Povratak suzavca

Kratka istorija plakanja 1

IZBOR HAŠIMA TAČIJA ZA PREDSEDNIKA: Skupština Kosova

foto: fonet / ap

2. 3. 2016. / 13.01

Kratka istorija plakanja

Suzavac je ponovo u modi, ali ovoga puta više nekako južno: Priština, makedonska granica, a biće još toga. Mi ovde imamo određena iskustva sa suzavcima, doduše sve manje poslednjih godina, ali ih u parlamentu još nismo imali; imali smo ispred parlamenta, ali to je drugo. Hemijska sredstva, kako se to zove u policiji ("hemija" u skraćenoj verziji) nisu nimalo naivna i treba to imati u vidu

Piše: Miloš Vasić

Svaki razuman čovek koji po bilo kojoj osnovi – novinar, poslanik, radnik obezbeđenja ili činovnik – uđe u Skupštinu Kosova nosi sa sobom gas-masku. To se odmah vidi na televiziji: naivci nemaju gas-maske; razumni ljudi ih imaju i stavljaju ih na vreme, čim neko iz opozicije aktivira kantu sa suzavcem. U zatvorenoj prostoriji, čak i velike kubikaže, gas-maska pomaže samo u ograničenom vremenu. Za to ima više razloga: kvalitet gas-maske, jer one imaju rok trajanja filtera; spretnost u upotrebi, jer ih treba stavljati pažljivo, da dihtuju; sve i kad su ti uslovi ispunjeni, filter može da apsorbuje do određene količine (doze).

Pitanje na koje još nema odgovora glasi: kako poslanici kosovske opozicije sa naročitom upornošću uspevaju da u salu Skupštine unesu poprilične količine suzavca iz nedelje u nedelju? Po TV snimcima sudeći, reč je o ozbiljnim pakovanjima; na prvi pogled su to one konzerve od pola kilograma sa kontinuiranom emisijom, tipične za većinu policijskih agencija. Kod nas se to zvalo RBM-403, prodavao ih je Institut bezbednosti ili SDPR, a proizvodile hemijske fabrike tipa "Milan Blagojević" i slične. Bila je i manja konzerva (RBM-404, 189 grama aktivne supstance) i još neke. Sve su se aktivirale izvlačenjem igle (rašljaste čivije) osigurača i otpuštanjem "kašike" pre bacanja; vreme reagovanja (aktiviranja po bacanju) bilo je od dve do četiri sekunde. Može se sa izvesnošću pretpostaviti da nema neke razlike između različitih proizvođača u smislu taktičko-tehničkih osobina ovih uređaja; naši proizvođači pratili su svetske trendove.

Odakle kosovskoj opoziciji očito neiscrpne zalihe hemijskih bombi i kako ih unose u Skupštinu? Najverovatnije – kazaće vam policajci koji obezbeđuju utakmice na stadionima – neko te bombe unapred sakrije negde u zgradi, u zoni koja se smatra sigurnom. Za svako je poštovanje upornost narodnih poslanika oba pola u Skupštini Kosova: njih hapse i sudski gone (čim im prestane imunitet), ali se oni i dalje drže suzavca kao političkog argumenta. Pritom je procedura postala već rutinska: bomba krene da šišti i ispušta suzavac; pametni ljudi stave gas-maske i kreće evakuacija; počinilac ili počiniteljka (sve češće) bude lišen slobode i izveden, a poslanici se presele u rezervnu salu. I šta su svršili? Ništa: eto je Hašim Tači ipak izabran za predsednika republike, suzavcu i demonstracijama uprkos (a i tamo je praštao suzavac).

UPOTREBA I ZAŠTITA: Osim Skupštine Kosova, suzavac u poslednje vreme igra ulogu i u migrantskoj krizi, na makedonsko-grčkoj granici. Kako napetosti neizbežno rastu, tako migranti padaju u očajanje i pokušavaju da se probiju kroz žice i kapije. Policija tada baca suzavac i šok-bombe (od kojih je manja korist nego što se misli), ali to se događa u eksterijeru, pa je manje opasno.

Istorija upotrebe suzavca kod nas podugačka je, ali neravnomerna. Pravi slučaj kojega se sećam bio je 23. decembra 1966, tokom demonstracija protiv vijetnamskog rata u Knez Mihailovoj, kod Američke čitaonice. Bilo je očigledno da milicija nije baš vična toj tehnologiji, a ni taj suzavac nije bio neki: kartonske kutije sa CN gasom (hloracetofenon), koji je kasnije prevaziđen. A možda mu je i rok trajanja bio prošao; sve u svemu – nikakav učinak. U studentskim nemirima juna 1968. suzavac nije ni bio korišćen. Kasnije će se preći na CS (O-hlorbenziliden maloninitril), već popularan kod vojnih i bezbednosnih agencija širom sveta. CS je već ozbiljan agens: smrtonosna doza (na kubni metar zasićenja) mnogo je manja nego za CN, a američka vojska koristila ga je u vijetnamskom ratu naveliko, jer se ne smatra za bojni otrov iako je koncentracija bila visoka, pa je u tunelima (gde je uglavnom bio korišćen) mogao da podavi ljude, što se događalo redovno. Dolazio je u konzervama ili u mecima za bacač granata M-89 (kal. 40 mm).

Onda će se pojaviti CR agens, još jači i opakiji.

Suzavci dolaze u više oblika municije, tj. "sistema za isporuku" (delivery systems): ručne bombe, municija za puške i pištolje kalibra 38mm, ručni sprejovi, motorni raspršivači za veće količine (setite se filma "O jagodama i krvi"; "Strawberry Statement") iz 1968. To se zove pepperfog, a imale su ga i naše policijske agencije, ali ne pamti se njegova primena na terenu. Što se primene na terenu tiče, ona počinje na veliko 9. marta 1991, na Trgu Republike u Beogradu: u uspešnom pokušaju da izazove prekršaje javnog reda i mira većih razmera i tako dobije povod za državni udar, režim Slobodana Miloševića upotrebio je suzavac protivno svim pravilima policijske struke (objašnjenim u detalje u udžbeniku Policijske akademije o građanskim neredima): u središte mase od oko 40 hiljada ljudi bačene su bombe sa suzavcem, a linije povlačenja mase nisu bile osigurane. Došlo je do eksplozije gneva mase, ostalo je istorija. Sutradan, 10. marta uveče, potrošene su basnoslovne količine suzavca na Brankovom mostu, ali je košava bila jača i policija je morala da popusti. Od suzavca na jakom vetru nema vajde, kao što lepo piše u pomenutom udžbeniku.

Tada smo naučili svašta: da treba biti uz vetar ili bočno; da suzavac nije gas, već su to kristalići koji se talože, pa ih vetar posle diže. Danima su prolaznici u Prizrenskoj i Brankovoj ulici puštali suze neutešne od vetra koji je kristaliće dizao sa tla. Meni je 10. marta pod auto parkiran na silaznoj rampi od Brankovog mosta ka Karađorđevoj bio pao projektil 38mm sa CS agensom i ispustio punjenje koje je prodrlo unutra; danima sam morao da vozim sa oba otvorena prozora, a moj petogodišnji sin stalno je pitao: "Tata, zašto ja plačem?"

NIKAD ČOVEK NE ZNA: Sistemi za isporuku suzavaca nisu bezazleni: ima termogeneratorskih koji razvijaju visoke temperature, da bi se sprečilo bacanje natrag ka policiji; municija za puške i pištolje kal. 38mm su aluminijumski cilindri mase (oko 200 gr) dovoljne da izazovu ozbiljnije povrede u slučaju direktnog pogotka u čoveka (toga je bilo, kao i sa gumenim mecima istog kalibra). Slično je i sa CS patronama za puške sačmare kal. 12, ali se ovde retko koriste. Upotreba suzavaca na otvorenom prostoru nosi relativno mali rizik za kontaminirane (15-20 minuta žestokih reakcija, ako pobegnu na vreme), ali u zatvorenim prostorijama – poput sala Skupštine Kosova – opasnost je veća, pogotovo za ljude sa astmom ili sličnim hroničnim bolestima, uključujući i kardiovaskularne. Koriste se i gasni pištolji (uglavnom kal. 8mm) sa CS punjenjima, efikasni na bliskim udaljenostima, ali ne spadaju u formacijsko naoružanje policije kod nas. Izbliza su efikasni, znam, dobio sam jednom u njušku. Sprejovi se dele na dve vrste, što se inače ne zna dovoljno: one sa širokim mlazom (protiv pasa lutalica) i one sa uskim, za ljude. Donedavno su bili na bazi CS agensa, ali sve više se prodaju i koriste tzv. pepper spray verzije. To nije "biber sprej", kako ga zovu; to je paprika sprej, jer je agens na bazi koncentrata meksičke papričice ("znate one žute, male ali ljute", kako kaže pesnik). To bi trebalo da bude uteha ekološki nastrojenim ljubiteljima organske hrane i drugih proizvoda: sasvim je prirodnog porekla. To ne znači da je manje nezgodan po primaoca.

Kad čovek pogleda, od svih "nesmrtonosnih" sredstava prinude suzavci spadaju u prihvatljivije – dokle god se pažljivo primenjuju; gumeni ili drveni metak i plastična sačma mnogo su opasniji. Plastična flašica sa 5% rastvorom sode bikarbone dobar je lek za CS agens; za paprika sprej ne znamo. U gadnija "nesmrtonosna" sredstva spadaju pre svega elektrošokeri ("taseri"), jer će lako ili odmah izazvati infarkt kod ljudi koji nisu ni znali da imaju srčanu manu ili slabost, pa onda vi vidite… Taktičko razmišljanje naše policije polazi od pretpostavke "bolje da ga šokiramo strujom nego da ga ustrelimo", ali to je opasno uprošćavanje ako ne znaju zdravstveno stanje čoveka. U SAD, gde su ti uređaji prvi ušli u upotrebu još početkom osamdesetih, bilo je smrtnih slučajeva, ali i zloupotrebe, mučenja zatvorenika. Zato treba biti rezervisan prema tom "naučnotehnološkom napretku"; svi ti "napreci" nekako ne idu čoveku u korist.

Suzavci su, kako vidimo, postali sve češće sredstvo prinude – opravdano ili ne. Ako su postali politički argument, kao u Skupštini Kosova, to je pitanje za njihove službe bezbednosti i aparat parlamenta. Mogu, ali odbijam, da zamislim da neko to počne da radi i kod nas. Mada – nikad čovek ne zna…

Iz istog broja

SPC u Hrvatskoj

Hod po žici

Jelena Jorgačević

Intervju – prof. dr Danica Grujičić

Uskoro neće imati ko da nas leči

Jovana Gligorijević

Ljubiša Miljković, predsednik Sindikata rudara Srbije

Enigma Spaskovski

Zoran Majdin

Intervju – Amir Bislimi, poslovni direktor Demokratske stranke

Na vlasti su podizvođači prljavih radova

Jovana Gligorijević

Dosije »Vremena« – Prostitucija u Srbiji

Zatvor nije rešenje

Ivana Milanović Hrašovec

Zločin i sećanja

Sudbina kapetana Buzova

Dejan Anastasijević

Ko je Klemens Tenis

Kolenice za Putina, pihtije za Srbiju

Nemanja Rujević

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu