Islamistički terorizam

Ko koristi vehabije 2

55 MINUTA DRAME I 105 METAKA: Mevlid Jašarević / foto: reuters

Ko koristi vehabije

Usred bela dana čovek obučen u vehabijsku nošnju počeo je da puca na američku ambasadu u Sarajevu. Ranio je policajca, ali je uskoro savladan. Ispalo je da je Sandžaklija, da ima veze i tamo i u srednjoj Bosni, ali posredno i u Beču. Napad izgleda kao simboličan čin na ivici samoubilačkog ponašanja i nije prvi takve vrste

Mevlid Jašarević iz Novog Pazara pojavio se na Marindvoru, u centru Sarajeva, prošlog petka po podne, ali za dana, izvukao automatsku pušku AK47 sa sklopivim kundakom ispod odeće i pripucao ka obližnjoj zgradi ambasade SAD u Bosni i Hercegovini. Ispalio je preko sto metaka – dakle više od tri puna magazina – tokom tačno 55 minuta dok je incident trajao. Ranio je barem jednog policajca ispred ambasade, Mirsada Velića, ali za divno čudo nije bilo drugih povređenih. Sarajlije su se odmah zaklonile kako je ko stigao: ipak su žive uspomene iz devedesetih, pogotovo u tom delu grada koji je bio stalna meta Mladićevih snajperista. Policija je reagovala sporo, ali oprezno i promišljeno: opkolila je lice mesta, evakuisala civile, onda je policijski snajperista ranio Jašarevića u nogu i onesposobio ga. Uhvaćen je i prevezen u bolnicu na Koševu.

"POŠALJI DEPEŠU, DRUŽE": Ima tu, međutim, nešto drugo: dezorganizacija i loša koordinacija bezbednosne strukture BiH. Policajci koji čuvaju ambasade pripadnici su SIPA, federalne službe bezbednosti; imaju samo pištolje i, naravno, radio-vezu. SIPA ima svoju specijalnu jedinicu, stacioniranu čak u Lukavici, dakle pola sata vožnje u popodnevnoj gužvi. Da bi SIPA dobila pomoć kantonalne policije, čije je sedište veoma blizu, kod Skenderije, treba da im se obrati pismenim putem ("pošalji depešu, druže"). To što u i oko Sarajeva ima jedno 500 pripadnika raznih specijalnih jedinica i to što bar dva odsto stanovnika kantona Sarajevo radi za neku policijsku agenciju ovde nije bilo od pomoći. Dok su se svi oni snašli, prošao je skoro sat, a Mevlid je pucao serbez i polako. To što su ga ipak na kraju ranili i uhvatili živog donekle im spasava obraz.

Nastao je neizbežni haos i cirkus, kao u svakom incidentu te vrste. Iste večeri na snazi je bila priča da su bila dva strelca; možda je neko umešao policajce u tu verziju. Jašarević je identifikovan odmah i počela je brza i temeljita istraga u koju je odmah uključena i policija iz Srbije, ali i Sjedinjene države, određene evropske agencije i ko već treba. MUP Srbije odmah je sledećeg jutra pretresao 18 lokacija na teritoriji Sandžaka, priveo 17 lica na informativne razgovore i zaplenio gomilu kompjutera, SIM kartica za mobilne telefone, neke uniforme i noževe i čak jednu sablju. Vatreno oružje i eksploziv nisu našli. Bezbednosne službe BiH pretresle su istovremeno više lokacija oko Mioče u srednjoj Bosni i saslušale izvestan broj lica od ranije poznatih po liniji islamističkog ekstremizma. Dva lica su rekla da su Mevlida Jašarevića dovezla u Sarajevo autom i da im je za to platio. Tvrde, naravno, da nisu znali kakve su mu namere; možda i nisu.

Sve u svemu, do utorka uveče teško da su vlasti BiH i ostalih zainteresovanih država postale mnogo pametnije. Svi privedeni u Srbiji pušteni su, kao i većina onih iz BiH. Pregled kompjutera i SIM kartica potrajaće neko vreme, ali to mora da se uradi svakako u datoj situaciji – pa makar ništa i ne našli.

Sarajevski izvori "Vremena" podsećaju na prethodne slučajeve i na ukupan odnos države prema vehabijskim ekstremistima. Pre dve godine došlo je do akcije "Svetlost", kada su združene snage različitih agencija upale u vehabijska uporišta u srednjoj Bosni, Mioču i još neke lokacije. Priveli su izvestan broj lica, zaplenili određeni dokazni materijal, ali iz toga nije ispalo ništa. Pre svega, vehabije su imali vremena da se razbeže (to tamo nije teško) i da se povuku na teritorije Distrikta Brčko i Republike Srpske dok se stvar ne smiri. Slično se, kažu isti izvori, desilo i na dan incidenta na Marindvoru: umesto da odmah upadnu u poznata vehabijska uporišta, čekali su jutro – dok se ne dogovore i ne razmene potrebne papire. Nije ni čudo što ništa nisu našli. Nije jasno ni zašto nisu tražili od tuzlanske policije da ona interveniše tamo, kad je to njima sasvim blizu. Inače, to je prvi put u dve godine da vlast uopšte pokuša da uđe u Mioču i druga vehabijska uporišta. Za to vreme vehabijske vođe tamo imaju svoju državu u državi, gde ni poštari ni električari ne smeju da uđu. Štaviše, drže seminare na kojima uporno ponavljaju stvari koje bez sumnje spadaju u širenje verske, nacionalne i druge mržnje, ali niko ne reaguje.

"RAT PROTIV TERORA": Mevlid Jašarević saslušan je u tužilaštvu i određen mu je pritvor od 30 dana. Moglo bi se reći da je dobro prošao: u nekoj drugoj zemlji ili pre koju godinu moglo mu se desiti da završi u Gvantanamu ili na nekom još gorem mestu. Odmah je stigla i ekipa američkog FBI-ja, zvanično da "proceni štetu na zgradi ambasade" – u šta niko naravno nije poverovao. Tu se sad ova priča grana u raznim drugim pravcima. Među stručnjacima, naime, postoji mišljenje da je vehabijski (kao i slični salafijski itd.) pokret fenomen decentralizovan, za razliku od čvršće komandne i subordinacijske strukture Al Kaide; ideološke i teološke sličnosti da su tu od manjeg značaja, mada su očigledne. Vehabije, po tim mišljenjima, više su ideološko-verska klima, način mišljenja koji određeni ljudi dele, nego što su čvrsta i centralizovana organizacija. Bušova doktrina "rata teroru", naprotiv, sklona je da sve islamističko-ekstremističke pokrete posmatra kao deo globalne zavere protiv SAD i zapadne judeohrišćanske kulture uopšte, ako ne i šire od toga.

S druge strane, određene veze lica i grupacija, kao i određene sličnosti u delovanju između vehabijskih skupina mogu se jasno nazreti. To je delimično neizbežno – s obzirom na ideologiju i program – ali nije samo to. Po svemu sudeći, Beč je, na primer, neka vrsta regionalnog centra vehabija za ovaj deo Evrope. Izvesni putevi novca upućuju na taj pravac; koncentracija aktivista je visoka; promet ljudi između Beča i naših krajeva dosta je gust. Godine 2007. jedan naš Bošnjak uhvaćen je u Beču u pokušaju da u američku ambasadu unese neki eksploziv. Ispalo je da su mu bombe bile bez detonatora i da je cela akcija bila beznadežno amaterska; ni ovaj veseli Mevlid Jašarević nije bio mnogo bolji, uostalom. Austrijski mediji o tim su stvarima iscrpno pisali, ali bez nekih većih posledica.

Ima tu sad jedan problem koji se ne može nikako zaobići: vehabije su tek još jedan verski pokret ili labava verska organizacija među mnogima – sve dok ne krše zakone. Austrijska, naša, bosanska i bilo koja druga demokratska vlast to imaju na umu i to je dobro. To što će povremeno neki magarac osetiti potrebu da pripuca na neku američku ambasadu nije dovoljno. Može li se – statistički ili drugačije – dokazati da su vehabije opasnije po ustavni poredak i po zakonitost nego, na primer, Jehovini svedoci ili Adventisti sedmoga dana? Da li bi takav statistički ili drugi dokaz bio opravdanje za izuzimanje vehabija iz statusa ravnopravne verske zajednice? Ne znamo, jer takvi dokazi nisu ponuđeni. Ono što je ponuđeno je histerična Bušova doktrina "rata teroru" iz koje sada predsednik Barak Obama tek treba da se izvuče – ako bude uopšte mogao, što nije sigurno. Po toj doktrini svaki je musliman sumnjiv, pogotovo ako ima dužu bradu i kraće pantalone. To je pristup neekonomičan i pogrešan: umesto da se bave svojim poslom, a to je prikupljanje, obrada i analiza informacija, američke obaveštajne agencije i ogroman aparat Domovinske bezbednosti bave se nadziranjem previše ljudi koji bi možda mogli biti sumnjivi. Pritom još takve obaveze nameću i savezničkim državama koje možda imaju drugačije mišljenje, ali im to ništa ne vredi. Na takav pogrešan pristup već godinama upozoravaju ozbiljni američki autori, podsećajući usput da imperijalne ambicije izvršne vlasti direktno ugrožavaju Ustav i osnove američke demokratije. "Rat teroru" je, kažu oni, preventivni rat i kao takav osuđen na propast. Taj imperijalni pristup ima i te kakve veze sa vehabijama: ne brani se Amerika u Avganistanu, Bagdadu, Jemenu i sličnim mestima, pa ni u Mioči u srednjoj Bosni.

Iz istog broja

Islamske zajednice u Srbiji

Beograd – Novi Pazar, via Istanbul

Jelena Jorgačević

Javne nabavke

U red za med

Zoran Majdin

Pola veka od dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi Andriću

I dalje jedini

Zorica Janković

Reforma pravosuđa, nedovršena priča

Kraj iluzije o nezavisnim sudijama

Tatjana Tagirov

Granice javnog duga Srbije

Bez zajmova nema razvoja

Dimitrije Boarov

Na licu mesta

Čuvari bazena u zimskom periodu

Zoran Kosanović

Drugi svetski rat i današnji zakoni

Ko je sve ratovao u Srbiji

Slobodan Bubnjević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu