Dosije

Kuda idu srpske svinje?

U svinjskom zamešateljstvu putera na glavi imaju svi – od proizvođača i posrednika/nakupaca/švercera, preko klaničara, perađivača i trgovaca, pa sve do države

Kuda idu srpske svinje? 1

Od svih zahteva mačvanskih svinjara nezadovoljnih trenutnim cenama tovljenika koje su niže nego ikad – da robne rezerve otkupe sve za klanje "zrele" tovljenike, da se zabrani uvoz svinjskog mesa, da se ustanovi paritet soja-kukuruz-svinja-svinski but – tehnička vlada, nakon što su "nindža kornjače" uklonile barikade sa puteva, udovoljila je jednom: u sledećih mesec i po dana otkupiće 15.000 utovljenih svinja po ceni od 75 dinara za kilogram žive mere, franko odabrana klanica, što će olakšati budžet Direkcije za robne rezerve za 180 miliona dinara.

Ministar trgovine Bojan Dimitrijević objasnio je da je ova odluka "motivisana naglim poremećajima na tržištu koji su nastali u prethodnih nekoliko meseci usled niskih otkupnih cena živih svinja", a da joj je cilj "smirivanje tržišta". Sud da je reč o "naglom poremećaju" u najmanju ruku nije tačan, a da li će se tržište smiriti neizvesno je. Sva je prilika, međutim, da svinjari neće: ne odgovara im cena. Tomislav Šopić, uzgajivač svinja iz Bogatića, koji je posle prošlonedeljnog sastanka u Vladi konstatovao da su "svi protiv svinjara" i da se sa njima "samo poigravaju", kaže za "Vreme" da je "75 dinara više nego 50, koliko su klaničari plaćali", ali da je takođe manje od 90, kolika je proizvodna cena. "Govore nam: ‘Ttranzicija, tranzicija.’ Ma razumem ja da seljak treba da radi džabe, ali ne mogu da razumem kako treba da radi sa gubitkom." Kaže da se spremaju da ponovo idu u Vladu, da probaju da se "ko ljudi dogovore". Na pitanje šta će biti ako dogovor ne bude postignut, kaže samo: "Videćemo."

U svinjskom zamešateljstvu putera na glavi imaju svi – od proizvođača i posrednika/nakupaca/švercera, preko klaničara, prerađivača i trgovaca sve do države. I koliko god ova intervencija bude uticala na trenutno stanje na tržištu, ako uopšte bude uticala, ništa se bitno neće promeniti: problem je time samo odložen.

DUPLO GOLO: Cena tovljenih svinja osciluje u četvorogodišnjem "svinjskom ciklusu": kad cene rastu, raste i broj proizvođača, odnosno povećava se broj tovljenika u turnusu. Posle devet meseci, zbog povećanja ponude cena polako klizi nadole, da bi u trećem turnusu dostigla minimum. Tada neki odgajivači bataljuju proizvodnju, smanjuju broj tovljenika, ponuda je manja i cene polako rastu… I tako ukrug. Cene osciluju i tokom godine: na početku su obično niže nego u drugoj polovini. Tako je svuda u svetu, samo što su skokovi i padovi cena mnogo manji nego kod nas.

Ovog januara domaći svinjari su se suočili sa minimumom u oba ciklusa: kad su svinje oko kojih se lome koplja ulazile u tov, kilogram žive vage plaćao se 100 i više dinara, kukuruz i soja su zbog hiperprodukcije u prethodnoj godini bili relativno jeftini… Kud ćeš bolje: hrana jeftina, meso skupo – dovoljan razlog da se "uđe u posao", naročito jer su cene rasle i u septembru dostigle čak 130 dinara. Ali, ne lezi vraže, za svega četiri meseca cene "inputa", soje i kukuruza, porasle su za 50 odsto. Taj skok cena nije tek tako, mogao se predvideti: naime, retko kad se dve obilne žetve naslone jedna na drugu, naročito ne dve rekordne.

Kako god, kalkulacija u kojoj su parametri jeftina hrana i skup tovljenik ne može biti realna: rezultat je skup tov, a jeftin proizvod, jer svinja zbog nade u lepu zaradu u ponudi ima "ko šaše".

Da nevolja bude veća, da bi nekako izvadili štetu mnogi uzgajivači su smanjili procenat soje u hrani a povećali kukuruza, jer svinjari obično imaju svoj, odnosno ne plaćaju ga. Takva ishrana drastično je uticala na kvalitet: svinje su masne, a ni meso im nije bogzna šta, ergo – još manje vrede nego što vaga kaže.

KAKO ODOLETI: Veliki padovi cena, kao i veliki skokovi na tržište pogubno deluju: od velikog talasanja hoće muka da pripadne. Jedan od načina da se talasi umere jeste dugoročno ugovaranje proizvodnje sa klaničarima, shodno tome i sa proizvođačima hrane – soje i kukuruza. Ivana Dulić-Marković, bivša ministarka poljoprivrede, a verovatno i buduća, kaže da proizvođači svinja i klanice imaju zajednički interes – plasiranje proizvoda, osnosno redovno snabdevanje sirovinom. "Ako hoće da ga ostvare, moraju zajedno da snose rizik svinjskog ciklusa. Dakle, kada je tržišna cena visoka – da proizvođači misle na klaničare i na njihovu cenu kobasica, a kada je ovako niska – da klaničari misle da su im potrebni proizvođači svinja i da im onda plaćaju po fer ceni da ne bi prestali sa proizvodnjom." Zvuči logično, ali kako odoleti izazovu ekstrazarade, ako se već osmehuje.

Tako je pre dve godine Mesna industrije Karneks, da bi obezbedila stabilan izvor sirovina, ponudila uzgajivačima dugoročan ugovor po ceni o kojoj danas svinjari mogu samo sanjati. Ponuda je bila primamljiva, ugovori su potpisani, ali sa letnjim skokom cena mnogi su ugovor jednostrano raskinuli. Tada su se i cene u mesarama vinule u visine i takve ostale sve do danas. Tako, od tada su jedino stabilne cene u mesarama, koje su formirane prema najvišim proizvođačkim cenama u piku svinjskog ciklusa.

Kuda idu srpske svinje? 2
PROTEST U BEOGRADU: Svinjari 20. februara

Istina, veliki broj svinjara ima takve ugovore, u kojima je precizirano koliko čega, kog kvaliteta i kada treba da bude isporučeno, kao i koliko će biti plaćeno. Oni nisu blokirali puteve, niti od države traže da ih spasava gubitka. Pristali su na neku cenu koja im možda neće doneti profit kao kad bi se igrali na tržištu, ali im je zato i zarada zagarantovana. Pa ko kako voli.

TRI "K": "U XIX veku svinje su bile najznačajniji srpski izvozni proizvod. Međutim, tokom ova dva veka svinjarstvo se u svetu znatno promenilo: od načina uzgoja do kvaliteta odnosa masti i mesa, što se za ovdašnje baš i ne može reći. Mast, naime, nije više poželjna namirnica kao što je nekad bila", kaže za "Vreme" dr Dejan Krnjajić, direktor Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. "Ključni problem je nekonkurentnost proizvodnje: veliki troškovi i, time, mala zarada."

Objašnjava da, za razliku od nekad, danas se uzgoj svinja zasniva na genetici, sračunatim ukrštanjem "čistih" rasa – Landras, Jorkšir, Durok i Pietren, koje svaka za sebe imaju dobrih, ali i loših osobina. Tako formirani hibridi su prave male fabrikice mesa: hranu usvajaju mnogo bolje od onih sa lošijom genetskom strukturom, ostvaruje se veći prirast po jedinici vremena i količini hrane, imaju mnogo manje masti, dakle više mesa, odnosno kvalitetniju polutku. Na stranu to što je za kilogram masti potrebno čak tri puta više hrane nego za koligram mesa, a mast je više nego tri puta jeftinija. "Ja lično nemam ništa protiv ‘sapunjare’, ali tržište je neće."

Krnjajić kaže da nije zanemarljivo ako se na kilogram prirasta utroši kilogram stočne hrane: ušteda može biti čak dvadesetak odsto, jer gro troškova tova je baš ishrana. Tu se, veli, dobija odgovor na pitanje kako su svinje u Evropi jeftinije nego kod nas, i kako se nekome isplati da i pored visokih carina i prelevmana na uvoz svežeg svinjskog mesa ipak sveže svinjsko meso kupuje napolju, a prodaje ga ovde. Primera radi, u Španiji kilogram žive svinje košta oko 80 evrocenti, u Austriju nešto više od evra.

"Međutim, proizvodnjom svinja, od genetskog odabira do ishrane i plasmana, ne treba da se bavi država: o tome moraju voditi računa proizvođači", naglašava Krnjajić, ali i dodaje da pojedinac tu ništa ne može sam da učini, već samo udruženja uzgajivača svinja kojih kod nas nema. U stvari, ima ih, ali malih koja su umesto da sarađuju, međusobno suprotstavljena. Bez udruživanja i podele posla, na proizvodnju prasadi, nazimica i, na kraju, tovljenika nije moguće ostvariti tri "K" – kvalitet, kvantitet i kontinuitet.

BABO vs. STRIČEVI: Neujednačeni kvalitet je priča za sebe: logično bi bilo da kvalitetniji proizvod ima bolju cenu, ali ta logika je primenjiva na stabilnom tržištu, kakvo ovo domaće svinjsko nije, niti će, kako stvari stoje, uskoro biti. Tako, januarski tresak cena o ledinu više je pogodio one proizvođače koji su svoje tovljenike hranili "po PS-u" nego one druge, čije tovljenike klaničari ocenjuju kao "škart koji ne vredi ni 50 dinara": svinja zrela za klanje koja je još u tovilištu proizvodi dodatne gubitke jer svakog dana mora jesti, a gužva na pijaci drži nisku cenu formiranu prema onom lošijem kvalitetu, tako da ispada da se "muljanje" isplati. Savesni proizvođači su s pravom ogorčeni.

U "onoj" Jugoslaviji kvalitet tovljenika procenjivao je Jugoinspekt, doduše po metodoligiji koja je u Evropi davno napuštena – merenjem debljine slanine na tri ključne tačke. Ipak, funkcionisalo je, kako-tako. Naruku im je išlo jer tovljenike su otkupljivale društvene klanice koje su uvek mogle da se "prislone" na primarnu emisiju i da plate socijalno prihvatljivu cenu, a i nije ih bilo mnogo tako da je posao bio znatno lakši nego sad, kad klanicâ ima na svakom ćošku i potrebna je čitava armija kontrolora, koju Jugoinspekt nema niti je može imati. Takođe, procenu su plaćale klanice, tako da se i u objektivnost može sumnjati.

Jedini način da kontrola bude objektivna jeste formiranje nezavisnog tela, koje bi finansirali proizvođači i klaničari, e da bi procena bila ni po babu, ni po stričevima, već po unapred dogovorenim, naučnim parametrima. Za promenu, kontrola se ne bi obavljala na otkupnom mesu već na liniji klanja. Ali, da bi se takva kontrola uspostavila, potrebno je da se uzgajivači registruju i da svinje budu obeležene ušnim markicama, tako da svaka polutka tokom celog tehnološkog postupka ima ime i prezime, da se zna ko je koju proizveo, šta je jela i od čega je bolovala. Na kraju, kakvog je kvaliteta i koliko za nju treba da se plati.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da i oko toga moraju da se dogovore proizvođači i klaničari. Državu, vele, zanima isključivo zdravstvena ispravnost i njihov posao se završava na veterinarskom pregledu i papirologiji. Sve ostalo je stvar tržišta, odnosno dogovora ili pogodbe proizvođača i klaničara.

Prvi korak, kad je o papirima reč, napravljen je: obeležene su (skoro) sve svinje, napravljena je baza podataka u kojoj su (skoro) svi proizvođači, od velikih koji u turnusu imaju više hiljada tovljenika do onih koji gaje jedno ili dva svinjčeta za sopstvenu potrošnju. "Do pre godinu dana nije bio poznat broj gazdinstava koja se bave tovom svinja, niti smo znali koliko svinja imamo. Sada znamo", ističe Krnjajić.

NA KRAJU, IPAK DRŽAVA: Sve i da proizvođači i klaničari uspostave partnerski odnos, sve i da procena kvaliteta bude objektivna, za stabilno tržište nedostaje jedan bitan element – izvoz. Zapreka izvozu je svinjska kuga, koja je u evropskim zemljama manje-više iskorenjena, ali u svakom slučaju stavljena pod kontrolu. Reč je o visokozaraznom virusnom oboljenju domaćih i divljih svinja. Mortalitet obolelih životinja je veoma visok.

Vakcinacija protiv svinjske kuge je kod nas obavezna, ali do prošle godine bila je isključivo na teret vlasnika. Mnogi uzgajivači, naročito oni mali, sa najviše par desetina svinja u oboru, preskakali su ovu obavezu po sistemu "neće valjda", što je za rezultat imalo veliki broj žarišta. S druge strane, vakcinisanje ne znači da svinja u sebi nema virus, već je samo zaštićena od oboljenja. Što je još gore, virus može da opstane i u mesu i to je razlog što meso vakcinisanih svinja ne može na evropsko tržište, jer je potencijalni izvor zaraze.

Prema iskustvu zemalja koje su se sa ovom bolešću izborile, jedini način da se ona efikasno iskoreni jeste da država učestvuje u troškovima vakcinacije, delimično ili u potpunosti, i da sve svinje vakciniše, pa kad se broj žarišta svede na podnošljivu meru, da vakcinaciju prekine. Do tada ceo proces mora da se ponovi nekoliko puta: tek za tri godine, ako sve bude teklo po planu, može se računati da će izvozna barijera biti podignuta. Jer, jedini način da se dokaže da je virus sa neke teritorije eliminisan jeste da obolelih životinja nema i da nisu vakcinisane.

Moguće je, kaže Krnjajić, da se u nekim regijama koje su okružene rekama kao prirodnim barijerama za širenje virusa, kao što je Bačka, već iduće godine sa vakcinacijom prestane. Da bi se potpuno obustavila vakcinacija neophodno je sprovesti sveobuhvatnu edukaciju uzgajivača, registraciju preprodavaca i vozila za transport stoke, uspostaviti efikasnu veterinarsku službu i stabilne tržišne mehanizme.

NAJSLABIJA KARIKA: Ništa od toga neće uspeti ako se ne sprovede ozbiljna kontrola transporta životinja i ako sudovi najzad ne počnu efikasno da rade. Prošle godine je, primera radi, virus svinjske kuge iz Varvarina za svega jedan dan prenesen na sever Vojvodine. Naime, kad se oboljenje ustanovi, veterinarska inspekcija uništava sve svinje na farmi-žarištu, a u krugu od tri kilometra zabranjuje se bilo kakav promet. Naravno, cene tih svinja padaju, jer svaki dan jedu i tako samo prave trošak, nakupac ih otkupljuje budzašto i sa lažnim papirima (a uvek će se naći neodgovoran veterinar koji će za novac izdati potvrdu o zdravstvenoj ispravnosti), odvozi ih na drugi kraj zemlje i preprodaje.

Prema Zakonu o veterinarstvu, sva vozila kojima se životinje transportuju moraju biti upisana u centralni registar, a inspekcija ima ovlašćenje da zapleni životinje koje se zateknu u transportu a nemaju ušne markice, ali nema ovlašćenje da na putu zaustavlja kamione natovarene životinjama i proverava "papire". U Ministarstvu poljoprivrede očekuju da će se u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i to rešiti i uvesti malo reda u tom segmentu.

Prošle godine takva saradnja je dala dobre rezultate: prvog dana po pojavljivanju kuge u Mačvi – primer je takođe prošlogodišnji – mešovite veterinarsko-policijske kontrole su čak trideset švercera uhvatile na delu: podnesene su krivične prijave, jer reč je o krivičnom delu širenja zarazne bolesti za koje je zaprećeno kaznom do jedne godine zatvora, ali se te prijave još kisele u tužilaštvu. Gde god da se povuče, na sudovima puca.

Kačarevo: Najmasnije selo na svetu

Manifestacija u slavu slanine i drugih mesnih proizvoda, tradicionalna, dvadeseta po redu, svetska Slaninijada, održana je od 15. do 18. febuara u selu Kačarevo nadomak Pančeva. Prema proceni organizatora, manifestaciju koja je, kao i prethodnih godina, održana u hali sportova i na platou u centru sela za ova četiri dana posetilo je oko 100.000 ljudi iz raznih mesta. Sudeći po automobilskim registracijama, bilo je posetilaca iz susednog Pančeva, Beograda, Niša, Zrenjanina, Šapca, Loznice, Vršca, Čačka…

U hali je ukupno 35 registrovanih klanica i preduzeća za preradu mesa izlagalo proizvode, dok je ispred hale meso, prerađevine od mesa i srodnu robu – sireve, papričice, turšiju i sve što uz njih ide – prikazalo i prodavalo sedamdesetak individualnih poljoprivrednih proizvođača. Otvorena je i izložba slanine na kojoj su bili predstavljeni primerci iz Republike Srpske, Hrvatske, Makedonije, Slovenije, pa čak i iz Rusije i Brazila, koje su u Kačarevo doneli gosti i prijatelji organizatora.

Proizvodi od mesa bili su od 10 do 30 odsto jeftiniji nego u regularnoj prodaji, dok su u nedelju, poslednjeg dana manifestacije, cene bile niže za čak 50 odsto. Tog dana je bilo najviše posetilaca, proizvođači su prodavali robu po bagatelnim, damping cenama, jer su želeli da "sve ode", pa su narodu besplatno deljeni čvarci u tzv. čvarak burgeru, lepinji s čvarcima i crnim lukom, što je svojevrstan izum "Slaninijade". Procenjeno je da je za ova četiri dana prodato oko sto tona slanine i isto toliko ostalih mesnih prozvoda.

"Februar je pogodan i za kupce i za proizvođače, jer su ljudi posle novogodišnjih praznika finansijski stali na noge, tako da su po izuzetno povoljnim cenama mogli da nabave mnogo mesnih proizvoda. Svi izlagači su imali potrebna dokumenta, sanitarne knjižice za radnike i ostalo, ali i fiskalne kase, što je do pre nekoliko godina bio problem, a sanitarne, komunalne i ostale inspekcijske službe bile su na terenu, kako ne bi došlo do kakvih nepravilnosti ili kršenja zakona. Namera nam je da žiri Slaninijade, sa stručnim ljudima koji se bave procenom kvaliteta slanine, postane zvaničan ocenjivač ovog proizvoda u Srbiji", kaže Vladimir Stoicov, jedan od članova organizacionog odbora i kao zanimljivost pominje da je ideja čuvene leskovačke roštiljijade začeta upravo u Kačarevu pre dvadesetak godina, kada su Leskovčani posetili kačarevačku Slaninijadu.

Ispred hale bilo je šareno, veselo i razdragano, jer je neoficijelni deo hepeninga pratila opštepoznata vašarska atmosfera, onako narodska. Održano je takmičenje u kuvanju svinjskog paprikaša, nadmetanje za najjačeg čoveka Slaninijade (takmičari su morali da što duže ispred sebe ispruženih ruku drže table slanine teške više od tri kilograma; najjači je izdržao više od osam minuta), pa takmičenje u navlačenju masnog konopca (prvo mesto pripalo osmočlanoj ekipi iz Bačke Palanke, teškoj tonu i po), te čuvena disciplina hvatanje praseta iz džaka (namašćeno prase se pusti iz džaka, a prisutni ga jure. Ko ga uhvati, njegovo je. Ove godine je prase pravo iz džaka potrčalo u susret jednoj dami u bundi i na štiklama, tako da nije doživelo adrenalinski šok) i druge discipline. Takođe, Kačarevci su ušli u Ginisovu knjigu rekorda jer su skuvali najveći kotlić pasulja na svetu. U subotu, trećeg dana manifestacije, ispred ćevabdžinice Kačarevo II (sada privatizovane, a nekada kafanice Ugostiteljskog preduzeća Sloboda), postavljen je ogroman kazan u kome je skuvano oko 5000 litara pasulja, odnosno, kako su rekli majstori, 15.000 porcija, za šta im je bilo potrebno 500 kg pasulja, 200 kg crnog i 15 kg belog luka, 100 kg šargarepe, 200 kg slanine, 15 kg paradajza, 22 kg začina i 17 kesa lovorovog lista. Porcija je prodavana po ceni od 100 dinara. Naravno, pekao se roštilj, vrteo se ražanj, prodavale šećerleme, jabuke u šećernom sosu, razne džidže-bidže kao suveniri, srbijanska nacionalna oprema (šajkače, opanci, sirogojno džemperi), kao i neizbežni posteri i razglednice s likovima Ratka i Radovana i kasete s pesmama posvećenim ovoj dvojici… Pa mašine za mlevenje mesa, aleva paprika u džaku, sedla, noževi, šećerna pena, kape, majice, frulice i sve što inače ide po vašarima…

Kristijan Balteanu


Dr Ivana Dulić-Marković: Kako se problem neće rešiti

Rešenje ovog problema je reforma Direkcije za robne rezerve: od njenog diskrecionog i ad hock rada napraviti Agenciju koja bi na transparentan i planski način intervenisala na tržištu ukoliko ima potrebe i dok postoje očigledne greške u funkcionisanju tržišta. Takođe, potrebno je eliminisati monopol u maloprodaji čime bi se postiglo da se u ovakvim slučajevima kroz pad maloprodajnih cena poveća potražnja. U dugoročne mere spada i investiciona podrška kojom bi se obezbedilo poboljšanje ishrane, rasnog sastava i objekata za držanje svinja, registracija proizvođača svinja i klanica, kao i kontrola ispunjenosti uslova za bavljanje proizvodnjom i preradom i, naravno, plaćanje zasnovano na kvalitetu. S druge strane, problem se neće rešiti zabranom uvoza svinjskog mesa, bilo carinskim bilo vancarinskim merama i zabranom izvoza kukuruza, niti uspostavljanjem pariteta. Takođe, ad hok otkup svinja od strane Direkcije za robne rezerve neće rešiti problem.


Dr Dejan Krnjajić: Daleko je Danska

Izlaz je u nečemu što je za Srbiju nezamislivo: da se proizvođači udruže, da nađu zajednički interes i tako udruženi nastupe na tržištu. Tako udruženi mogli bi da kupe soju, odnosno sojinu sačmu znatno povoljnije, znači jeftinije nego svako za sebe. Jer, mali su prepušteni sebi, pa kako ko prođe na tržištu, počev od kupovine prasadi, ako nemaju svoju proizvodnju, preko kupovine hrane do prodaje. Veliki proizvođači nemaju problem jer imaju sklopljene ugovore, zatvoren ciklus, odnosno 3K proizvodnje – kvalitet, kvantitet i kontinuitet. Ako bi se udružili, svoj položaj bi znatno poboljšali, stočnu hranu bi kupovali po nižoj ceni, a u pregovorima sa klaničarima tako udruženi imali bi veću težinu, jer koliko oni od klanice zavise, toliko klanica zavisi od njih. Mogli bi da naprave i farmu za reprodukciju sa kvalitetnim krmačama i nerastima i da se svi odatle snabdevaju. Mogu da zajedno organizuju klanje i preradu mesa. U Danskoj su, na primer, uzgajivači svinja vlasnici klanica.

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

Intervju - Džon Lojd, novinar

Začarani krug medija i politike

Tamara Skrozza

Preispitivanja

Stvarne žrtve

Orašac - proslava Dana državnosti Srbije

Velja ženska želja

Dragan Todorović

Intervju – Dragoljub Mićunović

Delirijum suvereniteta

Aleksandar Ćirić

Kriminal

Kumovi po kokainu

Dejan Anastasijević

Portret savremenika - Goran Radosavljević Guri

General u neprilici

Miloš Vasić

Iz ličnog ugla

Teške brige i olake ocene

Radivoj Paunović, advokat, zastupnik porodice Đinđić u procesu za ubistvo premijera

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu