Energetika i zagađenje

Kako Srbija može da smanji emisiju gasova 2

foto: m. janković

Kako Srbija može da smanji emisiju gasova

Relativno siromašno društvo (za evropske pojmove) kao naše, teško da može iz sopstvenih sredstava da obezbedi energetsku tranziciju, koja podrazumeva istovremeno gašenje termocentrala na ugalj i gasa, uz paralelno forsiranje obnovljivih izvora. Obnovljivi izvori su veoma skupe igračke

U Glazgovu je upravo završen grandiozno zamišljen samit UN

COP-26, posvećen klimatskim promenama. Samit je trebalo da bude odlučujući korak ka ograničavanju "globalnog zagrevanja" na najviše 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba, ali se u tome nije uspelo. Jedan od važnijih zaključaka tog skupa jeste da sve države treba da "ubrzaju napore kako bi smanjile klasičnu proizvodnju struje iz uglja i neefikasno subvencionisanje fosilnih goriva, svesne potrebe da se podrži pravedan prelazak" na "čistu proizvodnju energije".

Ovako rogobatna formulacija proizvod je mučnih pregovora; ona stvarno predstavlja "kapitulaciju" niza država koje su tražile da se ceo svet obaveže na ukidanje korišćenja uglja. Indija i Kina su (uz prećutnu podršku SAD) u teškim pregovorima "pobedile", pa je ubačena razvodnjena formulacija koja države potpisnice u suštini ne obavezuje ni na šta. To je izazvalo pravu histeriju, uz salvu optužbi za kapitulaciju od strane nevladinih organizacija i već famozne klimatske aktivistkinje Grete Turnberg, koja je besno prokomentarisala da je "sve to obično bla-bla-bla". Predsedavajući samita, Britanac Alok Šarma, čak je zaplakao na konferenciji za štampu zbog tog "trulog kompromisa".

Za Srbiju je, uslovno rečeno, to dobra vest, pošto se ne zahteva ubrzano napuštanje uglja kao energenta koji obezbeđuje najveći deo srpske proizvodnje struje. Istovremeno se predviđa podrška najbogatijih država za energetsku tranziciju (pitanje je da li će od toga išta biti, a dotle Srbija može sama da proceni šta joj je najpogodnije rešenje). Prema podacima EPS-a za 2020. godinu, iz uglja je proizvedeno 67,5 odsto, iz hidropotencijala 25,6 odsto, a od vetra 3,3 odsto struje (ostali izvori su gas, biomasa i sl.). Trenutno, Srbija pokriva svoje godišnje potrebe za električnom energijom iz sopstvenih izvora (s tim da povremeno, kada je hidrologija loša, struju mora da uvozi, a kada je dobra, ima viškove). Da bi u potpunosti zamenila elektrane na ugalj, Srbiji treba oko 4 GW "stabilnih izvora", na primer iz nuklearne energije; ako bismo se oslonili na obnovljive izvore, oni bi morali biti nekoliko puta većeg nominalnog kapaciteta, s obzirom na nedostatak sunca zimi (kada se i troši najviše struje) i nestalnost vetra. Za takvu tranziciju potrebne su enormne investicije, ali sámo gašenje termocentrala na ugalj ne rešava probleme zagađenog vazduha.

KLJUČNI PROBLEMI U PROIZVODNJI STRUJE IZ UGLJA: Čak i ako zanemarimo zaključke klimatskog samita UN, Srbija ne može dugoročno da računa na ugalj. Na raspolaganju su nam ograničene rezerve te sirovine, koje omogućavaju proizvodnju struje samo u narednih nekoliko decenija (iako neki tvrde da smo deseta zemlja u svetu po rezervama lignita, treba reći da se najveći deo rezervi nalazi na Kosovu i Metohiji, a to trenutno nije dostupno). Drugim rečima, Srbija će se osloboditi uglja ne (samo) zbog pritiska UN ili EU, već pre svega zbog iscrpljivanja rezervi.

To, naravno, ne znači da ne treba smanjivati korišćenje uglja i emisiju gasova. Proizvodnju struje iz lignita prati ne samo emisija ugljen-dioksida, koji je bez ukusa i mirisa (on ne smeta našem organizmu pošto je sastavni deo vazduha), već i sumpornih i drugih gasova koji drastično ugrožavaju kvalitet vazduha i predstavljaju opasnost po zdravlje. Problem emisije sumpornih gasova se rešava ugradnjom adekvatnih filtera, i taj postupak je u toku. Treba reći i da se gasovi iz termocentrala izbacuju na velike visine, i da mnogo veću ulogu u zagađenju česticama na zemlji igraju individualne kotlarnice na ugalj i drva.

Pored nedostatka filtera, glavni problem koji kod EPS-a uzrokuje mnogo veću potrošnje uglja od optimalne jesu stari i neefikasni kotlovi. Deo tih kotlova se može zameniti, tako da za istu količinu uglja proizvode i 50 odsto više struje; za najstarije elektrane, međutim, nema leka, pošto su potpuno tehnološki prevaziđene. Prvi kotlovi Termoelektrane "Kolubara" u Velikim Crljenima su pušteni u rad još pedesetih godina prošlog veka i odavno su amortizovani. Pored proizvodnje struje, u Crljenima se nalazi i sušara za lignit, u kojoj se dobija ugalj "sušeni vreoci" koji omogućava znatno kvalitetnije grejanje od običnog lignita. Ta sušara je prava ekološka katastrofa, to može uočiti svako ko se vozi Ibarskom magistralom, jer se sušara nalazi neposredno uz put, pa se zbog sumpora izuzetno teško diše. Druga elektrana koja je predviđena za gašenje je TE "Morava" u Svilajncu. TE "Kolubara" ima snagu od 239 MW, dok je TE "Morava" snage 120 KW. Gašenje te dve manje elektrane naša država je već "obećala" Energetskoj zajednici. Međutim, i bez pritiska iz EU njih treba što pre ugasiti: em troše mnogo više uglja nego što je neophodno, em izuzetno zagađuju vazduh. EPS će moći da zameni te kapacitete kada se pusti u rad nova TE "Kostolac B3" snage 350 MW, koja je trenutno u izgradnji uz pomoć kineskog kredita.

Za utehu je da se trenutno remontuje ogroman blok snage 650 MW u TE "Nikola Tesla B" u Obrenovcu. Prema tvrdnjama iz EPS-a, do kraja 2027. godine obaviće se remont i preostalih kotlova u obe obrenovačke elektrane, čime bi se praktično eliminisala emisija sumpornih gasova i istovremeno znatno podigla energetska efikasnost; samim tim će se smanjiti i emisija ugljen-dioksida.

AERO-ZAGAĐENJE U VELIKIM GRADOVIMA: Ali, čak i ako bi se odmah ugasile sve termocentrale na ugalj, kako to razni "ekolozi" zagovaraju, to ne bi imalo značajnog uticaja na zagađenje vazduha koje svi osećamo. Glavni uzrok aero-zagađenja u gradovima su individualna ložišta. Najveća šteta nastaje od sagorevanja običnog lignita, koji uopšte ne bi trebalo koristiti, ali se on ipak koristi jer je jeftiniji od "sušenih vreoca" (loženje i tog uglja takođe zagađuje vazduh, ali manje).

Pored Beograda, posebno su pogođeni gradovi u kotlinama kao što su Užice i Valjevo. Primer Užica pokazuje da termocentrala ne može uzrokovati zagađenje, pošto je grad udaljen više od sto kilometara od najbliže termocentrale.

Kod izbora energenta, stanovništvo se ponaša racionalno i bira uvek ono što je najpovoljnije: prema podacima Agencije za energetiku, stanovništvu se za grejanje najviše isplati prirodni gas (ako je dostupan), pa onda ugalj, drva i pelet (u kalkulaciju nije ušlo grejanje na toplotnu pumpu, koje je najpovoljnije).

Procenjuje se da samo Beograd ima oko 300.000 individualnih ložišta. Deo njih ima mogućnost da se priključi na prirodni gas (koji omogućava dobijanje toplotne energije bez zagađenja vazduha), dok svi ostali koriste ugalj koji najviše zagađuje, ili drva. Nije naodmet pomenuti da EU traži i eliminisanje prirodnog gasa, koji kao i ugalj spada u fosilna goriva i doprinosi emisiji ugljen-dioksida. Emisiji ugljen-dioksida doprinose i drva (kao i pelet), ali EU smatra da se to "nadoknađuje" novim šumama, pa ih klasifikuje kao obnovljiv izvor; to je obmana kojoj EU pribegava da bi prikazala veće korišćenje obnovljivih izvora.

I jedno lično opažanje: autor ovog teksta živi u zgradi u centru Beograda, koja je nekada imala sopstvenu kotlarnicu na lignit. Sve dok početkom devedesetih godina prošlog veka zgrada nije priključena na toplanu, u danima kada je bio visok vazdušni pritisak prozori nisu mogli da se otvore od smrada koji se osećao zbog sagorevanja sumpora iz lignita. Toplifikacijom centralnog dela Beograda, koji se do tada grejao na ugalj i mazut iz individualnih kotlarnica, znatno je unapređen kvalitet vazduha.

GDE ULOŽITI NOVAC: Relativno siromašno društvo (za evropske pojmove) kao naše, teško da može iz sopstvenih sredstava da obezbedi energetsku tranziciju, koja podrazumeva istovremeno gašenje termocentrala na ugalj i gasa, uz paralelno forsiranje obnovljivih izvora (OI). OI su veoma skupe igračke. Srbija je "siromašna" vetrovima u odnosu na države kao što su Nemačka, Danska ili Velika Britanija, koje imaju neuporedivo više vetra zbog uticaja Severnog mora. Ali, čak i da imamo vetra u izobilju (kao što ga nemamo), to ne znači da bi Srbija od njega imala jeftinu struju. Kilovat-sat u Danskoj i Nemačkoj stanovništvo plaća 32 centa, dok je sa svim dažbinama u Srbiji cena svega 8 centi u proseku.

Odbacivanje uglja i prelazak na intenzivno korišćenje OI bacili bi stanovništvo u energetsko siromaštvo. Već danas su, zbog "podsticanja" OI, računi za potrošnju uvećani za skoro 10 odsto i stanovništvu i privredi, iako OI obezbeđuju samo tri odsto ukupne potrošnje struje. Dalje forsiranje OI dovelo bi do još drastičnijeg povećanja cene struje; energija iz OI je skupa, a pošto je nestalna povlači ogromne troškove za balansiranja sistema.

Neuporedivo bi bilo svrsishodnije da se sredstva koja se daju za subvencionisanje OI (a ona će s vremenom biti sve veća), ulože u gašenje individualnih ložišta na ugalj i drva u gradovima. Time bi se smanjila emisija ugljen-dioksida, ali i svih drugih gasova, što bi dovelo do drastičnog poboljšanja kvaliteta vazduha.

Da bi se uklonila individualna ložišta, nije dovoljno samo proširiti gasovodnu mrežu po svim delovima grada gde to ima smisla. Stanovništvu treba omogućiti i subvencije za gasni priključak i instalaciju kotlova. Ako je gasovodna mreža dostupna, potrebno je uložiti i do 3000 evra za priključak na mrežu, nabavku gasnog kotla i eventualnu preradu instalacije; to nije izdatak koji će stanovnici tek tako moći da plate ako želimo brzu i masovnu gasifikaciju.

Tamo gde gasifikacija nije moguća ili isplativa, država bi mogla da subvencioniše uvođenje toplotnih pumpi (TP) za grejanje umesto kotlova na ugalj i drva (pa i na gas). TP je u suštini "veliki inverterski klima-uređaj", koji daje toplu vodu za grejanje u radijatorima (može da zagreva i bojler). Toplotne pumpe na vazduh su veoma efikasne sve dok je spoljna temperatura iznad -15°C, jedan kilovat struje daje preko četiri kilovata toplotne snage. Mana toplotnih pumpi su relativno visoki inicijalni troškovi: pumpa košta 5–10 hiljada evra, a loše izolovani objekti bi morali da povećaju i broj rebara na radijatorima. U eksploataciji, TP se pokazuju kao ubedljivo najkvalitetniji, najčistiji, najbezbedniji i najpovoljniji izbor za grejanje individualnih objekata.

DRŽAVA I DALJE "SRLJA" U OBNOVLJIVE IZVORE: Međutim, naša država se energetikom bavi na krajnje površan način, od kojeg imaju koristi samo razni lobiji, kojima je pre svega u interesu da dobiju pravo da grade OI, što im omogućava garantovan povratak investicije za manje od pet ili sedam godina. Za subvencije stanovništvu za energetsku tranziciju daju se simbolični iznosi – uz obrnuto proporcionalnu samopromociju ministarke Mihajlović – koji neće imati primetne efekte. Tako se ovih dana građani "mame" da se upuste u ugradnju solarnih panela, uz tvrdnje da će se investicija isplatiti za samo pet godina; tako nešto se može brzo isplatiti jedino domaćinstvima koja ulaze u "crvenu zonu" potrošnje. Pored toga, treba reći da postavljanje panela zahteva i radove na krovu, a da je s vremena na vreme potrebno te panele čistiti i održavati instalaciju. Ukratko, za najveći broj građana, solarni paneli su "skuplja dara nego mera".

Za ovu godinu država će za tu namenu izdvojiti 50 miliona dinara, uz uslov da i opštine daju isto toliko sredstava, odnosno ukupno tek nešto preko 800.000 evra. Ako znamo da je za instalaciju panela od 4 KW potrebno oko 5000 evra, država će ovako "bogatom" subvencijom omogućiti da se od sunca "ogreje" nešto manje od 350 domaćinstava! Veća korist za državu bi bila da je RTS prodao minutažu posvećenu ministarki Mihajlović i solarnim panelima, a taj novac uložio u narodne kuhinje.

Ni budžet za 2022. godinu ne pokazuje veće ambicije za unapređenje energetskog položaja stanovnika: za energetsku efikasnost planira se izdvajanje samo 15 miliona evra, koji će se transferisati na lokalni nivo. Ako se sav taj novac podeli građanima, to bi značilo da će 7500 građana dobiti po 2000 evra, što je potpuno beznačajno ako imamo u vidu da samo u Beogradu imamo 300.000 ložišta. Tih 15 miliona evra naročito treba uporediti sa oko 200 miliona evra, koliko će naredne godine biti isplaćeno za subvencionisanje proizvođačima struje iz OI.

Vlast, nažalost, planira da dozvoli dodatne vetroparkove. Do kraja godine će biti raspisana aukcije za proizvođače energije iz vetra ukupne snage 400 MW, čime bi se duplirali sadašnji kapaciteti. To povlači i dodatno povećanje sredstava za subvencionisanje OI; već za godinu-dve, izdvajanja za otkup struje iz OI dostići će i 400 miliona evra godišnje.

Uz malo pameti, država bi ta sredstva mogla da iskoristi za energetsku tranziciju domaćinstava, umesto za bogaćenje privatnih investitora u OI. Za novac koji će se bacati u vetar za par godina, kada se aktiviraju novi vetroparkovi, moglo bi se subvencionisati sa po 5000 evra uvođenje čak 80.000 toplotnih pumpi godišnje, ili subvencionisati sa po 2500 evra gasifikacija 160.000 objekata. Tim tempom, Srbija bi za manje od decenije u potpunosti eliminisala grejanje stanovništva na ugalj i drva u gradskim sredinama. Korist od te transformacije bila bi višestruka i izuzetno značajna. U relativno kratkom roku gradovi bi prodisali, a građani koji bi se priključili imali bi neuporedivo kvalitetnije grejanje od onog na ugalj i drva, da i ne govorimo o bezbednosti, odnosno o značajnom smanjenju rizika od požara. Ujedno bi se zadovoljile i preporuke EU, koja prepoznaje toplotne pumpe kao obnovljiv izvor energije.

TRI MILIJARDE IZ BUDŽETA ZA OBNOVLJIVE IZVORE: Energetska kriza, koja žestoko udara u celoj Evropi, trebalo bi da jasno ukaže našim vlastima da je ulaganje u OI u ovom trenutku nepotrebno i štetno. Srbija može da sačeka još neko vreme, sigurno bar pet, a možda i deset godina da bi se opredelila u šta treba da investira kao zamenu za ugalj. Već danas se naziru ozbiljni tehnološki proboji na polju nuklearne fuzije, koji će možda već naredne decenije dovesti do proizvodnje komercijalnih reaktora. Posebno ohrabruju vesti da je veliki privatni kapital počeo da investira u kompanije koje eksperimentišu sa fuzijom. Naravno, nije izvesno da li će ta tehnologija sazreti u narednih desetak godina, ali ako bi do toga došlo, to bi omogućilo novu tehnološku revoluciju. U procesu fuzije nema visokoradioaktivnog otpada, pa bi automatski otpale primedbe ekologa koje toliko opterećuju razvoj fisionih elektrana. Fuzija bi, recimo, potpuno prevazišla vetrenjače kao nepouzdane i glomazne izvore struje. Ne bi se dobro proveli ni automobili na struju, pošto bi fuzija omogućila veoma ekonomično dobijanje tečnog vodonika, koji je neuporedivo praktičniji kao gorivo za motorna vozila. Kod njega ne postoji problem sa reciklažom, niti je potrebno praviti novu električnu mrežu za punjenje; potrebno je da se promene tankovi na postojećim pumpama. Za naše ekološki zabrinute građane to bi bilo ništa manje zanimljivo, pošto bi odmah propala i investicija u rudnik Rio Tinta, jer više ne bi bilo ogromne potražnje za litijumskim baterijama.

Trenutno se zbog energetske krize posebna pažnja posvećuje i nuklearnoj fisiji. Vrlo su aktuelne manje modularne elektrane, o njihovoj nabavci se već intenzivno pregovara u Rumuniji i Bugarskoj. U Rusiji se iz malih nuklearki greju gradovi u polarnim oblastima. Takav način korišćenja reaktora je posebno efikasan, pošto se ne koristi para pod visokim pritiskom za dobijanje struje, već se topla voda iz reaktora šalje bez pretvaranja u toplovod. Više država EU, na čelu sa Francuskom, zahteva da se iz fondova Unije podrži izgradnja novih nuklearnih elektrana.

Racionalna vlast bi u ovom trenutku u Srbiji prikočila sa OI, i novac koji bi otišao u njihovo subvencionisanje plasirala u unapređenje energetske efikasnosti (zamena zastarele stolarije sa PVC i slično), u gasifikaciju i ugradnju toplotnih pumpi. Sve te mere bi direktno smanjile zagađenje vazduha i emisiju ugljen-dioksida. Subvencionisanje solarnih panela je potpuni promašaj; ko to hoće, može da radi, ali na svoj račun, bez državne subvencije. Dovoljno je što će EPS morati da preuzima višak te struje.

Međutim, interesi raznih lobija su očigledno prevagnuli. Bez ikakve javne rasprave ili usvojene strategije razvoja energetike, u predlogu budžeta za 2022. godinu ubačeno je zaduživanje države od skoro tri milijarde evra za izgradnju reverzibilne elektrane "Đerdap 3", solarne elektrane snage 1 GW i vetroparka od 0,8 do 1 GW. "Đerdap 3" bi trebalo da posluži kao "gigantska baterija" za OI, jer EPS sa postojećim kapacitetima teško može da izdrži potrebe za balansiranjem novih OI. Veliko je pitanje da li će predviđeni iznosi biti dovoljni, posebno za "Đerdap 3", koji može koštati i mnogo više od predviđenih 1,5 milijardi evra.

Ako bi se te tri milijarde evra iskoristile za subvencionisanje gasifikacije, uvođenje toplotnih pumpi ili zamenu stolarije, efekte bi odmah osetili svi građani. Za nekoliko godina bi vazduh bio neuporedivo kvalitetniji, uz nemerljive efekte po zdravlje stanovništva.

Država bi mogla u međuvremenu da sačeka da vidi šta je najoptimalnije rešenje za budućnost. Dosadašnje iskustvo sa OI govori da je mnogo mudrije sačekati gotovo siguran veliki pad cena; trenutno su, recimo, solarni paneli čak 10 puta jevtiniji nego početkom veka. Poređenje sa mobilnom telefonijom takođe nije naodmet. Ko je 90-ih godina hteo da ima mobilni (ciglu) telefon od Karića plaćao je to dvadeset hiljada maraka, dok je danas mobilni pristupačan po simboličnim cenama. Građani od novih OI neće imati nikakve koristi, ali će morati da plaćaju sve veće račune za struju, a jedinstvena prilika da se reši problem aero-zagađenja neće biti iskorišćena.

Primer Krakova

Jedan od najlepših poljskih gradova, Krakov, preko zime je imao izuzetno zagađen vazduh sve dok pre desetak godina gradske vlasti nisu donele odluku da se zabrani korišćenje uglja i drva za grejanje. Stanovništvu je ostavljen prelazni period da pređu na druge energente; kontrola se vrši dronovima sa termovizijskim kamerama. Za gašenje kotlarnica Krakov je isplatio oko 80 miliona evra subvencija stanovništvu, a preduzeli su i čitav niz drugih mera, pre svega ograničavajući automobilski saobraćaj u strogom centru grada. Efekti su vrlo brzo postali vidljivi, iako Krakov nije mogao da utiče na zagađenje iz okolnih naselja koja nisu deo grada.

Iz istog broja

Politika nemačkih Zelenih na Balkanu

Aleksandar ne voli Violu

Nemanja Rujević

Novi zakon o referendumu i narodnoj inicijativi

Kvaka 22

Radmilo Marković

Lik iz naše novije istorije

Kako je Ratko Mladić omogućio “Bljesak” i “Oluju”

Davor Lukač

Izbori 1990 – Odsjaj u sadašnjosti

Sa njima nema neizvesnosti

Nedim Sejdinović i arhiva nedeljnika "Vreme"

Intervju – Stevan Filipović, režiser

Veličanje ideologije krvi

Ivana Milanović Hrašovec

Moral i vrednosti današnje Srbije

Junaci našeg doba

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu