Privatizacija vojvođanskih šećerana

6. 11. 2002. / 20.42

Ko će se osladiti

Evropska galantna dozvola da balkanske šećerane na kontingentiranim količinama mogu ostvarivati profit od najmanje 100 odsto posebno je atraktivna za našu industriju

"Šećerna groznica" trese Vojvodinu još od 28. juna ove godine, kada je Agencija za privatizaciju Srbije raspisala međunarodni tender za prodaju šećerana u Crvenki, Kovačici, Baču, Žablju i Pećincima, najavila dozvolu prodaje strancima šećerana u Senti i Novoj Crnji i aukcijsku privatizaciju šećerana u Sremskoj Mitrovici i Kovinu. Ovaj tender u suštini je rezultat još prošlogodišnje odluke Komisije Evropske unije da pripomogne balkanske zemlje omogućavanjem bescarinskog uvoza šećera od repe u narednih pet godina, što, pojednostavljeno, za našu industriju šećera znači da šećer koji se kod nas prodaje za oko 300 eura po toni (a "cena koštanja" proizvodnje mu je dakako mnogo niža) u narednih pet godina mogu po Evropi prodavati po ceni koja se kreće između 590 i 610 eura po toni.

Evropska galantna dozvola da balkanske šećerane na kontingentiranim količinama mogu ostvarivati profit od najmanje 100 odsto posebno je atraktivna za našu industriju, jer se na srpskom tržištu godišnje prosečno troši oko 220.000 tona konzumnog šećera, a proizvodni kapaciteti teorijski godišnje mogu da daju čak oko 750.000 tona šećera od repe. Istina, posle 1985. godine, kada je proizvedeno 650.000 tona, proizvodnja se ustalila na nivo između 100.000 i 150.000 tona

"JEDAN DOLAR": Ipak, zbog instalisanih kapaciteta, odjednom, devet vojvođanskih šećerana (u Srbiji ih je što živih, što mrtvih ukupno 15), koje imaju (ili mogu imati) sirovinsku bazu, dobilo je "lepu perspektivu", bar u narednih pet godina. Praktično je cela operacija uslovljena njihovom privatizacijom, gotovo formalno – po preporuci Svetske banke.

Da bi privatizacija vojvođanskih šećerana politički "proklizila" bez gunđanja autonomističkih stranaka, bukvalno dan pre raspisivanja tendera u Skupštini Vojvodine je, na mig iz Đinđićevog kabineta, znanično usvojena inicijativa da se od Skupštine Srbije zamoli izmena zakona o privatizaciji – tako da se učešće Pokrajine u prihodima od privatizacije firmi na njenoj teritoriji poveća sa pet na 50 odsto. Ta zamolnica čeka "stabilizaciju" srpskog parlamenta, ali je sama "zaslađena privatizacija" već daleko odmakla i već podigla veliku prašinu. No, stiče se utisak da Čanak, Isakov, Kasa i ostali vojvođanski lideri zasad poštuju "dogovor" i od privatizacije šećerana ne prave političko pitanje (kao što je to bilo kod prodaje Beočinske cementare), ali se na udaru nedovoljno obaveštene vojvođanske javnosti našao pre svega Miodrag Kostić, vlasnik novosadskog MK Komerca, firme koja se na tenderu dokopala čak tri šećerane, za po tri eura za svaku (Bač, Kovačica i Pećinci). Istina, čuje se da će država osim spomenutih devet eura za tri šećerane dobiti odmah još oko 1,5 milion eura, pošto je novi vlasnik velikodušno pristao da izmiri neke obaveze šećerana prema državi pre roka dospeća – a smirio je i lokalna opštinska rukovodstva, koja će navodno dobiti po 75.000 eura da unaprede opštinsku infrastrukturu.

Ovde je reč, naravno, o modelu privatizacije "za jedan dolar", pošto je Kostić za spomenute tri šećerane obećao ukupna ulaganja u opremu od oko 20,5 miliona evra i u socijalni program svake fabrike još po 2,1 miliona eura. Još najmanje 25 miliona eura su navodno teški dugovi te tri šećerane, ali je Kostić (2. novembra) izrazio nadu da će kod banaka poverilaca uspeti da ih povoljno reprogramira. Bez obzira na to što "privatizacioni argumenti" ovog uspešnog čoveka (doskora direktora Demokratske stranke) ne odudaraju od iskustva poznatog u ekonomskoj teoriji i praksi – njegova plodonosna operacija sa Agencijom za privatizaciju izazvala je mnogo ogovaranja u privrednim krugovima – najpre zbog toga što je tri šećerane dobio bez konkurencije i što je za ceo posao očigledno glatko dobio kredite, pre svega domaćih banaka.

SLUČAJ CRVENKE: Najmanje gužve izazvala je aukcijska prodaja šećerana u Senti i Novoj Crnji koje je kupila italijanska kompanija SFIR (iz Romanjole). Ona je za nešto više od 58 odsto kapitala šećerane u Senti platila 3,8 miliona eura, a za 100 odsto vlasništva šećerane u Crnji 192 miliona dinara (dakle, oko 3,15 miliona eura). Italijani naravno nisu naročito oduševljeni činjenicom da su praktično platili mnogo višu cenu od one koju će platiti MK Komerc, jer to što (zbog načina prodaje) nisu bili prinuđeni da "napismeno" obećaju investicije i socijalni program nikako ne znači da u te šećerane (a ona u Crnji je u veoma lošem stanju) neće investirati, kao i da neće morati pristojno da plate radnike.

Najveću pažnju javnosti izazvao je tender za prodaju najstarije (a mnogi kažu i najbolje i najvrednije) vojvođanske šećerane – one u Crvenki. Za tu šećeranu HSI (Helenik Sugar Industri) iz Grčke ponudio je dva miliona eura, najavio investicije od 7,8 miliona eura u narednih pet godina, a za socijalni program obećao 2,2 miliona eura, uz određeno povećanje plata i deobu tri stana godišnje. Ova firma je, inače, za preuzimanje šećerane u Žablju već angažovala ili obećala ukupno oko 9,5 miliona eura (što cene što obećanih ulaganja u opremu i radnu snagu).

Za taj novac, uz vlasništvo nad 70 odsto kapitala šećerane u Crvenki idu i zalihe robe navodno vredne 23,3 miliona eura, ali i dug prema dobavljačima od 13,9 miliona eura i otplata kratkoročnih kredita od 2,7 miliona eura. Sve u svemu, direktor ove šećerane Aleksandar Radulović, koji je pokrenuo "otpor" ovakvoj privatizaciji, izjavio je da će Grci već posle prve godine od starta posla pokriti sve dosadašnje i sve buduće troškove na koje su se obavezali i još biti "u plusu" za oko pet miliona eura. Zanimljivo, u polemiku oko ovog interesantnog posla kao "advokat" kupca nije se pojavio niko iz Deloitte & Toucha, konsultanstske kuće kupca, niti su se oglasili menadžeri HSI-ja, koji su za obavljanje kupoprodajne operacije u poslednji čas (15. oktobra) u Solunu registrovali kompaniju Balkan Sugar S.A – već je na branik ove privatizacije morao da stane sam ministar Aleksandar Vlahović. Naime, Vlahović je ocenio nevažnim tridesetak primedbi o "nepravilnostima" privatizacije šećerane u Crvenki (na 15 gusto kucanih strana), ali je priznao jednu – da novoosnovana solunska firma-ćerka Helenik šugera ne može biti kupac, već to mora biti sama kompanija koja je i učestvovala na tenderu. Da li će Grci prihvatiti ovu "promenu" još se ne zna.

U trenutku kada ovaj tekst ide u štampu bilans polemike između direktora šećerane i ministra za privatizaciju ukratko se može opisati samo figurom da je Vlahović dobro igrao i, po ličnom osećanju, u suštini pobedio, ali je ipak priznao (privremeni) poraz, a da je Radulović izgubio, ali je postigao ono što je naumio – tender je pred propašću.

Iz istog broja

Srbija i Crna Gora

Povelja razdora

Vera Didanović

Krvava istorija

Ubistva poznatih ličnosti od 1990. do 2002.

Vera Didanović

Paravojne formacije i MUP Srbije

Srce tame

Filip Švarm

Srbijanska policija 1987–2000

Do armije građanskog rata i natrag

Miloš Vasić

Nova tržišta

Agresivna konkurencija

R. V

"Bombaški proces" u autobusu

Čukarička „kriza talaca“

Teofil Pančić

Druga sezona iskopavanja "hladnjača"

Batajnička arheologija

Aleksandar Ćirić

Haški procesi

Račun praštanja

Nenad Lj. Stefanović

Skandal "Orao"

Veliko vađenje

Dejan Anastasijević

Valjevski Krušik i izvoz naoružanja i vojne opreme

„Klasična“ tajna

Dragan Todorović

Znamenitosti

Lov, klopa i pregovori

Zoran Majdin

Deblokada skupštine

Zar je bitno ko je kriv

Milan Milošević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu