Nema dileme da Srbiji predstoji veoma teška zima u energetskom sektoru. Znatno su poskupeli čak i ogrevno drvo i pelet, energenti koje Srbija ima u izobilju, a visoke cene beleže i nafta i ugalj. Staru cenu jedino drže struja i gas, koji su pod državnom kontrolom. To se održava uz podršku budžeta, prošle godine su date garancije od 200 miliona evra za zaduživanje Srbijagasa.

EPS se takođe nalazi u velikim novčanim teškoćama zato što se veštački drži niska cena i za domaćinstva i za privredu. Zato je izvesno da će novi saziv parlamenta među prvim poslovima morati da odobri državne garancije za zaduživanje EPS-a (kao i novo zaduživanje Srbijagasa). To je potvrdio i predsednik Vučić dodajući da će za energetiku morati da se izdvoji bar milijardu evra. Ali, ni državna injekcija EPS-u nije garancija da ćemo imati dovoljno struje preko zime. Pri tome, pošto i u Evropi ima problema sa proizvodnjom struje, neizvesno je da li će moći da se uveze struja koja u kritičnim trenucima bude nedostajala.

EPS–u FALI NE SAMO UGALJ, VEĆ I VODA

U principu, EPS može da proizvede dovoljno struje za naše potrebe, ali situacija se okrenula naopako posle decembarskog kolapsa proizvodnje u obrenovačkim elektranama. Isplivali su svi problemi koji su dugo stavljani pod tepih. Odavno su rudarski inženjeri upozoravali da se mora ulagati u otvaranje novih ležišta jer su postojeći kopovi već iscrpljeni i nemaju dovoljno kvalitetnog uglja. Međutim, rukovodstvo EPS-a nije htelo (ili smelo) da odustane od neproduktivnih ležišta i da krene u otvaranje novih.

Nije bio problem samo obezbediti sredstva za investiciju, nego je bilo potrebno i određeno vreme da se počne sa otkopavanjem uglja na novom kopu, a za to vreme neće biti dovoljno uglja za redovan rad termoelektrana i zbog toga jedno vreme mora pasti proizvodnja. Upravo se to sada dešava, smanjena je proizvodnja dok se ne aktivira novi kop. Oklevanje da se struka posluša došlo je, u skladu sa poslovicom “gde je tanko, tu se kida”, na naplatu u trenutku kada je cena struje u Evropi bila rekordno visoka. Po rečima ministarke Zorane Mihajlović, uvoz struje do sada je plaćen više od 500 miliona evra, a to nije konačna suma pošto se struja i dalje uvozi.

Da bi se došlo do uglja iz novih nalazišta, potrebno je vreme, tako da do kraja naredne grejne sezone Kolubara neće moći da obezbedi dovoljno uglja. Trenutno se u Kolubari kopa oko 60.000 tona uglja dnevno, a prema najavama iz EPS-a, od jeseni će se proizvodnja povećati na oko 80.000 tona. Za rad preko zime, u vreme najveće potrošnje struje, potrebno je obezbediti čak 100.000 tona dnevno za TENT-A i TENT-B u Obrenovcu. Pri tome, obrenovačke elektrane će zimu dočekati bez dovoljno uglja na deponijama (u redovnim okolnostima, tokom leta se višak uglja koji se iskopa, a ne potroši, deponuje za hladne zimske dane).

Nešto će se pokriti uvozom uglja iz okruženja, ali treba imati u vidu da je to skupa rabota jer je lignit niskokaloričan ugalj i njegov transport je preskup; zato se elektrane i prave u neposrednoj blizini nalazišta uglja. Ugovorena je kupovina uglja iz Banovića, Pljevalja i Rumunije (zbog nekvalitetnog uglja iz Kolubare, EPS već nekoliko godina kupuje rumunski ugalj pa ga meša sa domaćim). Predsednik Vučić je čak predložio “barter” u kome bi EPS za kosovski lignit isporučio određenu količinu struje na KiM, ali taj predlog je odbijen, a pitanje je i kako bi ga realizovali s obzirom da nema adekvatnog železničkog transporta.

Druga nevolja koja je zadesila EPS nema veze sa ljudskim faktorom, već je posledica prolećne suše, što se i golim okom može videti po vodostaju Save i Dunava kod Beograda. Nedostatak padavina doveo je do toga da su hidroakumulacije na najnižem mogućem nivou, čak ispod 50 odsto od proseka za ovaj period godine. Pored toga što se iz njih dobija najjeftinija struja, hidroakumulacije su ujedno zlatna rezerva EPS-a za balansiranje sistema i pokriće eventualnih otkaza u termocentralama. Uz ovako nizak nivo vode, sistem će biti dodatno napregnut, pa će mnogo više zavisiti od uvoza nego što je uobičajeno.

DA LI ĆE BITI DOVOLJNO STRUJE IZ UVOZA

EPS će morati da se osloni na značajne količine struje iz uvoza, ali i u Evropi postoje problemi, pa je pitanje da li će biti moguće da se struja uveze. Postoji niz razloga usled kojih je Evropa u energetskoj krizi. Nemačka će krajem godine isključiti i poslednje nuklearne elektrane snage 4.500 MW (otprilike toliko snage treba za potrošnju u Srbiji preko zime), a novi stabilni izvori struje nisu obezbeđeni. Mnogo veći problem je stanje u kojem se nalazi francusko većinski državno preduzeće EDF. Trenutno je veliki broj nuklearnih reaktora u toj državi van pogona, a u jednom trenutku se čak pola reaktora našlo van pogona (sve to neverovatno podseća na stanje u EPS-u). Neki reaktori su u postupku redovnog održavanja, dok se ostali ispituju zbog sumnje na koroziju kod varova u cevima. Prvi problemi sa korozijom otkriveni su u decembru prošle godine, pa su nadležni odlučili da ispitaju svih 56 aktivnih nuklearnih elektrana koje obezbeđuju čak 70 odsto struje u Francuskoj. Ispostavilo se da je u pitanju sistemski problem koji ima veći broj nuklearki i od kojeg ne preti prevelika neposredna opasnost, ali se za vreme popravki mora zaustaviti proizvodnja struje. Problemi sa korozijom ne mogu se lako i brzo rešiti, i po proceni francuskog regulatornog tela, za sanaciju će biti potrebno nekoliko godina. Procenjuje se da će EDF 2023. godine imati za 80.000 GWh manju proizvodnju iz nuklearki nego pre nekoliko godina; ilustracije radi, godišnja potrošnja struje u Srbiji je oko 35.000 GWh.

Te elektrane su, pored snabdevanja Francuske, i “kičma” stabilne proizvodnje struje u Evropi, koja sve više zavisi od promenljivih obnovljivih izvora (OI). Zbog borbe protiv klimatskih promena, sistematski se suzbija proizvodnja struje iz uglja i gasa, pa su zatvorene brojne centrale na ugalj, a ne izdaju se dozvole za nove ugljenokope i centrale, niti se istražuju nova nalazišta gasa. Iz ekoloških razloga, u više država u Evropi odustalo se od gradnje novih nuklearnih elektrana, a postojeće se ili ubrzano gase zbog ekoloških pritisaka, kao u Nemačkoj, ili se jednostavno gase zbog starosti (vek nuklearke je 50-60 godina). Francuske nuklearke su zato izuzetno značajne za stabilnost evropskog energetskog sistema: one proizvode velike količine struje bez obzira na vremenske uslove i ne emituju ugljen-dioksid. Ali i tu ima problem, pošto je veliki broj elektrana građen sedamdesetih i osamdesetih godina, pa se nalaze pri kraju životnog veka.

OPASNE GASNE IGRE SU VEĆ POČELE

Postoji i rizik da Evropa ostane bez ruskog gasa. Za sada je zbog odbijanja da se plati u rubljama pet država EU ostalo bez gasa, a nije isključeno da će zaoštravanje sukoba u Ukrajini dovesti i do novih pritisaka za prestanak kupovine ruskog gasa.

Problemi sa snabdevanjem ruskim gasom su (ponovo) eskalirali kada je sredinom juna Rusija naglo smanjila isporuke gasa preko gasovoda “Severni tok”, sa 167 miliona kubika dnevno na 67 miliona, čak i onim kompanijama koje su prihvatile da plaćaju u rubljama. Ruski potez je obrazložen činjenicom da je Simensova turbina za potiskivanje gasa u pumpnoj stanici “Severnog toka” zadržana na remontu u Kanadi zbog sankcija. To se, na evropsku muku, dogodilo u trenutku kada je na ogromnom terminalu za tečni gas u Teksasu došlo do eksplozije (preko njega je dolazio gro tečnog gasa za Evropu), a njegova popravka će potrajati više meseci.

Nema sumnje da će Rusija do kraja insistirati da se prvo vrate mašine iz Kanade pre nego što pusti adekvatnu količinu gasa. Nemci su to nazvali ucenom, ali su i brže-bolje krenuli u pregovore sa Kanadom kako bi se ta oprema vratila u Rusiju. Posledica je da EU neće preko leta moći da napuni skladišta gasa na željeni nivo, čime će biti još zavisnija od ruskog gasa. I naravno, cena gasa na tržištu je preko noći skočila za više od 50 odsto, pa Rusija maltene dobija isti novac za znatno manju količinu gasa.

BASNOSLOVNO SKUPA STRUJA

Cena struje na evropskom tržištu pokazuje da postoje velike neizvesnosti oko snabdevanja električnom energijom tokom zime. Za godišnje snabdevanje privrednih subjekata struja se sada ugovara na nivou od 200-250 evra za megavatsat, a za prvi kvartal 2023. godine cena ide i na 300 evra za megavatsat. To je više nego četiri puta skuplje nego pre samo godinu dana!

Kako bi izbegle socijalne potrese zbog enormnog povećanja cene energije, veliki broj članica EU u ovom trenutku subvencioniše potrošnju domaćinstava. Takva politika je dodatno povećala budžetske deficite i ona nije održiva na duži rok. Centralne banke su počele da podižu kamatne stope kako bi “zauzdale” inflaciju koja predstavlja sve veći problem. Evropska centralna banka istovremeno obustavlja program kupovine državnih hartija od vrednosti, kojim je veštački snižavala kamate na zaduživanja država. Time se značajno ograničava manevarski prostor država da intervenišu sa novim subvencijama za stanovništvo.

Da stvari oko cene električne energije ne idu onako kako su zamišljali evropski političari, vidi se i po tome što je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen na sednici Evropskog parlamenta 8. juna “priznala” da tržište struje više ne funkcioniše. Radi se o velikom zaokretu: do sada se EK uporno pozivala na zaključke evropskih regulatornih tela za energiju koja su tvrdila (poslednji put 29. aprila ove godine) da tržište funkcioniše upravo onako kako je zamišljeno i da se mehanizmi formiranja cene struje ne mogu kriviti za sadašnju cenu struje. Takva izjava je bila do skoro nezamisliva, EK je od prošle jeseni nekoliko puta kategorički odbila zahteve niza država, sa Španijom i Francuskom na čelu, za reformu tržišta struje. Ali, iako su problemi sa ovakvim formiranje cene struje eskalirali, do reforme tržišta struje ne može doći preko noći.

U pitanju je izuzetno kompleksan mehanizam koji utiče na veliki broj proizvođača struje, njihove dugoročne planove, kao i na potrošače. Osim toga, ni sve države unutar EU nemaju sličnu situaciju oko proizvodnje struje (neke više zavise od uglja, neke imaju dosta struje iz OI, a neke imaju veliku proizvodnju iz hidro i nuklearnih centrala), što dodatno komplikuje postupak usaglašavanja. EU bi neuporedivo lakše izašla iz problema koji je sama stvorila ako bi, makar privremeno, odustala od karbonskih taksi ili znatno umanjila njihovu cenu. Ali, to bi predstavljalo udar na ideološku “svetu kravu”, odnosno Zelenu agendu i potrebu za ubrzanom dekarbonizacijom.

ŠTO VIŠE OI, SISTEM JE NESTABILNIJI

Sve veće učešće OI u energetskom miksu, uz smanjenje proizvodnje iz stabilnih izvora kao što su nuklearke i termocentrale na fosilna goriva, povećalo je nestabilnost u elektroenergetskom sistemu kontinenta. Potrošači moraju da dobiju struju i kada vetar prestane da duva; taj nedostatak energije iz “obnovljivih izvora” (OI) može se brzo kompenzovati samo paljenjem gasnih turbina (ili iz akumulacija u hidroelektranama, reverzibilnih ili običnih, ali njih u Evropi ima jako malo). Gas je (pre)skup energent kada se koristi za proizvodnju struje, a osim toga, cena struje iz gasa je (politički) povećana i zbog naglog poskupljenja karbonskih taksi. Pored toga, proizvođačima struje iz gasa mora se platiti i “danguba”. Te elektrane stoje u praznom hodu dok ne dobiju “nalog” da usled nedostatka struje iz OI, ili nekog drugog razloga, upale gasne turbine i tako obezbede nedostajuću količinu struje na tržištu.

Ako se ne plati izuzetno visoka cena za rad gasnih turbina u kriznim trenucima, vlasnici tih postrojenja ne bi imali interes da ih drže u rezervi, već bi ih jednostavno zatvorili.

To možemo da objasnimo na primeru iz svakodnevnog života: ako želite da vam taksi bude na raspolaganju u svakom trenutku, a ne znate kada ćete da krenete, morate da mu platite tu dangubu, inače vas neće čekati. Ako vam to ne odgovara, rizikujete da taksi (kada pada kiša) čekate i po sat. Nevolja je što struju ne možete “čekati” kao taksi na ulici, već je morate imati na raspolaganju u svakom trenutku. Zato povećano korišćenje nestalnih OI dovodi do potrebe za držanjem sve većih kapaciteta za proizvodnju skupe struje (pretežno iz gasa) u rezervi, što takođe dodatno poskupljuje troškove balansiranja.

Velika je iluzija da će povećano učešće OI automatski smanjiti cenu struje, budući da sve veće učešće nestalnih OI u energetskom miksu naglo povećava troškove balansiranja sistema. Jednostavno, ne postoje adekvatni “rezervoari” gde bi se čuvao višak struje. Deo “viška” energije može se sačuvati u reverzibilnim elektranama i zato se danas i u Srbiji pokreće njihova izgradnja, ali nijedna neće biti gotova do kraja ove decenije.

KAKO SE FORMIRA CENA STRUJE NA EVROPSKOM TRŽIŠTU

U potpuno liberalizovanom tržištu struje u EU, veliki broj kompanija proizvodi struju iz različitih izvora: to mogu biti nuklearne elektrane, hidroelektrane, gasne elektrane, vetroparkovi, solarne elektrane i termocentrale na ugalj i mazut. Kao i proizvodnja, i prodaja struje na tržištu EU je demonopolizovana, pa potrošači mogu da biraju snabdevača od koga će kupovati struju. Cena struje se formira u skladu sa ponudom i potražnjom, uz uslov da se u svakom trenutku mora obezbediti da potrošači imaju struju.

Proizvođači struje imaju veoma različite troškove proizvodnje (najmanji su u hidroelektranama, dok su trenutno najveći u gasnim elektranama). Kako struju moraju imati svi potrošači u svakom trenutku, snabdevači su prinuđeni da otkupljuju struju ne samo iz jeftinih izvora, već i iz skupljih, sve dok u potpunosti ne zadovolje potrošnju. Prvo se kupuje najjeftinija ponuđena struja, pa se onda kupuje struja od sledećeg najpovoljnijeg ponuđača, sve dok se ne obezbedi dovoljna količina. Konačna cena struje na tržištu se formira prema ceni najskuplje otkupljene struje od proizvođača, i ona se plaća svim proizvođačima struje (čak i onima koji su ponudili niže cene).

Tu se javlja problem jer potrošači plaćaju struju po ceni iz najskupljeg izvora, a to je u ovom trenutku gas, koji je enormno poskupeo u prethodnih godinu dana, a cena te energije dodatno je uvećana usled naglog rasta karbonskih taksi. Posledica je da kompanije koje struju dobijaju iz “jeftinijih” izvora od gasa ostvaruju enormne profite (da se to primenjuje u Srbiji, cena struje bi bila bar četiri puta veća). Ovakav mehanizam formiranja cene struje izazvao je veliko nezadovoljstvo, pre svega u mediteranskim državama.

ŠTA JE POREMETILO CENE STRUJE U EVROPI

Treba reći da je sve do pre godinu dana mehanizam formiranja cene struje relativno dobro funkcionisao i cena struje za potrošače u Evropi bila je povoljna. Ali, naglo povećanje cene prirodnog gasa na tržištu do koga je došlo prošlog leta usled oporavka svetske privrede posle kovida, kao i trostruko povećanje karbonskih taksi, doveli su do drastičnih poremećaja na tržištu struje. Proizvodnja struje iz fosilnih izvora postala je preskupa, što je dovelo do višestrukog povećanja cene struje na tržištu, pošto “jeftini” OI nisu mogli da obezbede svu potrebnu energiju. Uz sve to, trajno gašenje nuklearnih elektrana povećalo je potrebe za energijom iz fosilnih goriva u Evropi i ovakav način formiranja cene pokazao se promašenim.

Evropski političari su bili ubeđeni da su u pitanju kratkoročni poremećaji, međutim, vreme ih je demantovalo. Zato je i predsednica EK prihvatila da je model prevaziđen, jer je on postavljen kada je proizvodnja iz OI bila mala i kada ju je trebalo podsticati.

Veliki problem ovog kvazi tržišnog modela prodaje struje je politički uvedena karbonska taksa. Do naglog skoka cene te takse došlo je prošle godine zbog političke odluke da se znatno smanji broj raspoloživih karbonskih kvota, u nameri da se što više destimuliše potrošnja fosilnih goriva. To je samo dodatno poremetilo odnose na tržištu pošto je drastično povećalo cenu struje iz gasa, a i uticalo je na sve manju proizvodnju energije iz uglja. Polazna ideja da se stimulišu OI je uspela, ali se sada otišlo u krajnost, što je dovelo do ogromnog udara na standard stanovništva i značajno povećalo inflatorne pritiske.

VELIKI RIZICI

Ruske snage u potpunosti kontrolišu najveću ukrajinsku nuklearnu centralu u Zaporožju ogromne snage od 5.700MW, koja pokriva 20 odsto potrošnje struje u toj zemlji. U ovom trenutku struja ide u ukrajinsku mrežu, ali nije isključeno da se i njena proizvodnja “usmeri” isključivo ka delovima pod ruskom kontrolom, iako ukrajinski stručnjaci tvrde da to neće biti moguće brzo realizovati.

Ako dođe do problema u radu te centrale, EU će biti suočena i sa potrebom da Ukrajinu snabdeva strujom, a ne samo novcem, oružjem i municijom, što će dodatno da zaoštri već nestabilnu energetsku situaciju.

Snabdevanje strujom biće kritično ove zime u Evropi, posebno ako za vreme jako niskih temperatura vetar prestane da duva. Ne postoji povoljan scenario za energetske (ne)prilike na kontinentu, već samo niz više ili manje loših ishoda. Da pomenemo samo mogućnost da EU u potpunosti prekine kupovinu ruskog gasa, što će se reflektovati i na snabdevanje strujom jer će biti otežan (ili prekinut) rad gasnih elektrana. Najbolji scenario podrazumeva da će biti dovoljno struje, ali je izvesno da će cene energije biti izuzetno visoke.

Problemi iz Evrope osetiće se i u Srbiji. Čak ni uz uvoz uglja EPS neće moći da obezbedi dovoljno struje u uslovima veoma niskih temperatura, a situaciju dodatno pogoršava loša hidrologija. Prošle zime struja je uvezena uz visoku cenu, ali šta će se desiti ako evropski elektroenergetski sistem iz svih navedenih razloga bude prenapregnut? Ko će nam prodavati struju koja bude nedostajala širom Evrope u uslovima velikih hladnoća i odsustva vetra? Po kojoj ceni će EPS morati da kupuje struju naredne zime ako se krajem proleća ugovara i do 250 evra po megavatsatu (prošlog proleća ta cena je bila pedesetak evra)?

Svu ovu zavrzlamu sa strujom Srbija je mogla da izbegne da je rukovodstvo EPS-a slušalo stručnjake, koji su godinama upozoravali da je neophodno preći na nova nalazišta uglja i prestati sa otkopavanjem već iscrpljenih ležišta. Kao za inat, sistem je “pukao” u najnezgodnijem trenutku, pa će kompletna šteta koju će EPS pretrpeti verovatno izaći i na više od milijardu evra. Tako smo došli u situaciju da EPS umesto da investira i izgradi novu TE Štavalj, taj novac baci na uvoz električne energije. Pri tome, niko u ovom trenutku ne može garantovati da će Srbija imati preko zime dovoljno struje. Po svoj prilici, rukovodstvo EPS-a će naredne zime najviše pratiti vremensku prognozu i moliti se da ne dođe do velikih hladnoća, kao što su bile 2012. godine. Oštra zima lako može da dovede do velikih redukcija u Srbiji, a tada će nam biti slaba uteha da se to isto može dogoditi i u dobrom delu Evrope.