Istraživanje

Korupcija u Srbiji

Pod korupcijom, danas, najčešće podrazumevamo nezakonito korišćenje društvenog položaja i moći radi sopstvene koristi. Generalno posmatrano, izvestan nivo korupcije neminovnost je u svakom društvu. Ona se ne može potpuno likvidirati, niti je moguće stvoriti sistem potpuno otporan na korupciju. Ali, moguće je suzbijati je i smanjivati njen nivo od visokog ka niskom. Ključna razlika između društva sa visokom i niskom korupcijom odnosi se na društvene prioritete. U društvima sa niskom korupcijom prioritet predstavlja stvaranje nove vrednosti, odnosno uvećanje blagostanja društva. U društvima sa visokom korupcijom, prioritet predstavlja preraspodela postojeće vrednosti, odnosno redistribucija blagostanja, a ne stvaranje nove vrednosti i uvećavanje društvenog blagostanja. Ovakva društva, ogrezla u korupciju, nemaju perspektivu

Korupcija u Srbiji 1
POGODNO MESTO: Granični prelaz

Analiza podataka empirijskog istraživanja o percepcijama, stavovima i iskustvima građana u vezi sa fenomenom korupcije navode na određene opšte zaključke.

Prvo, većina građana pokazuje da je svesna toga da je korupcija realnost ovog društva i da predstavlja društveni problem. Građani ovu devijantnu pojavu u manjoj meri doživljavaju kao sopstveni problem, imajući verovatno u vidu "malu" korupciju u kojoj i sami učestvuju i koja im donosi korist. Naime, njihova percepcija korupcije odnosi se i na "veliku" korupciju u kojoj oni ne učestvuju i o kojoj imaju samo posredna saznanja.

Drugo, ne postoji jedinstveno mišljenje o korupciji kao izrazito štetnom društvenom problemu "protiv koje se na sve načine treba boriti". Relativizacija opasnosti koju ona predstavlja za društvo u celini je znak da se društvo, bar delimično, naviklo na pojavu korupcije i da je spremno da je, bar u izvesnoj meri, toleriše. Međutim, još uvek većina ispitanika ima potpuno negativan vrednosni odnos prema korupciji, tj. smatra je zlom protiv koga se treba boriti na svaki način.

Treće, u javnosti ne postoji jednoznačan pojam korupcije. Ova pojava se, pre svega, vezuje za davanje "gotovine" ili ostvarivanje novčane dobiti, dok se mnogi postupci koji podrazumevaju recipročne obaveze davanja (usluga, poklona, ustupaka), a koji su sastavni deo tradicionalnog morala – izuzimaju. Poistovećivanje značajnog dela korupcione prakse sa obavezama koje proističu iz normi tradicionalnog morala predstavlja psihološku podlogu ne samo za tolerisanje već i za opravdavanje ove pojave.

Četvrto, građani pokazuju sklonost da uzroke korupcije vide, pre svega, u slabostima (pravnog) sistema. Stavljanje težišta na sistemske slabosti, i delom objektivne okolnosti, u krajnjem ishodu, ima značenje odbacivanja bremena moralne odgovornosti samog društva. Građani ne vide državnu intervenciju kao faktor korupcije u Srbiji.

Peto, postoji generalna saglasnost građana da je korupcija izuzetno raširena pojava u društvu. Pri tom, korupcija se doživljava ne samo kao raširena već i kao opšta pojava. Nedovoljna diferenciranost ocena i percepcija, u ovom pogledu, kada je reč o pojedinim društvenim oblastima, institucijama i profesijama, može da se tumači kao posledica političke radikalizacije i izrazitog porasta kritičnosti društva u celini prema bivšem režimu, posle septembarskih i oktobarskih događaja u Srbiji. Istovremeno, postoje prilično raširena očekivanja da će se obim korupcije u budućnosti znatno smanjiti i ta pozitivna očekivanja vezana su za promenu vlasti i režima.

Šesto, u okviru opšte i nedovoljno diferencirane predstave o raširenosti korupcije u društvu, neke oblasti se ipak izdvajaju: uverenje je građana da je ova pojava u najvećoj meri zastupljena u Carinskoj službi, Pravosuđu i Policiji, a najmanje u Predsedništvu Jugoslavije i Vojsci. Kada je reč o specifikaciji profesija ili društvenih grupa koje se opažaju kao osnovni "nosioci" korupcije, pokazuje da su carinske službe i direktori državnih preduzeća na prvom mestu, ali da se i sve druge profesije i grupe u značajnoj meri opažaju kao podložne korumpiranju.

Sedmo, poslovi javnih nabavki (tendera) posmatraju se kao žarišta tzv. velike korupcije. To se posebno odnosi na državne nabavke u domenu javnih radova na obnovi zemlje, zdravstva i policije.

Osmo, načelan stav građana prema korupciji pretežno je negativan i ona se, u najvećem delu populacije, opaža kao društveno zlo. Ipak, može se zaključiti da korupcija nije i generalno i bezuslovno osuđena pojava. Deo građana ispoljava ambivalentan stav što predstavlja reakciju ljudi na dugotrajnu anomičnu društvenu situaciju, u kojoj se korupcija pokazuje kao efikasno sredstvo za rešavanja životnih problema pojedinca. Takođe, ovakav stav je posledica (inače univerzalno uočene) sklonosti ljudi da odstupe od sopstvenih načela u situacijama kada korupcija služi ostvarenjima njihovih sopstvenih ciljeva i interesa.

Deveto, postoji visok nivo spremnosti građana da učestvuju u korupciji, tj. spremnosti na kompromis i odstupanje od sopstvenih načela pod određenim okolnostima i u nedostatku alternative. Ovakva spremnost posebno se ispoljava u situacijama kada je reč o rešavanju nekih krucijalnih životnih problema: pre svega problema lečenja i zapošljavanja.

Deseto, mada su mišljenja građana o realnim mogućnostima da se društvo izbori sa problemom korupcije podeljena, njihova očekivanja od budućnosti i novih vlasti u pogledu napora da se ova devijantna društvena pojava smanji – izrazito su optimistička.

Iskustva privatnih preduzetnika sa korupcijom

Natpolovična većina preduzetnika koji su učestvovali u posebnoj anketi (52,2 odsto) izjavljuje da se za učinjenu uslugu (od uvek do u pojedinačnim slučajevima) direktno traži novac, poklon ili pritivusluga (primera radi, plaćeno zimovanje). Oni koji direktno ne traže, očekuju da dobiju "pravičnu" nadoknadu za učinjenu uslugu. Privatni preduzetnici u više od dve petine (43,4 odsto) slučajeva izjavljuju da su javni službenici jasno pokazali da od njih očekuju novac, poklon ili protivuslugu. Istovremeno, više od trećine (37,6 odsto) pokazuje spremnost za uzimanje mita u pojedinačnim slučajevima, a samo 11 odsto to nikada ne očekuje. Znači, podmićivanje je postala ne samo raširena pojava već gotovo i javna stvar.

Koliko privatni preduzetnici, od svog godišnjeg prihoda, izdvajaju za plaćanje mita javnim službenicima? Preko ovog pitanja dobili smo i najverodostojnije podatke koliko njih za razne dodatne usluge moraju da plate. Najjednostavnije rečeno, četvrtina (24,8 odsto) ne plaća mito. Jaka polovina (57,8 odsto) to čini i navodi koliko to iznosi u odnosu na njihov prihod, dok znatan deo (17,4 odsto) ne može da proceni. Najčešća stopa "oporezivanja" poslova privatnih preduzetnika od strane javnih službenika kreće se između 1 i 10 odsto.

Korupcija u praksi

Korupcija se ispoljava u različitim oblastima i na razne načine. Ilustracije radi, skrenućemo pažnju samo na neke oblike korupcije u oblasti pravosuđa, policije, carine, zdravstva, kao i korupcije lokalnih organa vlasti.

PRAVOSUĐE: Standardan oblik ili model korupcije u pravosuđu je situacija kada sudija donese nepravilnu odluku, ili koji drugi učesnik u postupku odlučujuće doprinese (svedok ili veštak lažnim iskazom, tužilac ublaženom kvalifikacijom dela) donošenju nepravilne odluke. Korupcija potiče od stranke u postupku (ili se obavlja u njenu korist), korumpiran je sudija ili neki drugi učesnik.

Kod nas je, međutim, zapažen još jedan, verovatno opasniji vid indirektne korupcije. Manifestuje se u donošenju pretpostavljeno poželjnih odluka, a motiv je neka indirektna korist: mesto u pravosudnoj hijerarhiji ili kakva druga privilegija. Pojednostavljeno, donose se neispravne odluke koje su poželjne za državu odnosno njene (druge) organe, one koji upravljaju državom, upravnu ili političku elitu.

Nije moguće precizno povući granicu između ovog vida i klasične korupcije. Ako sudija (ili drugo lice) nezakonito postupa u direktnom, pojedinačnom interesu pripadnika nomenklature da bi ostvario neposrednu ili samo posrednu korist, to je klasična korupcija. Ako je zakon nepravilno primenjen da bi se ostvario neki navodni državni interes (klasičan primer je progon političkih protivnika, privilegisanje politički podobnih), onda je teško povući granicu između korupcije i zavisnog pravosuđa, onog koje ne sudi po ustavu i zakonu već volji ili interesu upravljača državom.

POLICIJA: Veoma čest, ako ne i najčešći vid korupcije u policiji dešava se u vezi sa saobraćajnim prekršajima. U Srbiji je to, takoreći, bila uobičajena pojava. Policija gotovo nikada nije postupala preventivno time što bi na neku zabranu ili opasnost upozoravala vozače pre nego što dođu u situaciju da prekrše zabranu i stvore situaciju opasnu za sebe i za druge. Ona se po pravilu prikrije posle mesta gde postoji opasna situacija. Tada se od prekršioca naplaćuje kazna, vrlo često sa njim se pravi nagodba da plati manje nego što je propisano, ali da kaznu plati policajcu, bez potvrde ili priznanice. Takođe, izdavanje saobraćajnih dozvola za automobile bez dokaza o njihovom legalnom poreklu i statusu bilo je čest povod za davanje i uzimanje mita od strane pripadnika MUP-a.

Korupcija u policiji vezana je i za sivu ekonomiju, a u vreme velikih razlika između zvaničnog i realnog kursa dinara pripadnici MUP-a vrlo često su se javljali u ulozi preprodavaca deviza. U jednom periodu devedesetih godina, oni su dobijali platu dan-dva pre ostalih (i pre penzionera) i odmah kupovali devize koje su u tom trenutku bile jevtinije (zbog toga što građani nemaju dinara). Čim devize poskupe, oni su ih prodavali po novom, višem kursu. Policija je pokrivala i reket, deleći sa reketašima ono što oni naplate od vlasnika nekog restorana ili prodavnice. Pripadnici policije u Srbiji praktično su primoravali vlasnika lokala da sa njima stupi u suvlasnički odnos da bi bio zaštićen od reketiranja. Takve tvrdnje iznošene su javno (mada ne uvek sa potrebnom preciznošću) i nikada nisu bile demantovane, niti je neko zbog toga pozvan na odgovornost.

CARINA: Poseban, prilično delotvoran, a pri tom ne preterano rizičan način propuštanja robe je tzv. lažni tranzit. Naravno, svaka roba koja je u tranzitu ne podleže plaćanju carine. Prilikom ulaska u zemlju kamion se registruje, odnosno registruje se njegov tovar i izdaje se tzv. propratnica, tj. dokument kojim se potrvđuje namera prevoznika da robu isporuči u nekoj od susednih zemalja. Jedan primerak sprovodnice dobija vozač kamiona, a drugi ide u carinsku dokumentaciju. Pri tom, u zavisnosti od najavljenog mesta izlaska iz zemlje, vozaču i kamionu ostavlja se neko vreme da napuste zemlju. Na mestu izlaska upoređuje se primerak sprovodnice s carinskom dokumentacijom koje razmenjuju carinske ispostave i pri napuštanju zemlje prestaje sva obaveza plaćanja carine. Korupcijom se tranzit koristi za uvoz robe bez evidencije. Potrebno je korumpirati carinike na najmanje dve carinske ispostave, odnosno granična prelaza. Na ulaznoj ispostavi, odnosno graničnom prelazu, vozač šlepera nailazi na korumpiranog carinskog službenika, koji sastavlja propratnicu ne prema stvarnom stanju, već prema zemlji uvozniku. Iako je šleper pun cigareta za plasman na domaćem tržištu, korumpirani carinik u propratnicu unosi da se radi o sojinoj sačmi u tranzitu za, na primer, Makedoniju. Šleper ulazi u zemlju bez plaćanja carine i cigarete se plasiraju na domaćem tržištu, uz zamašnu rentu za uvoznika. Na graničnom prelazu prema Makedoniji, drugi korumpirani službenik simulira proceduru izlaska kamiona i sastavlja punu dokumentaciju kao da je kamion zaista izašao u Makedoniju.

Drugi vid izbegavanja carine je nenaplaćivanje carine na evidentiranu uvezenu robu, što podrazumeva pronalaženje lažne osnove za oslobađanje od carine. Ovaj vid korupcije je nešto jednostavniji, mada je za njegovu implementaciju često potrebno da u lanac korupcije bude uvučen i neko van carinske službe, koji će obezbediti lažnu osnovu za oslobađanje od carine. Ovaj način izbegavanja carine najčešće se primenjuje u slučajevima u kojima postoji velik broj različitih osnova za oslobađanje od carine. Složena spoljnotrgovinska regulativa u SR Jugoslaviji i velik broj različitih slučajeva oslobađanja od carina uvećavali su mogućnosti za primenu ove vrste korupcije, naročito u uslovima u kojima je značajan deo uvoza bila humanitarna pomoć, koja je oslobođena plaćanja carine. Dakle, bilo je bitno dokazati da je u pitanju uvoz humanitarne pomoći pa da bude oslobođena plaćanja carine. Posledice takvog oslobađanja su značajne razlike između nominalne i stvarno obračunate carine. Prema podacima za 2000. godinu, ta razlike je iznosila oko 1400 miliona dinara ili oko 30 odsto ukupne nominalne carine. Iako je deo takvog oslobađanja od carina svakako legitiman, ukoliko oslobađanje od carine iznosi gotovo jednu trećinu ukupne nominalne carine, izvesno je da su mnoga od tih oslobađanja posledica korupcije, ne nužno carinskih službenika, mada su i oni sami neminovno bili deo ovog lanca.

Pored toga, ovaj vid korupcije često se primenjuje prilikom carinskog pregleda i naplate carina od građana koji prenose robu preko granice. Naime, zajedno se obavlja carinski pregled 5-6 vozila, da bi se onda svima osim jednom obračunala i naplatila carina, a onaj pravi, koji je platio na vreme i pravom čoveku, prolazi granicu sa robom na koju nije platio carinu. Budući da se istovremeno pregleda više vozila, potencijalnim svedocima je veoma teško da ustanove kome je zaista naplaćena carina, a kome nije, što olakšava korupciju ove vrste.

ZDRAVSTVO: Standardan oblik korupcije u zdravstvu predstavlja direktno traženje novca od pacijenta ili njegove rodbine. Da bi se obezbedila kvalitetnija nega, ubrzala neophodna intervencija, došla služba hitne pomoći u stan traži se novac. I ovde postoji nekoliko načina za obavljanje ove operacije. U ustanovama visokog ranga, gde je po pravilu utvrđena najviša cena usluga, neko će obavestiti korisnika da lekar koji treba da ga leči ima problema da obezbedi finansijska sredstva za odlazak na kongres na kome će izložiti izuzetno važan rad. Zato je tih dana lekar zauzet više nego što je uobičajeno, pa će pacijent biti primljen sa izvesnim zakašnjenjem. Poruka je jasna – ako platiš, bićeš primljen sa zahvalnošću i odmah, ako ne, čekaj. Drugi način traženja novca, koji se praktikuje u većini ustanova, jeste da dobar prijatelj lekara kaže koliko je novca potrebno da bi protežirao pacijenta. Treći način je da lekari sami traže pare. Obično, oni to čine direktno saopštavajući pacijentu, navodeći pri tom razlog, uglavnom mizerna zarada koja ne motiviše na rad, ili tražeći "pozajmicu" koju će vratiti kada bude mogao. U oba slučaja pacijent zna da novac daje bespovratno.

U mnogim javnim zdravstvenim ustanovama pojedini lekari otvoreno obavljaju ilegalnu privatnu praksu. Ovaj način uzimanja novca od pacijenata posebno se praktikuje u stomatološkim i dermatološkim službama. Za izradu protetske nadoknade (mobilne ili fiksne) pacijent plaća participaciju koja je propisana odlukom Republičkog zavoda i u dogovoru sa lekarom određeni iznos na ruke (za mobilne proteze od akrilata oko 100 DM, za skeletirane proteze oko 250 DM, a za fiksne nadoknade po članu oko 50 DM). Dermatolozi u ovakvim slučajevima koriste ambulantu (prostor, opremu i materijale) u kojoj su zaposleni za pružanje kozmetičarskih usluga.

KORUPCIJA LOKALNIH VLASTI: U mnogim gradovima Srbije, počevši od Beograda, u poslednjoj deceniji razvila se česta i velika korupcija sa dodelom lokacija za podizanje kioska. Kiosci se smatraju privremenim objektima i, stoga, ne podležu strogoj urbanističkoj regulativi, pa je tim lakše lokalnim vlastima da izdaju lokacije i dozvole za njihovo podizanje. Sa druge strane, privatni sektor pati od nestašice poslovnog prostora, jer postojeći uglavnom koriste društvena preduzeća, i to vrlo neefikasno; društvena preduzeća ne pokazuju nameru da se oslobode viška poslovnog prostora zato što imaju niske troškove njegovog držanja, bilo da je u njihovom vlasništvu, bilo da je u svojini preduzeća za poslovni prostor. U ovom drugom slučaju zakupnine su niske, daleko ispod tržišnih, pa i najslabije korišćenje ipak donosi dovoljno za pokrivanje zakupnine. Jedino brzo rešenje, makar u datim okolnostima, za nestašicu poslovnog prostora u privatnom sektoru, posebno za sitnu maloprodaju, jeste podizanje kioska. Korupcija sa lokacijama i dozvolama za podizanje kioska razvila se brzo, posebno za one na atraktivnim mestima u centrima gradova. Uobičajena "cena" kretala se između 5000 i 10.000 DEM, a za najbolje lokacije i najveće kioske dostizala je daleko veće iznose.

Uzroci korupcije

Korupcija u Srbiji danas je jedan od najvećih i najtežih prtljaga koji je zemlja nasledila od Miloševića i njegovih istomišljenika. Korupcija u Miloševićevoj Srbiji nije bila slučajna, još manje uzgredna pojava. Korupcija je bila samo srce tog režima. Ona je postojala zbog toga što je vladar to hteo, a ne zbog toga što je bio isuviše slab da je spreči.

Sa institucionalnog aspekta posmatrano, osnovni uzrok korupcije u Srbiji je svojevrstan institucionalni vakuum. Naime, institucije starog, komunističkog sistema su napuštene, a još nisu stvorene, odnosno postale delotvorne institucije novog, tržišnog sistema, odnosno institucije političke demokratije.

Na planu privrednih institucija, odnosno ekonomske politike, iako je prošli režim u očima najšire javnosti želeo da stvori utisak kako se radi o velikoj uređenosti društva, radilo se zapravo o nedostatku želje da se olakša prodor slobodnog preduzetništva. Namera je, po svemu sudeći, bila upravo suprotna i svodila se na to da se broj novih preduzeća i novih ekonomskih snaga neprestano drži pod direktnom kontrolom. Unosni poslovi bili su striktno rezervisani za odabranu političku klijentelu. U tim poslovima su se uveliko izmešali preduzetništvo i najobičniji kriminal.

Ukratko rečeno, državna intervencija, odnosno upliv države u privredne poslove u Miloševićevoj Srbiji bio je izuzetno velik – ekonomske slobode bile su sputane. Poznata činjenica da svako ograničavanje individualne slobode, posebno ekonomske, istovremeno znači i stvaranje uslova koji podstiču korupciju pokazala je svoje puno dejstvo i na primeru Srbije. Globalne odrednice privredno-sistemskih odnosa stvarale su uslove za razvoj korupcije u Srbiji. Budući da nije funkcionisala tržišna privreda, odnosno da krajnji rezultat nije bio zasnovan na slobodnoj tržišnoj konkurenciji, određene društvene grupe bile su podstaknute da regulativu (institucionalni okvir) prilagode svojim interesima. To je moglo da se ostvaruje na dva načina: ili izuzimanjem od postojećih pravila ili prilagođavanjem pravila individualnim interesima.

Preraspodele, koje je država nametala kao obrazac upravljanja, nisu mogle da se sprovode transparentno. To se radilo uglavnom daleko od očiju javnosti, što je stvaralo snažan podsticaj za korupciju. Drugim rečima, stvoreni su pozitivni podsticaji i rasla je "tražnja" za koruptivnim ponašanjem. Pomenuti institucionalni okvir stvarao je s druge strane dovoljno podsticaja političarima da dođu na mesta koja daju određena privredna ovlašćenja, odnosno ona mesta i funkcije koji mogu da se u relativno kratkom roku vrlo unosno unovče. Budući da je država imala moć ekonomske kontrole, ona je prosto "privlačila" političare koji su bili skloni korupciji. Tako je obezbeđena i respektabilna "ponuda" ovih usluga.

Ono što na kraju zavređuje posebnu pažnju sadržano je u činjenici koja je dobijena na osnovu provedenog statističkog istraživanja. Interesantno je da građani kao osnovne uzroke korupcije u Srbiji identifikuju bezakonje i nepostojanje pravne države (15 odsto) i moralnu krizu (17 odsto), dok se privrednom sistemu i mešanju države u privredne tokove daje mnogo manji, gotovo zanemarljiv značaj. Isto tako se ni ratnom okruženju i ekonomskim sankcijama ne pridaje neki veći značaj kao izvoru korupcije. To praktično znači da građani Srbije zapravo još nisu u stanju da dovedu u vezu karakteristike privrednog sistema i postojeći stepen korupcije u Srbiji, već je smatraju nekom vrstom izvedene pojave.

Osnovni politički uzrok korupcije u Srbiji je, kao što je već naglašeno, sam karakter režima koji je postojao. Srbija je bila kleptokratska država u kojoj su institucije sistema, odnosno njihovo funkcionisanje, bile prilagođene osnovnom cilju – maksimizaciji ličnog blagostanja vladara. Tu se može videti veoma bitna razlika između komunističkih i postkomunističkih diktatora. Dok su komunističke vođe, ubeđene u besmrtnost svog političkog projekta, bile preokupirane tokovima, odnosno maksimizacijom tekućih povlastica, postkomunistički diktator je bio opsednut maksimizacijom fonda – svog ličnog bogatstva.

Za pravni sistem koji postoji u Srbiji može se reći da je komplikovan, zastareo, istovremeno preterano regulativan i pun pravnih praznina, prohibitivan, neusklađen. U takvom pravnom sistemu, čak i kada bi ga sprovodili najbolji državni organi, neminovno vlada pravna nesigurnost. Državni organi svih vrsta kod nas, uključujući i pravosuđe, međutim, i kada je reč o profesionalnim kvalitetima, i kada je reč o organizaciji, i kada je reč o etici, ne zaslužuju prelaznu ocenu.

Pravna nesigurnost, neizvesnost o ishodu nekog pravnog postupka i mogućnost da pravo bude različito primenjeno u istim ili sličnim situacijama čine građane nezaštićenim od države. Da bi ostvario pravo koje mu pripada, građanin se često nalazi u poziciji molioca čija molba ima neizvesnu sudbinu. Tada nije čudo da se korupcija pojavljuje kao način koji će pospešiti ostvarenje prava. Tim lakše će korupcija biti način da se ostvari nešto što nije pravo i da se izbegne kakva pravna sankcija.

Pravni sistem koji zaslužuje ovakve kvalifikacije generiše samim tim pojavu korupcije u svim drugim oblastima, onima u kojima je pravo, odnosno odluka ili postupanje kakvog državnog organa samo jedno od sredstava za zadovoljenje cilja. Korupcija u prosveti i zdravstvu, pored ostalog, za uzrok ima pravno nejasno definisana prava pacijenata, nedostatak odgovornosti medicinskih radnika, odnosno puno diskrecione vlasti (na primer) kod upisa u škole i na univerzitet i neodgovornost prosvetnih radnika, uz osećanje da je pravni sistem "labav" i da se sankcija može izbeći.

Efekti korupcije

Posledice korupcije, odnosno njeni ekonomski i socijalni efekti, izuzetno su ozbiljni po bilo koje društvo. Težina posledica korupcije u nekom konkretnom društvu zavisi od većeg broja faktora. Jedan je, naravno, raširenost korupcije – što više korupcije, to gore. Oba naša empirijska istraživanja (anketa javnog mnjenja i anketa privatnih preduzetnika), nedvosmisleno su pokazala da je korupcija u Srbiji veoma raširena. Po tom pitanju ne treba imati iluzije. Čak i ne treba da se bavimo poređenjima sa drugim zemljama – pojedini rezultati naše ankete za Srbiju zaista su veoma zabrinjavajući.

Nadalje, posledice korupcije veoma mnogo zavise od vrste korupcije koja dominira u jednoj zemlji. Pri tom je najopasnija ona vrsta korupcije koja omogućava donošenje i primenu zakona i drugih propisa prema parcijalnim (privatnim) interesima koruptora. Istraživanje je pokazalo da je ova vrsta korupcije u Srbiji više nego dostojno zastupljena. Kleptokratija u kojoj smo živeli omogućila je politički i finansijski moćnim poslovnim ljudima novog kova da utiču na zakonski okvir, tj. privredni sistem, i da ga prilagode svojim potrebama – maksimizovanju rente i ličnog bogatstva.

Transakcioni troškovi korupcije direktno umanjuju društveno blagostanje. Što su ti transakcioni troškovi veći, manje je društveno blagostanje. Naše istraživanje je pokazalo da u Srbiji postoje značajni transakcioni troškovi, što se pre svega ogleda u velikom delu radnog vremena koje privatni preduzetnici provode baveći se korupcijom. Svi oni resursi koji se ulažu u sprovođenje korupcije ne mogu se upotrebiti na drugom mestu – u stvaranju nove vrednosti i uvećavanju blagostanja.

Pokazalo se i da korupcija nepovoljno utiče na siromaštvo, odnosno da je jedna od njenih posledica da siromašni postaju još siromašniji, odnosno da se uvećavaju ekonomske nejednakosti u društvu.

Dugoročne posledice korupcije su najgore po svako društvo. U pojedinim trenucima društva se nalaze na prekretnici. Srbija u ovom trenutku može da bira između odlučnog okreta ka produktivnom društvu, koje stvara novu vrednost, ili da ostane na onom putu na koji je zemlju postavio prethodni režim – putu korupcije i organizovanog kriminala.

Studija kao povod

Autori studije Korupcija u Srbiji koja se ovih dana pojavila u izdanju Centra za liberalno-demokratske studije (CLDS) iz Beograda su: mr Dragomir Antonić, Etnološki institut SANU; dr Budimir Babović, raniji potpredsednik Interpola; prof. dr Boris Begović, CLDS; prof. dr Mirjana Vasović, CLDS; dr Slobodan Vuković, CLDS; prof. dr Dragoljub Kavran, predsednik Saveta za javnu upravu Vlade Srbije; dr Zoran Ivošević, sudija Vrhovnog suda Srbije; dr Boško Mijatović, CLDS; dr Božo Stojanović, CLDS; prof. dr Dragor Hiber, CLDS.

Izradu studije finansirao je CIPE (Center for International Private Enterprise) sa sedištem u Vašingtonu.

Kompletan tekst studije može da se pronađe i "skine" sa sajta Centra za liberalno-demokratske studije – www.clds.org.yu

Studija predstavlja povod za Konferenciju o problemima korupcije koja će se održati u Sava centru 20. i 21. septembra 2001. godine. Svi detalji o konferenciji mogu da se pronađu na sajtu CLDS-a: www.clds.org.yu.


Borba protiv korupcije – plan akcije

Uspešna antikorupcijska borba zahteva sveobuhvatan pristup, konzistentnost i trajnost akcije i energičnost u sprovođenju, zasnovane na unapred poznatim odgovornostima i pravilima. Osnovni elementi programa borbe protiv korupcije su:

1. Opredeljenost: osnovni preduslov antikorupcijske borbe je opredeljenost političkog vođstva zemlje i svih podređenih organa i njihova čvrsta rešenost da se bore protiv korupcije, zasnovana na spoznaji negativnog uticaja korupcije na efikasnost i pravednost rada državne administracije, a time i na ekonomski, društveni i politički život;

2. Odgovornost Skupštine Srbije: Skupština Srbije, kao izraz narodne volje i suverenosti, je osnovna brana korupciji i najvažniji činilac borbe za dobro upravljanje i protiv korupcije; dve njene odlučujuće funkcije su zakonodavna i nadzorna nad radom izvršne vlasti;

3. Odgovornost Vlade: za operativnu borbu protiv korupcije odgovorna je Vlada Republike Srbije, kao i savezna vlada u domenu svojih nadležnosti, koje borbu protiv korupcije treba da proglase jednim od svojih prioriteta, da je sprovode trajno kako kroz državne institucije tako i predlogom institucionalnih reformi;

4. Raskid sa prošlošću: da Vlada Srbije ispita sve važnije, poznate i nepoznate korupcionaške afere iz ranijeg vremena, kako bi prekršioci bili kažnjeni i time dat snažan signal svim potencijalnim prekršiocima;

5. Transparentnost: rad svih državnih organa i pojedinaca učiniti maksimalno transparentnim i javnim, kroz prisustvo medija sednicama, javno objavljivanje izveštaja o radu državnih i drugih organa i slično;

6. Polaganje računa: obezbediti polaganje računa i odgovornost svakoga u državnoj upravi, od vlada i drugih državnih organa, preko partija i političkih vođa do svakog državnog službenika;

7. Smanjenje diskrecionog odlučivanja: obaviti maksimalnu deregulaciju propisa, gde god je moguće, kako bi se smanjila diskreciona prava državne uprave i suzilo potencijalno polje korupcije;

8. Pravna regulativa: doneti antikorupcijsko zakonodavstvo i dopuniti krivično zakonodavstvo, kako bi korupcijsko ponašanje i korupcija u pokušaju i pripremi bili precizno sankcionisani;

9. Javne nabavke: doneti zakon o javnim nabavkama, zasnovan na konkurentskim metodima (tenderima, licitacijama itd.), koji bi važio za sve institucije koje se finansiraju iz budžeta i državnih fondova, kao i za državna preduzeća;

10. Nezavisan centralni organ kontrole: formirati glavnu kontrolu, nezavisan organ vezan isključivo za Skupštinu Srbije, koji bi obavljao nadzor i reviziju finansijskih transakcija svih budžeta i javnih preduzeća, kao i druge srodne poslove; istraga i kažnjavanje bili bi nezavisni od Vlade i podvrgnuti javnom uvidu;

11. Agencija za antikorupcijsku borbu: pri Skupštini Srbije osnovati specijalizovan antikorupcijski organ, koji će predvoditi i koordinisati antikorupcijsku borbu;

12. Drugi antikorupcijski organi: u pojedinim granama državne uprave formirati posebne antikorupcijske organe, kao u policiji, carini, poreskoj službi, zdravstvu itd.;

13. Reforma uprave: reformisati državnu upravu, na osnovu novih zakona o državnoj upravi i o administrativnom postupku;

14. Promena sastava personala: zameniti deo državnih službenika, posebno u osetljivim službama (carina, policija, sudstvo, administracija itd.);

15. Reforma pravosuđa: reformisati pravosuđe u pravcu širenja njegove nezavisnosti od izvršne vlasti i političkih partija i vođa;

16. Reforma policije: jačanje interne kontrole, posebna obuka, etički standardi;

17. Međunarodno pravo: pristupiti Konvenciji protiv podmićivanja OECD-a iz 1997. godine;

18. Međunarodna saradnja: obezbediti saradnju državnih i drugih institucija i organizacija civilnog društva sa inostranim partnerima tokom borbe protiv korupcije;

19. Edukacija: dugoročne i kratkoročne aktivnosti obučavanja specijalizovanih službi, državnih službenika i šireg građanstva o uzrocima, štetnosti i metodama borbe protiv korupcije; uvođenje određenih sadržaja u okviru vaspitnih programa u školama;

20. Etički standardi: razvijati etičke standarde dobrog ponašanja i ugrađivati ih u zakonodavstvo;

21. Slobodni mediji: slobodni mediji igraju veliku ulogu u stvaranju antikorupcijskog pritiska na državne zvaničnike i predstavljaju aktera koji najbolje razvija svest o oblicima, dubini i štetnosti korupcije; moguće je organizovati medijske kampanje, emisije, dokumentarne serije o pojavi korupcije u društvu; izveštaji o aktivnostima nadležnih organa, nalazima istraživanja itd.;

22. Propagandne akcije i terenske kampanje: za promociju borbe protiv korupcije (plakati u kritičnim ustanovama, bedževi sa odgovarajućim porukama, leci i drugi propagandni materijal; "nedelje borbe protiv korupcije" i slično);

23. Istraživačke aktivnosti: promocija kontinuiranog istraživačkog i stručnog rada na problemima korupcije, simpozijumi, savetovanja, publikacije i slično; posebna uloga empirijskog utvrđivanja napretka u borbi protiv korupcije putem periodičnog ispitivanja javnog mnjenja.

Iz istog broja

Lik i delo

Predrag Stojaković

V. Stanković

Urbanistički haos

Uz krov i klozet

Davor Konjikušić

"Vreme" u Raškoj

Karovići i Balovići

Dragan Todorović

Afera "Dijamant"

Klizavi posao

Tamara Skrozza

Euro u Jugoslaviji

Propiranje slamarica

Nebojša Petrović

Sastanak Đukanović – Koštunica

Početak pravog dijaloga

N. Lj. Stefanović

Reagovanja srpskih političara

Izvor: Agencija "Beta"

Na licu mesta – Boston

SAD u ratu

Dejan Anastasijević

Pentagon u plamenu

Nenad Zafirović

Ekonomske posledice napada na SAD

Nafta ide gore

D. Boarov

Tema broja

Bombardovanje Amerike

Miloš Vasić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu