Intervju – Nebojša Ćeran, generalni direktor Privrednog društva Rudarski basen »Kolubara«

Kroz tesnac na široko polje

"Rešiti samo imovinske odnose – obezbediti sredstva za to je jedno, rešiti infrastrukturu je nešto drugo: treba da se izmesti deo Ibarske magistrale, da se izmesti tok Kolubare, da se reguliše reka Peštan, sve to u narednih nekoliko godina"

Piše: Zoran Majdin

Godišnje se u Rudarskom basenu "Kolubara" proizvede oko 30 miliona tona uglja i osnova je sigurnog i stabilnog snabdevanja srpskih termoelektrana: svaki drugi kilovat-čas koji se isporuči potrošačima proizveden je na bazi kolubarskog lignita. Sa više od tri milijarde tona lignita geoloških i oko 2,1 milijarde tona bilansnih rezervi, proizvodnja lignita u "Kolubari" trajaće još pedesetak godina. Ugalj se otkopava na četiri aktivna polja, a u planu je otvaranje još četiri.

"Naša misija je da termoelektrane snabdevamo dovoljnom količinom uglja, a najvažniji posao tokom poslednjih godina je iznalaženje rešenja za ostvarivanje elektroenergetskog bilansa u uslovima kad Polje B, istorijski gledano naše najveće eksploataciono polje, praktično izlazi iz eksploatacionog perioda: na tom polju, prosto, nema više uglja", kaže za "Vreme" Nebojša Ćeran, generalni direktor Privrednog društva Rudarski basen "Kolubara".

"Da bi našu misiju i dalje ispunjavali, moramo da otvaramo nove kopove, a u rudarstvu je jedna od ključnih stvari rešavanje imovinskih odnosa: morate prvo da postanete vlasnik zemljišta. Nije to lako ni drugim, razvijenijim zemljama nego što je naša, to su dugi, osetljivi i skupi procesi, a kada dođe do raseljavanja, izmeštanja škola, crkava, reka i puteva, sve je još komplikovanije."

"VREME": Kao što je raseljavanje Vreoca, na primer?

NEBOJŠA ĆERAN: Na primer. Započeto je još krajem devedesetih, pa se nije moglo dogovoriti sa građanima, pa je posle bilo pokušaja 2002. i 2003, da se esproprišu samo neki delovi naselja, pa je i tu bilo velikih protesta građana, pa se opet odustalo… Iz godine u godinu, ulazilo se u veliki vremenski tesnac. Da se to efikasno rešavalo tih godina, eksploatacija ne bi bila ugrožena. Pre tri godine smo otvorili i polje Veliki Crnjani, na kome ima oko 30 miliona tona uglja: prema planu godišnje će se na ovom kopu proizvoditi 5 do 6 miliona tona uglja, da se prevaziđe tesnac u kome se sada nalazimo.

Pomaka ipak ima, ili ne?

Pre pet godina napravljena je takozvana "Plava knjižica" u kojoj je definisan ceo plan raseljavanja Vreoca, sa sve raseljavanjem groblja, sve na jedan civilizovan način: tada je "Kolubara" i preuzela obavezu da svakom domaćinstvu u Vreocima ponudi preseljenje, bez obzira da li ispod njihove kuće ima uglja ili ne, čak je preuzela i neka davanja koja su vrlo specificirana, recimo da svakom domaćinstvu isplati po 30.000 evra za opremanje komunalne infrastrukture, što u to vreme nije bilo zakonom predviđeno, ali je vlada Republike Srbije to usvojila. Onda je opet prošlo par godina da ništa po toj knjižici nije urađeno, pa je cela priča nastavljena 2010. U ceo projekt je uloženo više od 50 miliona evra, uspeli smo deo kašnjenja da anuliramo i sad smo "tu negde", gde bi trebalo da budemo.

Da li to znači da je gotovo: epopeja je okončana?

Epopeja nije okončana, ona će biti definitivno okončana za jedno petnaestak godina, ali postupak koji je privlačio dosta medijske pažnje – seoba groblja u Vreocima, pri kraju je. Već nekih 90 odsto ljudi u Vreocima je u nekoj vrsti ugovornog odnosa sa nama. Znači, ili je uzelo 30 odsto od grube procene imovine kao avans za preseljenje, s tim da se zna kada će biti sprovedeno i isplaćeno, to je sve propisano. Drugi deo je u direktnoj relaciji sa opštinom Lazarevac koja to sprovodi, mi smo tu samo pokretači i korisnici, inače sve to radi država. Mogu da kažem da je taj, može se reći istorijski projekat u "Kolubari" pod kontrolom i da su sve kritične zone iza njega. Ipak, ima i predmeta na sudu, ali činjenica je da smo mi projekat sproveli, da je 90 odsto stanovnika Vreoca u ugovornom odnosu sa nama, da je uloženo preko 50 miliona evra u tu priču, da smo pokrenuli sve što je trebalo pokrenuti, da je groblje počelo da se premešta još prošle godine, istina uz asistenciju policije, ali po zaključku vlade Republike Srbije i da je taj posao praktično završen: tokom avgusta taj posao biće završen. Moram da kažem da je tu uhvaćen zadnji voz, žargonski rečeno, da mi ispod vreočkog groblja moramo da iskopamo tri miliona tona uglja sledeće godine: to je jedina šansa da zatvorimo bilans. Reč je o 10 odsto naše proizvodnje uglja, što je ekvivalentno sa 100 miliona evra uvozne struje. Inače, ležište je procenjeno na nekih 500, 600 miliona tona: odatle će Kolubara crpiti deo svoje proizvodnje narednih 30 godina.

Problem je, dakle, rešen?

Rešiti samo imovinske odnose, obezbediti sredstva za to je jedno, rešiti infrastrukturu je nešto drugo, treće je oprema za nove kopove. Infrastruktura je takođe vrlo zahtevna i vrlo nategnuta: kašnjenje sa eksproprijacijom vuče za sobom kašnjenje sa izgradnjom infrastrukture, a treba da se izmesti deo Ibarske magistrale, da se izmesti tok Kolubare, da se reguliše reka Peštan, sve to u narednih nekoliko godina, dakle nisu to neke futurističke priče. Kad je o opremi reč, potpisan je kreditni aranžman sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i Nemačkom razvojnom bankom od 150 miliona evra za nabavku jednog osnovnog rudarskog sistema i postrojenja za homogenizaciju uglja. To postrojenje je veoma važno: dobiće se veoma veliki ekonomski i ekološki efekti u TENT-u – pouzdanost u radu, smanjenje sopstvene potrošnje struje, ogromno smanjenje i ušteda na potrošnji tečnog goriva, manje sumpornih i azotnih oksida… Taj projekat je kod bankarskih institucija prošao kao "zeleni". Inače, "Kolubara" je u poslednje tri godine poslovala sa profitom, a trenutno ima problema u likvidnosti kao i cela zemlja. Znači poslovanje/profit i likvidnost su dve stvari. Poslednje tri godine završni računi su se kretali između 20 i 70 miliona evra u plusu, a iz poslovnih odnosa je to bilo puta 10, što će reći oko 200, 300 miliona evra godišnje. Kolubara je poslednje tri godine poslovala sa profitom i investirala 230, 240 miliona evra sopstvenih sredstava bez kredita za preseljavanje, infrastrukturu i tako dalje.

Ostvarujete profit, a nelikvidni ste. Neko ne plaća ugalj, pretpostavljam.

Poslednje dve godine ugalj za industriju i građanstvo se plaća avansno, osim nekih specifičnih državnih sistema. Problem je, međutim, naplata struje: ima nekih sistema koji se moraju održati kao, na primer, namenska industrija. Mi smo finansirali iz tih 80 miliona godišnje, koliko smo finansirali. Narednih godina nameravamo da održimo nivo finansiranja iz sopstvenih sredstava od 80 do 100 miliona godišnje i uz kreditnu liniju od 150 miliona koju sam pominjao, ta izgradnja opreme će trajati tri godine, a to je neki nivo investicija od 140, 150 miliona evra godišnje za koji možemo da kažemo da je obezbeđen i to za projekte otvaranja novih zamenskih kopova. To su verovatno i najveće investicije u zemlji, one su obezbeđene. Korist od ovog drugog dela paketa – izgradnja opreme, u tome je što će biti uposlena naša mašinogradnja: dobar deo opreme će izraditi naše firme.

Naše firme! Mi kao imamo firme kadre da izgrade rudarsko postrojenje?

Imamo, to je "Kolubara metal", naša ćerka firma koju mi održavamo živom uz mnogo napora. "Kolubara metal" može da proizvede od 30 do 50 odsto te opreme: ako platite nešto 20, 30 miliona, to će da se vrati. Radiće i druga naša mašinogradnja.

U planu je da se izgrade nove termoelektrane kod Lazarevca i Obrenovca ukupne snage 1500 megavata. Odakle će one da se "hrane"?

U planovima ima i gašenja pojedinih starih blokova, ali de fakto će biti potrebno dodatnih 6 do 7 miliona tona uglja. Taj deo priče je vezan za rudarski kop Valjevo, to su opet stotine miliona evra… To "Kolubara" ne može sama ni u kom slučaju da napravi, to de fakto mora biti projekat EPS-a, projekat, u krajnjoj liniji, vlade Republike Srbije. Nama su u fokusu zamenski kapaciteti. To je jedno od najvažnijih pitanja da ne bi došlo do poremećaja u snabdevanju postojećih termoelektrana – koliko brzo ćemo moći da se izborimo sa tim, jer otvaranje novih kopova i na Zapadu traje po dvadesetak godina. S druge strane, to je granica naših finansijskih mogućnosti: u prethodne tri godine, rekoh, investirali smo 240 miliona evra sopstvenih sredstava.

Pre nekoliko godina beše ona afera sa iznajmljivanjem mehanizacije od privatnika i jedno od objašnjenja odgovornih je bilo da tako mora biti, da je tako bilo i da će tako biti, jer "Kolubara" nema dovoljno svoje mehanizacije, niti se isplati da je ima. Kako je danas?

Trenutno svu mehanizaciju koju iznajmljujemo, iznajmljujemo od "Kolubare građevinar".

Znači, nema razlike između ovog "sad" i onog "onda"?

Razlika je u tome što iznajmljujemo "od", a ne "preko" naše ćerke firme "Kolubara građevinar". Nema u Kolubari privatnih mašina već odavno. U međuvremenu, u ove poslednje tri godine otkako sam ja tamo, kupili smo nekih četrdesetak mašina, lepo smo obnovili taj park. Kupujemo i dalje, ali gledamo da ne kupimo ono što "Kolubara građevinar" već ima, bez obzira na to što smo mi razdvojene firme. "Kolubara građevinar" je državna firma, koja je od nas odvojena u reorganizaciji, a radnici te firme gledaju u nas kada ćemo da im damo posao i plate, a nemamo mogućnost da kontrolišemo gde se i kako te pare troše, niti možemo da postavljamo direktore i poslovne organe. To je ozbiljno opterećenje i moralo bi da se nešto uradi, neko razrešenje odnosa između ćerki firmi i EPS-a.

Iz istog broja

Formiranje vlade

Konstitutivna kakofonija

Milan Milošević

Vreme Beograda – Bojčinsko leto

Letnje pozornice s one strane reke

 

Internet

Privatnost bez zaštite

Jovana Gligorijević

Intervju – Milica Delević

Zaista cenim Vučićevu ponudu

Tamara Skrozza

Lični stav – Prvi srpski trijumvirat

Ko će biti premijer?

Đorđe Vukadinović

Svi premijeri Srbije – šta su govorili

San o izlasku iz večite krize

Dimitrije Boarov

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu