Godina zavera

Kako pobediti bezumlje 2

SVE IH JE VIŠE: Ravnozemljaši

foto: pexels slondotpics

Kako pobediti bezumlje

To što ste čuli (i videli tvitove) ljudi koji pozivaju na bojkot zaštitnih maski, što među bliskim rođacima ili prijateljima imate nekog ko vam šalje poruke sa poluistinama o famoznoj Grejt Barington deklaraciji, tvrdi da su mere štetnije od same zaraze, što vam je zid na Fejsbuku krcat Nestorovićevim hitovima – treba shvatiti kao prirodnu stvar

"Priroda se ne može prevariti", napisao je američki fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za razvoj kvantne elektrodinamike i voljeni, a ponegde i omraženi, naučni guru mnogih generacija fizičara, Ričard Fajnman

(1918–1988). Nakon dramatičnog pada svemirskog šatla Čelindžer, Fajnman je pozvan u Rodžersovu komisiju koju je osnovao američki predsednik Ronald Regan sa ciljem da istraži uzroke ove katastrofe. Shvatajući poziv sasvim ozbiljno, Fajnman je pažljivo analizirao podatke i došao do kontroverznih zaključaka o tehničkim propustima, a svoj izveštaj, u julu 1986. godine, završio je upravo pomenutim geslom, objašnjavajući da "za uspešnu tehnologiju stvarnost mora imati preimućstvo nad odnosima sa javnošću". Fajnmanovih reči mnogi su se prisetili tokom nesrećne 2020. kad se, uporedo sa pandemijom, planetom proširila narastajuća, bestijalno zamršena lavina teorija zavera pseudonaučnih zabluda, poluistina i najraznovrsnijih pratećih budalaština. Bilo je i predloga da se pokrene globalna kampanja protiv ovog antinaučnog diskursa koja bi koristila upravo Fajmanov slogan (ispostavilo se, u moru sličnih predloga, da će se jedino primiti moto "Nauka će pobediti", mada i on vrlo oskudno).

Razni glasovi iz te lavine gneva protiv nauke, a posebno oni koji su označeni kao antimaskeri i antikovidaši – budući da su pozivali na nehigijensko ponašanje i olakšavali širenje zaraze, pa posledično, otežavali rad lekara, uvećavali potrebu za ekstremnijim merama i nepotrebno opterećivali ekonomije – imaju svoj dug u žrtvama kovida 19 i opštem pogoršanju situacije. Međutim, udahnite sada i – ne osuđujte ih. Ako poznajete nekog od onih nesrećnika koji su, nakon što su neprekidno govorili o histeriji, prenaduvanosti i kovidašima, sami dospeli u bolnicu (kao što znamo za slučajeve nekoliko javnih ličnosti), ogrešili ste se ako ste pomislili kako zaslužuju da završe na respiratoru. Moglo bi se meriti koliko je njihov dug uporediv sa odgovornošću onih koji su upravljali krizom, ali stanje nije isto u svim državama i osim što bi to bilo kontraproduktivno, vrlo je delikatno uopšte pozivati ljude na odgovornost, a naročito je sporno priželjkivati im da na sebi osete proceduru intubacije, dugi kovid ili smrt samo zato što žive u ovakvim zabludama.

Kako pobediti bezumlje 3

Čoveka koji nakon godinu dana ovakve pandemije sa uverenjem tvrdi da je kovid 19 izmišljen (uz svu kogniciju koja vodi u takvu nestvarnost), ma kako to bilo moralno upitno, ne treba smatrati ništa više krivim za širenje zaraze od osobe koja je od iste obolela, pa sasvim prirodno, bez svoje svesne krivice, dalje širi bolest. Možda ste se dosetili kakvog pravnog sleda koji bi tome stao na rep, ali to bi svaki advokatski tim koji se ne usteže da u sud unese psihologiju lako osporio, jer su – možda će vas to iznenaditi – uzorci antikovidaševog s uma sišavšeg verovanja (i delovanja) isto kao i postojanje zaraze – prirodni. A priroda se ne može prevariti, kako nas podseća Fajnman.


GREŠKE EVOLUCIJE

Kako pobediti bezumlje 4
SRPSKI PRVAK U TERIJAMA ZAVERE: Branimir Nestorovićfoto: print skrin

Mali grozni virus korona, na svom putu iz životinjskog u svet ljudi, mutirao je beskrajno mnogo puta sve dok, u telu ljuskavca, nije nastala verzija takozvanog spike proteina koji mu omogućuje sve ono što mu omogućuje kad nošen kapljicama uđe u naša tela. Na drugoj strani, ljudska evolucija je takođe razvila takozvane ACE receptore, a i naš imuni sistem, baš takve kakvi jesu, podložni haranju na ovaj način evoluiralog virusa. "Dva su osnovna principa opstanka: naći dovoljno hrane i ne biti pojeden", piše u knjizi Natural History of Infectious Disease australijski virusolog, dobitnik Nobelove nagrade, Frenk Makferlejn Bernet (1899–1985), svakako jedan od najuticajnijih mislilaca u medicini prošlog veka. U uslovima epidemije, suočena sa situacijom u kojoj je opstanak ugrožen, svaka jedinka pokušava da se prehrani, a da istovremeno sebe zaštiti. Zato ova dva prirodna neprijatelja na megdanu, kao što bi i bilo koja druga dva, neizbežno koriste slabosti onog drugog za sopstveno napredovanje. Čovek je, na primer, pored toga što ima odgovarajuće receptore, evoluirao i na druge načine, pa misli, razume svet i razvija nauku. I u stanju je da za godinu dana napravi vakcinu kojom će, pre ili kasnije, dotući onog koji mu je ovo uradio od života, sprečavajući ga da putuje, veseli se i grli druge ljude do kojih mu je stalo. Virus može pokušati da dalje evoluira, da zaobiđe efekte vakcine (novi soj u Velikoj Britaniji, po svemu sudeći, u tome nije uspeo), što bi moglo da se desi ako vakcinacija bude predugo trajala, a virus imao više šanse da mutira. Uz to, virus se može, mada nikad neće imati svest o tome, osloniti i na druge slabosti koje je čovek stekao evolucijom, a takva je – sklonost ka zabludama.

Možda niste o tome razmišljali na takav način, ali kao prirodnu stvar treba shvatiti ne samo to što ste čuli (i videli tvitove) ljudi koji pozivaju na bojkot zaštitnih maski, nego i mnogo manje – to što među bliskim rođacima ili prijateljima imate nekog ko vam šalje Viber poruke sa poluistinama o famoznoj Grejt Barington deklaraciji, da su mere štetnije od same zaraze, što vam je zid na Fejsbuku krcat Nestorovićevim hitovima ili što vas u sitne sate na kakvom četu ubeđuju u kovid-varijantu takozvane ChemTrails zavere, da smo zarazom naprskani iz aviona.

Nakon što su u svom pionirskom istraživanju nobelovci Danijel Kaneman i Adam Tverski 1973. godine objavili prvi rad o heuristikama i zabludama, koji je izrazito citiran, da bi sa radom iz 1979. o teoriji perspektiva ukazali na neispravnost Bernulijeve teorije donošenja odluka i postavili sasvim novu, psiholozi su nastavili da detaljno istražuju donošenje odluka i upoznali čudni svet ljudskih predrasuda. I njihovu neopisivu moć. Ljudski mozak, kako to ističe naučni pisac Grejem Louton, u vrlo zapaženom osvrtu u časopisu New Scientist, prirodno funkcioniše sa nekoliko kognitivnih predrasuda zbog kojih je toliko sklon teorijama zavere. Ove bi se predrasude mogle podeliti na "proporcionalne" (da verujemo kako veliki događaji poput pandemije moraju imati mnogo veći uzrok od pojave jednog minijaturnog virusa), "intencionalne" (da za događaje mislimo kako ih uvek planira neko ili nešto, a da se ne događaju slučajno) i "konfirmacione" (da biramo samo one dokaze koji idu u prilog našoj tvrdnji), uz koje se javlja i takozvana iluzija razumevanja, zbog koje precenjujemo znanje o tome kako stvari funkcionišu.

Međutim, to što su prepoznati i opisani mehanizmi u mozgu zbog kojih su ljudi podložni teorijama zavere, naravno, ne znači da u njih same treba poverovati, niti da se njihovi zagovornici mogu kriti iza tvrdnji da su naučne teorije nekad bile shvaćene kao teorije zavere (nisu nikad, ma koliko neke od njih bile diskreditovane), niti da je pojam "teorija zavere" osmišljen kao sredstvo za omalovažavanje suprotnog mišljenja (o čemu smo prethodnog leta diskutovali i na stranicama "Vremena"). Mehanizmi zbog kojih su ljudi podložni teorijama zavere, a i uopšte zabludama, omogućuju nam da razumemo kako one nastaju, kako se šire i kako ih zaustaviti. I da, što je možda nešto o čemu niste razmišljali, za verovanje u zablude i teorije zavere nije bio potreban pametni telefon i aplikacije na njemu. Mada sve to doprinosi lakšem prostiranju, za prihvatanje ovakvih verovanja nije kriva sama pandemija, niti pak nove tehnološke platforme, mediji, društvene mreže, neka vrsta kvarenja modernog čoveka, nego sama ljudska priroda, onakva kakva jeste od praiskonskih vremena.


ANTIVAKSER IZ NEOLITA

Ovi problemi su, naime, počeli mnogo, mnogo pre Vuhana. Hiljadama godina pre pandemije virusa korona, a i svih drugih u zabeleženoj istoriji, pa i pre istorije same. U to doba, u neolitu, pre oko dvanaest hiljada godina, čovek pripitomljava prve biljke i životinje, razvija poljoprivredu, počinje da sam proizvodi hranu i izrasta u "gospodara prirode" koji je neprikosnoven u odnosu na sva druga stvorenja. Ova najveća tehnološka revolucija u ljudskoj prošlosti menja sve – vezani za zemlju i proizvodnju hrane, ljudi više ne žive kao lovci sakupljači, nastanjuju se u stalnim naseobinama, žive jedni pored drugih, a bezbrižnost koju donose zalihe hrane dovode do prvog rasta ljudske populacije. Niču prvi gradovi, prve civilizacije. Antropolozi danas dobro znaju kako se tokom ove burne transformacije menjaju navike ljudi, kako se menja ishrana i zdravlje ljudi neolita, kako im više stradaju zubi i javljaju se problemi organa za varenje.

U ovom dobu, čoveka prvi put počinju da napadaju zaraze. U suživotu sa životinjama, sa kojima dele prostor, ljudi postaju podložni takozvanim zoonozama, bolestima koje sa životinja prelaze na čoveka. Uz zajedničko stanovanje, voda često biva kontaminirana patogenima i javljaju se bolesti koje se prenose na ovaj način. A budući da sada, za razliku od prethodnih epoha, ljudi žive u masovnim i sve masovnijim zajednicama, jedni blizu drugih, zaraze se lako prenose i prvi put postaju čovekov glavni neprijatelj, koji se pojavio baš onda kad je uspeo da savlada većinu drugih. Međutim, ova je epoha sa stanovišta evolucije bila juče – čovek je evoluirao mnogo ranije, kroz prethodni proces razvoja hominida dug milionima godina. Tokom tog procesa je, između ostalog, razvio i neke sisteme mišljenja koji odgovaraju sasvim drugačijim okolnostima. Pre toga, ljudi nisu imali prednosti obilja hrane i sigurnosti, ali su živeli na distanci kakvu bi donosioci epidemioloških mera samo mogli poželeti – u lovačko sakupljačkim grupama, kretali se prostranstvima kao što se kreće bilo koji čopor predatora, usamljeno, u malim zajednicama, uplašeni od drugih zveri, ali i od drugih grupa ljudi. U takvom svetu, bez straha od virusa, razvili su druge odbrambene mehanizme, sumnju u strance, brigu da bi mogli biti namamljeni u zamku i uopšte sve one mehanizme mišljenja zbog kojih je danas čovek prirodno podložan teorijama zavere.

Ako ste ikada pokušali da razuverite nekog ko u njih veruje, jasno vam je koliko to nije nimalo jednostavno, pa i gotovo nemoguće. Mada ima raznolikih preporuka, jedan od načina je da ukažete upravo na to – da je takav stav prirodna posledica evolucije ljudskog mozga. I u njega ugrađenih grešaka. Psiholog Džon Jost sa Univerziteta u Njujorku pre dvanaest godina objavio je sa saradnicima vrlo citirani rad Shared Reality, System Justification and the Relational Basis of Ideological Beliefs u kome je uveo vrlo konstruktivnu taksonomiju za klasifikaciju motiva koji ljude vode ka teorijama zavere. Po njegovom shvatanju, ti motivi mogu biti: egzistencijalni, epistemološki i socijalni. Egzistencijalni motivi počivaju na želji za kontrolom i sigurnošću, a njihovo poreklo je drevno, iz vremena mnogo pre poljoprivredne revolucije, kad su sumnja i oprez prema okolini bili značajna evolutivna prednost, a što danas dovodi do odbacivanja sistemskog mišljenja. Niz psiholoških studija, kao što su na primer Beliefs in conspiracies (1999) ili The effect of highanxiety situations on conspiracy thinking (2013), ukazuju da se ljudi okreću teorijama zavere kad su anksiozni ili kad se osećaju bespomoćno.

Na drugoj strani, epistemološki motivi su vezani za spoznaju i razumevanje sveta koja nije usklađena sa neposrednim iskustvom ili prethodnim informacijama – to je drevni nauk da ne treba drugom verovati na reč. Tako pojedinci koji, na primer, nemaju neposredno iskustvo sa bolešću, lično ili u porodici, imaju osnova da sumnjaju u postojanje virusa, ako su se osvedočili da su im mediji već govorili neistine (a jesu). Isto tako, falsifikati poput povučenih naučnih radova o štetnosti vakcina koji su u suprotnosti sa onim što govore naučnici mogu da budu osnov za teoriju zavere o vakcinama. Socijalni motivi počivaju na sklonosti da se održi dobra, pozitivna slika o sopstvenoj grupi i oni su u pozadini teorija zavere da su Drugi, ove godine su to bili Kinezi, krivi što je došlo do pandemije.

Različiti pokreti, uglavnom nesvesno, eksploatišu mnoge od ovih mehanizama da prošire svoje ideje. Međutim, politički organizovani i finansirani, a vrlo masovni pokreti kao što je QAnon u Americi, otkrivaju celu jednu novu spiralu u širenju zabluda, što se poslednjih nedelja u Sjedinjenim Državama naziva negativnom zaostavštinom Donalda Trampa. Svesni, naime, psiholoških slabosti glasača, kreatori političkih kampanja se ne ustežu da razviju, plasiraju i potom koriste najneverovatnije teorije zavere u svoju korist. Ova pojava se, kao sve druge, prelila i na ostatak sveta, dok u Srbiji i vlast i opozicija duboko razmišljaju o rezultatima anketa povodom raširenih zavereničkih stavova među građanima Srbije. Antivakserski pokreti u tome vide svoju priliku da politički kapitalizuju uticaj, a jedna stranka, pokret "Dosta je bilo", već se javno odredila kao pobornik ove vrste bezumlja.

Godina koja sledi neće biti kao prethodna, godina zaraze. Izvesno je da sada kad su naučni centri i laboratorije uspeli da u rekordnom roku proizvedu efikasno oružje protiv samog virusa, centralna tema naših života postaje vakcinacija. Pošto od njene efikasnosti (pod uslovom da vakcine stignu u dovoljnom broju doza) zavisi brzina imunizacije i tako sprečavanje virusa da mutacijama razvije otpornost na vakcinu, pitanje vakcinacije postaje bojno polje na kome će se, uz sve drugo, teorije zavere i razum sada neizbežno otvoreno sukobiti.

Iz istog broja

Intervju – Srđan Marković Đile, slikar

Socijalni eho andergraunda

Andrej Ivanji

Novogodišnji traktat o sreći

Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Ivan Ivanji

Film – Let Them All Talk i The Prom

Pozovi M. radi… boljitka

Zoran Janković

Intervju – Želimir Žilnik, filmski reditelj i scenarista

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori

Nedim Sejdinović

Ličnost godine 2020

Pavle Petrović

 

Srećna Nova godina

Biće bolje

 

Ples

Opasno mrdanje tela uz muziku

Nebojša Broćić

Zaštita privatnosti – JMBG

Šifra za deljenje ili za čuvanje privatnosti

Uroš Mišljenović

Kurioziteti

Koji je poštanski broj Deda Mraza

Nikola Dragomirović

Dečje igre

Care, care, govedare

Sonja Ćirić

Intervju – Jelena Bogavac, rediteljka i spisateljica

Moje pisanje je moja utoka

Sonja Ćirić

Intervju – Svetozar Cvetković, glumac i producent

Zov postapokaliptičnog vremena

Sonja Ćirić

 

Slike 2020.

Marija Janković

Sećanje – Mustafa Nadarević, Špiro Guberina, Pero Kvrgić

Čarobnjaci geste i grimase

Zlatko Crnogorac

Serije – Ethos

Turska, bez šećera

Teofil Pančić

 

Ispravka

Zlatko Minić, Transparentnost Srbija

Na licu mesta – Kraj sveta

»Dirižablom« na Farska ostrva

Zorica Čubraković

Fenomen – Frankenštajn

Meri Šeli, naša sajberpank pretkinja

Zorica Kojić

Intervju – Milija Zeković, izvršni direktor kompanije SBB

Štetna je odluka ako Srbija bude zaostajala u 5G mreži

 

Jugoslovenski španski borci

Kome je zvono zvonilo

Marko Fernandez

Šta smo propustili u 2020.

Godina dugog čekanja

Slobodan Georgijev

Intervju – Goran Tomašević

Blizak nam je Bliski istok

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu