25. januar – 1. april 2001– Sukobi i lutanja

Kraj jednog doba 2

Kraj jednog doba

Đinđićeva vlada formirana 25. januara. 2001. je pred planinom problema koje je zatekla delovala prlično nemoćno: neformalna vlast i dalje je bila u rukama formalno poraženih grupacija; Đinđić nije mogao da računa na lojalnost policije, vojske i službi bezbednosti; država je praktično bila bankrotirala; unutar DOS-a su se odmah stvorile međusobno suprotstavljene frakcije; trebalo je nešto učiniti sa Slobodanom Miloševićem; nad Srbijom su visili trozubac i mreža Haškog tribunala…

Posle petooktobarskog prevrata 2001. valjalo je što pre na ulicama osvojenu vlast prebaciti u državne institucije koje su i dalje zaposedale partije bračnog para Milošević-Marković – Socijalistička partija Srbije i Jugoslovenska levica. Demokratska opozicija Srbije (DOS) je nakon pobede Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem na vanrednim predsedničkim izborima 24. septembra 2000. u tom trenutku formalno raspolagala jedino funkcijom predsednika već naprsle Savezne Republike Jugoslavije.

Na talasu slavlja, nade i svežeg sećanja na međunarodni embargo, hiperinflaciju, ratove, kriminal pod okriljem države i bombardovanje NATO-a, DOS je na vanrednim parlamentarnim izborima 23. decembra iste godine osvojio 176 od 250 poslaničkih mesta. Nakon što je prenos vlasti formalizovan, došle su do punog izražaja šarolikost antimiloševićevske grupacije, sujete i što različito, što dijametralno suprotno shvatanje njenih lidera kojim putem Srbija treba da krene.

Posle žučnih i iz perspektive DOS-ovih pristalica mučnih pregovora, Zoran Đinđić je 25. januara 2001. formirao vladu. Sa tada najpopularnijim srpskim političarem Koštunicom na čelu savezne tvorevine, počelo je doba prve srpske kohabitacije i ubrzano hlađenje revolucionarnog žara i optimizma – i među akterima "revolucije" i među narodom.

Đinđićeva vlada je pred planinom problema koje je zatekla delovala prilično nemoćno: neformalna vlast i dalje je bila u rukama formalno poraženih grupacija; Đinđić nije mogao da računa na lojalnost policije, vojske i službi bezbednosti; država je praktično bila bankrotirala; unutar DOS-a su se odmah stvorile međusobno suprotstavljene frakcije; trebalo je nešto učiniti sa Slobodanom Miloševićem; nad Srbijom su visili trozubac i mreža Haškog tribunala…

Tokom tog prelomnog meseca marta doneta je odluka da se bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević uhapsi. Sloba je slobode bio lišen 1. aprila. Bio je to kraj burnog doba koje je obeležio i početak novih sukoba koji su kulminirali likvidacijom Zorana Đinđića 12. marta 2003.

"Vreme" u narednim isečcima iz tekstova napisanih uglavnom tokom marta i početkom aprila pre dve decenije želi da oživi atmosferu koja je tada vladala u Srbiji.


VREME br. 525, 25. januar 2001.
O novoj vladi Srbije

Interesantno komponovano telo

U ponedeljak 22. januara, pošto je konstituisana novoizabrana skupština Srbije, predsednik Republike Milan Milutinović je nakon konsultacija sa šefovima poslaničkih grupa poverio mandat za sastav republičke vlade Zoranu Đinđiću. Ta odluka je bila očekivana s obzirom na odnos snaga u parlamentu – prema izveštaju RIK-a, za DOS je glasalo 64,08 odsto birača, i ta koalicija osvojila je 176 poslaničkih mandata; za Socijalističku partiju Srbije glasalo je 13,76 odsto birača, što znači da ona ima 37 mandata; za Srpsku radikalnu stranku 8,59 odsto, što joj je donelo 23 mandata; a za Stranku srpskog jedinstva 5,33 odsto birača ili 14 mandata. Vlada dakle ima siguran parlamentarni položaj i široku podršku javnosti…

… Sastavljena od šefova stranaka i eksperata koji se upuštaju u avanturu istorijske promene, onih koji su iskustvo sticali u desetogodišnjoj opozicionoj borbi i onih koji su ko dve, ko šest, ko osam godina sticali iskustvo i u državnim strukturama, ova vlada je telo interesantno komponovano, koje će se održati na okupu samo ako vlada bude išla brzo napred u suštinske zahvate, ako bude rizikovala mnogo i ako se ne izgubi u sitnim kalkulacijama. Na javnosti je da tu vladu drži u pokretu kao čigru. Čigra, kad prestane da se okreće – padne. Šteta bi bila ako bi ta vlada pala pre nego što obavi neke ključne narodne poslove…

Milan Milošević


VREME br. 527, 8. februar 2001.
O smrti Zorana Sokolovića

Odlazak najvernijeg druga

U utorak 6. februara, oko osam sati uveče, na lokalitetu Lepena (8 km od Knjaževca) pronađen je mrtav Zoran Sokolović, donedavno savezni ministar unutrašnjih poslova. Sokolović je pronađen u svom voćnjaku, u terenskom vozilu lada niva, sa povredom od vatrenog oružja na glavi i sa pištoljem u ruci; kažu da je vozilo bilo zaključano. Ekipa kriminalističkih tehničara iste je noći upućena iz Beograda na uviđaj. Očekuje se da će balističko veštačenje i test parafinske rukavice potvrditi pretpostavku o samoubistvu. Tako se završio životni put jedne od zanimljivijih ličnosti Miloševićevog režima…

… Zoran Sokolović bio je Slobodanu Miloševiću ono što je Ranković bio Titu – onoliko koliko je to uporedivo to jest. Punih deset godina za Slobodanov račun pokrivao je sektor unutrašnjih poslova, a služio mu je i kao poverljiv delegat za rešavanje unutarpartijskih problema. Kao savetnik za kadrove zaslužan je za stvaranje istočnosrbijanske mafije koja je drmala Srbijom tokom trinaest dugih godina…

Miloš Vasić


VREME br. 532, 15. mart 2001.
Iz intervjua "Vremenu"

Ispovest Mire Marković

Markova porodica se vratila u državu. Zašto se ne vrati i on

Marko je opravdano veoma povređen. On je mnogo učinio za Požarevac i veoma je voleo Požarevac. Letnja diskoteka "Madona" je afirmisala jedan kulturan i moderan oblik zabave. U njoj se slušala savremena muzika, a ambijent je bio lep i uredan. U "Madoni" je prodavana najjeftinija koka-kola i najskuplji viski u Jugoslaviji. Taj najskuplji viski u Jugoslaviji bio je način da mladi ljudi ne piju viski, a ta najjeftinija koka-kola bila je izraz njegove želje da tako lepu i modernu diskoteku učini dostupnom i najsiromašnijim mladim ljudima. Diskoteka "Madona" je bila podrška i kreator mnogih svečanih događaja i velikih skupova u Požarevcu. Jedan od takvih događaja je bio doček 2000. godine na Gradskom trgu, na koji je došao čitav grad i koji Požarevac neće nikada zaboraviti. Naravno, to su bili pokloni gradu.

Tu je i pekara koja je, kao i diskoteka, dobro zarađivala, ali je bila i deo njegove namere da se podigne kvalitet usluga u gradu i estetska kultura uopšte. To je bilo jedno lepo, kulturno, romantično mesto. U lepim bojama, sa prijatnom muzikom, sa kulturnom uslugom i nebanalizovanom ponudom. Što se Bambi parka tiče, on je građen zajedno sa preduzećem Bambi. Svako je dao polovinu sredstava. Markovo je bilo sve što se ticalo ideja, ambijenta, higijenskih standarda, kulture ponašanja. U finansijskom smislu, to je bio posao bez zarade. Ako neko od gradskog đubrišta napravi najlepše mesto za dečiju zabavu u zemlji (i pritom sam od toga u materijalnom smislu ništa ne profitira) i zbog toga postane predmet hajke, onda je to zaista sa one strane svakog razuma i svakog morala.

U noći između 5. i 6. oktobra je sve što je Marko imao i stvorio ogromnim radom i entuzijazmom zapaljeno i pokradeno. Policija ga nije zaštitila. Građani su ćutali. Marko nije verovao. Da tako njemu, koji je voleo sve ljude, koji ne zna ni broj onih koje je zadužio dobrom, često veoma velikim dobrom…

Svetlana Vasović i Igor Mekina


VREME br. 533, 22. mart 2001.
O ekonomiji

Predlog dogovora o državnom cilju

U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji.

Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interesne i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv.

U čemu je stvar?

Nema sumnje, narod je srušio diktaturu radi boljeg života. Ostvaren je jedan deo te želje, onaj politički. Nedostaje onaj važniji deo, materijalni, ekonomski. Da li to znači da je narod prevaren?

Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomsko blagostanje.

Nažalost, ekonomskog blagostanja nema bez zdrave ekonomije. A naša ekonomija je nasmrt bolesna i trebaće joj poprilično da se oporavi…

Zoran Đinđić, premijer Srbije


VREME br. 533, 22. mart 2001.
O Haškom tribunalu

Iznudica

Primakao se kraj marta, ali početku ovog proleća malo se ko u Srbiji raduje, najmanje nove vlasti kojima ističe američki rok za isporuku neke bolje robe gospođi Del Ponte, kojoj je dodijalo da se bakće sitnim ribama. Premijer Đinđić pokušava da od Vašingtona izmoli odlaganje, a ministri pravde Batić i Grubač odlaze u Hag da objasne kako bi Beogradu bilo mnogo lakše da razume hašku pravdu ako bi se nekako pronašao makar jedan Albanac koji nije savršeno nedužan.

… Vlasti u Beogradu nisu u poziciji da se mnogo prepiru, da optužuju druge, da odbacuju zahteve, rokove i ultimatume, pošto je prethodni režim potrošio sve rezerve nacionalnog i državnog dostojanstva. Ako dođe do izručivanja, zvanično će da se priča kako je to baš korisno i dobro jer, prvo, radi se o užasnim zločinima, a drugo, haški zatvor je u rangu "Hajata", tako da to i nije nikakva robija, nikome se ne žuri napolje…

Stojan Cerović


Uvodnik za VREME br. 533, 22. mart 2001.
O Đinđićevom "zavrtanju rukava"

Hod

U ovom broju "Vreme" objavljuje tekst Zorana Đinđića, predsednika Vlade Srbije, neku vrstu apela za uspostavljanje društvenog dogovora. Premijer traži da se "zavrnu rukavi i uvede red". Došlo je vreme da se skinu stari plakati i zalepe novi. Iskušenja su ogromna, a osnovna smernica te nove politike vrlo je neoriginalna: ne pitaj šta Srbija može da uradi za tebe, pitaj šta ti možeš da uradiš za Srbiju. Svako društvo bilo gde u svetu suoči se s tim već školskim aksiomom, posebno posle nekog rata ili velike ekonomske katastrofe. Hvala na pitanju, ovde je bilo i jednog i drugog. Ispostaviće se da su petooktobarska iskušenja bila tek dečja igra u odnosu na ono što društvo čeka u godinama koje su pred nama. Izmorenom narodu treba približiti ideju da prvo mora biti gore da bi posle bilo bolje. Ova vlada hoda po žici. Raširite ruke i stupajte za njom. Alternative smo se već nagledali.

Dragoljub Žarković


VREME br. 535, 5. april 2001.
O hapšenju Slobodana Miloševića

Kraj mita

Srpski ministar policije Dušan Mihajlović pričao je pred novinarima da je Milošević u noći između petka i subote (30/31. mart) policajcu koji je ušao u rezidenciju u Užičkoj da bi mu uručio nalog za privođenje poručio da ga "živog neće odvesti u zatvor". Po agenciji Asošiejted pres, Milošević je rekao da ne "priznaje ovu policiju i ovu vlast" jer su "sluge NATO-a". U drugoj verziji, koju priča Mihajlovićev pomoćnik policijski general Lukić, Milošević je tvrdio da u šaržeru ima 25 metaka, dvadeset za druge a pet za svoju porodicu. Po verziji potpredsednika SPS-a Branislava Ivkovića, koji se nalazio u toj rezidenciji, Milošević je pak rekao da je živeo uspravno i da će uspravno umreti.

Po nekim novinskim verzijama, koje treba uzimati s rezervom, Slobodan Milošević je tokom pregovora dva puta uperio pištolj sebi u glavu, a njegova ćerka Marija ga je pozivala da puca u nju, majku i sebe. U saopštenju MUP-a se navodi da prilikom privođenja Slobodana Miloševića nije bilo pružanja otpora, kao ni primene sile. Policija je nekoliko puta stavila do znanja da ima naređenje da završi operaciju bez ljudskih žrtava…

… Po dolasku u zatvor Slobodan je imao povišen pritisak i bio je pod sedativima, pa je ostavljen da pre početka ispitivanja nekoliko sati spava u delu Centralnog zatvora koji zatvorenici zovu "Hajat". Zatvorenik broj jedan će biti sam u sobi, u kojoj ima toplu i hladnu vodu, imaće pravo na svakodnevne posete, na knjige i novine. Njegova supruga Mirjana snimljena je u ponedeljak kako dolazi u posetu svom suprugu u Centralni zatvor, kao i policajci koji nose dva kofera i nešto kao poslužavnik s hranom…

Milan Milošević


VREME br. 535, 5. april 2001.
O ulozi Čedomira Jovanovića

Bolje u zatvor nego u avion

Po mnogima ključni čovek pregovora vođenih tokom dve dramatične noći u vili na Dedinju bio je šef poslaničke grupe DOS-a u parlamentu Srbije Čedomir Jovanović. Posle dva dana ćutanja sazvao je konferenciju za novinare jer je smatrao da njegova verzija "nije za pojedinačne izjave novinarima", te da posle "neće biti naknadnih priča".

"Kada je posle intervencije policije u noći između petka i subote preuzeta donja kapija rezidencije, procenjeno je da u nastavku akcije može doći do žrtava i na strani policije i među onima koji su se unutra nalazili, s obzirom na to da je reč o zgradi koja je prava tvrđava", rekao je Jovanović. "Procena je govorila da bi samo na strani MUP-a bilo deset žrtava.

Smatrao sam se odgovornim za ono što se dešava i samoinicijativno sam zatražio od premijera Đinđića da pokuša da posreduje", kaže Jovanović. Po dobijanju zelenog svetla kontaktirao je Branislava Ivkovića, šefa poslaničke grupe SPS-a, i u subotu oko pet sati ujutro već je bio u rezidenciji u Užičkoj ulici. "Bio sam svestan težine posla koji sam preuzeo jer su od eventualnog neuspeha misije zavisili i njegova (Miloševićeva, op. D. R.), kao i sudbina njegove porodice i životi pripadnika MUP-a."

Dušan Radulović


VREME br. 535, 5. april 2001.
O hapšenju Miloševića

Komad sa pevanjem i pucanjem

Obaveštajna priprema te akcije MUP-a bila je više nego nedovoljna: policija je morala znati koliko protivnika i čime naoružanih treba da očekuje na licu mesta pre nego što pošalje unutra SAJ da se bruka; poslednja stvar koju jedna policija može sebi da dozvoli jeste da bude iznenađena.

Miloš Vasić


VREME br. 535, 5. april 2001.
O Suđenju Miloševiću

Haška senka

To suđenje trebalo bi da Srbiji vrati ili po prvi put snažno usadi "duh zakona". Trebalo bi da se jasno pokaže šta su prestup i zločin, šta je zloupotreba vlasti, šta je politička greška, šta su pljačka i krađa, kako se sve to prepoznaje i razlikuje, kako se dokazuje krivica i šta se kako kažnjava. Ima mnogo razloga i potrebe da se ova država jako potrudi oko tog procesa. Miloševićevu epohu odlikovalo je zastrašujuće bezakonje, i država sad mora da pred svojim građanima upečatljivo demonstrira raskid s tim kao sa "mračnom prošlošću".

… Srbija, dakle, ima da se rve sa zahtevima Haškog suda upravo u periodu kad su joj toliko potrebni spoljnje razumevanje i potpora. Ovde se ne može naći, čak ni zamisliti, vlada više okrenuta Evropi i Zapadu koji se, međutim, Beogradu pokazuju najviše u liku gospođe Del Ponte. Kao politika, a nema sumnje da je reč o politici, Haški sud praktično nastoji da Srbiju odvrati od Zapada i ogadi joj ideju Evrope. Zar nije paradoksalno da je u Srbiji bilo lakše zagovarati evropsku ideju tokom svih teških Miloševićevih godina nego danas, kad bi trebalo da je ta ideja pobedila? Ne ide mi u glavu kako se u svetu ne shvata da je za stabilizaciju nove Srbije neophodan Slobodan Milošević. Naravno u zatvoru, propisno osuđen.

Stojan Cerović


VREME br. 541, 17. maj 2001.
Iz intervjua sa Marijom Milošević

O ocu u zatvoru, pucnjavi u Užičkoj

Kada je vaš otac prelomio, odlučio da ide?

Mislim da je to bilo ujutro, druge noći. Nisam imala sat. Došao je gore kod mene, izašli su iz lifta tata i mama. Rekao je da ide, da je došao da se pozdravimo. Naljutila sam se i nisam htela da razgovaram ni sa ocem, ni sa majkom. Zabolelo me je – da se pozdravim s njim jer on ide u zatvor. Mama je tražila da joj pomognem da ga spakuje za zatvor. Nisam htela da joj pomognem.

Otac vam je, ako dobro razumem, najvažniji oslonac u životu, pravi prijatelj. Zašto ste pucali kad je odlazio?

Zašto sam pucala? Pucala sam od muke, jednostavno pukla bi mi glava, da je bomba. Bila sam van sebe. Dve noći sam vukla pištolje po džepovima od jakne, da se branim ako bude neka frka, a onda na kraju on sam seda u kola i ode. Kola odlaze, ja ih gledam kako odlaze i mislim – ovo je smak sveta, sto posto, ovo je sigurno smak sveta, a ja to ne znam. Pre toga sam popila pola kutije onih tableta, zajedno sa nekim konjakom i koka-kolom koju sam našla u kuhinji.

Oca obilazite redovno?

Možemo da se vidimo na jedan sat i uvek isto ostanem. Merimo tati pritisak, temperaturu, gledamo kako izgleda, to nam je najvažnije – kako je on. On nas bodri, mi njega. Nas dve brinemo o njemu, on brine o nama. On neće nas da sekira; isto kao što ja neću s mojim peskom da sekiram njega, tako on neće sa svojim srcem da sekira nas. Tako da niko nikome neće da se žali u porodici.

Razgovarate li ikad o Hagu?

Ne.

Svetlana Vasović i Igor Mekina

Iz istog broja

Reagovanje – Spor oko prevoda Međunarodne ekonomije Dominika Salvatorea

Enigme »plagiranog« prevoda i mogući epilog jedne akademske drame

Prof. dr Ljubomir Madžar

Reč o delu – »Velika biografija« Desimira Tošića

Otporan na nacionalne zablude

Dimitrije Boarov

Povlen – Na kafi sa eksministrom policije Dušanom Mihajlovićem

Otkud baba i unuk

Dragan Todorović

Serije – Porodica

Kandirani šrapneli jedne maničnosti

Teofil Pančić

Doba prisluškivanja – Aplikacije i komunikacije

Na kom si kanalu

Slobodan Georgijev

Intervju – Zoran Živković

Miloševića je moglo da uhapsi 15 policajaca

Zora Drčelić

Predsednik u akciji

Vitamini, penzioneri i prijatelji

Jovana Gligorijević

Intervju – Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja

S kim ste danas razgovarali

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu