Kultura sećanja – Neobjavljeni razgovor sa Vladimirom Velebitom

Kapitalističko oružje za komunističku Jugoslaviju 1

TITOV ČOVEK U VAŠINGTONU: V. Velebit

fotografije: privatna arhiva autora

13. 10. 2021. / 20.27

Kapitalističko oružje za komunističku Jugoslaviju

Vladimir Velebit je u Vašingtonu važio za prozapadnog čoveka u Titovom najbližem okruženju. Na ovom mestu prvi put objavljujemo njegovu priču o tome kako je na početku hladnog rata došlo do vojne i obaveštajne saradnje komunističke Jugoslavije i SAD kao "lidera slobodnog sveta". A sve je počelo na noćnim, mondenskim sedeljkama u neformalnom centru moći Džordžtaunu, na koje su Velebita uveli njegovi američki ratni drugovi

Kada je pre sedamdeset godina, 14. oktobra 1951, zamenik američkog načelnika Generalštaba general Džozef Loton Kolins posetio Beograd, bila je to gotovo nezamisliva senzacija – druga ličnost najveće zapadne armije stupa ne tle zvanično komunističke države, koja je u najoštrijem sukobu sa kapitalističkim svetom. Tačno dva meseca posle ove posete, 14. decembra 1951. biće potpisan Ugovor o uzajamnoj vojnoj pomoći (MAT – Mutual Asistance Treaty), što će biti formalni početak paradoksalne vojne saradnje vodeće antikomunističke zemlje sveta sa jednom komunističkom državom. Na kraju će 1953. biti potpisan i Balkanski savez sa Grčkom i Turskom, koji će Jugoslaviju posredno povezati sa NATO-om, uključiti je u zapadne planove i strategije odbrane.

Ovoj poseti prethodilo je nekoliko tajnih diplomatskih akcija sa obeju strana, od kojih su najvažnije višemesečna misija Titovog najpoverljivijeg diplomate dr Vladimira Velebita u Vašingtonu krajem 1950. i tajni boravak načelnika Generalštaba Jugoslovenske armije Koče Popovića, takođe u Vašingtonu, od 15. maja do 22. juna 1951.

Treći bitan događaj bio je supertajni sastanak Koče Popovića i zapovednika NATO za Evropu i potonjeg američkog predsednika generala Dvajta Ajzenhauera 10. jula 1951. u Parizu. Na tom sastanku Koča Popović je zaključio da jedna komunistička i jedna antikomunistička armija mogu da sarađuju "rame uz rame" u borbi protiv "sovjetske komunističke armije". Delove tog razgovora u prilici smo da prvi put objavimo na ovom mestu.

Kapitalističko oružje za komunističku Jugoslaviju 2
USPOSTAVLJANJE VOJNE SARADNJE JUGOSLAVIJE I SAD: General Kolins i Titofoto: muzej jugoslavije


KAD JE VELEBIT BIO DOKON U VAŠINGTONU

Nakon svih ovih tajnih akcija došlo je do posete generala Kolinsa što je bio odlučujući događaj za uspostavljanje američko-jugoslovenske vojne saradnje koja je otvorila vrata pružanju obimne američke vojne pomoći Jugoslaviji tokom ranih godina hladnog rata. Ali do te posete nije došlo lako.

Zahvaljujući brojnim razgovorima vođenim između 1997. i 2003. sa ključnim čovekom tajnih pregovora u Vašingtonu Vladimirom Velebitom, u prilici smo da rekonstruišemo kako je došlo do senzacionalnog i ni do danas sasvim objašnjenog paradoksa hladnog rata – uspostavljanja vojne saradnje antikomunističkih SAD i komunističke Jugoslavije i kako je Jugoslavija dobila obilatu američku vojnu pomoć kojom je opremila sva tri roda vojske i naoružala milion vojnika.

"Dok sam pregovarao sa Svetskom bankom i pokušavao da nagovorim neke američke senatore i kongresmene da povoljno reše naše zahteve, imao sam isuviše vremena u Vašingtonu. Hteo sam to vreme na neki način da iskoristim. Tako sam se približio jednoj grupi američkih političara, na čelu koje je bio Averel Hariman. Grupi su pripadali i tadašnji zamenik načelnika Odeljenja za planiranje u Stejt departmentu Robert Džojs, zatim zamenik šefa CIA Frenk Vizner i poznati stručnjak za SSSR, kasnije ambasador u Moskvi Čarls Bolen. Sa svima sam razgovarao i pitao sam ih da li postoji mogućnost da nam Amerika liferuje oružje koje nam je bilo potrebno za odbranu naše zemlje", pričao je Velebit. On je na zasedanju Svetske banke u Parizu upoznao njenog predsednika Judžina Bleka i pozvao ga da dođe u Beograd.

Blek se sastao sa Titom 19. septembra 1950. Razgovor kojem je prisustvovao i Velebit trajao je puna četiri sata, duže nego bilo koji dotadašnji Titov susret sa nekim predstavnikom Zapada. Tito je iskoristio priliku da u razgovoru sa Blekom prvi put pokrene pitanje američke vojne pomoći. Očekivao je da vojna pomoć bude samo u materijalu a ne u živoj sili, i nije želeo da tu pomoć prima direktno i da se ona iskrcava u jadranskim lukama, nego da bude uskladištena u blizini Jugoslavije, "na dohvat ruke".

U svom izveštaju Stejt departmentu Blek je naveo da Velebit, "koji očigledno ima veći uticaj nego što to omogućava njegova funkcija pomoćnika ministra za spoljnu trgovinu, predvodi struju koja se zalaže za sporazumevanje sa Zapadom", odnosno nastavak pregovora sa Svetskom bankom na "jednom razumnom ekonomskom programu".


RATNI DRUGOVI

Velebit je još tokom rata imao posebnu važnost za pripadnike američkih obaveštajnih službi. Oficir za vezu OSS s partizanskim pokretom u Kairu, a kasnije zamenik Džordža Kenana u Odeljenju za političko planiranje Stejt departmenta Robert Džojs opisivao ga je 1944. kao "natprosečno inteligentnog čoveka i kultivisanu osobu" koja se "tečno izražava na više jezika".

Dolazeći u Vašington 1950, Velebit je sreo svoje ratne prijatelje na novim, uticajnim dužnostima. Robert Džojs je bio Kenanov zamenik u odeljenju za političko planiranje Stejt departmenta, Frenk Vizner je vodio odeljenje za specijalne operacije CIA, a njegov zamenik bio je Frenk Lindzi. Sve su to bili veterani sa Balkana. Odmah se javio se Džojsu. Titovog izaslanika put nije vodio samo u kancelarije i institucije, nego ga je uveo i u tadašnji društveni život Vašingtona. Tako je Velebit stigao u drugi centar koji je u to doba integrisao sve formalne titulare moći: Džordžtaun.

Džojs ga je sledećeg dana poveo na ručak kod Averela Harimana, koji je imao bogatu diplomatsku biografiju, poznavao je Sovjetski Savez i imao "reputaciju učesnika Jalte", čuvene konferencije na kojoj su bile podeljene interesne sfere u svetu. Hariman je na sledeće druženje pozvao Čarlsa Bolena, Roberta Loveta i Džona Mekloja. Velebit se brzo sprijateljio sa Harimanom. "Bio je vrlo lep čovek, stari gospodin, mršav, uvek doteran, govorio je veoma smireno, pametno, tako da je bio užitak s njim biti u društvu. Njegova žena je, sa druge strane, bila odvratna, prava zmija. I ona, izgleda, nije mene trpela. Ali, on je bio vrhunac ljubaznosti. Kasnije, kada sam bio u Ženevi u Evropskoj ekonomskoj komisiji, kad bi on dolazio, uvek bi me posećivao i zvao me na večeru ili na ručak", prisećao se Velebit.


POHOD NA DŽORDŽTAUN

Džordžtaun je svega kilometar udaljen od Bele kuće. Njegova dvorišta su nevelika, kuće niske, viktorijanske i federalističke, ali je u tom predgrađu s cvećnjacima, vrtovima i kućama od crvene cigle život trajao 24 sata. Društveni život Džordžtauna bio je paralelni, ili produženi, centar moći. Omiljeni učesnik džordžtaunskih zabava Henri Kisindžer dosta kasnije je dodao: "Ruka koja mućka martini u Džordžtaunu, istovremeno je i ruka koja kroji sudbinu zapadnog sveta".

"Okupljanja kod Viznerovih bila su redovna i neformalna", priča Velebit. "Razgovori su ponekad bili veoma borbeni, mnogo se vikalo i prepiralo. Tema je najčešće bila kakvu ulogu Amerika treba da igra u posleratnom svetu. Okupljanja su se završavala u 3 ili 4 sata ujutru, a ne bi ni tada da nije trebalo ići na posao. Glavna tema na svakoj večeri bilo je šta bi trebalo da se radi sa Rusima. A onda je Poli Vizner poslala brodom u Jugoslaviju jedno stado priplodnih krava sa svoje farme. Njen primer ubrzo je sledio njen suprug Frenk. Samo što je on preko svojih veza u CIA poslao u Jugoslaviju brod sa novinskom hartijom. Jugoslovenske novine, čak ni zvanične, nisu imale odgovarajući papir za štampanje".

Kao jedini zvanični komunista, Velebit je svake nedelje mogao da drži banku. "Mogao sam da držim komunističke govore usred Vašingtona koliko me grlo nosilo. Većini, međutim, nije bilo jasno jesam li ja uopšte komunista i kakav sam to komunista koji je protiv Staljina. Kada bi se posle ponoći rasprava skroz zaplela, prelazilo se na jednostavnija ali suštinskija pitanja: da li bismo ratovali i sa kime, da li bismo se oduprli Staljinu, zašto bi se naši komunisti sukobili sa ruskim komunistima…", opisuje Velebit te noći.


NAPAD IZ MOSKVE

Amerikanci su znali da je Jugoslavija komunistička, ali za njih je mnogo bitnije bilo što je jugoslovenski komunizam potpuno nezavisan od sovjetskog. Okupljene je posebno impresioniralo i istovremeno zabavljalo kada im je Velebit pričao da je on bio prvi Jugosloven koga je Staljin zvanično optužio kao komunističkog otpadnika i izdajnika, još dok je bio zamenik ministra spoljnih poslova. Kada je jednog aprilskog dana 1948. došao kod Tita na uobičajeno referisanje, Tito je rekao da tog dana neće biti referisanja i pružio mu nekoliko pisama i dodao: "Evo, uzmi ova pisma koja smo dobili iz Moskve, pročitaj ih". Već u prvom pismu bila je optužba da Tito drži engleskog špijuna Vladimira Velebita u vladi. Velebit je pretrnuo, ali Tito ga je preduhitrio: "Pre nego što išta kažeš, mogu ti reći da smo mi u Politbirou razmatrali tvoje pitanje i da su se svi članovi Politbiroa složili da imamo u tebe poverenja".

To je bilo veliko olakšanje, ali trebalo je naći rešenje. "Jedini način je da se ja uklonim iz ministarstva jer Rusi prete da neće s nama održavati normalne diplomatske odnose dok sam ja u njemu. Prema tome, treba da odem, ali da nađemo jednu formu koja je najmanje napadna. Da izmislimo bolest", predložio je Velebit. Tito se složio i uputio ga kod svog lekara da smisle koja to "bolest" zahteva "dugotrajnije lečenje". Tada još nisu znali da će dva meseca kasnije Sovjeti objaviti i pisma i Rezoluciju Informbiroa i optužbu da je Velebit engleski špijun.


ŠPIJUNSKA POSLA

Bilo je i onih koji su podržavali izveštaje legendarnog kontraobaveštajca CIA Džemsa Engeltona, koji je iz Londona tvrdio da je Titova svađa sa Staljinom samo obmana za Amerikance i da će Tito, ako ga Amerikanci prihvate, služiti kao "trojanski konj" komunističke zavere protiv slobodnog sveta.

Na sedeljkama kod Viznerovih Velebit je upoznao upadljivog Britanca koji će se kasnije pokazati kao jedan od najvećih sovjetskih špijuna, Kima Filbija. Filbi je kao student putovao Jugoslavijom, posebno Makedonijom i Srbijom i živo se sećao svog boravka u Beogradu, o čemu je razmenjivao svoje uspomene sa Velebitom. Vizner je blisko sarađivao sa Filbijem, koji je bio oficir za vezu britanske tajne službe u Vašingtonu od 1949. do 1951. Vizner i Filbi pripremali su desant na Albaniju i svrgavanje Envera Hodže, pri čemu je Jugoslavija bila izuzetno važna.

Ali, jedna od tih sedeljki kod Filbija biće za njih pogubna, kada je sasvim podnapit još jedan od čuvene britanske četvorke koji je tada radio u britanskoj ambasadi u Vašingtonu Gaj Bardžis uvredio šefa kontraobaveštajnog odeljenja CIA Vilijema Harvija. On je nacrtao pornografsku karikaturu na kojoj je bila Harvijeva žena raširenih nogu. Posle ovog bizarnog događaja, Harvi će ih sve staviti pod poseban režim nadgledanja, što će dovesti do razotkrivanja "kembridžske četvorke".

Kapitalističko oružje za komunističku Jugoslaviju 3
SVEDOK I ZAPISNIČAR: V. Velebit i Bisenić;…foto: privatna arhiva autora


OD KOKTELA DO ORUŽJA

Priča se da je legendarna figure vašingtonskog društvenog života, najstarija kćerka predsednika Teodora Ruzvelta Alis Ruzvelt Longvort na jednoj sedeljci prva predložila da se Jugoslovenima pruži pomoć u oružju ovim rečima: "Srbi su majstori za uništavanje imperija. Uništili su Austrougarsku. Oni su ustali i protiv Hitlera. Možemo im, dakle, verovati, da će doći glave i Staljinu. Kada je Tito mogao da savlada Nemce, moći će i Ruse". Rekla je i da je njen otac "uvek verovao onima koji znaju sa vojskom i oružjem" i onda prešla na aktuelne tračeve.

Uviđajući da svi razgovori koje vodi idu u pravcu mogućne vojne saradnje, Velebit se odlučio da sam, ne pitajući Beograd, postavi pitanje američke vojne pomoći Jugoslaviji. "Jedino sam mislio o tome kako bismo na bazi poklona, na bazi granta, mogli da dobijemo oružje koje je nama neophodno trebalo za jačanje naše odbrane od eventualne agresije Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. Ja sam onda poduzeo razgovore sa krugom mojih prijatelja koji su bili uglavnom povezani sa američkom vladom, ali su zauzimali neka važnija mesta u Stejt departmentu i u CIA", rekao je Velebit.


CIA I UDBA

Na večeri koju je Robert Džojs organizovao 22. novembra 1950. Velebit je prišao šefu Biroa za političko planiranje Frenku Vizneru pitajući ga za "hitnu potrebu" za različite strateške materijale. On je tražio "određene kategorije naoružanja i municije da bi se obezbedilo opremanje oko 600.000 vojnika koji bi trebalo da budu mobilisani do proleća 1951". Iste večeri razgovaralo se i o mogućoj saradnji CIA i jugoslovenske Uprave državne bezbednosti. Takva saradnja je mogla imati čitav niz prednosti za Jugoslaviju.

Kada je načeo ovu temu, Vizner je obećao Velebitu da će svaka saradnja biti "održavana veoma blisko". CIA, a posebno Odeljenje za političko planiranje, mogu da pomognu Jugoslaviji na području psihološkog rata. Rečeno je tada da CIA takođe može da pomogne Jugoslaviji da izgradi sistem komunikacija sa Zapadom koji može da bude korišćen u slučaju da Jugoslavija bude napadnuta. CIA je bila u poziciji da snabde Jugoslaviju određenim ograničenim količinama američke vojne opreme za obuku i tako dalje. CIA bi takođe mogla da iz svojih skladišta obezbedi određena oružja koja su nedostajala i za kojima je postojala velika potražnja.

Velebit je obavestio Viznera da on lično jeste za saradnju CIA i Udbe i rekao da će izneti ovu stvar maršalu Titu. Vizner je jasno stavio do znanja Velebitu da su SAD potpuno svesne opasnosti kojoj se Jugoslavija izlaže ako bi sarađivala sa SAD na vojnom polju i u političkim akcijama. On je naglasio da celu stvar treba držati u strogoj tajnosti.

Kapitalističko oružje za komunističku Jugoslaviju 4
…Vojni dani V. Velebitafoto: privatna arhiva autora


STRATEGIJA KLINA

Posle razgovora sa Velebitom Vizner je potrebe Jugoslavije razmatrao sa pomoćnikom sekretara za odbranu Robertom Lovetom, koji ga je uverio u svoju ličnu podršku "u pogledu velikih dividendi koje se mogu dobiti za relativno malu investiciju". Lovet je dao Vizneru ovlašćenje da zatraži sastanak u Generalštabu, čak sugerišući "da bi Velebitov zahtev mogao da bude razmatran sa simpatijama". Vizner je Velebita opisao kao "najistaknutijeg predstavnika prozapadne struje u jugoslovenskom rukovodstvu".

U izjavi Komitetu za spoljne poslove Predstavničkog doma 29. novembra 1950, pomoćnik državnog sekretara za spoljnu politiku Džordž Perkins izneo je tada već poznati stav američke administracije o humanitarnoj pomoći i nacionalnoj bezbednosti, s time što je veći naglasak stavljen na ovo drugo. Perkins, koji je ranije bio Harimanov savetnik za Evropu, predložio je da se Titu pošalje oružje ukoliko bi Tito to zatražio, definišući pritom "strategiju klina" u koju će Vašington da uklopi Jugoslaviju, rekavši: "Ono za šta smo zainteresovani je obuzdavanje ili ubacivanje klina u komunistički totalitarizam, a naročito obuzdavanje Staljinove vrste komunizma, doktrine ili kako god želite da to nazovete. Mi čvrsto verujemo da je od suštinskog značaja da Tito, pošto je raskinuo sa Staljinom, uspe u tom raskidu, jer mi taj sistem možemo da slomimo samo ako u njega zarijemo klinove, a to je jedan od najvažnijih klinova koji se pojavio. Ako propustimo tu priliku, voleli Tita ili ne, to bi bilo vrlo razorno s tačke gledišta svakog onog ko bi i pomislio da treba da pokuša da raskine sa staljinističkom doktrinom".

Posle povratka iz Beograda, gde je sa Titom diskutovao o saradnji CIA i

UDB-e i američkoj vojnoj pomoći, Velebit se 29. decembra 1950. ponovo sreo sa Robertom Džojsom i članovima Odeljenja za istočnoevropska pitanja Stejt departmenta. U svetlu sovjetskog naoružavanja svojih balkanskih satelita i dve sovjetske podmornice koje su ušle u Jadransko more, Velebit je, prema sopstvenom kazivanju, predstavio detaljan zahtev za vojnu pomoć, uključujući "opremu, mašine, instrumente i drugi materijal". Lista je prosleđena američkom Generalštabu koji je smatrao da je "gotovo nemoguće" da se ispuni, posebno imajući u vidu Titovu želju za apsolutnom tajnošću.

Velebit je izvestio i da je Tito "u principu" za razmenu informacija. Ugovor je posle toga sačinjen između novog direktora Centralne obaveštajne uprave Voltera Badela Smita i jugoslovenskog ambasadora u SAD Vladimira Popovića. Šef ispostave CIA u Beogradu, koji se vratio u Vašington u januaru 1951, bio je prevodilac tokom razgovora, mada je Popović govorio engleski.

Nastavak u sledećem broju

Iz istog broja

Lični stav

Moji nesporazumi sa vlašću

Ljubomir Madžar

Političke posledice korone

Prvi antivakserski ustanak

Nedim Sejdinović

Rekonstrukcija Ulice kneza Miloša

Obećanje, građanima radovanje

Radmilo Marković

Energetska kriza dolazi u Srbiju

Čekajući strujni udar

Bogdan Petrović

Putevi droge

Plovni putevi balkanskog podzemlja

Filip Mirilović

Balkanski kartel – razbijanje mita

Braća po narkoticima

Saša Đorđević

Obračuni u SNS-u

Dnevnik uvreda jednog Nebojše iz Beograda

Slobodan Georgijev

Politika i policija

Dimna zavesa oko Jovanjice

Novinari i saradnici »Vremena«

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu