Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena« 1

NA POČETKU 30 LUDIH GODINA: S. Milošević i V. Šešelj

foto: draško gagović

Kontekst nastanka »Vremena«

Iako je Miloševiću, kao i svim vladarima posle njega, RTS bio jedna od najvažnijih karika vlasti, aparatčici imenovani na uredničke pozicije zavodili su red i u manjim redakcijama: iskusnim novinarima dodeljivani su ponižavajući zadaci, dok su iz kabineta stizali gotovi tekstovi – preteče onih koji će svoj procvat doživeti devedesetih. Za ovu priliku dovoljno reći da je ta situacija dovela do masovnog pregrupisavanja, prelaska novinara iz jednih medija u druge i – postepeno – pokretanja novih medija koji će tokom istih tih devedesetih osvetlati obraz inače ukaljanog novinarstva

"Sve me to dovodi na pomisao da se ponovo nalazimo u situaciji u kojoj se lome kičme. Posledice su jasne: neki će ljudi otići, drugi doći, nekima će kičma biti slomljena, neki će se presaviti. To je život i to se svuda dešava, ali mene stvarno zanima što je s povjerenjem naroda – čitalaca, slušalaca, gledalaca i koliko je nama u ovoj teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji stalo da nam građani vjeruju? (…) Mislim da ima slijepog srljanja ka vlasti i uvlačenja, da je ponuda čak veća od potražnje, jer je riječ o egzistencijalnim pitanjima. Ali, što je onda s osnovnim opredjeljenjima da je samo informiran čovjek u stanju da odlučuje i da donosi odluke? Ono ostaje u okvirima raspoloženja i volje centara moći"

Iako zvuče tako poznato i sasvim precizno opisuju stanje na medijskoj sceni, ove reči nisu izgovorene ni danas, pa ni juče, već čitave 33 godine pre našeg doba. Izgovorio je ih Jug Grizelj 1987. godine, u razgovoru za zagrebački "Danas". Tri godine nakon ovog intervjua, Grizelj će postati jedan od osnivača nedeljnika "Vreme" – lista koji, evo, trideseti rođendan dočekuje u medijskim, pa i političkim okolnostima koje neodoljivo podsećaju na okolnosti u kojima je i zbog kojih je nastao.

Kao prvi privatni medij u Srbiji, "Vreme" je 1990. godine, zajedno sa advokatom Srđom Popovićem, osnovala grupa novinara do tada angažovanih u NIN-u, "Politici ekspres", "Večernjim novostima" i "Borbi", kojima su se kasnije pridružile kolege direktno ili indirektno prognane iz drugih redakcija. U nekom drugom i drugačijem vremenu, "Vreme" kao takvo ne bi bilo moguće, a možda ni potrebno.

Konkurencija

U Srbiji je 1990. godine izlazilo 1.447 štampanih izdanja koja su se godišnje prodavala u 586 miliona primeraka.

Najveći deo tiraža otpadao je na dnevne listove (357 miliona). Ukupno je izlazilo 14 dnevnih listova od kojih su najtiražniji bili "Večernje novosti" (222 hiljade primeraka dnevno), "Politika ekspres" (199 hiljada) i "Politika" (185 hiljada), dok je "Borba" bila na začelju sa 31 hiljadom primeraka.

(Mihajlo Bjelica, Mediji i politička moć, Novinarstvo u Srbiji 1945–1997)


PRIPREME ZA ARMAGEDON

Posle smrti Josipa Broza Tita, atmosfera u društvu, pa i u medijima, postala je malo "labavija", opuštenija, pogodnija za eksperimente. U tek objavljenoj knjizi Integritet u novinarstvu Centra za kulturnu dekontaminaciju, dugogodišnja novinarka Branka Mihajlović opisala je to ovako: "Osećala se drugačija klima, slobodnije se pisalo, komentarisalo, otvarale su se skoro sve teme, deo onoga što su bili ideološki zabrani. Počele su se pojavljivati u medijima nekad zabranjene ličnosti i počelo se debatovati o nekad zabranjenim temama".

Ova idila, istina prilično narušena začetkom ratnohuškačkog izveštavanja o Kosovu, trajala je manje-više sve do 18. januara 1987. kada je "Politika" objavila paškvilu "Vojko i Savle", a sve u sklopu konačnog obračuna vezanog za Memorandum SANU. Bila je direktno usmerena na diskreditaciju akademika Gojka Nikoliša i Pavla Savića, obilovala podacima iz domena njihove privatnosti (što je značilo da su bile konsultovane i nadležne službe) i označila konačni razlaz između Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića. Iako naspram današnjih tabloida, na prvi pogled, ova "humoreska" izgleda čak i naivno – ona to nije bila. I dan-danas analiziraju se njeni efekti na srpsku medijsku i političku scenu, što dovoljno govori o zemljotresu koji je izazvala.

Pravi krah, međutim, dogodio se devet meseci kasnije – u septembru 1987. na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Tek tada, ozvaničenjem moći Slobodana Miloševića, otpočela je nikad završena epoha državnog spinovanja, pisanja tekstova u kabinetima, pretnji, ucena, govora mržnje i uopšte, svega onoga čemu i danas svedočimo. Medije je pre svega pogodio proces tzv. diferencijacije, u okviru kojeg su članovi svih partijskih organizacija, u svim mesnim zajednicama, preduzećima i medijima morali da se na sastancima, javno, izjašnjavaju o ishodu sednice na kojoj je Ivan Stambolić otišao u istoriju: svako ko je imao neke rezerve ili se otvoreno usprotivio Miloševićevoj politici, isključen je iz partije.

Na urednička mesta su od tog trenutka mogli da stupe samo "pravoverni", a sve što je iole ličilo na kreativnu ili političku slobodu – gušeno je u začetku. Nedeljnik NIN, "Politika", "Politika ekspres", "Borba", ali pre svih RTS, tada su, u većoj ili manjoj meri, postali propagandna mašinerija novog političkog lidera.

Iako je Miloševiću, kao i svim vladarima posle njega, RTS bio jedna od najvažnijih karika vlasti, aparatčici imenovani na uredničke pozicije zavodili su red i u manjim redakcijama: iskusnim novinarima dodeljivani su ponižavajući zadaci, dok su iz kabineta stizali gotovi tekstovi – preteče onih koji će svoj procvat doživeti devedesetih. O tim danima ispričani su već tomovi, te je za ovu priliku dovoljno reći da je ta situacija dovela do masovnog pregrupisavanja, prelaska novinara iz jednih medija u druge i – postepeno – pokretanja novih medija koji će tokom istih tih devedesetih osvetlati obraz inače ukaljanog novinarstva.


OTETE SLOBODICE

Baš kao i danas, nije vladao totalni mrak – mogao se tu i tamo nazreti neki zračak svetlosti. Tako je na Trećem kanalu televizije 22. maja 1987. pokrenut Omladinski TV kanal – OK, koji je osnovala Gradska konferencija omladine Beograda. Emitovan je svaki dan od 14 do dva sata posle ponoći i obilovao sadržajima kojih su ljudi bili željni: kritika društvene realnosti, gosti "nepoželjni" u drugim medijima, mladi i inovativni novinari. Stvar je, međutim, trajala svega 26 dana: zbog emisije "Strogo poverljivo" Zoran Čičak, urednik u Centru za idejni rad SSO Beograd, ocenio je da se na OK kanalu vodila "mizerna hajka" protiv Tita, s dimenzijama kontrarevolucionarnog udara, te je OK kanal jednostavno ugašen.

U spornoj emisiji, inače, gostovali su Milovan Đilas, Ljubomir Tadić, Kosta Čavoški i drugi, a voditelj je bio niko drugi do – Milorad Vučelić, buduća vedeta Miloševićevog medijskog carstva. Samo sedam dana ranije i nekoliko stotina metara dalje, dešavala se istorija: u zgradi Doma omladine 15. maja 1989. pokrenut je Radio B92, koji će preživeti mnogo duže od OK kanala, uticati na političke i društvene promene i sve vreme svog postojanja biti jedan od simbola slobode govora i informisanja.

Pored ekipe tada mladih i javnosti nepoznatih urednika i novinara, radiju B92 s vremenom će se pridružiti i iskusnije kolege s Radio Beograda. Ipak, upravo njihova svedočanstva govore da je ubijanje medija išlo poput onog već opštepoznatog kuvanja žabe – lagano i neprimetno. "Prošla je Osma sednica i mi smo mislili da smo preživeli. Nismo shvatali da smo već tada bili bivši", ispričaće godinama kasnije Dušan Radulović, legenda Radija B92, ali i "Vremena". On je u knjizi Talasanje Srbije Dušana Mašića objasnio da je u to vreme na Radio Beogradu bilo ozbiljnih političkih emisija i da zbog toga B92 nisu percipirali kao konkurenciju. "Prvi put smo shvatili da B92 može da nam bude konkurencija onog trenutka kada je pokojni Mitević zabranio izveštavanje o prvoj tuči ispred televizije. To je bila ‘90. godina".

Pored mesec dana preživelog OK radija i tek rođene "Devedesetdvojke", nekakva sloboda postojala je još samo na Studiju B, pre svega na muzičkom planu.

U tom i takvom trenutku rađalo se "Vreme". Imajući u vidu tiraže tadašnje štampe (vidi okvir) i neizvesnu sudbinu tada još žive Partije sa pripadajućim službama – bio je to herojski potez sa sasvim ograničenim efektima. Da se na prostoru bivše Jugoslavije nije dogodio rat i da se u Srbiji nije dogodio politički teror, tako bi i verovatno ostalo, a "Vreme" teško da bi dočekalo čak i prvi rođendan. Međutim, bilo mu je pisano drugačije.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

„Čelzi“ iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu