Molbe, žalbe i pritužbe

Ko će nama da zameni Tita 1

"PISAĆU MARŠALU TITU": Josip Broz Tito sa građanima 1966.

13. 7. 2016. / 16.46

Ko će nama da zameni Tita

Ko god je imao neku neizlečivu tužbu, žalbu ili primedbu, mogao je da sedne, da presavije papir i da sastavi pismo Maršalatu. To bi pismo uredno stiglo na odredište, makar bilo adresirano i na "Maršalat, Beograd". Tu su se pisma građanstva razvrstavala po kategorijama: za bacanje; za Udbu; za pravosuđe; za organe uprave; za Kabinet Predsednika. Kabinet bi onda – u odgovarajućim slučajevima – izvestio pošiljaoca da je Predsednik upoznat sa sadržajem, zainteresovan i da se očekuje rezultat

Piše: Miloš Vasić

"U Maršalat ću da se žalim!" Tako se za života Josipa Broza Tita, kao poslednja instanca, izricala pretnja svakome s kojime nije moglo drugačije da se izađe na kraj. Naravno da su se žalili; u ogromnim brojevima, kako saznaje istoričar Dejan Jović, koji je kroz te spise prolazio mesecima. Ovih Vučićevih nekoliko stotina nije ništa, čak i kad uzmemo u obzir to koliko se država smanjila. Osim toga, ispalo je onoga ranoga jutra da se većina zakazanih nije ni pojavila na licu mesta. Ne znamo da li su se prijavili iz vica, onako – ili ih je prošla volja. Bilo kako bilo, tog jutra se napravila gungula, pa su morali da popunjavaju formulare za prijem, a bilo ih je i kojima je prijem potvrđen, ama ih nema na spisku.

To nije lepo. Kao prvo, u današnje doba "ekstaze komunikacija" trebalo bi da se takve stvari rešavaju brže i lakše, bez ustajanja u tri – ili ranije, ako ste potegli iz unutrašnjosti – i džonjanja u Nemanjinoj, na stoličicama (ko je bio pametan da ponese). Vučićeva sumnjiva ideja da građanstvo prima u audijencije od pet, pola šest izjutra, osim što deluje srednjovekovno monarhistički, ukazuje na njegovo duboko nerazumevanje modernog doba – ili na najobičnije demagoške namere.

Kao i mnogo toga drugoga, za vreme Josipa Broza Tita (do 1980, to jest) ta je stvar bila mnogo bolje i efikasnije udešena. Ko god je imao neku neizlečivu (normalnim kanalima, "institucionalnim", kako da kažemo) tužbu, žalbu ili primedbu, mogao je da sedne, da presavije papir i da sastavi pismo Maršalatu. To bi pismo uredno stiglo na odredište, makar bilo adresirano i na "Maršalat, Beograd" i ništa više. Pisma su uredno stizala na određenu adresu u Bulevaru Oktobarske revolucije (kasnije više puta prekrštavanom), tamo gde je sada ona tvrđava od nove američke ambasade. Na toj adresi čekala je jedna povelika kancelarija (to je taj "Maršalat") sa određenim brojem zaposlenih lica. Tu su se pisma građanstva razvrstavala po kategorijama: za bacanje; za Udbu; za pravosuđe; za organe uprave; za Kabinet Predsednika (ono najzanimljivije, ako je bilo razumno i potkrepljeno činjenicama). Kabinet bi onda – u odgovarajućim slučajevima – izvestio pošiljaoca da je Predsednik upoznat sa sadržajem, zainteresovan i da se očekuje rezultat. I druga pisma dobijala su sličan, mada manje obavezujući odgovor: jeste, pročitali smo, videćemo itd.; određene kategorije pisama dobijale su mnogo suvlji i službouljudniji odgovor tipa: vidite sa vašima tamo, to nije za nas, ne zanima nas itd. Neka pisma završavala su u Udbi ili na još gorim mestima – ako ih ima – ali to je bilo sve ređe kako je vreme odmicalo. Znala je Udba za te probleme i bez Maršalata, uostalom.

Ko će nama da zameni Tita 2
SVI BI NA NJEGOVO MESTO: Tito i poštovaoci

Sistem je bio dobro uređen i dobro vođen: nije bilo škarta i svako ko se požalio Maršalatu dobio je neki od navedenih odgovora – osim onih pacijenata čija su pisma završila ravno u košu – iz očiglednih razloga.

Bilo ih je jako upornih, priča Dejan Jović, ali im nije mnogo pomoglo. Uostalom, služba koja se time bavila bila je racionalna i praktična: ako nešto ne dolazi u obzir – onda ne dolazi i gotovo, piši koliko hoćeš. Arhiva tih dopisivanja čuvala se na papiru (a kako bi drugačije?) i bila unakrsno referencirana i uredno ažurirana, tako da nije bilo mesta promašajima.

Za razliku od takvog racionalnog i birokratski uzorno uređenog sistema, Aleksandar Vučić odlučio se za haotičnu, ali medijski slađu, priču sa primanjem svojih podanika kao da je kralj Karlo Veliki. To, anahrono kakvo je, donelo mu je niz problema, od kojih je zajebavanje u javnosti ponajmanji. Kad već neko krene da prima podanike od pola šest izjutra, morao bi barem da se osigura da ih dođe dovoljno i da budu koliko-toliko razumni; dakle, bez pacijenata, večitih pravednika i uobičajenih gnjavatora. To se tako ne radi. Potrebna je određena selekcija na samom početku, pa onda prizivanje i primanje ljudi koji imaju nešto razumno da kažu i ozbiljan problem da potegnu, pa da premijer onda tu nešto lepo i korisno kaže. Ovakva haotična situacija škodi i Vučiću i građanstvu: njemu jer je nediskriminativan, njima jer nema nikoga da napravi razliku između ispravnog i pogrešnog. Na taj način cela akcija svodi se na cirkus – po uobičajenom metodu naših narodnjaka.

Bolje bi im bilo da su pogledali u arhivu Maršalata kako se to nekada uspešno radilo.

Iz istog broja

PROFESSOR MICA JOVANOVIC HAS PROVEN THAT HE GAINED HIS PHD IN THE U.K.

PROFESSOR MICA JOVANOVIC HAS PROVEN THAT HE GAINED HIS PHD IN THE U.K.

R. V

Reč o delu

Osuđeni na slobodu

Zoran Lutovac, Institut društvenih nauka

Intervju – Radina Vučetić

Srbija danas podseća na Jugoslaviju iz pedesetih

Jelena Jorgačević, Filip Švarm

Mandatar Vučić i narod

Poslovanje poslednjim nadama

Mirko Rudić

Zdravstvo u Srbiji

Od lošeg ka gorem

Ivana Milanović Hrašovec

Reagovanje

Odgovor Višeg suda u Beogradu

Viši sud u Beogradu, sudska uprava

Na licu mesta – Seoska slava u Končarevu

Spektakularni spektakl

Dragan Todorović

RTB Bor – Plan za reorganizaciju

Opraštanje dugova i kupovanje vremena

Radmilo Marković

Intervju – Miodrag Jovanović, profesor Pravnog fakulteta BU i član CEPRIS-a

Okolnosti i sumnjive sumnje

Tatjana Tagirov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu