Politički život

14. 10. 2004. / 16.08

Kohabitacija četiri kriva slova

Prvi put posle pedeset godina imamo ne jedan nego više centara moći, što u našem hirovitom mentalitetu i tabloidnoj javnosti proizvodi političke euforije koje ponekad deluju kao samoispunjavajuće proročanstvo. Da li je to sada slučaj

Kohabitacija četiri kriva slova 1
SRBI NA KOSOVU KAO TAČKA LOMA: Venčanje u spaljenoj crkvi

"Srpsko rukovodstvo se trenutno našlo u takvom medveđem zagrljaju stranih sila da mu kosti pucaju. Sa svih strana stižu posetioci koji pokušavaju da ga ohrabre. Dejstvo ovakve taktike nije izostalo: kohabitacija između novog predsednika Borisa Tadića iz Demokratske stranke i nacionalno-konzervativnog Koštunice je počela da puca", ovako je političko stanje u Srbiji opisao "Zidojče cajtung".

Da štampa nije najbolji saveznik u vođenju javnih poslova pošto ona počiva na euforijama i dramatizacijama, a da se javni poslovi ipak moraju voditi pomoću nekih stabilnijih oslonaca pokazali su naredni događaji.

Slobodan Antonić s Filozofskog fakulteta priča (Pres klub, ponedeljak 11. oktobar) kako su, kada je u prošli utorak 5. oktobra (vole da se igraju datumima kad obznanjuju rizične odluke) Boris Tadić izašao sa stavom koji je suprotan stavu predsednika vlade, odmah sutradan, u sredu, novinari tražili komentare o kraju kohabitacije.

Iako je većina analitičara rekla da ne može da komentariše nešto što još nije na delu, iako je i sam Boris Tadić dao izjavu odmah sutradan u Briselu da to ne znači kraj kohabitacije, u četvrtak su sve novine, pa i glavni politički nedeljnici, osvanule sa tom vrstom naslova: "Kraj kohabitacije", "Razvrgnuće kohabitacije", "Pukla tikva" (u bulevarskim listovima).

Posle toga malo se pojačala retorika optuživanja i kontraoptuživanja i kod Koštunice i kod Tadića, tako da se pogrešno tumačenje realnosti počelo ostvarivati kao samoispunjavajuće proročanstvo.

I pored toga što postoji interes određenih krugova, pa i centara moći u Srbiji, da se ta kohabitacija završi, odnosno razvrgne, Antonić smatra da ona nije u suštinskom smislu ugrožena. On kaže da pre svega treba praviti razliku između koalicije i kohabitacije. Kod koalicije je za normalno delovanje neophodna saradnja. Ukoliko tu dođe do nesaglasnosti, to zaista može da ugrozi koaliciju.

Kohabitacija je mirno sapostanje, da svako nastavlja da vlada u svom delu, a da se međusobno ne ruše. Kad tu imate nesaglasnost, čak i kad je ona duboka, to nije dovoljno za njeno ukidanje – potrebno je da jedna vlast krene da ruši drugu vlast.

Ako se analizira položaj struktura moći u jednoj i u drugoj grupi i njihovi stvarni interesi, izgleda da njihov interes nije da sada krenu da ruše jedna drugu.

BUDžET, NE KOSOVO: Kosovski izbori su 23. oktobra, to nije predug ni prevelik izazov, pogotovu što se o njemu ne glasa u Skupštini ili na nekom drugom mestu. Dakle, ta kriza na neki način ima svoj kraj ne može sama po sebi da ugrozi kohabitaciju, ukoliko ne dođe do nekih iznenađenja.

Postoji nešto što je funkcionisanje Skupštine gde će biti važno kako će se poslanici DS-a i vladajuće koalicije ponašati.

Antonić se slaže sa Zoranom Lutovcem iz Instituta društvenih nauka da kohabitacija ne znači da sad Demokratska stranka treba da podržava vladu, da joj obezbeđuje većinu. Važno će biti to da li će ona krenuti da vladu ruši.

Na pitanju rebalansa budžeta videćemo da li je vlada u mogućnosti da obezbedi većinu, pošto su DS i radikali najavili da će glasati protiv rebalansa budžeta. Socijalisti se nisu izjasnili, no ukoliko vlada obezbedi podršku socijalista na budžetu to neće ugroziti vladu.

Koliko je taj pluralizam dobar za javne interese Srbije?

Prvu put u poslednjih pedeset godina mi smo u situaciji da imamo stvarni pluralizam centara moći, smatra Antonić.

Jedan centar političke moći dominirao je i u vreme Tita i u vreme Miloševića, pa i u doba Đinđića, pogotovu u poslednjoj fazi njegove vlasti kad je bio uspeo da osvoji svu vlast u Srbiji, koji je bio toliko jak da je izvršna vlast dominirala nad zakonodavnom.

Prvi put imate sapostojanje više centara političke moći, i ne postoji mogućnost da jedan u potpunosti uništi drugi. To nisu samo Tadić i Koštunica. Jedan manji centar je onaj Vuka Draškovića, koji vodi spoljnu politiku i ponaša se kao da je nezavisan od ova dva centra moći. Ni to nije sve – imate regionalne gospodare.

Velja Ilić po Antonićevom mišljenju spada u tu vrstu aktera koji je stekao veliki stepen nezavisnosti.

Sada zaista imate pluralizam strukture političke moći i to je vrlo slično onome što Dal naziva poliarhija.

Da li je to sad prirodno stanje za demokratiju?

Mnogi će vam reći da je to način kako demokratija funkcioniše, konstatuje Antonić. Ipak, najbolja je ona podela političke moći, koja je regulisana Ustavom i koja se odvija po pravilima demokratije i pravilima koja su svi akteri prihvatili.

USTAV, PREDSEDNIK: Ova sadašnja podela se uzima kao neka vrsta međufaze ili interregnuma do uspostavljanja pravila koja bi trebalo da vode do jednog novog aranžmana koji se tiče ustavnog dogovora, smatra Antonić.

Da li bi promena ustava mogla da znači i pad predsednika, a ne samo nove izbore za Skupštinu, lokalne i pokrajinske organe, kako je najavio Predrag Marković, predsednik Skupštine Srbije.

Ipak ta izjava predsednika Skupštine nije uključivala izbore i za predsednika Republike, iako bi po logici stvari sve institucije trebalo birati na novim izborima. Ukoliko se ustavni dizajn promeni, sve institucije bi trebalo menjati na novim izborima. S druge strane DS je svakako zainteresovan da Boris Tadić ostane na funkciji. On ističe i lično mišljenje da ne bi bilo loše zadržati predsednika Republike, da bi bilo važno da u Srbiji postoje određene istitucije koje bi davale određenu stabilnost i premostile period opštih izbora koji bi mogao biti kritičan. Jedino ukoliko se ustavnim aranžmanom promeni položaj predsednika Republike, onda bi morao da se bira i predsednik.

Očito je to stvar dogovora i kalkulacija pojedinih partija. Zoran Lutovac podseća da je ustav i politički i pravni akt, te da se podrazumeva da njegova izrada ide i kroz politički proces i kroz proces pravno-tehničkog usklađivanja. On smatra da bi bio avanturizam krenuti u tu priču bez prethodnog dogovora i rešavanja najkrupnijih dilema.

Kad treba postići dogovor o ustavu koji bi uvek trebalo da bude i demokratski društveni dogovor? U takvoj situaciji nije loše ako nemate samo jednog glavnog dominantnog aktera koji bi ustav nametnuo, tako da bi svi ostali taj ustav doživljavali kao ustav "tog i tog" aktera, smatra Antonić.

Jako je važno da se postigne konsenzus u koji bi trebalo uključiti ne samo ove podeljene aktere nego i srpsku radikalnu stranku, koja bi na taj način mogla da bude integrisana u sistem.

Ukoliko bi SRS radeći na ustavu taj ustav doživeo kao svoj, imali bismo sve važne velike stranke kao stvaraoce ustava, a onda moraju biti i ustavobranitelji.

Ovo je važno zbog toga što ne shvatamo kakva sve iskušenja očekuju Srbiju u narednih nekoliko godina – pogotovo ukoliko ovaj projekat priključenja EU-u doživi slom, što nije nemoguće. U tom pogledu nije dobro da imate jednu jaku antisistemsku stranku koja je u stanju da destruiše politički poredak. Zato se čini važnim i vrednim održavanje ove kohabitacije, koja ipak pomaže da se politički život stabilizuje na jedan dobar način.

Antonić procenjuje da u sadašnjem trenutku postoje još neki stabilizujući elementi, a to je umor glavnih stranaka od izbora. Stranke postoje zbog izbora, ali stranački aktivisti su praktično u izborima od novembra prošle godine, tako da nije lako taj aparat ponovo pokrenuti, pogotovu kada se ima u vidu da još nije u potpunosti podeljen kolač na lokalnim izborima.

LOKALNO BROJILO: Lokalni izbori su važni jer se tu namiruju apetiti stranačke infrastrukture. U Beogradu su ministri, ali je mnogo veći broj odgovarajućih mesta na lokalu, što bi moglo predstavljati namirenje stranačkih aktivista, a u ovom trenutku se vrši raspodela tog plena. Partije naprosto ne mogu da nastave da se time bave i da uđu u neku novu izbornu kampanju, smatra Antonić.

Uzgred rečeno, deo euforije je možda i izazvan nervozom oko lokalnih izbora. Demokratska stranka u trenutku kada je proglašavala pobedu i proturala medijima sondaže po kojima ima rejting od 54 odsto birača, morala je da se suoči činjenicom da je pre lokalnih izbora imala 105 predsednika opština, da je u drugi krug ušlo njih 80, a da je prošlo 30. Od četiri velika grada (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac) uzeli su jedan. Postupak prebacivanja krivice na Koštunicu zbog poraza DS-a u Novom Sadu započeo je pre otvaranja kosovskog pisma. To je možda uticalo da predsedničko obraćanje praćeno i frakcijskom akcijom Čedomira Jovanovića liči na objavu rata Koštunici. Posle se to malo smirilo.

INICIJATIVA RADIKALA: Kako bi radikalska inicijativa mogla uticati na te procese?

Radikali su pre izjave Borisa Tadića najavili da će pokrenuti postupak za impičment predsednika i počeli su sakupljanje potpisa za skupštinsku inicijativu. Socijalisti su najavili da će se pridružiti toj inicijativi. Podsećajući na to da neuspeh referenduma za smenu predsednika znači raspuštanje parlamenta i pad vlade, Tadić je najavio da će pozvati poslanike Demokratske stranke da u Skupštini glasaju za referendum, mada je to bio pucanj iz prazne puške. Da bi se skupština raspustila, potrebno je da propadne referendum, a da bi se raspisao referendum potrebna je dvotrećinska većina u skupštini, a nju je veoma teško zadobiti pošto radikali i socijalisti čak i kad bi im se priključio DS nemaju dve trećine poslanika, nego samo 161, a treba 167. Na decembarskim parlamentarnim izborima u decembru 2003. godine Srpska radikalna stranka – dr Vojislav Šešelj osvojila je 82, Demokratska stranka – Boris Tadić 37, a Socijalistička partija Srbije – Slobodan Milošević 22 poslanička mandata.

Slobodan Antonić, procenjuje da je ova inicijativa radikalima prilika da skrenu pažnju javnosti na pitanje u kome oni mogu da dominiraju, što je legitimna stvar u političkoj borbi.

IZBOR KAMENA SPOTICANjA: Antonić se slaže da svaka vlada vodi računa na kom pitanju će da padne, da li na pitanju štrajka malinara ili na nekom važnom političkom pitanju koje možete da iskoristite u kampanji, ali da tema u vezi sa Kosovom i Tadićem nije dovoljno upotrebljiva u kampanji.

Vlada bi pre mogla da padne na temi Haga, uz podvlačenje crte i priču da Srbija nije samoposluga u koju svako dođe i uzme generala i predsednika koliko mu treba.

Zoran Lutovac iz Instituta društvenih nauka kaže da je u početku izgledalo da bi vladajuće stranke mogle da uđu u scenario radikala, pa dakle i u raspisivanje novih izbora, pošto bi u tom slučaju glavna tema za sledeće izbore mogao da bude Tadić, a ne vlada i njeni rezultati i promašaji. Naravno, to bi u mnogome odredilo sve ono što se dešava na političkoj sceni. Ukoliko vladajuća koalicija ne uđe u zamku, radikali ostaju prilično izolovani. Radikali možda očekuju da vlada može da padne bilo zbog rebalansa budžeta bilo zbog uskraćivanja SPS-a po pitanju Haga. To su dve najosetljivije stvari kojima se testira da li će ova vlada da ostane.

Naravno, ukoliko bi SPS vladi uskratio podršku povodom Haga moguće da uskoči DS, ali ostaje nejasno kako će se glasati povodom drugih pitanja. U tom kontekstu ponašanje SPS-a ostaje ključno do daljeg.

U ovom sporu pokazuje se i jedna trajnija karakteristika srpske političke elite.

Naši akteri se jednim krajem usta obraćaju domaćem biraču, drugim se obraćaju međunarodnim centrima moći. U nekim periodima to je imalo oblik bljutave denuncijacije. Tome su naročito skloni niži ešaloni i sateliti različitih opcija.

Tadić je svojim potezom verovatno relaksirao odnose sa međunarodnim faktorima, pohvaljen je u nekoliko centara za hrabar potez, ali treba da bude pažljiv s obzirom na to da iskustvo uči da se u tom svetu floskula "hrabar potez" najčešće upotrebljava kada neko povuče potez na vlastitu štetu ili kad završi neki posao do koga je međunarodnoj birokratiji stalo, a posle ko te pita. U ovoj temi očito ima mnogo toga iza zavese (napuštanje politike, standardi pre statusa, u mnogim listovima se piše na temu "kako stvoriti državu na Kosovu", "Kriščen sajens monitor", u nekima se spekuliše o tome da bi jednog dana u Srbiji mogao da se pojavi neko hrabar ko bi se odrekao srpskih težnji na Kosovu, itd.) Predsednik treba da razmisli da li je dobro kad ga intimistički tapšu po leđima – nije sigurno da je dobro ako nekoga okarakterišu kao meko mesto, tražiće i prst i ruku. Neko je trebalo da pita uvažene goste zašto uopšte dolaze u Beograd s tim zahtevom koji ovde izaziva politički zemljotres, kad je na crnom Kosovu u njihovim rukama i nož i pogača.

Sve je, naravno, pitanje mere, pa će i vreme pokazati da li su ovim širokrudim potezom predsednika povećane političke performanse srpskog establišmenta ili je spuštena lestvica srpskih zahteva na Kosovu.

Premijer Koštunica je ostao pri odluci da kosovske Srbe ne pozove na izbore, odbacujući Tadićevu ocenu o nečinjenju, uz vladino predočavanje da je bilo najmanje osamdeset bilateralnih susreta premijera na kojima je dominirala tema Kosova. On je poziv kosovskim Srbima da na izbore izađu okarakterisao kao miniranje plana Srbije za koji je glasao i Boris Tadić, tada kao šef poslaničke grupe Demokratske stranke. U izveštaju koji je vlada objavila pre dva meseca konstatuje se da su se sa približavanjem završetka rada Grupe za decentralizaciju na Nacrtu reforme lokalne samouprave na Kosovu (druga polovina juna i prva polovina jula) jasno uočavale dve tendencije: 1) pritisak na kosmetske Srbe da uđu u sve radne grupe i u privremene institucije; 2) zapostavljanje i izbegavanje suštinskih rešenja iz Plana Vlade Srbije.

Ocenjujući da se polako, ali sigurno, na delo vraća politika UNMIK-a i međunarodne zajednice na KiM koja je dovela do pogroma 17. i 18. marta, i da se u skladu sa tim odgovorni predstavnici međunarodne zajednice oglušuju ne samo o Plan Vlade Srbije nego i o obaveze iz Rezolucije 1244 o zaštiti ljudskih prava i prava povratka prognanih (od pre, ali i posle 17. marta), Vlada Srbije je u svom izveštaju navela da ne može da prihvati ovu politiku svršenih činjenica.

Predsednik Tadić je u kasnijim pojašnjenjima svoje predsedničke izjave precizirao da on iza tog vladinog plana stoji, naglašavajući dakle da je razlika između dve visoke adrese zapravo taktička sa strateškim reperkusijama.

Kako su dani odmicali pokazivalo se da će kohabitacija četiri kriva slova opstati do daljega, mada vodeće adrese u komplikovanim okolnostima ne svedoče baš o zdravom stanju države.

Iz istog broja

Jesenja setva

Igra živaca

Zoran Majdin

Eksport-import

Zelenaši za izvoz

Svetlana Vasović-Mekina

Građanski savez Srbije

Plodovi i otrovne jabuke

Slobodanka Ast

Referendum na pomolu

Narod je čudo

Vera Didanović

Afere

Dogovori građanina Bagzija

Miloš Vasić, Sonja Seizova

Haški sud i Srbija

Tajna predaje pukovnika Beare

Nenad Lj. Stefanović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu