Nemačka i Vučić

Kosovo za blanko podršku 2

ISPORUČILAC I NARUČILAC: A. Vučić i A. Merkel

foto: ap photo

Kosovo za blanko podršku

Ima jedna fotografija na kojoj Vučić i Martel ćaskaju na terasi kancelerata. Sve deluje prirodno i opušteno, kao razgovor ravnopravnih državnika. Ali ispod površine se nazire asimetrična međuzavisnost, odnos naručioca i kurira koji naručeno ima da isporuči, pri čemu su u Berlinu i štap i šargarepa, a u Beogradu prevladava svest o sopstvenoj zamenjivosti i spremnost da se stoga u saradnji ide do kraja

Za "Vreme" iz Bona

Da je neko pravio strip o poseti Angele Merkel Beogradu u avgustu 2011, nacrtao bi joj kolutiće pare oko ušiju. Toliko je tada bila besna. Kažu da kancelarka iza zatvorenih vrata tu i tamo opsuje najviše naporne koalicione partnere, ali u javnosti baš nikada i baš niko nije iznervirao Angelu Merkel kao što je to na beogradskoj konferenciji za novinare uradio Boris Tadić, tada sa pozicije svevladajućeg u Srbiji. Merkelova je tražila direktne pregovore sa Prištinom, Tadić je vrteo ploču "Kosovo je Srbija", rekao da njemu niko ne treba da drži pridike, pa još zahtevao da što pre sazna famozni datum početka pregovora sa EU. "Ovo se ne viđa često u diplomatiji", izveštavali su o tom susretu nemački mediji, dok se između redova čitalo: ovako se ne priča sa Merkelovom, osim ako nemate više "divizija" od nje.

Tadića je beskrajni ego doveo negde oko cenzusa, a Aleksandar Vučić je na sebe preuzeo pregovore o Kosovu i priključivanju Srbije Evropskoj uniji, dobija prigodne fotografije sa najmoćnijom ženom sveta. Ima jedna, Vučić i Merkelova ćaskaju na terasi kancelarata, objektiv ih hvata u kontrasvetlu pa se ocrtavaju samo konture, dok u drugom planu ka nebu stremi televizijski toranj na Aleksanderplacu. Sve deluje prirodno i opušteno, kao razgovor ravnopravnih državnika. Ali ispod površine se nazire asimetrična međuzavisnost, odnos naručioca i kurira koji naručeno ima da isporuči, pri čemu su u Berlinu i štap i šargarepa, a u Beogradu prevladava svest o sopstvenoj zamenjivosti i spremnost da se stoga u saradnji ide do kraja.

Krajnji ishod ove saradnje je da Srbija prizna nezavisnosti Kosova – gorka pilula ubačena u sladoled pristupa EU. Taj uslov nemački političari pominju sporadično i dvosmisleno i nikada sa nekakvog "zvaničnog" mesta. Ali ipak pominju. Prošle sedmice je tako u zvaničnom odgovoru na upit stranke Levice berlinska vlada rutinski napisala da je uslov "obuhvatna normalizacija" odnosa u formi "pravno obavezujućeg dokumenta" i da pregovarački okvir "ne zahteva da Srbija prizna Kosovo". Zvaničnu uzdržanost i nezvaničnu diplomatsku aktivnost Sevim Dagdelen, poslanica Levice, jedine parlamentarne stranke u Nemačkoj koja se protivi nezavisnosti Kosova, tumači, međutim, kao "faktičko primoravanje" Srbije da prizna Kosovo ukoliko želi da pristupi EU.

ILI KOSOVO, ILI EU: Iz vladajućeg tabora o tome je za Dojče vele svojevremeno (2014) najjasnije govorio socijaldemokrata Ditmar Nitan. U tom intervjuu je ovaj poslanik Bundestaga branio pravo Srbije da ne uvodi sankcije Rusiji i razvija dobre odnose sa Moskvom, ali je jasno rekao: "Kada pristupni pregovori dođu skoro do kraja, od Srbije će se tražiti skok: ko god za pet ili šest godina bude vladao u Beogradu biće stavljen pred neminovnost da je članstvo u EU moguće samo uz priznavanje Kosova. Videćemo kako će to priznanje izgledati. To nije antisrpski niti ima posebne veze sa Srbijom – jednostavno, u Uniji ne sme da bude novog Kipra."

Bauk Kipra obično se povlači kada treba nacrtati očigledno: Republika Srbija tokom pregovora sa EU ima u okviru poglavlja da garantuje određene standarde u oblasti, recimo, zaštite potrošača, intelektualne svojine ili rečnog ribolova. Te standarde država Srbija nikako ne može garantovati za teritoriju Kosova jer tamo države Srbije – njenih zakonodavaca, poreznika, policije – naprosto nema. Poučena svim prethodnim proširenjima i izmorena krizama, Evropska unija neće u svoje članstvo primati državu s nerešenim teritorijalnim sporom (ne računaju se tu ritualne komšijske svađe oko međe, kao što je Srbija ima sa Hrvatskom oko toka Dunava). Onaj ko kaže da će uvesti Srbiju u EU i da nikada neće priznati nezavisnost Kosova – a to trenutno radi Vučić – jednostavno laže, ili o privrženosti Evropskoj uniji, ili o svom "kosovskom patriotizmu".

Berlin se uzda u Vučića. Ako je nedoumica i bilo, razvejane su potpisom na Briselski sporazum. Nalivpero je držao tadašnji premijer Ivica Dačić, ali su u Nemačkoj dobro znali da je presudio Vučićev klimoglav. "Recimo da smo Vučića i njegovu raniju partiju znali kao velike nacionaliste – pre ulaska u vladu i pre osvajanja apsolutne većine", rekao je Nitan nakon izbora 2014, priznajući da Vučić uživa neku vrstu kosovskog bonusa. "Postojala je zabrinutost da bi nastankom nove koalicije i odlaskom Demokratske stranke sa vlasti moglo da dođe do nazadovanja u odnosu sa Kosovom. Sada moramo priznati da je Vučić deo konstruktivnih snaga." Slično to vidi i uticajni demohrišćanin Ginter Krihbaum, koji u Bundestagu vodi Odbor za evropske poslove i redovno kritikuje rusofiliju Tomislava Nikolića: "Mora se svakako prepoznati da je cilj premijera Vučića da uvede zemlju u EU. On aktivno radi na tome. Pomoglo bi ukoliko taj konstruktivni put ne bi bio stalno ometan istupima srpskog predsednika."

MIT O EVROFANATIKU: Vučić liefert – to je deviza koja se čuje kada se isključi mikrofon. Vučić "isporučuje" ono što se traži pa se neretko potegne i fraza "faktor stabilnosti". I nemački mediji kao da su se umorili od podsećanja na Vučićeve radikalske dane, kletve, sarajevske panorame i bulevare ratnih zločinaca. Priča o prošlosti je pase, tek onih nekoliko beogradskih dopisnika što se razumeju u svoj posao redovno podseti s kim Berlin i Brisel imaju posla. Ostali, uključujući i javni servis, nalupetali su se oko poslednjih izbora prenoseći crno-belu sliku o gorljivom Evropejcu Vučiću koji dobija podršku naroda boreći se protiv rusofila zakrvavljenih očiju. Prednjačili su u tome konzervativni listovi Velt i Frankfurter algemajne te agencija dpa, tako da sada prosečni nemački čitalac – ako mu je pažnja dobacila do tema iz Srbije – misli da se tamo glasalo za ili protiv Evrope.

Međukorak do priznanja kosovske nezavisnosti zapisan je u srpskom Ustavu, zove se preambula, i po nemačkom scenariju je treba izbrisati. Smatra se, naime, da bi čak i za Srbiju bilo previše šizofreno da priznaje secesiju teritorije koju sopstvenim Ustavom definiše kao neodvojivu. Demohrišćanin Torsten Fraj, u svom poslaničkom klubu zadužen da baci pogled ka Srbiji, otvoreno je jednom rekao da Srbija ne može u EU sa kosovskom preambulom. Vučić je često pominjao mogućnost promene Ustava, ali se uvek izgovarao potrebom da se broj poslanika smanji na 150, jer je ovaj parlament tobože preskup. Sada više ni sa socijalistima ne bi imao dvotrećinsku većinu, što znači da bi promene Ustava zahtevale vratolomne lupinge i kompromise sa opozicijom. Cinici bi rekli da se Vučić možda i raduje ovakvom izbornom ishodu jer sada četiri godine pred strancima može da tvrdi da nema s kim da menja Ustav.

U prilog tezi što je Nemačka posebno zainteresovana može se navesti nekoliko očekivanih razloga koji idu od geopolitičkih (Kosovo ima ekstremno prozapadno orijentisano društvo i pohrlilo bi u NATO) do praktičnih (može li iko da zamisli rasplet u kojem se Kosovo nekako vraća u sastav Srbije?). Uz to, Nemačka u kriznim vremenima jedina ima kapacitet da se bavi i temama koje nisu na vrhu evropske agende i – a to se vidi tokom izbegličke krize – ostaje jedina zemlja koja se bezuslovno zalaže za model proširenja i produbljenja EU. Još nešto: Bundesver na Kosovu ima oko 770 vojnika, misija godišnje košta 47 miliona evra, traje duže od Iraka i Avganistana i izaziva neprijatna pitanja svake godine kada joj se mandat produžuje.

NEMAČKI INTERESI: Druga stvar koja Nemce zanima u Srbiji su moguće investicije, uz koktel mera štednje i otpuštanja u javnom sektoru. Vučićeva vlada pored smehotresnih sindikata nije imala problem da bez javne rasprave progura paket zakona o radu, pa je srpski radnik zakonski "fleksibilan", što će reći prekarno zaposlen, ako je zaposlen. Srbija se reklamira kao "Kina Evrope", investitore čekaju masne subvencije i tvrda "politička volja" da posao uspe – to su otvoreno priznali u gigantskom nemačkom proizvođaču mesa Tenis koji već dve godine najavljuje da će uložiti pare u Srbiji (vidi "Vreme" 1313: "Kolenice za Putina, pihtije za Srbiju"). Uz to, Srbija ima još dedovine da rasproda, a Nemci su svakako bacili oko na EPS i Telekom.

Šta Vučić ima od svog liferovanja i koketiranja sa Berlinom? Ima marketing koji se novcem ne može platiti, svako malo je na privrednim forumima širom Nemačke, a stigao je i do velikog kancelara ujedinitelja Helmuta Kola, sada teško bolesnog, ali simbolički važnog. Gerhard Šreder se podrazumeva. Upućeni kažu da Vučić iz Berlina ima blanko-ček da radi šta hoće kod kuće, od gušenja medija do partijskog zapošljavanja. Akcenat je na "stabilnosti" kojoj je na žrtveni oltar prineta demokratija. Upravo je Berlin na mesto izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju progurao bivšeg premijera Donje Saksonije Dejvida Mekalistera. I dok je prethodni izvestilac Jelko Kacin ostao upamćen kao neki Slovenac što stalno zvoca, demohrišćanin Mekalister se pokazao drugarski pa je i izbornu noć proveo u prostorijama Srpske napredne stranke.

Kritike su u najboljem slučaju mlake i uopštene, kao kada gore spomenuti Krihbaum pomene da treba dalje raditi na "reformi javne uprave" i "stvaranju pravne sigurnosti za nemačke i druge strane investitore". Na pitanje o stanju u medijima, on je nedavno rekao da Srbija još nije članica EU pa i ne treba očekivati da ima baš isti standard kao Nemačka.

Iz istog broja

Lokalni izbori – Šabac, opet, nije pao

»Nisam u situaciji«…

Dragan Todorović

Na licu mesta – Jablanica, antifašistički jubileji

Bitka za ranjenike još traje

Haris Ljevo

Intervju – Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke

Vučićev režim vlada batinom, korupcijom i tajnim ugovorima

Jovana Gligorijević

Zdravstvo – Svetski dan borbe protiv melanoma

Čekajući kejtrudu

Zora Drčelić

Intervju – Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Teror u centru Beograda

Radmilo Marković

Intervju – Andrej Beslać, generalni direktor Carlsberg Srbija

Godina stabilizacije

Radmilo Marković

Fenomenologija kriminala

»Fantomke« na delu

Miloš Vasić

Intervju – Dr Željko Kamberović, profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu

Spasa nam nema – propasti ne možemo

Zoran Majdin

Izbori 2016.

Istorijski rezultat, a dnevni poraz

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"

Dečji brakovi u Srbiji

Muž i kecelja umesto škole

Sanja Šojić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu