Državna pomoć

Kuda dalje nakon Geoksa 1

PREDSEDNIČKA POSLA: Otvaranje – Geox;...

foto: fonet / slobodan miljević

Kuda dalje nakon Geoksa

Građani nisu dobili informacije o suštinskim pitanjima: da li se politika subvencija isplatila, koliko je država do sada dala državne pomoći što stranim, što domaćim investitorima (a subvencije su tek deo ove pomoći – postoji još čitav niz njenih oblika), sa kakvim efektima, na koji način se dovode investitori, ko procenjuje kakve su investicije državi potrebne, a koje nisu

Državni vrh, oličen u predsednici vlade i predsedniku države, hitro je reagovao nakon objavljivanja vesti da će italijanski proizvođač cipela Geoks (zvaničan naziv: Technic development), pet godina nakon što je otvorio fabriku, otići iz Srbije: i Ana Brnabić i Vučić su javnosti na jasan i jednostavan način objasnili šta ovaj događaj znači za građane i kakav će smer država nadalje uzeti u odnosu na politiku subvencionisanja, čiji je Geoks sve vreme boravka u Srbiji bio korisnik.

"Drugačija smo mi sada zemlja, ne treba samo da se oslanjamo na strane investicije", poručila je Ana Brnabić, dodajući da je brže i isplativije ("a ljudi će biti mnogo bogatiji") da država uloži u ljude i obrazuje ih da budu kooperanti, umesto da "gubi vreme" da dovede nekog investitora od 150, 200, 300 radnih mesta. "Zato mislim da je ogromna odgovornost na lokalnoj samoupravi da predloži dobre projekte. Ne samo da se oslanja na direktne strane investicije, koje su svakako jako dobre, donose novo znanje i nove tehnologije, ali moramo više da počnemo da verujemo u naše znanje, naše veštine i sposobnosti", zaključila je Ana Brnabić, formalno najmoćnija politička figura izvršne vlasti, najavljujući tako promenu 15-godišnje državne politike "dovlačenja" investitora za novac građana.

Kuda dalje nakon Geoksa 2
…NCR;…foto: dragan kujundžić / tanjug

Predsednik Vučić, pak, suštinski najmoćnija figura i izvršne i zakonodavne i sudske vlasti, bio je kraći i "poklopio" je premijerku ‒ rekao je da od politike subvencionisanja investitora neće da odsustane "jer je to jedino moguća politika – fabrike, fabrike, fabrike, industrijalizacija, a ne deindustrijalizacija zemlje", dodajući da bi novac, da nije uložen u Geoks, "otišao na uređenje parkova, a 1.200 ljudi ne bi imalo posao".

Naravno, Vučić nije propustio da izvede još jedan propagandni manevar "na petoparcu" povodom Geoksa naglasivši da je reč o fabrici koju je dovela bivša vlast (zaboravio je, izgleda, da je on lično otvorio Geoks 2016), te da očekuje i druge odlaske tih fabrika koje su došle pre 2012. godine – kao da ni on ni njegovi saborci nebrojeno puta nisu izgovorili da su ti prethodni rasterali sve fabrike i investitore, uništili privredu, opljačkali ljude i šta sve ne. (Vučić je u aprilu ove godine doslovce rekao da pre 10 godina "nigde fabrike nije bilo, nigde ništa nije radilo, nije postojala fabrika u Srbiji", a u ovom smislu ilustrativna je i izjava Marijana Rističevića iz 2016. godine kada je uspeo da izgovori da "2012. godine radna mesta gotovo da nisu postojala".)

Kuda dalje nakon Geoksa 3
…Tojo;…foto: strahinja aćimović / tanjug


ANALIZA ISPLATIVOSTI

Dakle, za samo nekoliko dana, građani su saznali da će se politika subvencija promeniti, da više nećemo da gubimo vreme jureći investitore, kao i da će sve da ostane isto i da ćemo da nastavimo da ih jurimo.

Jasno je čija je starija i čija će se poštovati, no, svejedno, građani nisu dobili informacije o suštinskim pitanjima: da li se politika subvencija isplatila, koliko je država do sada dala državne pomoći što stranim, što domaćim investitorima (a subvencije su tek deo ove pomoći – postoji još čitav niz njenih oblika), sa kakvim efektima, na koji način se dovode investitori, ko procenjuje kakve su investicije državi potrebne, a koje nisu…

Nekoliko meseci pre cele epopeje sa odlaskom Geoksa, u aprilu ove godine, iz Ministarstva privrede stigla je informacija da je urađena analiza koja je pokazala da se novac koji je država uložila u preduzeća "vrati za 16 meseci i to četvorostruko". Nešto slično, doduše bez navođenja roka, izjavila je i premijerka Brnabić 2017. kada je rekla da je "politika davanja subvencija Vlade Republike Srbije dobro promišljena i pametna", da ona misli "da ćemo svakako nastaviti sa njom" i da se "na jedan uložen evro vraća četiri puta u budžet i striktno se prati".

I jedan od prethodnih ministara privrede, Željko Sertić, svojevremeno je Geoizjavljivao kako se uložena investicija vraća za manje od dve godine, te da se samo kroz poreze i doprinose u tom periodu na svaki uloženi evro vrati 3,17 evra. (Da ne pominjemo "oca" politike subvencionisanja radnih mesta i dugogodišnjeg ministra Dinkića, koji je tvrdio da se na jedan uloženi evro subvencija u budžet vrati čitavih osam…)

Tragom informacije da zapravo negde postoji nekakva analiza efekata državne pomoći, potpisani novinar je tada tražio – i dobio – pomenutu analizu od Ministarstva privrede, koje se, međutim, nije oglašavalo na molbu "Vremena" da za ovaj broj odgovori na neka pitanja u vezi sa državnim davanjima.

Kuda dalje nakon Geoksa 4
…Henkel;…foto: fonet / henkel srbija

Šta piše u toj analizi (puno ime: Analiza efekata dodele sredstava podsticaja i drugih instrumenata podrške investicionim projektima koji se realizuju u jedinicama lokalne samouprave), koju je u oktobru 2020. objavila Stalna konferencija gradova i opština, u saradnji sa ministarstvom privrede i TTI Group?

Najpre, nije reč o sveobuhvatnim podacima, već o uzorku od 30 jedinica lokalne samouprave, raspoređenih prema stepenu razvijenosti u četiri kategorije, u kojima je analizirano ukupno 119 projekata sa podsticajima što sa nacionalnog, što sa lokalnog nivoa vlasti.

Prema podacima iz analize, kompanije koje su dobile podsticaj zaposlile su 53.095 radnika na neodređeno, iz republičkog budžeta odobreno je ukupno 408.014066 evra podsticaja: "Ukupna primanja (po osnovu isplaćene neto zarade za 53.095 zaposlenih, plaćenog iznosa poreza na zarade i pripadajućih doprinosa) u periodu od pet godina pune realizacije iznose 1.508.277.705 evra što predstavlja 3,7 puta veću masu sredstava u odnosu na dodeljene podsticaje u visini 408.014,066 evra. (…) Za samo 16 meseci, po osnovu naplaćenog poreza na zarade, doprinosa i isplaćene neto zarade, 119 projekata vrati ukupno dodeljenih 408.014.066 evra, a ako se tome pridodaju i prihodi po osnovu naplaćenog poreza na imovinu i poreza na dobit, ukupno dodeljeni podsticaji vrate se za 15 meseci", navodi se u analizi, uz generalnu ocenu da su "ukupno posmatrano, efekti ovih ulaganja u svakom pogledu i u znatnoj meri, poboljšali stanje domaće privrede i ekonomije", da je "zahvaljujući ovim projektima vidno ojačana izvozna orijentacija i konkurentnost naše privrede, što pored blagotvornog uticaja na platni bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni, u čitav poslovni ambijent utiskuje dodatnu dozu sigurnosti i stabilnosti", kao i da su ovi projekti "s obzirom da su izdvajanja za javne prihode višestruko veća od finansijskih podsticaja, izvesno doprineli i jačanju kapaciteta konsolidovanog budžeta Republike Srbije".

Pogrešna osnova za razvoj

Redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Milorad Filipović kaže za "Vreme" da se nerazvijene zemlje, kao što je Srbija bila nakon promena iz 2000. godine, "moraju u većoj meri oslanjati na inostrani kapital kao osnovicu svoga razvoja, a naročito to važi u početnim godinama kada dolazi do ubrzavanja rasta i razvoja jedne zemlje".

"Strani kapital dolazi kao dodatna ‘injekcija’ kapitala na mali obim domaće štednje, a malo se štedi jer je dohodak nizak, pa najveći njegov deo odlazi u potrošnju za golo preživljavanje (to je u ekonomskoj teoriji čuvena zamka i začarani krug siromaštva). Dakle, da je dobro koristiti strani kapital ‘da se zemlja industrijalizuje’ – jeste dobro, ali samo do određene mere. Ta mera je rast domaće štednje, jačanje preduzetništva stanovništva i domaćih privrednika, stvaranje niza podsticajnih mera države za razvoj inovativne održive ekonomije itd. Nažalost, mi se i danas, punih 15 godina nakon lansiranja politike davanja subvencija, i dalje oslanjamo na priliv stranog kapitala, investicija, kao osnovice svog razvoja, što je ipak pogrešno", kaže Filipović za "Vreme".

On dodaje i kako se pokazalo "da je ogromna većina investicija koncentrisana u najrazvijenijim opštinama i gradovima, dok su najnerazvijenije sredine potpuno neinteresantne", te da bi politiku subvencionisanja investicija trebalo zadržati "kao polugu koja utiče na brži rast, ali uz striktno diferenciranje šta je to što podstičemo i gde se ulaže", navodeći da bi najveće podsticaje trebalo dati za inovativne, high-tech tehnologije i ulaganja u manje razvijene sredine – za domaće investitore, za početnike u biznisu, za start up kompanije, za nove visokotehnološke delatnosti domaćih proizvođača, "odnosno aktivirati domaći kapital koji je sada uspavan i mnogi ljudi u Srbiji ne znaju šta da rade sa svojom ušteđevinom – otuda toliki pritisak na nekretnine što podstiče razvoj rentijerske ekonomije", zaključuje Filipović.

Dakle, fakat, postoji analiza koja kaže da se za 15 meseci vrate ukupni podeljeni podsticaji. Međutim, kada se malo dublje zakopa u ovu analizu, dolazi se do ne tako pohvalnih činjenica.


DRUGA STRANA ANALIZE

Kuda dalje nakon Geoksa 5
…Jazaki;…foto: dimitrije goll / tanjug

Najpre, formalno računajući, državi se NISU isplatile uložene investicije jer zarade zaposlenih primaju oni, zaposleni, a ne država, tako da nije jasno zbog čega su autori, a i ministarstvo, uopšte insistirali da na ovaj način računaju isplativost uloženoga. Naime, zaposleni te plate nisu dobili, već su ih zaradili, omogućavajući svojim radom da i poslodavci zarade (znatno više, po logici stvari).

Manjkavo je, stoga, da se u analizi ne nalazi neto efekat po državu – piše tamo i da je prihod lokalne samouprave (za 77 od 119 projekata) od poreza na zarade i poreza za imovinu za pet godina oko 103,4 miliona evra, da je državni budžet na osnovu poreza na dobit naplatio 11,6 miliona evra za pet godina (77 investitora), kao i da su kompanije ukupno za pet godina isplatile 1,5 milijardi evra za zarade, porez na zarade i plaćene doprinose, ali nigde nema razdvojenih ukupnih podataka, dakle, kolika su samo uplaćena sredstva u lokalne i republički budžet, bez neto zarada.

I brojka koja je uložena je veća – osim pomenutih 408 miliona evra iz republičkog budžeta, autori navode da su i pojedine lokalne samouprave uplatile sopstvena sredstva kao podsticaje (9,2 miliona evra), da je dodeljeno zemljište u vrednosti od 11,5 miliona evra, a da je ukupno ulaganje u opremanje tog zemljišta koštalo još 11,8 miliona…

No, od samih brojki, mnogo veći problem predstavlja nalaz analize da je država zapravo najviše davala podsticaje već razvijenim krajevima. Naime, od ukupno pomenutih 408 miliona evra, više od polovine (54 odsto) otišlo je u najrazvijenije lokalne samouprave ~ Beograd, Novi Sad, Niš, Čačak, Valjevo i Staru Pazovu.

Kuda dalje nakon Geoksa 6
…ZF08;…foto: tanjug / rade prelić

Sa druge strane, u četvrtu grupu lokalnih samouprava po razvijenosti, među kojima su bile i dve opštine koje spadaju u "devastirana područja" (Vladičin Han i Surdulica), uloženo je bilo samo 30 miliona evra, ili svega 7,4 odsto od pomenutih 408 miliona evra.

"Posmatrano pojedinačno po lokalnim samoupravama, evidentno je da i dalje postoje velike oscilacije i razlike. Može se reći da u pogledu podsticanja razvoja manje razvijenih područja, ceo sistem državnih podsticaja, bez obzira što su ova područja institucionalno favorizovana, nije u očekivanom obimu doprineo njihovom bržem razvoju. Sudeći po broju projekata, strani i domaći investitori su, bez obzira što je visina podsticaja u slučaju ulaganja u nerazvijena područja veća, osetno više bili zainteresovani da svoje poslovne namere realizuju u razvijenijim sredinama", piše u analizi.

Kuda dalje nakon Geoksa 7

za uvećanu tabelu desni klik pa »open image...«

Dakle, bez obzira što analizom nije obuhvaćena sva državna pomoć, očito je da ovakve subvencije i podsticaji daju suprotan efekat od željenog: umesto da se više pomaže nerazvijenim opštinama, lavovski deo novca se sliva u najbogatije krajeve zemlje.


KESA BEZ DNA

To nas dovodi do sledećeg problema: ne može se ustanoviti koliko je država zapravo ukupno dala svakovrsne državne pomoći. Prema analizi podataka koji se nalaze na sajtu Komisije za kontrolu državne pomoći (vidi tabelu), država je od 2008. do 2019. dala više od 10 milijardi evra državne pomoći. Kada se u račun uključi i period 2003–2008, za koji nema podataka o davanjima u poljoprivredi, ta brojka narasta na 12,3 milijarde evra (od toga ukupno 8,07 milijardi državne pomoći van poljoprivrede i saobraćaja, a 6,16 milijardi u periodu 2008‒2019).

Problem je što je ovaj spisak daleko od potpunog: na primer, nema onih od kojih smo krenuli – nema Geoksa, koji je, inače, bio jedan od "šampiona" u lošem tretmanu radnika i za koji se vezuje čitav niz kršenja radnih prava, počev od famoznog nošenja pelena zaposlenih, do mahinacija prilikom potpisivanja ugovora, mobinga, loših uslova rada…

Kuda dalje nakon Geoksa 8
…Kontinental;…foto: zoran žestić / tanjug

Pomenuta Komisija je, takođe, ocenila da ni projekat "Beograd na vodi" nije državna pomoć, istraživači organizacije Transparentnost Srbija nalazili su da Komisija neka državna davanja uopšte nije ni primetila; dalje, javnost ne zna još uvek ni koliko je država dala pomoći italijanskom Fijatu, a kamo li Er Srbiji: kako je Komisija svojevremeno odgovorila ovom novinaru, rešenja ove Komisije u vezi sa Er Srbijom proglašena su za "poverljiva" i "strogo poverljiva".

Uostalom, da ove milijarde evra nisu ukupna davanja pokazuje i činjenica da u poslednjih nekoliko godina država daje pomoć od oko 30-ak miliona evra u sektor saobraćaja (najviše Infrastrukturi železnice Srbije), a da je, prema finansijskom izveštaju, samo Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd u 2020. i 2019. imalo subvencije u sličnom iznosu (što im nije pomoglo da ne završe u gubitku od 20-ak miliona evra…).

Agencija za privredne registre, pak, vodi svoj (zbirni) registar mera i podsticaja regionalnog razvoja, koji je očito mnogo širi od baze KKDP-a: prema ovim podacima APR-a, samo tokom 2020. godine dato je 192,6 milijardi dinara podsticaja, odnosno, više od 1,6 milijardi evra: 25,5 milijardi dinara kredita, 87 milijardi bespovratnih subvencija, 8,65 milijardi za finansijsko privlačenje investicija, 13,4 milijarde bespovratne finansijske podrške, 50 milijardi "drugih bespovratnih sredstava"…

Kuda dalje nakon Geoksa 9
…Leonifoto: dimitrije goll / tanjug

Prema podacima APR-a, koji se odnose i na podsticaje u različitoj infrastrukturi, zdravstvu, obrazovanju, socijalnoj zaštiti, restruktuiranju, podsticanju zapošljavanja, izvoza, proizvodnje, poljoprivrede, zaštite životne sredine, od 2017. do 2020. država je na ovaj način dala 984,2 milijarde dinara, odnosno, oko 8,36 milijardi evra. Da li je to "konačan iznos" nismo uspeli da saznamo, a kamoli da ustanovimo kakvi su efekti ovih podsticaja.

Sa druge strane, postoje parcijalne ocene svrsishodnosti subvencija. Tako je Državna revizorska institucija ustanovila da je u periodu 2015–2017. osam posmatranih lokalnih samouprava odobrilo 41 milijardu dinara subvencija javnim preduzećima, od kojih su ova "pojela" čak 31 milijardu: toliko je otišlo na tekuće poslovanje, zarade, gorivo, neplaćene poreze i doprinose, dugove za struju, a samo 10 milijardi su činila investiciona ulaganja, uz jedan od zaključaka DRI da "sistem kontrole nad subvencijama nije adekvatno uspostavljen, zbog čega postoji rizik da subvencije nisu efikasno upotrebljene".

Koliko zapravo država ne zna šta je sve kome i za šta dala tokom poslednjih 15-ak godina – neslućeni koruptivni potencijal da ne pominjemo – govori i dokument koji je Ministarstvo privrede 2016. poslalo "Insajderu", a u kome doslovce piše da u periodu 2006–2013. "nisu postojale osnovne evidencije, čak ni tabelarne, u smislu broja projekata, faze u kojoj se nalaze projekti, čime je stvoren gotovo brisan prostor za raznorazne manipulacije i zloupotrebe, nije postojala nikakva kontrola ovih ugovora od strane države u smislu opravdanosti dodele sredstava, niti je bilo koji organ pokrenuo", kao i da se "stiče utisak da su namerno propušteni rokovi za istek pojedinih garancija, odnosno potraživanja iz garancija propalih banaka nisu prijavljivana u stečajnom postupku, što je bila zakonska obaveza", a da su se, kao sredstvo obezbeđenja za ispunjenost ugovorenih obaveza, "najčešće koristile bankarske garancije onih banaka koje su tokom 2012. i 2013. prestale da postoje – Agro banka, Univerzal banka, Razvojna banka Vojvodine – ovo je posebno bilo indikativno i za ugovore koji su zaključivani tokom 2012. i početkom 2013. iako se tada uveliko znalo da su te banke propale".

No, to je bila bivša vlast. Kako stvari stoje, rezultate sadašnje – i na ovom planu – moći ćemo da saznajemo tek u godinama kada budu sa nje otišli.

Usput donošene odluke

Prof. dr Božo Drašković, nekadašnji član Odbora tadašnje Agencije za borbu protiv korupcije, kaže za "Vreme" da je tokom 90-ih i 2000-ih država najpre uništila pa potom rasprodala svoju industriju, te da nema nikakvu strategiju reindustrijalizacije.

"Svet ne stoji u mestu, on se menja, a mi smo izgubili decenije u pogrešno postavljenim ekonomskim politikama, koje su uništile našu industriju. Inostrani investitori ne dolaze ni u jednu zemlju da bi je razvili. Oni dolaze da maksimiziraju profit kroz tri grupe faktora. Prvu, niže cene radne snage i nikakvu zaštita radnika. Drugi, obilne subvencije. I treće, niske ili nikakve naknade za eksploataciju prirodnih resursa i zagađene životne sredine. Dakle, efekat subvencija nisu samo direktna davanja investitorima od strane države, već i neplaćanje pune cene prirodnih resursa i reinvestiranje u zaštitu životne stredine i neplaćanje za zagađenje životne sredine. Disonantni tonovi u vezi sa stranim investicijama koji su se na trenutak čuli između pristupa predsednika države i predsednice vlade, pokazuju samo jedno, a to je da ova zemlja nema nikakvu dugoročnu strategiju industrijalizacije. Mere se donose ad hoc, a na taj način donošene mere ne obećavaju bilo kakav uspeh", kaže Drašković.

On dodaje i da se kratkoročan pozitivan efekat subvencija iskazao kroz održavanje nivoa zaposlenosti, a da su daleko brojniji negativni efekti: niske zarade, zagađenje životne sredine, pravna nesigurnost radnika, odsustvo transfera novih tehnologija i inovacija.

"Ova država, ne samo sadašnja vlast, nije bila spremna da finansira iole ozbiljniju studiju u vezi sa stranim investicijama i neto efektima tih investicija, kao i datih subvencija. Prema tome, odluke su donošene usput. Mi zapravo i nemamo pouzdane informacije na koji način se pojavljuju strani investitori, kako teče postupak lobiranja, kako teče proces analize za donošenje odluka. Ili pak nema nikakvih prethodnih analiza. Ako je to tako, a svi su indikatori da je dominantan odokativni metod, onda su rezultati kakvi i jesu – uglavnom nikakvi", kaže Drašković ocenjujući da odsustvo jasne strategije u vezi sa privlačenjem stranih investicija, kao i odsustvo praćenja efekata subvenciranja stranih investitora "ili je korupcija ili je diletantizam, a moguće da je i jedno i drugo – tajnost ugovora o stranim investicijama daje ozbiljne indicije da se radi o korupciji".

Iz istog broja

Crna Gora, leto i virus korona

Između ekonomije i pandemije

J. Jorgačević

Portret savremenika – Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo

U sukobu sa samim sobom

Nedim Sejdinović

Klimatske promene – Šesti izveštaj Međuvladinog panela IPCC

Crveni alarm za civilizaciju

Nemanja Milović

Vinča – Još jedan požar na neuređenoj deponiji

Dim nad Beogradom

Nikola Zdravković

Godišnjica pada Knina

Bilo je gotovo pre nego što je počelo

Davor Lukač

Naprednjački rat na društvenim mrežama

Ko sme da ide do kraja

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu