Televizija – Okruženje

Kriza bez kraja, beda bez konca 1

foto: vreme

11. 4. 2012. / 14.24

Kriza bez kraja, beda bez konca

Jedan od glavnih simptoma jugonostalgije jeste i žal za vremenom povoljnih kredita, lagodnog otplaćivanja letovanja i zimovanja, kućenja o trošku preduzeća ili države, odlazaka u samoposlugu bez rezerve sedativa u džepu. No, to doba je davno prošlo, a generacijama koje jedva pamte Tita prepušteno je da plaćaju ekonomske, ideološke i ostale dugove njegovog vremena. Decenija ratovanja, neodgovornost političara, nestručnost državnih ekonomista, svetska ekonomska kriza, a možda čak i "balkanski mentalitet", doveli su do toga da se državljani i državljanke bivših jugoslovenskih republika uglavnom pitaju kako da prežive. Nije stoga čudo što se baš tim preživljavanjem bavila druga emisija serijala "Okruženje", koji se kao prvi regionalni tok-šou emituje na osam TV kanala u Hrvatskoj, Crnoj Gori, BiH, Makedoniji i Srbiji

Serijal od pet emisija tok-šoua pod nazivom "Okruženje" realizovan je u saradnji Evropskog fonda za Balkan (EFB) i Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (CDRSEE).

Za nekog, statistika je kao bikini; za nekog tek ilustracija za ovu ili onu temu, a za nekog motiv za dalju analizu. Za sve obične smrtnike koji žive na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, statistika ja večiti razlog za pesimizam i beznađe – tek ona zapravo pokazuje koliko smo duboko pali. Statistika tako kaže da je u odnosu na 1986. godinu industrijska proizvodnja u Srbiji danas za 63 odsto manja, dok je bruto društveni proizvod pao za čak dve trećine. Ukupan spoljni dug SFRJ neposredno pred raspad bio je – preračunato u danas važeću valutu – jedanaest i po milijardi evra. Krajem prošle godine, bivše jugoslovenske republike bez Slovenije ukupno su dugovale sedam puta više – 77,5 milijardi evra.

Ni statistika koja se odnosi isključivo na vreme sadašnje nije ništa milostivija. Ona, naime, kaže kako se na nekim drugim mestima uz mnogo manje rada dolazi do mnogo više stvari: primera radi, zaposleni Nemac za jedan sat rada zaradi 11,7 evra, što je tri do šest puta više nego što zarađuju zaposleni u zemljama našeg regiona. Isti taj Nemac radi tri minuta kako bi kupio litar mleka – za razliku od građanina Hrvatske kojem je za mleko potrebno deset minuta rada, građanina Crne Gore kojem je potrebno šesnaest i građanina Srbije i Makedonija koji za litar mleka moraju da rade devetnaest, odnosno 21 minut.

Uzroci za ovakvu situaciju prilično su brojni, baš kao i teorije o tome kada će nam biti bolje. No, za razliku od uzroka, teorije o konačnom spasenju prilično su maglovite.

NI RAST, NI RAZVOJ: Uprkos statistici, teško je danas proceniti u kakvoj se zapravo ekonomskoj situaciji nalaze države nastale raspadom SFRJ. Ta misterija možda je najočiglednija u onoj famoznoj situaciji kada neki stranci dođu u naše krajeve očekujući gladne i žedne ljude, a zateknu prepune kafiće – njihovo glavno pitanje je kako nam to polazi za rukom, kada ekonomski pokazatelji pokazuju da smo na ivici opstanka. Ipak, kada je u pitanju ekonomija, a ne anegdotski pristup našoj svakodnevici, važno je pre svega da bruto društveni proizvod nije jedini i neprikosnoveni indikator trenutnog stanja: BDP pokazuje rast, a ne i razvoj, odnosno način na koji su zarađena sredstva raspoređena unutar jednog sistema i kako su tačno upotrebljena. Što se tiče država u regionu, jasno je da nema ni rasta, ali ni razvoja. "Čak i tamo gdje raste bruto društveni proizvod, raste i broj siromašnih ili socijalno isključenih ljudi. U Bosni i Hercegovini takvih je čak 63 odsto, a to su ljudi koji ne samo što nemaju posla, nego ne znaju ni šta su njihova elementarna ljudska prava", objašnjava Svetlana Cenić, ekonomistkinja iz Banjaluke. "Oni su isključeni iz života, iz dešavanja, iz odlučivanja, iz svega. Znate, kada je neko nezaposlen, sjedi kući ili čeka na posao, čeka platu dvadeset mjeseci, on je isključen iz apsolutno svega, a ne zna čak ni gde da potraži svoja prava." Osim razlika među pojedincima, neravnomeran razvoj takođe je očigledan i u razlikama između urbanih centara i manjih sredina, što je slučaj u svim državama regiona, a što trenutno pokušavaju da iskoriste mnoge političke partije.

Zahvaljujući različitim oblicima zaduživanja i dolasku raznoraznih "stranaca", u mnogim je državama ipak stvoren utisak da se "nešto dešava" i da standard ipak raste. Ističući da smo, kada je u pitanju standard, "ne u krizi, već u dubokoj depresiji", beogradski ekonomski analitičar Miroslav Zdravković napominje da ni rast nije uvek potpuno jasna kategorija: "Nivo industrijske proizvodnje u Srbiji je više nego prepolovljen, a način na koji se Srbija razvijala nakon 2000. godine bilo je, kao i ova svetska kriza, naduvavanje balona. Nije se radilo o nekom realnom rastu, nego o zaduživanju, što je karakteristika svih zemalja. Rast nije bio baziran na rastu industrijske proizvodnje, pa se i pad koji se desio, desio onima koji su najviše prosperirali kroz rast zarada u evrima."

DUGOVI I INFUZIJE: Na prostoru bivše Jugoslavije, državni dugovi mere se milijardama, a svaki pojedinac je bankama u proseku dužan nekoliko stotina evra. Ali, za razliku od običnih smrtnika koji su učili na sopstvenim greškama i sada se mnogo opreznije zadužuju, državama ponekad ne preostaje ništa drugo, nego da tonu još dublje. Prema podacima koje je izneo Miroslav Zdravković, u prethodnih jedanaest godina u Srbiju se slilo sedamdeset milijardi evra, od čega je potrošeno šezdeset, dok je deset otišlo u devizne rezerve. Od ukupno potrošenih šezdeset milijardi, čak 55 je deficit, odnosno finansiranje uvoza većeg od izvoza, a pet milijardi plaćene su spoljne obaveze. Po Zdravkovićevim rečima, od ukupnog priliva, trideset milijardi evra su doznake, po petnaest su nova zaduživanja i direktne strane investicije, a "sve ostalo je bitno niže".

Osim visine dugova, tj. kredita, veliki je problem i način trošenja tako dobijenog novca. U tom kontekstu, stanovništvo i država imaju podjednaku strategiju i troše uglavnom na ono što im u budućnosti neće doneti novac, često čak i na otplatu prethodnih dugova. "To je u stvari i najveće opterećenje u celom regionu. Visina duga nije toliko veliki problem, ali usmerenje pre svega na usluge i potrošnju jeste najveći problem", kaže Vladimir Gligorov, ekonomista iz Beča. Sličan je stav i podgoričkog ekonomiste Saše Popovića, koji ocenjuje da je u Crnoj Gori novac potrošen na "vlasničku koncentraciju i kupovinu nekretnina", pa nije mogao da pokrene privredni rast. Zahvaljujući tome, privredni razvoj oslonjen je skoro isključivo na direktne strane investicije: "To vam je kao da održavate nečiji život na infuziji. Dok infuzije ima, sve je u redu. Onog trenutka kada ga izvučete sa infuzije, dolazi do jako ozbiljnog problema."

NA GODIŠNJEM: Iako je mnogo ekonomskih problema, svi sagovornici druge emisije "Okruženja" ističu da je jedan od najvećih – ako ne i najveći – nezaposlenost. Dok je procenat nezaposlenih građana u odnosu na ukupan broj stanovnika razvijenih zemalja najviše desetak odsto, kod nas su procenti znatno viši: ne računajući one koji rade "na crno", u Makedoniji ima 31 odsto nezaposlenih, u BiH 27, a u Srbiji 23 odsto. Pošto se broj penzionera praktično izjednačio s brojem zaposlenih, jedan od većih zadataka aktuelnih i budućih vlada u državama regiona jeste da taj problem reše i tako napune penzione i poreske fondove. Prema Svetlani Cenić, jedno od rešenja je tzv. "portfolio zapošljavanje" čime bi se poboljšala mobilnost radne snage i napunili fondovi: u pitanju je, naime, omogućavanje ljudima da pokrenu samostalne radne aranžmane. S druge strane, ona upozorava na problem mentaliteta: "U Švajcarskoj su na referendumu odbili produženje plaćenog godišnjeg odmora. A mi regionalno glasamo za stalni godišnji odmor. Nikako da shvatimo da je rad osnova svega. Izgleda da nas niko tome ni ne uči."

Probleme, naravno, imaju i zaposleni koji u regionu prosečno zarađuju najviše nekoliko stotina evra mesečno. Tragičnost tog podatka postaje još jasnija kada uporedimo šta se za te pare zapravo može kupiti – kada je u pitanju npr. gorivo, za prosečnu platu u Srbiji može da se natoči 290 litara, a već u susednoj Hrvatskoj čak 590 litara. Do prave drame, međutim, dolazimo kada bacimo pogled na sadržaj često pominjane potrošačke korpe – dok kod nas ona podrazumeva hleb, mleko, meso i druge osnovne potrepštine, u Velikoj Britaniji se u njoj nalaze i tablet računari. Taj podatak i te kako ima veze s bogatstvom, odnosno siromaštvom određene države. "Potrošačka korpa se sastavlja iz faktičke potrošnje. Ako domaćinstvo troši 60, 70, 80 odsto zarade na hranu, onda to mora da uđe kao dominantno u potrošačku korpu, inače ta mera nema smisla. Dok to ne padne na 20 ili 30 odsto, ne može se očekivati da će u potrošačkoj korpi veliku ulogu imati ni mobilni telefoni, ni avionske karte ili šta se već stavlja u drugim zemljama. Ovo su siromašne zemlje koje imaju siromašnu potrošačku korpu", kaže Vladimir Gligorov.

I, DOKLE TAKO: Nije nikakva misterija ko nam je svima kriv za situaciju u kojoj smo se našli. Čudesan spoj korumpiranih političara, nesposobnih državnih ekonomista, moralno opustošenih tajkuna, funkcionalno nepismenog stanovništva, ojađenog obrazovnog sistema i medija koji su zaboravili svoju ulogu,…sve to dovelo je do onoga što Svetlana Cenić naziva "genocid nad ekonomijom". Pitanje svih pitanja zbog toga glasi dokle ćemo tako moći ili hteti. Prema Miroslavu Zdravkoviću, vidan boljitak možemo da očekujemo za dvadeset do trideset godina, dok njegov kolega Saša Popović nudi nešto optimističniju varijantu: "Američki režiser Vilijem Gilbert rekao je da je budućnost već počela, samo što nije ravnomerno raspoređena. Ja bih želeo da budem u grupi onih kojima je budućnost već stigla." U međuvremenu, međutim, on nudi još jednu utehu u vidu tzv. Istelinovog paradoksa. Ovaj ekonomski paradoks kaže da sa porastom zarada, odnosno prihoda, čovekova sreća raste samo do određene tačke. Posle te tačke, njegovo zadovoljstvo životom, shvatanje sreće i života uopšte nije više vezano za novac. "Prema tome", kaže Popović, "čini mi se da smo još uvek u fazi kada našu sreću možemo kupovati novcem, jer nismo dosegli gornje granice prihoda."

Nismo, činjenica je. Sreću još uvek možemo da kupimo. Nevolja je jedino u tome što se čak ni na Balkanu ona ne prodaje za ono malo para koliko imamo u džepovima.

Iz istog broja

Partijska ideologija

Gebels je OK

Radmilo Marković

Pravosuđe i silovatelji

Nove stare mere

Ivana Milanović Hrašovec

Lik i delo

Muamer Zukorlić

Priredio: A. Ć

Protivpožarna zaštita

Malo ruku, malena snaga, malecka motka

Zoran Majdin

Lik i delo

Jadranka Šešelj

Tamara Skrozza

Svi kandidati za predsednika Srbije

Izbori za Sulejmana Veličanstvenog

Zora Drčelić

Intervju – Marko Oršolić, franjevac i politikolog

Paljenje svetla

Jelena Jorgačević

Reagovanje – Kako obezbediti deset milijardi evra

Šta fali ruskim parama

Dr Nenad Popović

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu