Intervju – Nebojša Vladisavljević, autor knjige Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra

Kako smo zaradili Vučića 2

fotografije: bojan stekić

Kako smo zaradili Vučića

"Cilj ne sme biti samo pad nedemokratske vlasti, već i postavljanje osnove za dugoročnu obnovu demokratskih ustanova. U suprotnom, čak i kada bi se ovaj režim urušio zbog međunarodnog pritiska ili sopstvenih problema, završili bismo kao Ukrajina, na partijskoj pijaci i ostavljeni na milost i nemilost ‘oligarsima’ i njihovim političkim i medijskim najamnicima"

Nebojša Vladisavljević, profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, doktorirao je na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE), gde je jedno vreme i predavao uporednu politiku i regulaciju etničkih sukoba. Istražuje autoritarizam i demokratizaciju, društvene pokrete i revolucije, nacionalizam i regulaciju nacionalnih i etničkih sukoba, ustavni dizajn u novim demokratijama i podeljenim društvima, te ulogu medija u demokratizaciji. Pored Uspona i pada demokratije posle Petog oktobra, autor je i studije o "antibirokratskoj revoluciji" i Slobodanu Miloševiću.

"VREME": Koje su, po vama, glavne uporišne tačke sadašnje naprednjačke vlasti? Mediji odnosno manipulacija, socijalna demagogija, podrška međunarodne zajednice, kontrola dobrog dela opozicije, klijentelizam, sklonost građana ka autoritarnim vođama ili nešto drugo?

Kako smo zaradili Vučića 3

NEBOJŠA VLADISAVLJEVIĆ: Ova vlast funkcioniše na više nivoa. Ovladali su medijskom scenom zloupotrebljavajući privatne tabloidne medije kao svoje propagandne biltene i udarajući njima po kritičarima vlasti i drugim medijima. Danas je njihov bilten i informativni program RTS-a. Demokratska opozicija je načeta kriminalizacijom jednih i kooptiranjem drugih istaknutih pojedinaca, a suzbija se svim sredstvima. Paralelno se neguje prorežimska opozicija, i rusko-kineske i evropske orijentacije. Izbori su i dalje višestranački, ali sada i autoritarni. Masovno se zloupotrebljavaju državne institucije i javni resursi u partijske svrhe, a protiv demokratske opozicije. Klijentelizam obezbeđuje deo podrške režimu. Najsvežiji primer je predizborni poklon biračima od 100 evra. Zatim imamo zapošljavanje partijske vojske u javnom sektoru, iako posao obavljaju na drugim mestima blateći kritičare vlasti. A visoka korupcija je rezervisana za uticajne ličnosti režima, njihove prijatelje i poslovne ortake. Reč je o novom autoritarizmu, odnosno mešovitom režimu koji kombinuje demokratsku fasadu i autoritarnu vladavinu, kao u vreme Miloševića.

U Srbiji smo direktno iz karantina uleteli u predizbornu utrku, a kako vidimo, počelo je prilično žestoko: štrajkovi glađu, konstantne prozivke, etiketiranja i satanizacija političkih oponenata, incidentne situacije, sukobi unutar pojedinih opozicionih stranakaŠta možemo da očekujemo u narednom periodu?

Eskalacija sukoba prethodnih dana izvire delom iz velike nervoze svih političkih protagonista, izazvane epidemijom i karantinom, a delom iz pojačane represije vlasti. Ekspresno ukidanje ranijih ograničenja dok epidemija još traje govori da su vlastima skupštinski izbori u junu važniji od zaštite javnog zdravlja. Pokušaji demokratske opozicije da raznim vrstama protesta ukaže na takvo stanje, jer većina građana nema pristup nezavisnim medijima, kao i na odsustvo elementarnih uslova za slobodne i poštene izbore, izazvali su neproporcionalni odgovor vladajuće stranke. Oni koji kontrolišu sve poluge moći, i sistematski ih zloupotrebljavaju protiv kritičara vlasti, sada "štrajkuju" protiv tužilaštva i opozicije i dovode stotine građana autobusima da "spontano" protestuju protiv jednog opozicionog poslanika, dovodeći ih tako u opasnost da se zaraze jedni od drugih. Verovatno sami procenjuju da će im vanredne prilike povodom epidemije dugoročno oboriti podršku. U svakom slučaju, pred nama je razdoblje puno neizvesnosti.

Ovih dana mediji su prepuni sukoba unutar Demokratske stranke. Ova stranka, koja je jedna od glavnih postoktobarskih političkih stubova, ne prestaje da se deli, a čini se da su tabloidi bliski vlasti to jedva dočekali. Kako gledate na stanje u DSu i uopšte na svojevrsnu atomizaciju glavnih petooktobarskih stranaka?

Očigledno je reč o zajedničkom pokušaju vlasti i male grupe unutar stranke da preuzmu kontrolu. Ta stranka nije samo najuticajniji deo demokratskog dela političke scene od kraja socijalizma, već i jedina demokratska stranka koja je uspela da sačuva bar deo ranije infrastrukture i aktivista. Vlastima ne odgovara prvi ozbiljniji pokušaj u demokratskoj opoziciji da se obnovom vođstva i organizacije, kao i radikalizacijom otpora vlastima, prevaziđe hipoteka neuspeha iz prethodnih godina. A iskusnim poslanicima koji su dominirali strankom u vreme njenog najvećeg pada ne odgovara bojkot izbora, jer tako gube poslanička mesta i medijsku vidljivost. Jedni su se odlučili za izlazak na izbore na drugim izbornim listama na koje vlast gleda blagonaklono, a drugi sada žele da preuzmu stranku.

Kako, generalno, procenjujete snagu opozicije u Srbiji danas? Ona deluje prilično razbijeno, konfuzno i neinventivno. Sa jedne strane, tu su stranke koje bojkotuju izbore, a sa drugeone koje idu na izbore uprkos tome što oni neće biti ni približno fer i demokratski. I kakav je vaš stav o bojkotu izbora?

Fingiranu opoziciju ne treba shvatati ozbiljno, jer opstaje kroz podršku vlastima i napadima na autentičnu opoziciju. Kada je reč o demokratskoj opoziciji, legitimne opcije su i bojkot i izlazak na autoritarne izbore. Opozicija se suočila sa sličnim dilemama i tokom devedesetih. To je pitanje procene domaćeg i međunarodnog političkog miljea i sopstvenih kapaciteta u određenom trenutku, ali i dugoročnih posledica. Već duže vreme, opozicija učestvuje na autoritarnim izborima i u autoritarnim institucijama, kao što je parlament, a političke prilike su sve nepovoljnije, pa ne čudi da je najveći deo demokratske opozicije izabrao bojkot.

Smisao bojkota je delegitimacija vlasti i prema domaćoj i međunarodnoj javnosti. Po reakciji vladajuće stranke, koja pokušava da "milom ili silom" privoli demokratsku opoziciju da izađe na izbore, kao i nervozi njima bliskih međunarodnih igrača, vidimo da je bojkot već delimično uspeo. Pravi efekat bi bio postignut aktivnim vaninstitucionalnim delovanjem, uz terenske akcije širom zemlje pre i posle izbora. Efekte bojkota ne treba procenjivati kratkoročno, kroz izlaznost građana, jer će deo opozicionih birača glasati uprkos bojkotu, baš kao i devedesetih. Tadašnje iskustvo sugeriše da je bojkot delegitimisao Miloševićevu vlast na duži rok, a da su neke velike opozicione stranke praktično izbrisane sa političke scene jer su se našle na pogrešnoj strani.

Ima li, međutim, Srbija uopšte potencijala da se promeni i demokratizuje?

Kako smo zaradili Vučića 4

Takav potencijal danas možda nije svima očigledan, imajući u vidu trenutno stanje vlasti i opozicije, ali svakako postoji. Često se zaboravlja da je Srbija izuzetak kada je reč o masovnom otporu autoritarizmu u postsocijalističkim državama devedesetih, o čemu svedoče veliki protesti opozicije i građana koji su više puta ozbiljno uzdrmali Miloševića i konačno ga oborili s vlasti. Retki su takvi primeri u globalnim razmerama. A zatim dolazi decenija velikog uspona demokratije u nepovoljnim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima. Da se potencijal za promene u zemlji nije ugasio, govore višemesečni masovni protesti građana širom zemlje u prvoj polovini prošle godine. Bez tog pritiska "odozdo" ne bi bilo ni bojkota parlamenta, ni bojkota izbora od strane demokratske opozicije.

Posvetimo se sada, konkretno, vašoj knjizi koja tretira postpetooktobarsku Srbiju. Postoji ta mantra o "šestom oktobru", koju slušamo već dvadeset godina, o tome kako demokratske vlasti nisu izvršile potrebnu lustraciju i radikalni raskid sa prošlošću, te je stoga dočekala da na vlast dođu oni koji su 2000. godine poraženi. Koliko je priča o "šestom oktobru" zaista utemeljena?

Peti oktobar je prelomna tačka u našem političkom razvoju. Reč je o kulminaciji otpora nedemokratskoj vlasti u prethodnoj deceniji, koji je dramatično promenio odnos političkih snaga i tako omogućio radikalnu promenu spoljne i unutrašnje politike zemlje, izgradnju demokratskih ustanova i stvaranje uslova za dugoročni razvoj demokratije. Nove vlasti su brzo zakazale slobodne i poštene izbore, u vreme uspona medijskih sloboda, i posvetile se ekonomskim promenama, suzbijanju nasleđene korupcije i evropskim integracijama. Zagovornici "šestog oktobra" smatraju da to nije bilo dovoljno i da je trebalo iskoristiti slom starog režima za neku vrstu dodatne radikalne političke transformacije, bez provere da li takva politika uživa podršku većine građana i ne obazirući se na pravne standarde. Primeri drugih država nam govore da takvi pokušaji najčešće završavaju u novim oblicima autoritarizma.

A kada bismo sa ove vremenske distance napravili presek onoga što su petooktobarske stranke uradila u periodu od 2000. do 2012. godine, šta bismo dobili kao rezultat?

Prva decenija posle pada Miloševića označava veliki uspon demokratije uprkos nepovoljnom nasleđu starog režima, uključujući urušenu ekonomiju i osiromašene građane. Fluidni državni okvir i otvorena identitetska pitanja podsticali su sukobe oko preispitivanja prošlosti, evropskih integracija i kosovskog pitanja, kao i prava novih manjina, i ometali institucionalni razvoj, iscrpljivali resurse demokratskih stranaka i polarizovali javnost. Ipak, sukobi su uglavnom rešavani na slobodnim i poštenim izborima i unutar političkih ustanova, dakle, promenom odnosa političkih snaga i određivanjem smera politike demokratskim putem. Obimno empirijsko istraživanje na kojem počiva ova knjiga, uz izvode iz više desetina razgovora sa ključnim protagonistima, govori o snažnom političkom takmičenju vlasti i opozicije i unutar vladajućih koalicija, širokoj participaciji civilnog društva i neprestanom pozivanju na odgovornost državnih funkcionera od strane javnosti. Dakle, tada je na delu mlada funkcionalna demokratija, slična onima u evropskim kontinentalnim državama.

Šta smatrate za glavne uzroke pada demokratije u Srbiji i koliko su na taj pad uticali međunarodni činioci?

Nepovoljni međunarodni kontekst se ogledao u prelivanju globalne ekonomske krize na naše prostore i u recesiji međunarodne promocije demokratije. Ipak, unutrašnji uzroci su važniji. Naš primer govori da se precenjuje značaj nedemokratskih snaga i potcenjuje uloga demokratskih stranaka i vođstva u padu demokratije. Ozbiljne greške demokratskih stranaka ugrozile su legitimnost demokratije i sopstveni kapacitet da se odupru potencijalno nedemokratskim snagama. Neuspešno rešavanje problema izazvanih ekonomskom i socijalnom krizom i transformacija u stranke vlasti, uz širenje klijentelističkih aranžmana i čak pokušaje neformalnog ograničavanja medijskih sloboda, oborili su podršku građana i demobilisali deo demokratske javnosti. Raniji raspad petooktobarskog bloka oko kosovskog pitanja i evropskih integracija dugoročno je oslabio demokratske stranke i ojačao njihove protivnike, a kasniji gubitak vlasti je podstakao mnoge funkcionere, finansijere i aktiviste da svoje apetite zadovolje na drugoj strani. Tada nastupa kolaps demokratskog dela političke scene, koji je omogućio prerušenim radikalima da rade šta hoće.

Skoro već deceniju slušamo najave da će Vučić rešiti problem Kosova i konstatacije da zbog toga ima podršku međunarodne zajednice. Da li se vama čini da je to tako? I da li uopšte izgleda da je "rešenje kosovskog problema" suštinski na dnevnom redu?

Vučić i drugi autoritarci u našem regionu su stekli podršku ključnih međunarodnih igrača ekspresnim uklapanjem u njihove spoljnopolitičke prioritete. U našem slučaju, reč je o velikim koncesijama oko kosovskog pitanja i obećanjima o daljim koracima u tom smeru. Zauzvrat, evropski igrači simuliraju napredak zemlje u pristupanju EU i praktično daju odrešene ruke vlastima da se obračunaju sa demokratskom opozicijom. Ipak, vladajuća stranka se u velikoj meri oslanja na podršku građana koji imaju "tvrđi" stav prema kosovskom pitanju. Dosadašnje koncesije su prikrivene sistematskim dezinformisanjem javnosti od strane provladinih tabloidnih medija, ali trajno rešenje te vrste neće biti moguće sakriti. Zato vlasti neće pristati na takvo rešenje ako ne procene da bi im više štetio gubitak međunarodne podrške. Širi kontekst je da kosovsko pitanje ulazi u red ozbiljnih problema za čije trajno rešavanje je neophodan širok dogovor, ne samo dve strane u sukobu i brojnih protagonista sa obe strane, već i više međunarodnih igrača sa različitim interesima. To nije lako ostvariti.

Knjigu završavate poprilično pesimističnom ocenom da će u Srbiji "borba protiv autoritarizma potrajati". Šta bi trebalo da se desi pa da ova vlast izgubi podršku, i da li uopšte možemo da očekujemo mirnu promenu vlasti?

Ta ocena izvire iz trenutnog stanja demokratske opozicije i sve šire represije režima. Stvaranje formalnih koalicija opozicionih stranaka nije dovoljno da se povrati kredibilitet demokratske opozicije među građanima. Nedostaju obnova vođstva, razvoj organizacione infrastrukture i širenje članstva pojedinačnih stranaka, vaninstitucionalno delovanje širom zemlje, a naročito tamo dokle ne dopiru nezavisni mediji. Smisao vaninstitucionalnog delovanja nije samo u neprihvatanju autoritarnih izbora, već i u razvoju organizacionih kapaciteta demokratskih snaga, stvaranju širih političkih identiteta zasnovanih na demokratiji i ljudskim pravima i trajnih saveza demokratskih stranaka, organizacija civilnog društva, lokalnih pokreta i građana.

Cilj ne sme biti samo pad nedemokratske vlasti, već i postavljanje osnove za dugoročnu obnovu demokratskih ustanova. U suprotnom, čak i kada bi se ovaj režim urušio zbog međunarodnog pritiska ili sopstvenih problema, završili bismo kao Ukrajina, na partijskoj pijaci i ostavljeni na milost i nemilost "oligarsima" i njihovim političkim i medijskim najamnicima.

Iz istog broja

Kadrovska politika SNS-a – Sećate li se Tomislava Nikolića

Može biti samo jedan

Slobodan Georgijev

Rečnik izbora 2020.

Vodič za sluđenog građanina

Zora Drčelić

Nemačka

Zov sunčanih predela

Nemanja Rujević

Hrvatska

Kontrolirani hrvatski turizam

Miroslav Kuskunović

Grčka

Ko se boji korone još

Georgios Stamkos, Milica Kosanović

Dosije – Turizam u doba korone

Košmar koji traje

Radmilo Marković

Posledice pandemije po sport

Korona(rni) udar

Uroš Mitrović

Korona na jugu Srbije

Istina ne stanuje ovde

Gordana Bjeletić

Intervju – Sergej Trifunović

Vlast krade otimajući nam život

A. I

Izbori i internet

Tužno, prljavo i jeftino

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu