Intervju – Zdenko Tomanović, advokat

Kod nas vladaju moćni ljudi a ne pravo 1

Fotografije: Marija Janković

24. 11. 2021. / 17.40

Kod nas vladaju moćni ljudi a ne pravo

Centar moći je u vaninstitucionalnoj maloj grupi, koja pokušava da čak i svoj model morala preslika na društvo. Uopšte govoreći, iznedrilo se patološko pravno ponašanje. Dakle, gledamo stvari koje su po svojoj pravnoj prirodi i toliko očigledno, apsolutno zabranjene. Orkestrirane kampanje u kojima nema granica nedozvoljenosti, od vređanja, omalovažavanja, diskriminacije, diskvalifikacije, pretnji, laži, agresije, mržnje i tenzije postale su standard života

Nije bilo moguće u razgovoru sa advokatom Zdenkom Tomanovićem osvrnuti se na baš svaku aferu u Srbiji. Toliko ih je i u sve većem ubrzanju preskaču jedna drugu u medijskom nadmetanju, ali bez sudskog epiloga. Šta je, međutim, zajedničko svim tim slučajevima? Od Savamale, afere prisluškivanja, do navoda Pandorinih papira o nekretninama Siniše Malog ili razotkrivanja položaja vijetnamskih radnika na gradilištu fabrike guma Linglong u Zrenjaninu, do indikativnih izmena Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji, projekta kompanije Rio Tinto u Srbiji ili plantaže marihuane u Jovanjici? I kakve sve to veze ima sa uniformisanim čuvarima murala Ratku Mladiću u Njegoševoj ulici u Beogradu?

Dugogodišnji advokat iz Beograda više puta je ponovio da nemamo pravnu državu i da svoju moć izvršna vlast upravo bazira na slabim institucijama. Zato ih sve vreme slabi: "I umesto da svaka institucija bude podvrgnuta nadzoru nezavisnog suda, paralelno su stvoreni centri moći i odlučivanja, koji su premešteni iz legitimnih institucija u zatvorene neformalne krugove, bez legitimne kontrole. Pritom vidljiv je osjećaj zadovoljstva zbog vaninstitucionalnog rešavanja stvari. Da imamo pravnu državu, pravda i ljudsko dostojanstvo bili bi garantovani i primenjeni u praksi i za političkog protivnika i za sve koji imaju mišljenje koje se ne sviđa vlasti. Osim političkih protivnika, danas je najveća politička smetnja integritet, dakle, ljudi koje ne možete kupiti", kaže u razgovoru za "Vreme" Zdenko Tomanović.

"VREME": Na slučaju vijetnamskih radnika u Linglongu videli smo suspenziju države i njenih zakona po pitanju zaštite radnih i ljudskih prava, kažu da smo gori od Afrike.

ZDENKO TOMANOVIĆ: Više bih voleo da sam povodom tih događanja čuo stav tužilaštva, dakle, naših nadležnih institucija, a ne političke stavove. Dužni smo da na teritoriji Republike Srbije primenjujemo međunarodne konvencije koje smo prihvatili i ugradili u naš pravni poredak, kao i naše domaće pravo. Nemate pravo da namećete obavezu nikome da radi u degradirajućim uslovima. Ukoliko to činite tako što mu stavljate u izgled štetne posledice ako on odbije te degradirajuće uslove i još mu uzimate pasoš i ukidate mu pravo na izbor, onda ulazite u zonu kriminala jer nemate pravo da eksploatišete radnika. Za kriterijum eksploatacije nije bitan pristanak radnika da radi u takvim uslovima. Da li on radi u degradirajućim uslovima, u uslovima koji su apsolutno ispod civilizacijskog i nivoa dostojanstva, uz oduzimanje putne isprave, to je značajno. Onda on postaje radnik iz obaveze a ne po slobodnom izboru, a to jeste kriterijum eksploatacije. Država nije smela da politički oblikuje javnost u smeru svog političkog interesa u situaciji kada postoji sumnja da smo u zoni kriminala.

Taj se kriminal zove trgovina ljudima?

Ukoliko je ta osoba bila dovedena u zabludu od strane poslodavca, a onda mu je onemogućeno pravo na izbor oduzimanjem putne isprave, zbog čega je osoba prinuđena da ostane na toj teritoriji i u tom prostoru u takvim neprimerenim uslovima, onda postoji visok stepen sumnje da govorimo o kriminalu.

Da ste advokat poljoprivrednika koji neće da proda zemlju Rio Tintu za potrebe pravljenja rudnika, kako biste ga branili u sporu sa državom, šta biste mu savetovali?

Kao advokata, zabrinjava me to što smo i u slučaju kompanije Rio Tinto čuli političku podršku projektu, a da nije urađena nezavisna i nepristrasna studija o proceni uticaja projekta Rio Tinta na životnu sredinu. Urađena je, koliko ja znam, ekonomska studija, a to nije dovoljno jer pre ekonomskog aspekta neophodna je nezavisna studija o svim potencijalnim negativnim efektima na životnu sredinu. Nema tog referenduma, bio on mali ili veliki, koji sme da suspenduje naš Ustav, međunarodne konvencije koje smo prihvatili a koje se tiču ekologije odnosno zaštite životne sredine. Po Ustavu, svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na potpuno i blagovremeno obaveštavanje u vezi sa tim. Istovremeno, studije o proceni uticaja bilo kog projekta na životnu sredinu regulisane su Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu, a taj zakon je naslonjen na Arhusku konvenciju koja predviđa kao važno pravo građanina da učestvuje u donošenju odluke o životnoj sredini. Brojne su odluke Međunarodnog suda za ljudska prava u vezi sa tim. Postoji pravo pojedinca na privatni život. U okviru tog prava na privatni život je i vaše pravo da ne budete izloženi povredama životne sredine u kojoj živite. Država nema pravo da vam ugrožava vaš privatni život, nema pravo da vam zagađuje sredinu u kojoj živite u meri u kojoj to bitno utiče na vaš život.

Kako u tom kontekstu tumačite promenu referendumskog zakonodavstva i izmene Zakona o eksproprijaciji na osnovu kojeg ako država proglasi javnim interesom zemljište ili stan, to može biti oduzeto vlasniku po hitnom postupku?

Izmene Zakona o eksproprijaciji su političko-pravna priprema projekta o čijoj štetnosti ne znamo dovoljno. Siguran sam da će se Strazbur baviti ovim pitanjima. Što se referenduma tiče, to će biti obrazlagano navodnim pozivom na učešće u javnosti, ali to učešće u javnosti, međutim, mora da bude delotvorno i blagovremeno. To ovde nije slučaj. Ne možete najpre nekome uzeti kuću pa onda procenjivati efekte projekta. Izmena Zakona o referendumu najpre stvara uslove za izmenu Ustava u vezi s pravosuđem, a zatim otvara put za Rio Tinto.

U vezi s projektom Rio Tinta, javnost ima pravo da bude delotvorno uključena, da bude upoznata sa svim elementima tog projekta, a pre svih da bude upoznata sa studijom uticaja na životnu sredinu, ali ne sa studijom koju finansira Rio Tinto već nezavisna institucija. Kod Ustavnih promena, suštinski, mi smo dalji od nezavisnosti suda i samostalnosti tužilaštva. Visoki savet sudstva će imati 11 članova, šest članova će biti sudije, a pet istaknuti pravnici. Pet istaknutih pravnika bira parlamentarna većina. Možemo mi da pretpostavimo ko će većinom glasova u skupštini biti određen kao istaknut pravnik. A onda 11 članova odlučuje većinom od osam glasova. Dakle, kontrola i pravo veta biće u rukama ovih istaknutih pravnika. Kad je reč o Zakonu o referendum, rokovi samo izuzetno mogu biti ovako kratki, ako postoji poseban značaj, a sigurno nije poseban značaj da uvedete kontrolu pravosuđa niti da saučestvujete u ugrožavanju životne sredine.

Bili ste sudija do 1993, dobro ste upoznati sa situacijom u pravosuđu. Kako komentarišete činjenicu da se tužilaštvo nije oglasilo o navodima Pandorinih papira o nekretninama Siniše Malog?

Time da vrh našeg tužilaštva meri svoj rad stavom izvršne vlasti. Mišljenje izvršne vlasti je mera rada i pokretanja vrha našeg tužilaštva i to je udvaranje vrhu države na štetu institucija, Ustava, zakona. Tužilaštvo nema prava to da radi. Nažalost, ustavnim promenama tužilaštvo nije dobilo svoju nezavisnost, ono je samostalno, ali nije nezavisno u radu. Ipak, vidljiva je podanička svest unutar institucija.

Ako je bilo koji ministar sudaren s pojedinim podacima koji se tiču usklađenosti njihovog postupanja s našim zakonom, a to je ovo što ste vi pomenuli, onda je obaveza ministra da javnost upozna s tačnim podacima. Ako i dalje postoji sumnja ili pak javnost Srbije želi da čuje od nadležnih institucija stav o tome, onda nadležno tužilaštvo mora da se prema tom događaju odredi. Ovde je tužilaštvo izabralo ćutanje kao model čuvanja sopstvenih fotelja. Mi smo imali političke odgovore i političke diskvalifikacije na ovu temu koju ste spomenuli, nismo imali odgovor tužilaštva.

Možete li na slučaju inspektora koji su otkrili Jovanjicu Slobodana Milenkovića i Dušana Mitića, čiji ste pravni zastupnik, objasniti kako funkcioniše u Srbiji ono što bi trebalo da se zove pravna država? Izneli ste javno oštre kritike na račun kampanje koju su predstavnici države vodili protiv njih.

Najpre je naša izvršna vlast učinila popularnim intervju koji je na televiziji dao okrivljeni svom braniocu, a zatim je sledila nedopuštena i protivzakonita kampanja protiv inspektora. Okolnost da su oni otkrivali učešće nekih pripadnika državnih organa i bezbednosih vojnih i civilnih službi, bila je dovoljan povod za kampanju koja ne samo da narušava njihov lični i profesionalni integritet već im ugrožava i život. Više puta sam rekao da neću da komentarišem postupak u kojem nisam branilac ni punomoćnik, ali moram da se zaprepastim da se ni jedan jedini predstavnik pravosuđa nije usudio da reaguje i ukaže nosiocima vlasti da je zakonom zabranjeno da oni ocenjuju dokaze, vrednuju iskaze i komentarišu postupak.

Njima nije dodeljeno obezbeđenje?

Ne, nažalost, nisu dobili obezbeđenje niti je još uvek gotova bezbednosna procena. Nisu ni u skladu sa praksom odmah posle prijave informacije o ugroženosti, njihovo mesto stanovanja obilazile posebne službe. Ali njihove kolege su se udružile i oni ih danonoćno čuvaju.

Inspektori su primenjivali zakone naše zemlje i štitili pravni poredak i svoju privrženost pravnom poretku. To najbolje ilustruje činjenica da su, nakon što su otkrili Jovanjicu, tražili saglasnost da se biljke sa plantaže poseku i da se daju na analizu. S obzirom da takvu saglasnost nisu dobili u uobičajenim kratkim rokovima, inspektori su imali sumnju da će neko pokušati da izazove požar i uništi biljke. Tu sumnju im je potkrepljivala pojava velikog broja dronova iznad Jovanjice. Tada su se oni organizovali i zajedno sa svojim kolegama danonoćno obezbeđivali lice mesta. Nakon tog čina su protokom nekoliko dana dobili dozvolu da se biljke poseku i odnesu na testiranje. A onda, opet zbog sumnje da se može ugroziti objektivnost laboratorija za ispitivanje biljaka, oni su uzorke odneli na više različitih mesta na ispitivanje. Posle toga su svi rezultati bili isti i oni su dostavljeni tužilaštvu koje ih je ugradilo u svoja akta.

U osnovi, tužilaštvo postupa na osnovu rada dvojice inspektora Milenkovića i Mitića i njihovih timova za borbu protiv droge, oni su prihvatili rezultate njihovog rada, ugradili ih u akta tužilaštva, a i sud je to do određenog nivoa potvrdio.

Vladavina prava ne stanuje ovde?

Ovaj slučaj nas podseća da smo daleko od vladavine prava. Kod nas vladaju moćni ljudi a ne pravo. A bez vladavine prava neće biti slobodnog i zdravog društva. Sva nastojanja za demokratski ili ekonomski razvoj nikada neće uspostaviti ni političku ni ekonomsku stabilnost sve dok pravo ne bude iznad svih. Svi moraju da se stave pod pravo, i država kao pravno lice, i nosioci vladavine, i svi građani.

Da tako nije, potvrđuju i svi drugi slučajevi, afere…?

Uzmite, recimo, Savamalu. To je slučaj koji je postao slučaj od javnog interesa. U tom trenutku bilo je nužno da čujemo nadležne a ne političke strukture. Nismo od tužioca čuli da li je Savamala kriminal ili ne, već su nam političari sugerisali da je to tzv. legitimna nezakonitost, znači, nezakonitost u ime višeg cilja. E, toga ne sme da bude. Nema tog višeg cilja zbog kojeg smete da zgazite pravo pojedinca ili kolektiva. Građani nikome nisu dali mandat da izađe iz ustavnih ovlašćenja ili da bude iznad zakona. A ako postupate suprotno ustavu i zakonu i suprotno mandatu koji su vam građani dali, onda se taj politički poredak predstavlja onakvim kakav zapravo nije i tada je legitimnost prividna. Legitimnost mora da se zasniva na istini a ne prividu.

Jednom ste negde kazali da vladavina prava ne ide preko ideologiije?

Da. U ovom društvenom trenutku do vladavine prava može se doći samo preko integriteta i stručnosti. Stručnost pravne prirode, odgovornost, poznavanje načela, vrednosti, procedura, etike. Samo tako ćete da podstaknete ljude na čelu institucija da nije legitimno žrtvovati ustav, zakone, pravni poredak, slobodu i žrtvovati čak i moral i etičke vrednosti u ime onog što je vlast proglasila za opšti interes. A opšti interes za njih je da nema kritike vlasti jer je to državni udar.

Političari mogu na tržištu politike da pričaju svašta, da lupetaju, da prosipaju neznanje i obmane, ali ljudi koji su nosioci institucija nemaju taj mandat.

Nažalost, i korupcija je onesposobila naše institucije. Posebno je opasno kada vas država korumpira. Trgovina uticajem i spregama s političkim centrima moći jesu srž dominantne korupcije. A gde je korupcija, tu je i poltronizam. Interesantno pitanje je šta je tako impresivno u tome da ti neko priča kako si najbolji, a da ti takve pohvale ne smetaju. Poltronizam kod naših političara razvija njihovu ideju o nezamenljivosti.

Ima tumačenja da vlast opstaje zato što tužilaštvo ne iskazuje ambiciju da zatvori nijednu aferu čiji su akteri ljudi iz vrha SNS-a, da pošteno postupanje po ovim predmetima ne bi moglo da održi Aleksandra Vučića na vlasti bez obzira na rejtinge koje uživa.

Glavni razlog našeg nesamostalnog tužilaštva i zavisnih sudova je izvršna vlast. Ponižavanjem tužilaštava i sudova, predstavnici izvršne vlasti postaju oni kod kojih dolazite po rešenje ili spas. Ne postoji mogućnost u Srbiji da se tužilac mimo političke volje zainteresuje za bilo koju korupcionašku aferu unutar institucija.

Koliko smo daleko od pojave srpske verzije rumunske tužiteljke Laure Koveši, koja je simbol borbe protiv korupcionaške vlasti u Rumuniji?

Treba da postoji politički i javni ambijent u kojem su takve osobe moguće. Kod nas takav ambijent ne postoji. Uprošćeno, kod nas se odluke ne donose tamo gde bi trebalo da se donose – u kabinetu republičkog tužioca ili u kabinetima nadležnih tužilaca. Centar moći je u vaninstitucionalnoj maloj grupi, koja pokušava da čak i svoj model morala preslika na društvo. Uopšte govoreći, iznedrilo se patološko pravno ponašanje. Dakle, gledamo stvari koje su po svojoj pravnoj prirodi i toliko očigledno, apsolutno zabranjene. Orkestrirane kampanje u kojima nema granica nedozvoljenosti, od vređanja, omalovažavanja, diskriminacije, diskvalifikacije, pretnji, laži, agresije, mržnje i tenzije postale su standard života. Potreba za pronalaženjem potencijalnog protivnika, za otkrivanjem njegovih namera, planova i sposobnosti, fiksiranje stereotipa u ponašanju je političko-psihološki temelj na kojem niče to patološko pravno ponašanje.

Mi smo permanentno u stanju neke državne nužde, u stanju najave državnih udara i to prerasta u redovno stanje.

Afera prisluškivanja, slučajevi Belivuk, Jovanjica, pa nestanak i smrt Vladimira Cvijana, ubistvo Miše Ognjanovića, vaših kolega, sve su to slučajevi koji treba da budu okončani na sudu a ne u tabloidima.

Deli nam se vansudska televizijska pravda. Na televiziji mi ćemo čuti presudu izvršne vlasti, da li je neko kriv, nije kriv, ima li dokaza ili dokaza nema. Oni javno optužuju, sumniče, presuđuju… Tako se podiže značaj nosioca TV pravde a spušta značaj institucija. Posle toga nije važno šta će reći sud. To ubrzanje događaja, proizvodnja afera, permanentno čine sud sporijim i neefikasnim. Ukratko, došli smo do toga da se pravda deli na televiziji a ne u institucijama.

A povremeno se preseli na ulicu, kao u slučaju murala u Njegoševoj. Policija Republike Srbije čuvala je mural Ratku Mladiću na zidu u centru grada od aktivistkinja koje su ga gađale jajima, a pre toga nije preduzela ništa kad su stanari prijavili da "neka petorica" slikaju mural. Nego su uputili stanare komunalcima, a ovi im kazali da se ne bave navijačima. Kako se u ovom slučaju ponaša država, članica UN, čiji je sud u Hagu doneo presudu o Ratku Mladiću kao ratnom zločincu osuđenom za genocid u Srebrenici?

Pitanje murala nije komunalno pitanje, nego političko. Ovde je interesantno pitanje da li naša vlast svojim odnosom prema muralu ideološki generiše svoje pristalice pred izbore. Da li se javno upotrebljava prošlost radi dolazećih izbora ili je to promena javno izrečenog stava naše vlasti o događajima koji se vezuju za Ratka Mladića? Predsednik Srbije je otišao u Srebrenicu.Taj odlazak ima određeno značenje. I predsednica vlade na isti način vrednuje isti deo prošlosti, ali odnos vlasti prema muralu je suprotan od njihovog zvanično izrečenog stava. Moj utisak je da je ovde reč o mobilisanju određenih emocija i raspaljivanje strasti u funkciji dolazećih izbora.

Jesu li advokatske komore produžena ruka vlasti danas, ne bi li sprečili pobunu protiv posustalog pravosuđa?

Vlast čini sve da kontroliše svaki segment našeg društva, pa i advokatsku profesiju. U Americi je više od dvadeset predsednika bilo iz advokature, a u Srbiji je danas advokat od integriteta nepoželjna i sumnjiva pojava. Centri moći mobilišu podršku javnosti protiv advokata obezvređivanjem naše delatnosti, koristeći čak i lične uvrede. Oblikuju opšti ambijent u kojem se stavlja znak jednakosti između klijenta i advokata. Ukoliko branite optužene za ubistvo, onda ste nemoralni i bez duše, ukoliko branite optužene za organizovani criminal, vi ste protivnik borbe protiv organizovanog kriminala i član bande, ukoliko branite političare, onda ste deo njegovog političkog mozga, i tako dalje.

Kandidovali ste se za predsednika Advokatske komore Beograda. I usledila je jaka kampanja režima protiv vas. Bili ste proglašeni da rušite Vučića, da strane službe deluju s vama. Da li su ti izbori bili fer?

Nisam komentarisao izbore i neću da komentarišem izbore. Mnoge kolege su tražile od mene da prigovaram izborima, ali sam znao kakvi će biti uslovi izbora i kampanja i delovanje službi, politizacija, pritisci i ja sam na to pristao kada sam se kandidovao, pa zato neću naknadne žalbe i prigovore. Ja sam odmah iste večeri čestitao kolegi koji je izabran.

Na mojoj listi su bili advokati od integriteta, samostalni, kredibilni i potvrđeni kao profesionalci, a oni su u tabloidima i na pojednim televizijama naveli da smo "štab opozicije". Ne bi smela država da samostalnost, integritet i profesionalnost jedne profesije vidi kao političke protivnike.

Na Skupštini advokata vaši protivkandidati su govorili da neće politiku u advokaturi. S druge strane, vi ste predlagali aktivnije učešće advokature u odbrani javnog interesa?

Kad god neko kaže da neće politiku u advokatskoj komori ili kada u sudnici čujete sudiju da kaže kako nećemo politiku u sudnici, to se uvek svede na to: "Nemojte da kritikujete vlast. Gledajmo svoja posla". Advokatska komora Beograda mora da jače uđe u javnu sferu i da podstiče i naše kolege i građane da brinu o javnom interesu. Komora Beograda mora da ima jasan i javan stav o našem sadašnjem trenutku i o našim institucijama i o odlukama i postupcima svih oblika vlasti. Advokatska komora mora jasno da kaže da smo u društvu u kome samo formalno postoje demokratske institucije, ali naša politička i pravna praksa vodi ka jedinstvu vlasti. To je protivustavno stanje. Komora Beograda mora da demaskira i raskrinka sve obmane u vezi sa pitanjima od posebnog društvenog značaja. Jer javni interes je, dakle, i interes svih advokata i građana Srbije, a to je građanin koji ima svest o svojim pravima.

Naši građani očekuju da advokatura, kao važna intelektualna grupa, pomogne pojedincu u haosu društvenih vrednosti i učestvuje u uspostavljanju nezavisnih institucija. Jer mi smo ti koji uvek branimo građane a ne institucije države. Kada hapse građane u vreme vanrednog stanja, kada se suprostavljaju kriminalu u institucijama, korupciji, pravnom divljaštvu, kada im otimaju prava, kada se bore građani za javni interes, advokati ih uvek štite, a državne institucije ih ne štite uvek. Njihova prava im nije dala država. Ta prava im pripadaju.

Jedini ste na Skupštini advokata pomenuli slučaj ubistva advokata Ognjanovića.

Jesam. Ne sme advokatura a time i javnost da ostane bez odgovora na pitanje kako je moguće da neko ubije advokata Ognjanovića baš u trenutku kada ga prisluškiju, prate i posmatraju. Kolega Ognjanović je ubijen dok je bio na merama, dakle, dok ga je država slušala i osmatrala. A da li je Komora dala sve od sebe da dobijemo sve odgovore u vezi sa ubistvom kolege Ognjanovića? Kao što ne smeju da ostanu tajna sve okolnosti smrti kolege Vladimira Cvijana, ali i prećutkivanje njegove smrti.

O Slobodanu Miloševiću i Jovanki Broz

Pored brojnih poznatih klijenata koje ste imali, karijeru vam je obeležio i klijent u Hagu Slobodan Milošević, kome ste bili pravni savetnik. Šta danas mislite o tom velikom predmetu koji ste imali?

Kada izručite bilo kog građanina Srbije na način kako ste izručili bivšeg predsednika Srbije, onda se institucije naše zemlje ne mogu oporaviti dugo, bar 10 godina. Slučaj Slobodana Miloševića u Hagu najbolje ilustruje srpsku tranzicionu pravdu. Izručen je Hagu bez postupka ekstradicije, bez prava na prigovor i bez prava na žalbu. Izveden je iz pritvora i izručen bez usmene ili pisane saglasnosti predsednika suda, bez saglasnosti istražnog sudije, suprotno važećem ZKP, Ustavu Srbije i Ustavu Jugoslavije. Dakle, bez i jedne sudske odluke.

Deo stručne javnosti podržavao je izručenje Miloševića, uz objašnjenje da se radi o direktnoj primeni međunarodnih obaveza. Po mom mišljenju, u bazi takvog stava je bio politički afinitet, a ne kriterijumi pravnih standarda.

Niko drugi, nikada ni pre ni posle toga nije bio podvrgnut toj pravnoj logici i ni jedan haški optuženik nije tom navodnom direktnom primenom međunarodnih obaveza bio izručen Hagu. Niko ni pre ni posle toga, osim Miloševića.

Srbija tada nije bila član Saveta Evrope, bila je u sastavu SRJ i izvršenje međunarodnih pravnih akata i njihovo unošenje u naš pravni sistem bila je isključiva nadležnost savezne države. Ujedno, samo se zakonom mogao propisati postupak izručenja, način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava čoveka i građanina. Bez utvrđene procedure, Milošević je izručen na osnovu podzakonskog akta Vlade Republike Srbije, koji je donet dva sata pošto je Ustavni sud zabranio izručenje Miloševića po osnovu uredbe savezne vlade. A nakon izručenja naša država je pristupila donošenju zakona. Odluka republičke vlade o izručenju proglašena je neustavnom, kao i Uredba savezne vlade na osnovu koje je pokušano izručenje.

Mislim da suđenje Miloševiću u Hagu nije bilo ni fer ni pravično. I brojni su razlozi za takvu ocenu. A da mu je suđeno u Srbiji, bilo bi malo gore nego u Hagu. Da je Milošević poživeo, javnost bi imala prilike da čuje svedočenje brojnih visokih predstavnika međunarodne zajednice. Dakle, ne samo šta se to promenilo da su ga samo četiri godine pre suđenja nazivali "faktorom mira na Balkanu", već bismo čuli i dosta pravno, istorijski i politički relevantnih podataka. Kakav bi to efekat imalo na sudsko veće ne znam, ali bi bilo u svakom slučaju korisno. Kakva god bi bila presuda Miloševiću, nijedna presuda ne piše istoriju i nijedna presuda ne sme da zapušava istoriju. Kad bi presude pisale istoriju, mnogi zločini bi nestali sa lica zemlje, jer ne postoje presude za njih ili su čak oslobađajuće.

Davali ste pravne usluge i Jovanki Broz. Koji je najupečatljiviji detalj iz saradnje sa njom?

Bio sam par puta kod Jovanke Broz radi pravnih saveta u vezi sa nekom imovinom u inostranstvu koja nije bila deo prijavljene zaostavštine.

Osim sto sam bio neprijatno iznenađen u kakvim uslovima živi Titova supruga, bila mi je zastrašujuća Jovankina priča kako je svega dvadeset dana nakon Titove smrti došao pukovnik vojne bezbednosti, stavio pištolj na sto i ponudio joj da izabere: da ćuti ili metak za nju. To mi je preko posrednika taj oficir i potvrdio.

Iz istog broja

Muzička industrija – U susret trećoj godini pandemije

Rasprodaja autorskih prava

Uroš Mitrović

Intervju – Livaj Tekofski, tur menadžer

Ljudima su potrebni koncerti

Stevan Ristić, Jelena Jorgačević

Kultura sećanja

Još jednom o Vukovaru

Milica Čubrilo

Intervju – Danilo Ćurčić

Ako smo mi sve ovo saznali, šta je tek mogla država da pronađe

Radmilo Marković

Trgovina ljudima – Radna eksploatacija

Izrabljivanje bez granica

Radmilo Marković

Nedelja

Radmilo Marković

A magyarok Szerbiában

Az avantgárd és a népi kultúra között

Vladimira Dorčova Valtnerova

Mađari u Srbiji

Između avangarde i narodne kulture

Vladimira Dorčova Valtnerova

Ekologija i ekonomija

Zlatna groznica u zaštićenim područjima prirode

Miodrag Marković, BIRN

Intervju – Ditrih Jenš, izaslanik odbrane u nemačkoj ambasadi u Beogradu

Ujedinjena Evropa treba da ima zajedničke oružane snage

R.V

Uloga stranih ambasada u srpskoj politici

Neko na travnjak, neko za sto

Slobodan Georgiev

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu