Serije – Porodica

Kandirani šrapneli jedne maničnosti 2

SLOBA I MIRA, OD POČETKA DO KRAJA: Boris Isaković i Mirjana Karanović

foto: promo

Kandirani šrapneli jedne maničnosti

Zašto je "cela nacija" tako napeto odgledala ova četiri paprena i vatrena televizijska sata kad se ionako dobro znalo šta će biti na kraju? Zato što se ispostavlja da, tačno dvadeset godina kasnije, zapravo još traje bitka za interpretaciju ne samo tog događaja, nego celog jednog dramatičnog istorijskog perioda koji je ka njemu zakonito vodio kroz tuce godina

Svedočio je, već poodavno, Predrag Koraksić Corax, najpouzdaniji portretista epohe devedesetih (dakle, epohe pre svega, a onda i njenih protagonista), kako je bio šokiran post festum spoznajom da su insajderi i okolina oko Dvora dedinjskog magbetovskog para njegove karikature doživljavali na način primeren detinjem mentalnom uzrastu, začikavajući jedni druge: vidi kao su ti klempave uši! Vidi koliki ti je nos! Dalje od toga njihova imaginacija nije dobacivala, verovali su da je posao karikature da karikira njihov fizis. Što bi od karikaturiste činilo portretistu u iskrivljenom ogledalu: njegov je portret utoliko autentičniji ukoliko je više, i naravno "smešnije", izobličen u odnosu na stvarnost. Posao ozbiljnog karikaturiste, a to će reći satiričara i društvenog hroničara, u stvarnosti je nešto drugo: da svojoj umetnosti primerenim sredstvima prikazuje stvarnost autentičniju od njenog pojavnog oblika. Kada je, recimo, Slobodan Milošević u nekom trenutku "izgubio oči", kada je Corax počeo da ga crta kao izobličeno antropomorfno lice kojem su oči urasle unutra, koji njima više ništa oko sebe ne može da vidi, ali i koje mi drugi ne možemo da vidimo, to nije bilo ludičko "izobličavanje" telesnog obličja jednog političara, nego najtačniji, i otuda najjeziviji prikaz jedne samo uslovno individualne patologije, koja neminovno juri ka dramatičnom kraju. S tim da će drama koja će uslediti biti ne samo lična, nego opšta.

Nekoliko godina nakon što su mu "urasle oči", Milošević će, u proleće 1999, povesti Srbiju u poslednju suicidalnu avanturu, a godinu i po kasnije izgubiće vlast, tako što će ga "pobunjeni narod" (ironija sudbine koju je u potpunosti zaslužio: nije li na tom opasnom sredstvu ujahao u istoriju?) doslovno oterati kao isluženog, oslabelog siledžiju i uzurpatora i sabiti ga, sa familijom i najvernijim pretorijancima, u jednu dedinjsku vilu, u luksuzno unutrašnje izgnanstvo. Koje, međutim, nije moglo potrajati, jer su računi stizali na naplatu, i to sa masnim kamatama. Verovnici su bili što domaći, što međunarodni. Ovi potonji su imali prednost pri naplati, što nije trebalo nikoga da iznenadi. Sve ostalo je rutina pravnog postupka. Ili bi bar bilo, da država kakvu je kreirao i kakvom je i dalje bila nije bila besudna zemlja u kojoj pomrčina lako guta ljude, a i sunčano podne nije baš bezopasno. To je, dakle, Slobodan Milošević kakvim se bavi petodelna serija Porodica (scenario i režija Bojan Vuletić; Firefly produkcija; prikazali RTS i Superstar TV), i o kojoj sada "svi" govore i svi imaju mišljenje, ne nužno prisnije povezano s onim što jeste ili nije viđeno na ekranu u tih dvesta i pedesetak minuta igranog programa, tačnije "stvarnosne fikcije", koliko god ova zvučala kao drveno gvožđe.


BITKA ZA INTERPRETACIJU

Zašto je, dakle, "cela nacija" tako napeto odgledala ova četiri paprena i vatrena televizijska sata kad se ionako dobro znalo šta će biti na kraju? Ako je neizvesnost ishoda glavni generator napetosti – bilo da se radi o filmu, seriji ili prenosu fudbalske utakmice – ovde je baš ona izostala. Zato što se ispostavlja da, tačno dvadeset godina kasnije, zapravo još traje bitka za interpretaciju ne samo tog događaja, nego celog jednog dramatičnog istorijskog perioda koji je ka njemu zakonito vodio kroz tuce godina, još od tzv. događanja naroda. Nije nas, dakle, zanimalo šta se dogodilo s Miloševićem, jer to dobro znamo, nego šta se dogodilo s nama… Prvo, u vreme kada je on bio gospodar neba, zemlje i svega između; potom, u celoj ovoj već dvodesetletnoj budućnosti bez njegovog fizičkog prisustva, ali s njegovom dugačkom senkom, koja je trajno kontaminirala mnogo više toga nego što smo se usuđivali makar sebi da priznamo.

Dobro, ako smo i dalje usred "bitke za interpretaciju", ko u njoj vodi? Ili, preciznije: na čijoj je tu strani Porodica? Jesu li u pravu oni koji se ljute na nju zato što uzdiže i "rehabilituje" Miloševića i njegovo okruženje, ili barem njegovu istorijsku i konkretno pravnu odgovornost ostavlja bez istorijske pozadine i konteksta, pa onda deluje da grupa nekih zlih, ucenjenih i potplaćenih ljudi hoće da kidnapuje nekog dobrodušnog i štaviše zaslužnog dedicu umesto da ga pusti da se igra "sa svojim unukom Markom" (kako je lepo obećao), ili oni koji se ljute zato što je Milošević satanizovan po meri "belosvetskih moćnika" etc.?

Prigovor "humanizacije ratnog zločinca" u osnovi je promašen, metodološki, zanatski, etički. Svaki dramski lik, pa neka je i masovni ubica, u neku je ruku "humanizovan", jer bez toga ne bi ni bio dramski lik, naročito u shvatanju dramaturgije kakvo važi barem od Šekspira naovamo. Zar bi moglo drugačije? Umesto da bude opremljen roščićima i kopitima, Slobodan Milošević je, u maestralnoj interpretaciji Borisa Isakovića, prikazan kao biće pogonjeno svojim demonima i svojim samozavaravanjima koja utoliko više rastu ukoliko on dublje pada; biće duboko zabludelo – upravo onako kako ga, da podsetim, prikazuju one "urasle oči" kod Koraksa – i naravno duboko odgovorno za nezamislivu dubinu i količinu nepopravljive i neoprostive ljudske nesreće, nastale na razvalinama zemlje koju je verovao – u svom pompeznom mediokritetstvu; jako je opasno kada tako mali čovek raspolaže tako velikom batinom – da čuva i spasava.

Ma koliko sklon deluzijama o vlastitoj ulozi u istoriji, i polako nagrizan gorčinom zbog "nezahvalnosti" naroda kojem je tako mnogo dao, Milošević do kraja očuvava i onu svoju brutalno pragmatičnu stranu. On, naime, dobro zna šta je sve činio, naložio da se čini, ili je ravnodušno posmatrao/dozvoljavao; otuda on kaže, nekoliko puta, likovima poput Legije: "Vi ćete odgovarati, a ne ja, ja nisam nikada ništa potpisao, protiv mene nema dokaza". I u neku ruku je zaista tako, pa će se zato na tu jurističku stranu svoje "nevinosti" Milošević učestalo pozivati i tokom procesa pred Tribunalom. Evo, dakle, paradoksa dostojnog svih glavobolja sveta: jedini ozbiljan dokaz protiv Slobodana Miloševića je sama stvarnost koju je proizveo. Porodica se koncentriše na jedan segment te stvarnosti, prostorno-vremenski usko užižen i sažet, ali čini to s gotovo besprekornom preciznošću, uz poneku grešku, ali bez falsifikata, a razlika između ovo dvoje u ovakvom je poduhvatu rekonstrukcije jedne istorijske traume sva razlika ovog sveta.


NAPLAVINE JEDNE BEŠĆUTNE EPOHE

Miloševićeva partnerka u braku i u mraku koji su zajedno proizvodili i distribuisali, šireći "tržište" za njega ognjem i mačem, Mirjana Marković (neimitativna, ali suštinski tačna Mirjana Karanović) utoliko je idealna sanjarsko-lunatička strana te patološke simbioze, jer uprkos svojoj, hm, osebujnosti zbog koje nije bila baš omiljena čak ni među većinom Miloševićevih pristalica, na izvestan način personifikuje i masovni zanos koji je zagospodario Srbijom kada je odlučila da, do daljeg, ne "konstatuje" stvarnost. Smešna precioza sklona prezaslađenom paradnom sentimentalizmu koja se očas posla pretvori u okrutnu osvetnicu, ona izgovara neke od ključnih sentenci ove serije, uključujući i onu najsablasniju: kako im je bilo divno devetsto devedeset i prve, druge, "kao u snu"! Nećemo nikada znati da li je "stvarna" Mirjana M. izrekla tako nešto, ali je dramaturški verodostojno da ona tako nešto kaže. Što je jako dobro za seriju i jako loše po stvarnost u kojoj smo morali živeti, izbegavajući kandirane šrapnele jedne maničnosti.

Autori, kreatori, realizatori Porodice minuciozno portretiraju sve one naplavine jedne bešćutne epohe koje su se, ovako ili onako, naposletku našle u vili "Mir", u poslednjem činu odbrane onoga što je u tom trenutku već bilo mrtvo i sahranjeno, isluženo i reciklirano (novi modeli već su bili u razradi, ali to je već neka druga tema). Taj svet mentalne skučenosti, konspirologije i paranoje, uz nešto očajnika koji su "branili" Miloševića da ne bi i sami s njim bili detaširani na bunjište, teško da je mogao biti bolje oslikan. Glumački, najviše su "izdominirali" Gordan Kičić kao tzv. Bane Ivković i Miloš Timotijević kao onaj SPS Bjelica kako-se-već-zvaše, osim ako potonjem glumcu ne zamerite da je svojom ekspresivnošću "tvrdog momka" nužno pomalo "glamurizovao" jednu inače tako neharizmatičnu pojavu…

Kandirani šrapneli jedne maničnosti 3
POSLEDNJI MITING: Milošević i pristalice ispred vile Mirfoto: promo


I, ŠTA JE BILO NA KRAJU

A šta je s "drugom stranom"? Relativno je učestala konstatacija, negde izrečena kao zamerka, a negde samo "onako", da DOS-ova vlast, koja se muči kao da razreši krajnje eksplozivnu situaciju bez žrtava, deluje kao "grupa dobronamernih amatera". Treba imati u vidu da u ovakvim dramskim sadržajima "pozitivci" nikada ne mogu biti tako upečatljivi kao "negativci" ili barem "progonjeni". Kako god, hajde da vidimo šta tu imamo. Po svakoj mogućoj (političkoj) logici, centralna ličnost ovog procesa je premijer Zoran Đinđić, kojeg tumači Uliks Fehmiu, i to je svakako najnezahvalniji glumački zadatak u ovoj seriji. Lako bi bilo reći kako "ne liči", ali Fehmiu je naposletku uspeo da otelotvori izvesnu racionalnost, staloženost, fokusiranost i superiornu promišljenost, kao i usredsređenost na bitno uz lako odricanje od manje važnog, što je sve bilo karakteristično za Đinđića kao decision makera, uglavnom za dobro. Ali, šou mu je u potpunosti, a dramaturški opet sasvim opravdano ukrao Milan Marić u ulozi Čedomira Jovanovića, ne samo zato što ga je uistinu fascinantno "skinuo", nego i zato što je Jovanović, kao onaj koji je poslat mečki na rupu da zagrize metak ako treba, ali i da kaže i obavi ono zbog čega je tu, od svih "stvarnih" ličnosti onaj koji bi imao najviše razloga da bude zadovoljan ovom serijom, pošto je njome na neki način potpuno istorijski "rehabilitovan" kao važan akter nekih prelomnih istorijskih trenutaka, što je nekako olako zaboravljeno zbog ove njegove sadašnje, gotovo autoparodijske faze. Zanimljiv je i "tretman" Bebe Popovića (veoma dobar Radovan Vujović) kao jednog od dvojice-trojice najmoćnijih ljudi u državi u tom trenutku, što je za mnoge naivce među nama pomalo neobično otkriće… Od ostalih, najviše (me) pleni Saša Torlaković kao Dušan Mihajlović, a zanimljiva je i kreacija Svetozara Cvetkovića u ulozi neodlučnog, kunktatorskog Vojislava Koštunice: nije išao na "spoljni efekat" nego na suštinu i zračenje te ličnosti, i utoliko je zahvatio i pogodio mnogo više nego što bi postigao zaludnim "imitacijskim" naporom.

Primećeno je već da su "neistorijske ličnosti" i njihovi interpretatori neki od najboljih momenata ove serije, poput Svetlane Bojković u ulozi Miloševićem zaluđene penzionerke, Jane Bjelice u ulozi dvorske služavke sa izbegličkim bekgraundom ili Isidore Simijonović kao mlade novinarke državne televizije. Ovakvi su likovi važni kao lakmus za pravi kontekst u kojem se određeni istorijski događaj zbiva, i to ovde funkcioniše bez veće greške.

I, šta je bilo na kraju? Baba se očešljala pred ogledalom, Milošević je zakunjao u tesnoj zatvorskoj postelji, a Đinđićeva premijerska fotelja misteriozno je ostala sablasno prazna, najavljujći novi čin samoskrivljene srpske tragedije u nastavcima. Ako vam se ta tragedija ne dopada, ne krivite serije, nego stvarnost.

Iz istog broja

Reagovanje – Spor oko prevoda Međunarodne ekonomije Dominika Salvatorea

Enigme »plagiranog« prevoda i mogući epilog jedne akademske drame

Prof. dr Ljubomir Madžar

Reč o delu – »Velika biografija« Desimira Tošića

Otporan na nacionalne zablude

Dimitrije Boarov

25. januar – 1. april 2001– Sukobi i lutanja

Kraj jednog doba

Priredio: Andrej Ivanji i Dokumentacioni centar »Vreme«

Povlen – Na kafi sa eksministrom policije Dušanom Mihajlovićem

Otkud baba i unuk

Dragan Todorović

Doba prisluškivanja – Aplikacije i komunikacije

Na kom si kanalu

Slobodan Georgijev

Intervju – Zoran Živković

Miloševića je moglo da uhapsi 15 policajaca

Zora Drčelić

Predsednik u akciji

Vitamini, penzioneri i prijatelji

Jovana Gligorijević

Intervju – Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja

S kim ste danas razgovarali

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu