u sliku sveta pomenutog mozga nije uklapalo – prema drugim nacijama, religijama i svim ljudima koji su protiv takve mržnje bili. Ideju su svi članovi stranke jednako sprovodili, nema političke partije u Srbiji koja je u javni prostor unela toliko primitivizma, prostakluka i ponižavanja protivnika poput radikala, i to prostakluka bez granica u kome ništa nije sveto, ni porodica, ni pol, ni hendikep, niti bilo šta drugo. Radovali su se smrti drugih, slavili ratne zločine i ratne zločince, smejali se onome pred čim pristojan svet samo sagne glavu. U svemu tome je prednjačio Vojislav Šešelj, ali ne samo zato što je u svetom trojstvu radikala bio rečitiji od svojih saradnika. SRS je partija čija je osnova bilo bezgranično javno obožavanje i odanost vođi, pa je vođa bio taj koji je u svemu diktirao tempo, a podanici su ga sledili kao verni psi.

Vrh partije se trudio da ostavi utisak tesno povezane porodice, Tomislav Nikolić krstio je Šešeljeve unuke, Šešelj je bio kum na venčanju Aleksandru Vučiću i krstio je dvoje njegove dece. Ta kumstva su spolja delovala kao dokaz jedinstva, ali se zaboravljalo da je Šešelj bio kum i sa Vukom Draškovićem, sa kojim se razišao kada je osnovao svoju partiju uz teške uvrede koje i danas ne prestaju, a priča se da je razlog kumovskog razlaza više bila podela para koje su skupili od četničke emigracije nego političke razlike.

NAJMANJI ZAJEDNIČKI SADRŽILAC: Da se ponižavanje drugih koje je Šešelj obilato rasipao po protivnicima ponekad prenese i na saborce samo se ovlaš moglo naslutiti. Bezbroj puta se vođa radikala javno hvalio da je bio najmlađi doktor nauka u Jugoslaviji, što je bilo nedostižno za Tomu "grobara", koji se u politiku uputio iz komunalnog preduzeća u Kragujevcu (Šešelj je mnogo kasnije posprdno tvrdio da je, pre odlaska u Hag, naredio Nikoliću da završi neki fakultet dok se on ne vrati). Ima i jedna slika na kojoj mladi Vučić u belom sakou koji liči na kelnerski nosi gajbu piva za sto, za kojim sede Šešelj i Nikolić i smeju se. Gledano iz ove perspektive, mora da je u glavama Nikolića i Vučića dugo kuvalo poniženje zbog takvih situacija, o želji da se bude "kalif umesto kalifa" da ne govorimo.

Trojac radikala ipak je spajalo mnogo toga. Osim prostakluka i bahatosti, kumovi koji su se zajednički busali u prsa svojom hrabrošću, huškali na ratove, slali u njih dobrovoljce koje su okupljali, sami nisu nikad omirisali barut. Uzgred, bezbrojna su svedočanstva učesnika u tim ratovima koji su takozvane "Šešeljevce" opisali kao najgori talog koji se lešinarski vukao iza linija fronta i tamo činio manja i veća zlodela.

Zajednička im je bila i doslednost i poznavanje sveta. Kada je Amerika napala prvi put Irak 1991, pijani "četnički" dobrovoljci su se okupljali ispred ambasade SAD u Beogradu i tražili da idu u Irak da pomognu Amerikancima u borbi protiv "balija"; kasnije je u ideologiju SRS-a ugrađena ljubav prema Sadamu Huseinu, koga je delegacija stranke na čelu sa Šešeljom i Vučićem obišla 2001. godine u Bagdadu. Ranih devedesetih se Tomislav Nikolić bunio što je Srbija zanemarila svoje tradicionalne evropske saveznike zbog "nesvrstanih majmuna", da bi kasnije stranka saradnju radikala sa nesvrstanima isticala kao cilj.

Na stranu svetske prilike, rečita je bila i "doslednost" radikala na domaćoj političkoj sceni. Jeste da su oduvek bili za rat, ali su saveznike menjali kao čarape. Podržavali su manjinsku vladu Slobodana Miloševića 1992–1993. godine, ali su se onda sa njim rastali uz najgore uvrede, a Šešelj je Miloševićima posvetio svoje knjige Srpski bračni par Čaušesku, Crveni tiranin sa Dedinja, Crvena veštica sa Dedinja, Veštica iz Tolstojeve ulice. Ne treba napominjati da su mu kumovi uvek i u svemu tercirali.

Sve to im nije smetalo da sa "crvenim tiraninom" i "crvenom vešticom" formiraju vladu 1998. godine. Zbog te "saradnje sa komunistima" je pop Momčilo Đujić oduzeo Šešelju titulu četničkog vojvode koju mu je dodelio 1990; Nikolić je vojvoda ostao jer ga je u četnika zvanično proizveo Šešelj, a mlađani Vučić do vojvode nije ni stigao, on je samo služio kao novinar kod izvesnog vojvode Slavka Aleksića 1992. na Palama.

NAPLATA USLUGA: Elem, ni Šešelj ni kumovi nisu se potresli zbog Đujića, nastavili su da rade ono što najbolje znaju, da pozivaju u rat, prete i pljuju izdajnike i strane plaćenike. Pred početak bombardovanja SR Jugoslavije, Nikolić se sa govornice u Skupštini zaklinjao da će biti sa sinovima u prvim borbenim redovima kada prva bomba padne na Srbiju, kao i ostali radikali. Posle su tri kuma zaboravila obećanja i čitav rat se zajedno šetkali po beogradskim Terazijama. Kada je potpisan Kumanovski sporazum kojim je bombardovanje završeno, a srpska vojska se povukla sa Kosova, Šešelj i ostali članovi Vlade iz redova SRS-a su podneli ostavke, ali su potom nastavili da obavljaju svoje dužnosti "zbog nacionalnih interesa". Slobodan Milošević ih je za tu doslednost častio stanovima po Novom Beogradu, nekom 170 kvadrata, kao Nikoliću, nekom 140, kao Vučiću.

Još godinu i kusur je crveno-crna koalicija urnisala novinare, univerzitet i čitavu zemlju, Vučić i Toma su sređivali novoosvojeni stambeni prostor, Šešelj je bio izabran za redovnog profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu. Idilu je prekinuo 5. oktobar 2000. godine i pad Miloševića, radikali su ispali iz vlasti, ali su ostali na nogama. Na predsedničkim i parlamentarnim izborima posle toga su dobro prolazili, ali im je izvršna vlast stalno izmicala iz ruku.

Kada je u martu 2003. Vojislav Šešelj dobrovoljno pošao u Hag zbog optužbi koje su protiv njega podignute, Nikolić i Vučić, kojima je ostavio stranku na upravljanje, ispratili su ga u suzama. U narednim godinama su održavali nivo agresije i prostakluka u srpskoj politici koji je Šešelj postavio kao standard, ponavljajući kao mantru svoje panagerike velikom vođi. Na primer, Vučić je pričao da se sa Šešeljem čuje svaki dan, da će, kada dobije sledeće dete, on i supruga čekati da se Šešelj vrati iz Haga da ga krsti, "ma koliko to trajalo"; da on (Vučić) i Tomislav Nikolić imaju prijateljski odnos sa Šešeljem: "On nas je stvorio, on je neko uz koga smo mi postali nešto"; da će "deca u budućnosti iz knjiga čitati o podvizima Vojislava Šešelja", koji je "sigurno jedan od srpskih lidera kojeg će istorija izučavati kao heroja srpskog naroda".

RASKOL TROJSTVA: I tako dalje, i u istom tonu, odlazili su kumovi i u posetu Šešelju, a kada je kasnije pukla tikva, Nikolić je pričao da je Šešelj upućivao neke ceduljice iz Haga i pokušavao da naruči ubistva, ali da se on (Nikolić) tome protivio i te cedulje je bacao u toalet; pomenuta priča nije nikada dobila pravosudni rasplet.

Pomenuto pucanje tikve desilo se krajem 2008. godine. Dok je Šešelj u Hagu bio bitku protiv "krvožednog Haškog tribunala i novog svetskog poretka", njegovi najbliži saborci su očigledno postali frustrirani što im stalno za malo izmiču "velika" vlast, čiji su nezaboravan ukus osetili 1998. godine, i sve ono što uz tu vlast ide. Reklo bi se da su zaključili da sa Šešeljem za vratom nikada do te vlasti neće stići. Daleko od toga da su do tada od prodavanja mržnje živeli loše i siromašno, ali znali su da može i bolje.

Tako su oni koji su se radovali u februaru 2008, kada je posle mitinga koji je organizovan posle proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije zapaljena ambasada SAD i demolirano nekih drugih ambasada, rešili da obrnu ćurak. Pričalo se da Tomislava Nikolića sve češće viđaju kako izlazi baš iz tih "neprijateljskih" ambasada, onda se u septembru odvojio od SRS-a, osnovao svoju partiju, a prišlo mu je 18 radikalskih poslanika. Vučić se malo femkao, pa mu se pridružio. Preko noći im se makar jezik promenio, pa su se od ljutih šovinista pretvorili u "umerene desničare", mnogima pogodne za saradnju.

Šešelj ih je optužio da su izdajnici i strani plaćenici koji su ga prodali za milione koje su dobili od Zapada, Vjerica Radeta i Nataša Jovanović su sa skupštinske govornice proklinjale decu Vučiću i Nikoliću. Kumovima je Šešelj posvetio nekoliko knjiga – Propali puč Tomislava Nikolića, Haški denuncijant Tomislav Nikolić, Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić, Srpski Baron Minhauzen Aleksandar Vučić, Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić. Tako su se pridružili još jednom bivšem kumu, Vuku Draškoviću, kome je Šešelj posvetio knjige Narkomanija Vuka Manitoga, i Izdajnički akreditivi ustaškog konzula Vuka Draškovića.

Vučić je svog nekadašnjeg heroja, učitelja i uzora nazivao lažovom, malim mišom i monstrumom, a Nikolić se vajkao da je znao da će se sve tako završiti još kada ga je Šešelj zvao pre nego što će otići u Hag da mu bude kum. "Rekao sam ženi da je ovo početak kraja našeg prijateljstva. Znao sam jer je Šešelj oterao sve kumove iz stranke", tvrdio je Tomislav Nikolić.

Kumovi današnje Srbije 3
MALI OD PALUBE: Od šegrta do vođefoto: a. anđić

KONAČNO NA VRHU: I dok se Nikolić i Šešelj uspinju ka željenom vrhu, Šešelj iz Haga poručuje da u životu ima samo tri cilja: prvi je da uništi Tomu Nikolića, drugi da uništi Vučića, a treći da uništi Tomu i Vučića, kao i da jednu od metastaza na jetri zove Vučić, a drugu Nikolić.

Međutim, bez obzira na kumovske kletve dvojac SNS-a konačno stiže do cilja, uz obilatu pomoć sa mnogih strana: posle izbora 2012. Tomislav Nikolić postaje predsednik Srbije, a Aleksandar Vučić potpredsednik vlade. Vučić odmah počinje svoju veliku igru u kojoj se izdiže kao najmoćniji čovek na političkoj sceni, a SNS ustrojava delom kao nekadašnje radikale, ali sa bitnim razlikama. Više interesna organizacija i pokret nego partija, naprednjaci se zasnivaju na slepoj odanosti vođi, strahu i poltronstvu, ali ta odanost počiva na pipcima koji se šire po svim porama društva i koristi koja iz toga proizilazi.

Mnogi su očekivali politički zemljotres kada je odlukom sudskog veća Haškog tribunala 6. novembra 2014. Vojislav Šešelj pušten na privremenu slobodu zbog bolesti, ali brzo se pokazalo da se kumovi, ako ništa drugo, dobro poznaju i znaju kolika je čija cena, i koliko su im čvrsta uverenja. Šešelj je počeo da javno čereči Tomislava Nikolića, ali je upadljivo zaobilazio Vučića; nije mu smetalo što je Vučić "prodao" sve u šta su se zajedno kleli. Nisu ni Vučiću smetale sve gadosti koje je Šešelj na njegov račun izgovorio – takva je to sorta ljudi. Kao što mu nije smetalo da posle Šešeljeve knjige "Engleski pederski isprdak Toni Bler", kojoj je bio recenzent, tog "isprdka" pozove u vladu i hvali se da će Bler svojim međunarodnim ugledom pomoći Srbiji.

Nikolić se kao predsednik uprepodobio, nije psovao javno i ružio druge kao nekad, pa nije odgovarao ni na Šešeljeve prozivke ni na to što su ga Vučićevi tabloidi povremeno razvlačili po naslovnim stranama. Međutim, s obzirom na pomenuto poznavanje kumova i njihovog karaktera, i sve ono što su zajedno ranije radili, sigurno je bio svestan da mu se sprema politički lapot, čim mu predsednički mandat istekne. Koprcao se, hvalio predsedničkim dostignućima, nudio se, umiljavao Vučiću, no uzalud.

BITKA U SEPTIČKOJ JAMI: Kada je stiglo konačno poniženje, tako što je Vučić veče pre dana državnosti 15. februara saopštio da hoće da sedne u fotelju u kojoj je on sada, i Nikolić je prokuvao. Morao je čitav dan na Sretenje da učestvuje u protokolima, stoji na prijemu, sluša kako je Vučić ministre odveo kod Palme umesto u predsedništvo, trpi zlobne poglede partijskih drugova koji su se priklonili Vučiću i političkih protivnika koji nisu imali nijedan razlog da ga žale – za pet godina, koliko je obavljao funkciju, Nikolić se ničim nije potrudio da se odmakne od radikala presvučenog u naprednjaka i približi svim građanima zemlje.

Kumovi današnje Srbije 4
SRBIJA NA JEZIKU, FUNKCIJA U SRCU: Čija je foteljafoto: tanjug

Usledilo je ono o čemu se opširno piše u ovom broju "Vremena", vest da će se Tomislav Nikolić kandidovati na predsedničkim izborima, cunami fekalija koje su po Nikoliću izručili Vučićevi mediji, analitičari, partijski drugovi, koalicioni partneri, i konačno Nikolićevo odstupanje posle "kušuj!" koje je dobro razumeo. Ne treba naglašavati da je u pomenutom cunamiju jednu od najistaknutijih uloga imao kum Šešelj – nema televizije i novina u kojima nije pljunuo po Nikoliću, a Tviter mu je dao priliku da se u prostoti razmaše kao u starim vremenima.

Pristojan svet bi se, u normalnim okolnostima, morao sažaliti na onoga koji prođe "toplog zeca" poput onog koji je prošao Nikolić, ali teško da još aktuelni predsednik Srbije ima saosećanje bilo koga iz pomenutog sveta. Pa zar nije isti taj Nikolić već decenijama, sa sladostrasnim uživanjem, tolike ljude bez ikakvog dokaza optuživao da su lopovi, strani i tajkunski plaćenici, moralne nakaze, zar nije slao druge u rat, javno likovao nad žrtvama i što je Slavko Ćuruvija ubijen kao pas na ulici? Zar nije sve to radio u društvu onih koji njega sada cipelare? Ako je uz sve što je sa njima prošao poverovao da će kumovi imati milosti prema njemu, onda mu je naivnost, da ne upotrebimo težu reč, dublja nego što je iko pretpostavljao.

Na stranu neminovnu dozu likovanja kod onih koji Tomislava Nikolića prate od kada se pojavio na političkoj sceni i smatraju da je zaslužio i mnogo gore od onoga što mu se desilo, ima mnogo toga što bi javnost u Srbiji moralo da zabrine posle "naprednjačke rezolucije Informbiroa". Nije to samo aplauz od pet minuta koji se prolomio na glavnom odboru SNS-a kada su objavili da je Aleksandar Vučić kandidat SNS za predsednika Srbije, nisu to ni jednoglasna pisma podrške, ni odricanje "sina partije" Radomira Nikolića od rođenog oca; koliko god sve to podsećalo na sumanutu odanost vođi, nema tu ni ideologije ni ljubavi, već samo golog interesa i straha.

Ono što je, međutim, mučno i strašno je to što je skoro 17 godina posle 5. oktobra 2000. sudbina ove zemlje tako tesno vezana za sudbine kumova najgoreg propadanja u novijoj istoriji Srbije, a konkurencija nije mala u toj oblasti. Pomenuta sudbina vezana je uz njih, njihove čauše ali i druge koji su u tom propadanju aktivno učestvovali, poput veselog Ivice Dačića koji se nikome nije ovako poltronisao kao Vučiću još od vremena kada je, na početku karijere, to radio Slobodanu Miloševiću.

Ako je neka uteha, nakaradna i nakazna vlast neminovno dođe do tolikog apsurda da se na kraju uruši, videli smo to pomenutog 5. oktobra. Problem je što nas istorija uči da se često i vraća, čemu su primer i tri kuma koji i danas odlučuju o sudbini Srbije, valjajući se i drpajući jedan drugog u septičkoj jami u koju su pretvorili čitavu zemlju. Jedna od Šešeljevih knjiga iz vremena kada su Zemunom vladali radikali zvala se Da sve srpsko bude kao zemunsko. Izgleda da mu se bar ta želja ispunila.

Iz istog broja

Sretenje – Marićevića jaruga i Oplenac

Pozdrav prema mis Maja

Dragan Todorović

Slučaj Marije Mali

Politička moć i majčinski očaj

Jovana Gligorijević

Kandidat Aleksandar Vučić

Čovek koji je pobegao u kampanju

Zora Drčelić

Politički marketing

Tko leti vrijedi

Radoslav Ćebić

Intervju – Saša Radulović, predsednik pokreta Dosta je bilo

Cilj je pobeda na izborima

Radmilo Marković

Mediji i politika

Kad zasmrdi do neba

T. Skrozza

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu