Raskol u SRS-u

Kletva se vraća kući

Uprkos medijskoj ofanzivi, svi akteri radikalskog sukoba trenutno su gubitnici – iz prostog razloga što se nijedan od njih više ne može pohvaliti dosadašnjom činjenicom da iza sebe ima pojedinačno najjaču stranku u Srbiji

Kletva se vraća kući 1
U MAGISTRATURI: Gordana Pop Lazić…

Bumerang je imao precizan let: na kraju se ispostavilo da su one poslanice iz redova Srpske radikalne stranke, proklinjući svakoga ko razgovara s Borisom Tadićem, ali i nekoliko kolena njegovih potomaka, proklele – samu stranku koja ih je uvela u parlament.

Doskoro najveća stranka u Srbiji, naime, podelila se na dve (minus Aleksandar Vučić, za sada). U aktuelnoj, živopisnoj fazi ispaljivanja najtežih mogućih međusobnih optužbi na račun dosadašnjih stranačkih kolega gotovo je nemoguće razmišljati o saradnji dve radikalske stranke u skorijem periodu. A tome najviše mogu da se obraduju njihovi politički protivnici – bez jake opozicije ostavljene, članice vlade Srbije.

Kletva se vraća kući 2
…i Tomislav Nikolić

Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je rascep u SRS-u potpuno zabezeknuo rukovodstvo stranke: Dragan Todorović, novi zvanični glavni poverenik Vojislava Šešelja u zemlji, nekoliko puta je javno uhvaćen kako govori o "predsedniku SRS-a Tomislavu Nikoliću". Mačo-general Božidar Delić javno je plakao rastajući se od voljenog Šešelja i odlazeći za Nikolićem, a Aleksandru Vučiću ni deset dana nije bilo dovoljno da odluči šta da radi, pa je rešio da se – privremeno, doduše – povuče iz politike.

UVERTIRA: Mnogo je, međutim, razloga za verovanje da je sukob bio sasvim očekivan, i poodavno pripreman. Još proletos je postalo jasno da stranku koja je dugo negovala imidž izrazito monolitne organizacije, potresaju ozbiljni nesporazumi i različita viđenja političke situacije koja su zastupali lider stranke Vojislav Šešelj s jedne strane, i dvojica doskorašnjih ključnih (i ubedljivo najpopularnijih) radikala u zemlji – Tomislav Nikolić, zamenik predsednika stranke, i Aleksandar Vučić, njen generalni sekretar. Do medija su stizale i povremene vesti o neizvršavanju Šešeljevih naloga, a nakon izbora, Nikolić je, prvi put, otvoreno govorio o nesporazumima sa stranačkim šefom.

Bilo je nemoguće izbeći zaključak da su, zabeleživši izborne rezultate znatno bolje od onih koje je stranka postizala u periodu uoči Šešeljevog odlaska, Nikolić i Vučić postali previše ozbiljna konkurencija haškom zatvoreniku koji se nada skorom povratku u Beograd. Zato su obojica, a naročito Nikolić, morali biti svesni da će predsednik stranke pokušati da ih eliminiše – na šta ih je, uostalom, otvoreno upozoravala i Maja Gojković, bivša gradonačelnica Novog Sada, koja je prošle godine takođe izbačena iz stranke.

Kletva se vraća kući 3
PRIVREMENO NIGDE:
Aleksandar Vučić

Prema nekim izvorima, sasvim suprotnim od Šešelja i njegovog okruženja, odakle su stigle optužbe o povezanosti Nikolića i dvojice krupnih biznismena (Miroslava Miškovića i Milana Beka), Nikolić je još krajem leta ozbiljno poradio na finansijskim pripremama za odvajanje od političkog oca (pa još i kuma). Prema tim izvorima, upravo u interesu lidera stranke u nastajanju, krajem avgusta odobren je jedan pozamašan kredit. U istoj priči i u istom kontekstu, pominju se izvesna špediterska firma (preko koje su finansirane i radikalske kampanje), jedna velika banka, menice jedne velike srpske privatne kompanije (čiji je vlasnik do sada finansijski pomagao radikale) i cifra od 50 miliona dinara.

Koliko ubedljivo zvuči ta priča toliko ubedljivo deluje i pretpostavka koja se ovih dana pojavila – da je Aleksandar Vučić pre mesec dana odbio jednoglasnu odluku najvišeg organa SRS-a da, posle neuspešnog pokušaja osvajanja vlasti u Beogradu, ipak ponovo postane poslanik u Skupštini Srbije – upravo zato da bi izbegao opredeljivanje u stranačkoj podeli, koju je uveliko slutio. Ipak, koliko su obe te verzije verodostojne, pouzdano znaju samo njihovi akteri. I izvesno je da će tako i ostati, bar još neko vreme.

VREME I POVOD: Uprkos podsećanju koje govori da su i Nikolić i Vučić, kao i najbliži im politički prijatelji, ipak dugo bili uvereni u neminovnost raskola (što je, na neki način, Nikolić i potvrdio odajući doskorašnje stranačke tajne u poslednjem "Utisku nedelje"), obojica su delovala zatečeno odlukom Šešelja da tinjajući sukob pretvori u otvoreni rat. Zato, trenutni utisak, zasnovan na brojnom stanju dve poslaničke grupe u Skupštini Srbije, ukazuje da je isključenjem Nikolića i osamnaest neposlušnih poslanika iz SRS-a, Šešelj za sada ostvario prednost.

Ipak, nije baš sigurno da je haški pritvorenik imao u vidu pojedine faktore, zbog kojih bi se trenutno vođstvo moglo pretvoriti u – Pirovu pobedu. I to ne samo zbog naklonosti dobrog dela medija i kreatora javnog mnjenja, koji su u "novom" Nikoliću prepoznali umerenog, modernog desničara – uprkos njegovom tvrdom odbijanju da se odrekne nekog od dosadašnjih skandala u kojima je učestvovao stari, Šešelju verni Nikolić.

Poznat kao iskusan i vešt (i beskrupulozan) političar, Šešelj, naime, jeste odlično odabrao i vreme i povod za otvaranje sukoba. O dobrom tajmingu govori činjenica da do novih izbora ima dosta vremena, neophodnog za oporavak stranke nakon raskola. A povod je više nego idealan za bacanje sumnji na Nikolićev lik i delo u očima javnosti naklonjene radikalskoj opciji: telefonski razgovor bivšeg zamenika predsednika SRS-a sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem i njegova najava da će SRS glasati za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), korak dalje u pridruživanju mrskoj (iz ugla prosečnog radikalskog birača) EU.

I bez Nikolićevog upornog podsećanja na hronologiju događaja, pažljivijim političkim posmatračima jasno je da je za čuveni razgovor sa Tadićem, kao i za (naknadno povučenu) odluku SRS-a da njeni poslanici glasaju za SSP, znao ceo predsednički kolegijum stranke, uključujući i Šešelja. Štaviše, usvajanje tzv. "interpretirajućeg amandmana" uz ratifikaciju SSP-a bio je zahtev SRS-a koji je podržala i Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića prilikom (neuspešnih) majskih pregovora o Vladi sa Demokratskom strankom Srbije Vojislava Koštunice.

Kletva se vraća kući 4

METOD: Šešelj je, dakle, pustio (ako ne i nahuškao) Nikolića da istrči na klizav teren, da bi mu, izmakavši mu stabilan oslonac, zadao direktan udarac: optužio ga je, ni manje ni više, nego za "izdaju" i vođenje prozapadne politike. Neke posmatrače taj metod podsetio je na način na koji se, još jedan Šešeljev kum, Vuk Drašković, 1997. godine, obračunao sa tadašnjim političkim partnerom, Zoranom Đinđićem: Drašković je tada, usred tromesečnog građanskog protesta, optužio Đinđića da se tajno sastao sa Slobodanom Miloševićem – iako je unapred bio obavešten da će do sastanka doći. Iz te analogije sledi još jedna: kao što je Drašković, u drugim prilikama, pokazao spremnost da se dogovori sa Miloševićem, iz čega sledi da je, obračunavši se sa Đinđićem, samo pokušavao da se izbori za poziciju glavnog pregovarača, tako je, kaže ista teorija, i Šešelj, zapravo, u celu akciju krenuo kako bi glavni partner u pregovorima sa vlastima bio – lično on.

I prema brojnim drugim tumačenjima, koja nisu zasnovana na analogiji sa primerom iz 1997, Šešeljev manevar u najvećoj meri motivisan je, dakle, potrebom da eliminiše unutarstranačku konkurenciju uoči očekivanog povratka iz Haga – jedna teorija kaže da bi se to moglo desiti već sledeće godine, dok druga računa na nešto kasniji trenutak pre sledećih redovnih parlamentarnih izbora, odnosno 2012. godine. Makar u teoriji, međutim, postoji i varijanta prema kojoj bi on novi izborni turnus mogao dočekati u Sheveningenu, što bi značilo da će radikalske boje na terenu braniti Dragan Todorović (koji ne može da pogodi kako mu se zove predsednik stranke) i pomenuta ekipa kolokvijalno nazvana "narikače" (Vjerica Radeta, Nataša Jovanović, Gordana Pop-Lazić). U teoriji, možda bi u istom timu mogao da bude i "privremeno povučeni" Vučić, ali, posle ocena koje su o njemu izrekli Šešelju lojalni kadrovi, ponestalo je ozbiljnih argumenata koji bi takvu tezu mogli da potvrde. A široko rasprostranjeno tumačenje, prema kome je Šešelj uklonio Nikolića u akciji čišćenja konkurencije, nalagalo bi i verziju prema kojoj bi haški zatvorenik, kada bi verovao da bi Todorović, Radeta i ekipa mogli da nadmaše poslednji izborni skor SRS-a – i njih uklonio sa čela stranke.

BROJNO STANJE: U iščekivanju Šešeljevog povratka, "originalni" radikali mogu da računaju na najtvrđe jezgro Šešeljevih pristalica, kojih nije malo, ali ih je, s obzirom na nikakav koalicioni potencijal stranke, nedovoljno za osvajanje vlasti. Moglo bi se, čak, i pokazati da podrška Šešelju u redovima SRS-a nije baš tolika kolika je izgledala u momentu donošenja odluke Centralne otadžbinske uprave o izbacivanju "izdajnika". Prema nekim izvorima, do zaključenja ovog broja "Vremena", kod Nikolića jeste otišlo samo 18 poslanika, ali je od onih 60, koji su, na prvi pogled verni Šešelju, svega njih 40 potpisalo nove blanko ostavke (pošto je one prethodne Nikolić "izgubio").

Isti izvori u pitanje dovode još jedan zaključak zasnovan na zvaničnim informacijama: Nikolić, naime, nije uspeo da prikupi potpise čak ni petine opštinskih odbora, što je statutarni uslov za sazivanje vanrednog stranačkog Kongresa – iz čega bi se moglo zaključiti da je najveći deo stranačke organizacije sklon da sluša instrukcije iz Haga. Prema saznanjima "Vremena", međutim, primenjeno je "lukavstvo" koje su i druge stranke znale da oprobaju – u nekim opštinskim odborima nisu ni održani sastanci, već su samo predsednici faksom slali u centralu podršku Šešelju, u drugim odborima na sastanke nisu pozivani oni članove za koje se procenjivalo da su bliski Nikoliću ili Vučiću, a u nekim od onih koji su na sastancima podržali Šešelja, bilo je ozbiljnih podela. Nikolić je, prema dostupnim informacijama, uspeo da "dobije" novosadski i kragujevački odbor stranke, a vanredna konferencija radikala u nedelju na kojoj je Gordana Pop-Lazić tvrdila da "Nikolić otima članstvo i prostorije opštinskih odbora u Kikindi, Vrnjačkoj Banji, Smederevu i Subotici" ukazuje da je novo rukovodstvo SRS-a u ozbiljnoj panici zbog takvog mogućeg ishoda.

Panika, međutim, nije umanjila spremnost Šešelju lojalnih radikala da nastave sa skupštinskim igrokazima po kojima su godinama poznati, što se videlo na "času demokratije" u ponedeljak, kada su, sve u čuvenim majicama sa Šešeljevim likom, totalno izvan konteksta i bez veze sa situacijom, skandirali "vratite nam Kosovo". I to je ono što predstavlja lošu vest za vlast koja je ostala bez jake opozicije – iako se najveća stranka podelila na dve oštro zavađene grupacije, bar jedna od njih – Šešeljev SRS – spremna je za još ekstremniju politiku od dosadašnje, još skandaloznije nastupe od dosad viđenih, a verovatno i još teže postizanje dogovora nego što je to dosad bilo moguće.

Kletva se vraća kući 5

Druga loša vest je da će i "umereni" Nikolić, boreći se sa teškim zadatkom da formuliše politiku različitu od politike SRS-a, istovremeno morati da se dokazuje stavom radikalnijim čak i od originalnog radikalskog, a sve da bi se zaštitio od optužbi da je "izdajnik" i da deluje po nalogu vlasti, tajkuna, stranih sila itd. (potkrepljenih radikalskim podsećanjem da je nova stranka "otela" mandate matičnoj stranci i da ih zadržava voljom vladajuće većine, kao što je to, sredinom devedesetih, radio tadašnji odbegli radikal Jovan Glamočanin, ili odbegli socijalista Branislav Ivković, 2001. godine). Nikolićeve izjave u poslednjem "Utisku nedelje" o tome da "ne žali Slavka Ćuruviju" te da je "Zoran Đinđić mafijaški premijer", uostalom, već su potvrdile da je on veoma svestan da, iz pragmatičnih razloga, ne sme tako lako da uđe u ulogu "umerenog, modernog desničara" (paradoksalno, Nikoliću teško da može da prija "ohrabrujuća" poruka koju mu je već uputio britanski ambasador Stiven Vodsvort, nagovestivši da bi poruka Evrope njegovoj stranci, ukoliko se opredeli za umereni pristup, mogla biti ista kao i poruka socijalistima – "ako su promene iskrene i ako ste zaista posvećeni modernim demokratskim vrednostima, prihvatićemo to i sarađivati sa vama").

ŠANSE: Koliko je, bez obzira na ličnu popularnost, teško očuvati pozicije stečene u vreme pripadanja velikoj organizaciji, pokazao je nedavno primer bivše gradonačelnice Novog Sada Maje Gojković koja, iako sama veoma popularna, nije uspela samostalno da postigne značajniji uspeh na izborima u Novom Sadu i Vojvodini (iako je bitno oslabila pozicije SRS-a).

Ono što je teško, međutim, nije i nemoguće. Iskustvo pokazuje i da prelazak iz velike u malu stranku, dugoročno posmatrano, može da bude profitabilan potez. Dobar primer je Vojislav Koštunica, koji je, iako je početkom devedesetih iz vidljive Demokratske stranke prešao u mikroskopski DSS, u ovom veku uspeo da sastavi gotovo osam godina na vlasti. Ni Čedomir Jovanović, uprkos kontinuiranoj medijskoj hajci, nakon izlaska iz DS-a nije propao – naprotiv.

Ukoliko Aleksandar Vučić, nakon "privremenog povlačenja iz politike" zaista pristupi novoj stranci, što Nikolić uveliko najavljuje, šanse te organizacije, prema svim procenama, trebalo bi da budu bitno uvećane. Ta teorija svoju potvrdu, međutim, dobiće tek na sledećim izborima, koji bi, prema redovnom "redu vožnje", trebalo da budu održani – 2012. godine. Tek tada, Nikolić će biti u prilici da politički kapital koji trenutno ima (podrška medija, kreatora javnog mnjenja, Zapada) pretvori u realne poslaničke mandate i realnu snagu.

Iskustvo u partijskim podelama u srpskom političkom sistemu govori da su nove stranke vremenom postajale sve različitije od matičnih organizacija, pa su, nakon prvobitne podele biračkog tela koje je pripadalo "celoj stranci", počele da osvajaju i srca novih birača. Na osnovu tog iskustva, u beogradskim političkim pričaonicama već se pojavila teorija prema kojoj bi, bude li svoju novu stranku zaista profilisao kao stranku umerene desnice, Nikolić mogao da postane najveća konkurencija aktuelnim narodnjacima, pre svega DSS-u. Ta teorija ima i drugo poglavlje, u kome se kaže da bi, ukoliko Nikolić napravi "šumadijsku koaliciju" sa Novom Srbijom Velimira Ilića, kolateralna šteta raskola u SRS-u mogao da postane – Vojislav Koštunica i njegov DSS.

Koliko god zanimljivo delovale, sve te teorije tek bi trebalo da budu potvrđene (ili demantovane). Zaključak koji, u ovom trenutku, deluje sasvim pouzdano, jeste onaj prema kome su svi ključni akteri radikalskog sukoba, zapravo, teški gubitnici – iz prostog razloga što se nijedan od njih više ne može pohvaliti dosadašnjom činjenicom da iza sebe ima pojedinačno najjaču stranku u Srbiji.

Iz istog broja

Intervju – Oliver Dulić, ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje

Bela knjiga o crnim stanovima

Zoran Majdin

Kumodraški lavirint

Osloboditi od ljudi i stvari

Vladan Stošić

Vreme uspeha

Biznis

Srbija i Evropa

Holandija na prkosima

Dejan Anastasijević

Sto godina voza u Valjevu

Proslava sa voznim redom

Dragan Todorović

Sektor za vanredne situacije

Od izlivanja potoka do ptičjeg gripa

Zoran Majdin

Dečja kičma i stopala

Škola do bola

Sanja Jovanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu