Četiri generala i Beba

Ko je smestio Koštunici

Početak rada Anketne komisije Skupštine Srbije o navodima iz dosadašnje "afere Pavković" počinje da sužava celu priču na nekoliko dramatskih ličnosti, a njen zaplet na prilično jednostavnu intrigu. Ponovljeno odbijanje DSS-a da pomogne u rasvetljavanju tog junskog slučaja ne samo da nije nikakva zaštita predsedničkom Kabinetu nego se javlja kao otežavajuća okolnost. To, međutim, nije prvi put da DSS odabira najpogrešniju od svih raspoloživih opcija...

Ko je smestio Koštunici 1
Generali u drugom redu: Pavković, Simić, Đaković, Vasiljević

Da general u penziji Nebojša Pavković nije u odsudnu odbranu svoje načelničke fotelje potegao i pijanu junsku noć 2001, za tu bruku i sramotu ne bi se, verovatno, nikad saznalo. Generali bi ćutali (bar dvojica su to rekli) do kraja života, Kabinet takođe, a Aca Tomić je – kako čujemo – celu aferu službeno sahranio već sledećeg jutra. Možda bi bilo bolje da je tako i ostalo, jer ovoj državi zaista nije trebala ova neopevana budalaština.

Sad, gde smo – tu smo: DOS i Vlada Srbije jedva su dočekali priliku da iz ovog skandala izvuku i poslednji gram političke koristi, a Kabinet predsednika i Demokratska stranka Srbije odlučili su – po svom starom običaju – da se uvrede i zaćute. Prvo je predsednik Koštunica dosta nemušto demantovao Pavkovićevu verziju događaja u noći između 4. i 5. juna 2001 (a ne 7. i 8. juna, kako se mislilo), ne odolevši da eliptično pomene "četvorožilni kabl" i "opremu nedvosmislene namene"; onda su DSS i njegovi novostečeni crnogorski saveznici sabotirali formiranje anketnog odbora u Saveznoj skupštini na tu istu temu (svako iz svojih razloga). Koštunica je uspeo sam sebi skoro da protivreči: istovremeno je izrekao tvrdnju da planiranja upada u Biro Vlade Srbije te noći nije bilo – i tvrdnju da je za taj isti upad bilo jakih razloga. Kad je razloge trebalo navesti, DSS i Kabinet rešili su da se uvrede i povuku iz cele priče; Okružni javni tužilac, međutim, nije tako mislio, pa su se umešana gospoda savetnici izređali na informativnim razgovorima u SUP Beograd – osim gđe Ljilje Nedeljković, kojoj su inspektori i õentlmeni došli u Kabinet.

Onda je Narodna skupština Srbije osnovala Anketnu komisiju za tu stvar: stara i nova (DSS) opozicija odbila je da učestvuje, a Nova Srbija se povukla. Nuđeni – čašćeni, rekao je DOS i krenuo da radi. Anketna komisija počela je da zaseda u ponedeljak, sa direktnim TV prenosom, molim.

DAN PRVI: Gen. Pavković (sa maramčetom u gornjem õepu sakoa), već debelo uvežban u javnim nastupima još od 1999, izveo je svoju tačku kao stari rutiner: prvo je pročitao svoje pismo Organima, a onda ispričao šta je bilo. E, sad, tu se priča deli na dva segmenta: prvi, kritični deo je onaj posle ponoći 5. juna, pa do oko 01.30, deo koji se odvijao u Kabinetu predsednika, u Palati federacije, o čemu želi javno da govori samo Nebojša Pavković; drugi, nesporan deo je sastanak u Upravi bezbednosti VJ, Kneza Miloša 33 u potkrovlju, od 01.30 do posle tri izjutra, za koji ima više svedoka.

Gen. Pavković ostao je pri svojim prvobitnim tvrdnjama, uz malo dopunskih detalja koji ne menjaju suštinu stvari, a neke se tiču i slučaja gen. Momčila Perišića. Gen. Pavković, međutim, nije bio u stanju da objasni nekoliko stvari važnih za funkcionisanje Vojske Jugoslavije: zašto je, na primer, toliko dugo tolerisao kontakte gen. Ace Tomića s Kabinetom, a mimo uobičajenih – i obaveznih – procedura; zašto je dopustio neobjašnjiva prevremena penzionisanja niza generala u leto i jesen 2001. i još manje objašnjivo postavljanje Aca Tomića za načelnika Uprave bezbednosti? Preko svega toga tadašnji načelnik Generalštaba prešao je bez reči, a sada ume da kuka kako se Generalštab, "taktički nosilac" svega – nije pitao… Jedino logično objašnjenje bilo bi da je više gledao na odnos snaga, to jest na budućnost sopstvene karijere, nego na interese Vojske i države.

Tri generala, učesnici sastanka u Upravi bezbednosti te pijane junske noći, bili su mnogo precizniji i uverljiviji. Milan Đaković, tadašnji načelnik Uprave bezbednosti, bio je gorak i donekle postiđen, kao i gen. Milen Simić, tada načelnik Uprave za moral GŠ; gen. Aleksandar Vasiljević bio je precizan i hladan. Njihovi su iskazi podudarni, mada različiti u tonu i intimnom doživljaju istog događaja; sve u svemu, daleko od bilo kakvog "Rašomona" – sva trojica su perceptivni i analitički umovi. Osim toga, sva trojica govore iz svog položaja penzionera (Vasiljević je čak bio dvaput penzionisan), koji ih čini skoro sasvim nepristrasnima. Deo u kome su i bili malo pristrasni samo je bio od koristi Komisiji, jer je relativizovao neke Pavkovićeve preterane tvrdnje, svodeći bivšeg načelnika Generalštaba na njegovu stvarnu meru: njih trojica mu očigledno nisu oprostili oportunizam i politikantske ambicije.

Iz sva tri iskaza – generala Đakovića, Simića i Vasiljevića – ispreda se konzistentna verzija događaja u Upravi bezbednosti VJ, od pola dva do pola četiri izjutra 5. juna 2001. Onako iza sna bunovni i probuđeni u nedoba, skupljaju se generali u onom potkrovlju stare pseudobarokne zgrade Generalštaba; po hodnicima se motaju nervozni i nadrndani specijalci "Kobri" koje je uzbunio Pavković, jedva čekajući neku akciju. Aco Tomić ćuti i mudro razmišlja. Kad su se svi pozvani skupili, Pavković im priča šta je bilo kod Koštunice: i njega je probudilo i pozvalo; kad tamo Aco Tomić samoinicijativno, bez znanja svog načelnika Đakovića, Gradimir Nalić, Ljilja Nedeljković i Vojislav Koštunica. Grada Nalić objašnjava da u izvesnoj kući ima izvesna agencija odakle se prisluškuje predsednik. A kako to, pita Pavković; putem četvorožilnog kabla, kaže Nalić i da se to odmah noćas reši; Aco Tomić mudro ćuti, Ljilja Nedeljković jede sendvič, a Koštunica razmišlja; svi su nešto "konzumirali", čini se načelniku Generalštaba. U predsednikovom prisustvu, nastavlja Pavković, Nalić "zahteva" da se izvesna zgrada zauzme silom" i "to reši"; Koštunica ćuti. Pavković i Aco Tomić odvojenim vozilima idu u Upravu i usput Pavković naređuje da mu se probude i pojave ostali učesnici.

Nastaje pomalo neugodna situacija, za koju sva tri generala koji su svedočili kažu da je bez presedana: šef države da traži upad u zgradu za koju se ispostavilo da je deo Vlade, na brzaka i u ova doba noći… Nit’ ko zna gde je tačno, niti šta unutra ima, niti čuva li to neko, niti zašto uopšte. Počinje diskusija u kojoj ozbiljni ljudi i iskusni profesionalci postavljaju Aci Tomiću logična pitanja, na koja on "odgovara škrto i preko volje" (Vasiljević). Zašto odmah? (Mora.) Šta je tako važno? (Država u pitanju.) Kakvim podacima raspolažemo? (Nikakvim.) Imamo li zakonsko pravo? (Nemamo.) I tako dalje.

Onda šalju u izvidnicu puk. Kljajića, komandanta "Kobri", i još dva-tri specijalca. Ovi kažu da je to Kralja Milana 36, da ne znaju ima li i civilnih stanova, da je dole zaključano i ima čuvar, da su na spratu još dvojica iz 6. uprave DB-a (osiguranje lica i objekata) i da na nekim spratovima gori svetlo. Procena za upad je negativna: prevelik rizik, nesagledive posledice ako ništa ne nađu, ali i ako nađu, mogućnost da padne krv i uopšte ćorava posla. Aco Tomić ima ideju da nađu Vladimira "Bebu" Popovića, pa da ih on uvede, zna on jednog vodnika koji mu je komšija u istoj zgradi, pa će ga zvati. Posle je ispalo da taj vodnik zna nekog drugog Popovića… Aca Vasiljević onda predlaže da oni zovu Kabinet, radi dopunskih informacija. Tako i biva, pa se ubrzo pojavljuje Grada Nalić: odmah s vrata kaže "Šta je, generali? Ja već pomislio da je zadatak izvršen". Osim toga se žali da ga je neko pratio usput.

Tada se stvari zaoštravaju: Nalić, prvo ljubazan prema gen. Vasiljeviću, uskoro počinje da se nervira na njegova pitanja. Sve češće poteže autoritet Kabineta, da bi završio s pretnjom: "Ako se zadatak ne izvrši, propada zajednička država, a vi (Vasiljević) ćete završiti u Hagu!" Onda se okreće gen. Pavkoviću i zahteva da mu ovaj podnese pismeni izveštaj odmah sutra ujutro. Pavković odvraća da će izveštaj podneti predsedniku. Nalić odlazi vrlo ljut. Prisutni dolaze do zaključka da je najbolje otići u krevet i što pre zaboraviti celu tu nadrealističku epizodu dostojnu Montija Pajtona i "Letećeg cirkusa". Gen. Milan Đaković imaće, doduše, posle nekoliko sati spavanja, ponavljanje tog košmara: kad je oko sedam izjutra pozvao telefonom Acu Tomića, svog zamenika, da ga pita dobro šta to bi i šta ćemo sad s tim, ovaj mu je odgovorio: "Ništa, ionako je Aca Vasiljević već kontaktirao sa Đinđićem i sve provalio…" Sudeći po reakcijama iz DOS-a i vlade i po reakciji gen. Vasiljevića – čini se da je to bio elegantan izgovor Ace Tomića da celu priču na brzinu sahrani i da se sve što pre zaboravi.

Još jedan detalj iz prvoga dana svedočenja pred Anketnom komisijom privlači pažnju: izgleda da je Aca Tomić pre te pijane junske večeri na svoju ruku, bez znanja puk. Vulanovića (načelnik Kontraobaveštajne grupe Generalštaba), kontaktirao s njegovim potčinjenim puk. Svilarom, tehničkim ekspertom, a na istu temu – četvorožičnih kablova i mogućeg prisluškivanja. Iz svedočenja tri generala dade se naslutiti da je puk. Svilar pokušao da pruži mlaku podršku Aci Tomiću te noći; naime, izgleda da je podatak koji je pokrenuo aferu, priča da kako je krišom i pod policijskom zaštitom povlačen nekakav četvorožilni kabl do centrale na Guberevcu, potekao od neke Svilarove saradničke veze, kakvih on verovatno – i sasvim legitimno, uostalom – možda ima u tim krugovima.

Tako se prvoga dana rada Anketne komisije polako počela da ocrtava uzročno-posledična veza na liniji Svilar–Tomić–Kabinet–predsednik. Nažalost, molba Anketne komisije generalu Branku Krgi, v.d. načelniku Generalštaba, da dopusti svedočenje aktivnih vojnih lica (Vulanović, Svilar, Kljajić i još neki) sutradan, u utorak, bila je učtivo odbijena. Generalštab je objavio saopštenje kojim se provlači kroz rogove dileme: jes’ da je bilo "ozbiljnih indicija" da je sistem veza predsednika "narušen"; jes’ da su opcije raspravljane, ali je slučaj zaključen čim se utvrdilo da je reč o zgradi Vlade Srbije… Drugim rečima: mi smo obraz spasli, a vi vidite dalje odakle sve to.

DRUGI DAN: U utorak je Anketnoj komisiji pročitano pismo Ljilje Nedeljković, šefa Kabineta. A u pismu piše da je Skupština nelegalna i nelegitimna, pak prema tome i Anketna komisija; da je sve to politička kampanja pred izbore; i uopšte da gđa Nedeljković nema nameru da se udostoji.

Vladimir "Beba" Popović, sekretar Biroa za komunikacije Vlade Srbije, uredno se odazvao na poziv Komisije, veoma dobro pripremljen za razgovor. To je bila prilika da javnost, zahvaljujući TV prenosu rada Anketne komisije, upozna ovog vladinog činovnika koji već dve godine drži "nizak profil". G. Popović objašnjavao je naširoko i sa ponosom kakva je to služba i šta sve radi. Komisiji je, međutim, dostavio detaljnu dokumentaciju o istoriji, osoblju, opremi, nabavkama i telefonskim vezama Biroa. Aleksandar Gavrilović, čovek koji je reorganizovao i vodio internetski deo Biroa, smešten u zgradi o kojoj je reč, još bliže je pojasnio istoriju telefonskog povezivanja i kompjuterskog opremanja Biroa, što je ovde relevantno.

Iz svedočenja Popovića i Gavrilovića jasno je da Biro u zgradi u Kralja Milana 36 nema niti ceo jedan sprat: ima pet kancelarija u kojima radi petnaestak zaposlenih. Ima kompjutere i ništa drugo od neuobičajene opreme; ima novopovučenu "poprečnu" (četvorožilnu) telefonsku liniju do zgrade vlade u Nemanjinoj 11, a odatle do centrale na Guberevcu, radi spajanja na server koji se tamo nalazi. Što je najvažnije, u Birou jednostavno nema nikakvih uslova za rad bilo kakvog prislušnog centra – prostornih i tehničkih. Biro je služba Vlade Srbije za informisanje, delimični naslednik ugašenog Ministarstva za informisanje i dela njegovog osoblja. Prislušni centar zahtevao bi: diskretniju lokaciju (što nije nikakav tehnički problem); više zaposlenih, sa specifičnim stručnim profilom, koji rade 24 sata u smenama; mnogo magnetofona i tehničkog osoblja; kurire koji se stalno promeću tamo i amo; bolje obezbeđenje itd. Teško da bi se neko mogao baviti prisluškivanjem iz pet prostorija natrpanih osobljem koje informacijama hrani medije i internet sajt vlade od jutra do mraka. To je, kako reče Aleksandar Gavrilović, em nemoguće, em besmisleno.

Tehnički govoreći, kompjuteri mogu da se koriste – i koriste se – u procesu prisluškivanja telefonskih veza. Ali ti kompjuteri moraju da imaju posebne programe i pristup telefonskoj mreži kroz digitalnu centralu; oni su samo alat koji olakšava posao. Ključ je u digitalnoj centrali i njenom softveru (zbiru programa): digitalna centrala je u stvari komjuter kome se može izdati programska komanda da komunikaciju određenog telefonskog broja spaja i na liniju na kojoj je magnetofon (ili kompjuter koji digitalno snima). Takve centrale, međutim, u principu su dobro zaštićene od zloupotrebe na razne načine o kojima sada nećemo. Sve je to još daleko od onoga što se može naći u Birou za komunikacije Vlade Srbije, ali ne i od onoga što se može naći na nekim drugim ovlašćenim mestima.

NASTAVAK: Anketna komisija učtivo je izgrdila Ljilju Nedeljković i odlučila da je pozove ponovo; takođe je odlučila da zamoli Saveznu vladu i Vrhovni savet odbrane da uvere gen. Branka Krgu da ipak dozvoli svedočenje aktivnim vojnim licima koja su imala neka posla sa tom pijanom junskom noći 2001. Takođe je odlučila da pozove jedan veći broj radnika Palate federacije koji su dežurali te noći, od 4. na 5. jun: kuvarice, konobare, radnike obezbeđenja; pozvala je i saveznog i republičkog ministra unutrašnjih poslova, kao i dva telefonska tehničara čija se imena javljaju u radnim nalozima oko izvlačenja tog veselog četvorožilnog kabla.

Ima se utisak da je Anketna komisija baš zapela da tu stvar raspetlja do poslednjeg čvorića i šrafića. Iz dosadašnjeg toka saslušanja vidi se odmah ko je u neprilici: pre svega Grada Nalić, koji je na sebe uzeo nezahvalnu dužnost da u ime ćutljivog i zamišljenog predsednika prenosi njegovu (sada mutavo demantovanu) Previšnju Volju nedokazanim generalima. Zatim Aca Tomić, koji je – očigledno – celu tu priču nepažljivo i traljavo pakovao (kao da radi za Đinđića), sve zaobilazeći svog načelnika Uprave i načelnika Generalštaba. Onda gđa Nedeljković koja s visine otpušta jednu Anketnu komisiju Narodne skupštine Srbije kao "nelegitimnu", dok se ovamo bavi stvarima vojnim. Pa sam predsednik koji se pravi nevešt ("neobavešten"; "ovlaš obavešten"; "nije vlastan") u stvari u kojoj je đavo odneo šalu. I još neki, čija uloga je u ovim saslušanjima osvetljena i koji su tu kolateralna korist: Rade Bulatović, nosilac ukaza o penzionisanjima iz vedra neba raznih generala; i još neki.

Opšti utisak iz cele ove sumanute priče, međutim, nakiseo je i zabrinjavajući: sve sami diletanti i sitni munđosi-šibicari. Na svu sreću te je nešto generala i jedan pukovnik imalo dovoljno profesionalnog i moralnog integriteta da se ne upušta u pijane budalaštine. Zamislite udarnu grupu "Kobri" sa pancirima i automatima kako uleće kroz staklena vrata, savladava zabezeknutog noćnog čuvara (koji je verovatno dremao) i traži po spratovima da gde je taj Biro sa prislušnim centrom… A zamislite da je čuvar bio budan i da je stigao da zove pomoć iz MUP-a Srbije… I posle se ljute kad Nenad Čanak pominje državni udar.

Politička šteta iz ove priče knjiži se na račun DSS-a i Vojislava Koštunice. Neko će kazati kako je ovo manevar u predizbornoj kampanji; sve i da jeste, za njega su krivi oni kojima je to palo na pamet. Odbijajući da izglasa jednu Anketnu komisiju i da uđe u drugu, DSS se politički diskvalifikuje; pseudolegalistička opravdanja tipa "mi smo hteli samo ovo, ali nikako i ono" neće uveriti nikoga. Demokratsko parlamentarno pravilo igre zahteva učešće i – ako treba – izdvajanje mišljenja kad se donese nalaz. Demokratska stranka Srbije opet je povukla najgori od svih raspoloživih poteza. Kakav god nalaz Anketne komisije bio, oni neće imati prava da ga osporavaju; to će im vredeti koliko i zahtev za donošenje privremene mere obustave rada Anketne komisije koji su Ustavnom sudu podneli u utorak uveče.

Iz istog broja

Narodni i radnički univerziteti

Muke po Đuri

A.Ć

Istraživanje: Alternativno obrazovanje

Opet u školu

Zia Gluhbegović, Ivana Pantić, Ivan Jovanović, Aleksandar Ćirić

Transport otrovnih materija

Mala katastrofa

Slobodan Georgijev

Univerzitet

Mlati pa naplati

Slobodanka Ast

Mionica: Zatvaranje Mišićevih dana

Profesor kod vojvode

D. Todorović

Karla del Ponte u Beogradu

Hajduci i jataci

D. Anastasijević

Suđenje Slobodanu Miloševiću

Haške dubine

Nenad Lj. Stefanović

Ustavna povelja Srbije i Crne Gore

Do Brisela preko Venecije

Vera Didanović

Predsednička trka

Istraga građana

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu