Najnoviji zapleti oko "Mobtela"

18. 9. 2003. / 12.18

Ko je jači – Vlada ili Karići

Za svaku Vladu Srbije ponižavajući je svaki sporazum u kome bi ona pristala da joj ovaj ili onaj gazda "poklanja" ono što je lako i budzašto prethodno "zahvatio" iz nacionalnih resursa u vreme Miloševićevog voluntarnog samovlašća

Ako se neuspeli sporazum Karića i Vlade Srbije o "redefinisanju" vlasničke strukture Mobtela (zaključen 9, a odbačen 12. septembra) posmatra sa gledišta cene koja bi se posle njega u prodaji ove krupne kompanije mobilne telefonije mogla postići – onda bi bez sumnje trebalo reći da je premijer Zoran Živković bio nadomak velikog uspeha – jer, dogovoreni Karićev "poklon" od šest odsto akcija, preko koga bi država postala vlasnik 55 odsto kapitala firme, imao bi u prodajnom poslu ogroman značaj, neproporcionalan svojoj "aritmetičkoj veličini". Na drugoj strani izbegao bi se pravni spor pred međunarodnom arbitražom koji bi se mogao otegnuti "odavde do večnosti".

Pojednostavljeno, ako je Vlada Srbije za 49 odsto Mobtela mogla u prodaji računati, na primer, na 49 miliona dolara, sa samo čest procentna poena više u vlasništvu, ona bi se možda mogla nadati i pet-šest puta većoj ceni (neki kažu i deset puća većoj) – jer, u prvom slučaju se "kupuje" samo očekivani profit, a u drugom kupac dobija punu kontrolu razvoja firme (dakle i svojih budućih ulaganja), pa na neki način sudbinu svog budućeg profita drži u sopstvenim rukama. Razlika između 49 i 55 odsto je, takođe, neuporedivo značajnija i "veća" i od razlike između 55 i 80 odsto, pa bi čak i oni koji smatraju da Srbiji u Mobtelu treba da pripadne najmanje 80 odsto vlasništva (a u takve spada i potpisnik ovih redova) morali priznati da država u pukom finansijskom smislu sutra neće dobiti bogzna šta više ako natera braću Karić na veće popuštanje.

Uostalom, i braća Karić su dobro znala ovo pravilo, pa su zbog toga od nekadašnje "Vlade narodnog jedinstva" Mirka Marjanovića (1994. godine) i ishodovali da u "zajedničko ulaganje" na kojem je izrastao Mobtel, ulože, navodno, 51 odsto kapitala na ime svoje filijale u Moskvi (BK trejd), što je u suštini bilo protivzakonito, jer je učešće privatnog kapitala u preduzećima koja se bave javnim uslugama bilo ograničeno na 49 odsto. Ta okolnost, da su postigli da budu "većinski vlasnik", omogućila im je kasnije da oko Mobtela namnože sijaset "parazitskih firmi" sa sopstvenim stopostotnim vlasništvom – i u te firme izmeste sav "šlag sa torte" koji je potom odbacivala firma koja je rabila nacionalne resurse.

OKOLINA I CENA: a ako je Živković gotovo imao u ruci ekonomski "podvig", da "povrati" većinsko vlasništvo u Mobtelu, u čemu je onda problem i zašto je taj sporazum naprasno suspendovan od Vlade Srbije, a premijer je čak bio prinuđen da u uverljivost sopstvenog "odustajanja" od sporazuma sa Karićima, ugradi i smenu direktora JP PTT-a Srđana Blagojevića (koji je personifikovao državno suvlasništvo u Mobtelu)? Na to pitanje ima nekoliko lakih i krupnih odgovora, pored onih "dvorskih" razloga koji se sada ističu u prvi plan.

Problem broj jedan je u tome što su Karići do svog "zlatnog rudnika" u mobilnoj telefoniji došli u vreme, pa dakle i po "pravilima", Miloševićeve "ratnoprofiterske tranzicije" i ako Srbija, gotovo simbolički, ne krene u svođenje računa sa tim vremenom i sa tim nazovipravilima – onda joj ne gine put "kolumbijskog kapitalizma". Za svaku Vladu Srbije ponižavajući je svaki sporazum u kome bi ona pristala da joj ovaj ili onaj gazda "poklanja" ono što je lako i budzašto, uz pomoć mutnih papira i lakokvarljivih državnih činovnika prethodno "zahvatio" iz nacionalnih resursa u vreme Miloševićevog voluntarnog samovlašća i njegove retorike "nacionalne ekspanzije". Vlada mora dokazati da je tih šest ili dvadeset i šest odsto koje pokušava da uzme nazad iz Mobtela – upravo ono javno dobro koje je bilo oteto suprotno pravu, suprotno javnim ovlašćenjima i suprotno dobrim poslovnim običajima. Vlada najpre mora kazati ko je taj koji je u osnivački kapital Mobtela uneo samo 60 miliona dolara kao vrednost dvadesetogodišnjeg monopola na koncesiju za mobilnu telefoniju, u vreme kada su se koncesije za tu delatnost, čak bez ikakvog monopola, prodavale u okolnim zemljama slične veličine po pet-šest puta većoj ceni. I zašto krivci za "rasprodaju nacionalnog resursa" nisu nikad izvedeni pred neki srpski sud, kao "ekonomski izdajnici" (hajde da parafraziramo političku diskvalifikaciju omiljenu kod profesionalnih patriota).

STEČENO PRAVO: Još pre godinu i po dana, kada su u Mobtelu uvedene "privremene mere", da bi se sprečilo da ova firma (kao "povezano lice") podnese teret poreza na ekstraprofit koji je bio razrezan Karićima – bilo je postavljeno mnogo pitanja na koja do današnjeg dana niko nije dao odgovor. Iz JP PTT-a je, na primer, postavljeno pitanje: zašto u prethodnih sedam godina ova nacionalna državna kompanija, iako suvlasnik, nije videla ni dinara prihoda od Mobtela. Iznete su i tvrdnje: da je između 1997. i 1999. godine između BK trejda iz Moskve i JP PTT "Srbija", kao osnivača ove firme, trebalo da bude podeljen profit od oko 100 miliona evra (195 miliona maraka), ali da on nije podeljen – nego je knjižen kao "neraspoređena dobit"; da je kasnije, 2000. godine, iskorišćen zakon o revalorizaciji da bi se profit Mobtela prikazao kao gubitak u poslovanju težak oko 283 miliona evra (oko 552 miliona nemačkih maraka). Pri svemu tome saopšteno je da Mobtel nije Pošti plaćao ni naknadu za koncesiju ("rojaliti") od dva, pa kasnije jedan i po dolar po pretplatniku mesečno – te da je i po tom osnovu ostao dužan oko 21 milion evra (oko 42 miliona maraka). Na sve to ocenjeno je da su od osnivanja Mobtela njim upravljala samo braća Karić, te da članovi upravnog odbora iz Pošte nisu obaveštavani o mnogim ključnim odlukama.

Zatim je iz sindikalnih krugova pitano: kako je spomenuti puki ugovor o zajedničkom ulaganju između Karića i Pošte 1997. godine "prerastao" u "stečeno pravo" na koncesiju za pružanje usluga mobilne telefonije na frekvencijama koje su "nacionalno dobro" na teritoriji Srbije i zašto to "stečeno pravo" potvrđuje Savezno ministarstvo pravde 3. jula 1998, pa ono već 27. jula iste godine postaje licenca Mobtela za NMT-GSM i zbog čega je tom prilikom Karićima priznat "narušeni ekskluzivitet" (zbog prodaje pola Telekoma Srbije Italijanima i Grcima), pa je navodno omogućeno proširenje učešća BK trejda u vlasništvu Mobtela sa 51 na 64 odsto; ko je u ime JP PTT "Srbija" glasao, to jest imao ovlašćenje da glasa da se usvoji odluka UO Mobtela (22. februara 1997. godine) da je BK trejd iz Moskve navodno ispunio svoju obavezu u pogledu obezbeđenja svog dela osnivačkog kapitala u ukupnoj visini od 65.987.871 američkog dolara i to – milion dolara u novcu, a sve ostalo u opremi prema carinskim deklaracijama UCD BK trejda, i to 18.000.530 dolara 1995. godine, 7.181.288 za NMT opremu i 37.788.733 dolara za GSM sistem 1996. godine, te 2.017.279 dolara 1997. godine; kako je 2001. godine, sa navodno 1,1 milion pretplatnika, Mobtel ostvario 90 miliona nemačkih maraka profita, posle godine u kojoj je, navodno, imao 552 miliona maraka gubitka; itd., itd.

LOBI I BIRAČI: Koja demokratska i nepristrasna vlada ne bi mogla sa ovakvim "otvorenim pitanjima" da isposluje povoljan sporazum sa jednom porodicom, ma koliko ona bila umiljata? Problem je izgleda u tome što su inače vešti i simpatično trpeljivi Karići uspeli da steknu kanale značajnog političkog uticaja na javnoj sceni Srbije. Notorno je da imaju jednu uspešnu i prilično gledanu tv kuću (BK TV). Suviše dobro je poznato i da su Karići osnovali famozno Udruženje industrijalaca Jugoslavije, odnosno SCG, koje je okupilo ljude sličnih biografija i koje je, izgleda, steklo simpatije i samog predsednika državne zajednica Marovića, koji ih je hteo za svoje službene promotere i savetnike. Poznato je i da su, posle pomoći mnogim tuđim političkim strankama, svojevremeno sponzorisali osnivanje Socijaldemokratije, ali je nejasno da li su zadržali kontrolu nad nekom od frakcija na koje se ova stranka podelila. Neverovatno za jednu toliko razgranatu poslovnu grupu, ali istinito je – da još nisu izgubili nijednu parnicu ni kod jednog trgovačkog suda u Beogradu. Na njihovom univerzitetu predaje elita beogradskih stručnjaka, a mnogi važni akademici, doktori i novinari već su dobili njihove velike Karićeve nagrade.

Rečju, Vlada koja bi trebalo da svede račun sa Karićima oko Mobtela riskira da izgubi većinu u srpskom parlamentu, da se nađe u dugom pravnom sporu za koji, čini se, nije kvalifikovana, da zbog toga izgubi velike privatizacione prihode "za svog vakta", da se zameri polovini beogradske elite i celini "patriotskog lobija" itd. No, vlada koja taj račun nije u stanju da svede, može proći još gore kod birača Srbije. Jer, Karići obične ljude još nisu uspeli da ubede da su se naglo obogatili – u nacionalnom interesu.

Iz istog broja

Iz ličnog ugla

Poslanički klub za dijasporu

Miodrag Kreculj, konsultant iz Minhena, Nemačka

Haška nedelja

Ruanda preča od Miloševića

N. Lj. Stefanović

Kosovo

Strategija ćorsokaka

Dejan Anastasijević

Politički život

Sedam ključeva od lavirinta

Milan Milošević

Predizborni start

DOS u potrazi za predsednikom

Vera Didanović

Imenovanja zamenika javnih tužilaca

Ministrov mač pravde

Dragan Todorović

Pucnji ispred vlade

Znak za nizak start

Tamara Skrozza

Prvo suđenje pred specijalnim sudom za organizovani kriminal

Kumovi i mali Radojica

Jovan Dulović

"Sablja" na sudu

Provera zvanične verzije

Miloš Vasić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu