Lik iz naše novije istorije

Kako je Ratko Mladić omogućio "Bljesak" i "Oluju" 2

foto: Predrag Mitić

Kako je Ratko Mladić omogućio “Bljesak” i “Oluju”

Sadašnji "branitelji srbstva" koji kuju u zvezde bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske i proglašavaju ga za heroja, zaboravljaju dve činjenice: kako su pala Kupreška vrata, strateški više nego važan prevoj i kako su se potom hrvatske snage popele na Dinaru, čime im je bio otvoren put za osvajanje Knina i cele Krajine

"Pravac Potočari i Bratunac! Kreći ispred mene, hajde. Kreći naprijed, pa ćeš me pozdravljati kad dođemo u Bratunac… Krećite, iskoristite ovu paniku kod Turaka. Da budemo ako Bog da brzo u centru Goražda! Evo nas 11. jula u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednog velikog srpskog praznika poklanjamo srpskom narodu ovaj grad i napokon došao je trenutak da se poslije bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovome prostoru", rečenica je izgovorena 1995. godine u kameru snimatelja Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) koja je kasnije mnogo koštala njenog komandanta, general-pukovnika Ratka Mladića. Da nije bilo rata u Jugoslaviji, Mladić, rođen 1943. godine u Božinovićima kod Kalinovika u BiH, bio bi verovatno jedan od generala JNA koji bi uživao u penziji pecajući i igrajući se sa unucima, obeležavajući godišnjice sa svojim "klasićima".

Dete palog borca odlazi prvo u srednju Vojnu industrijsku školu u Zemunu, potom na Vojnu akademiju, smer Kopnene vojske, koju završava 1965. godine kao 18. u klasi, kao šesti u rangu. Mladićeva karijera se nastavlja šablonski, kao i većine oficira JNA koji nisu imali vezu i protekciju. Prvo Skoplje, kao potporučnik, komandir automatičarskog voda, potom slede redovna unapređenja, do čina majora, u koji je unapređen 1974. Od 1976. do 1978. godine pohađao je Komandno štabnu akademiju JNA koju je završio kao prvi u rangu. Po završetku je poslat u Kumanovo za komandanta bataljona. Sledi Komanda garnizona Skoplje, gde dobija čin potpukovnika, onda dužnost komandanta pešadijske brigade u Štipu, da bi početkom 1991. bio prekomandovan za pomoćnika komandanta za pozadinu u 52. (Prištinskom) korpusu.

To bi bila tipična karijera oficira kome se pred zalazak karijere smešio čin generala, da se prvih dana juna 1991. godine nije desila prekomanda u tada "varljivi" garnizon u Kninu, gde se nalazila komanda 9. korpusa JNA koji je bio u centru sukoba Srba i Hrvata i glumio tampon-zonu. Mladić je bio postavljen za načelnika Odeljenja za operativno-nastavne poslove, a kada su nedugo nakon toga počeli otvoreni sukobi, imenovan je za načelnika Štaba.

NIŠTA BEZ KAMERE: Pre toga je komandant Korpusa (koji je bio podređen Komandi Vojnopomorske oblasti) bio general-major Špiro Niković, izuzetan oficir i gospodin, a na njegovo mesto je došao general-major Vladimir Vuković, smiren starešina koji je znao promišljati i nije bio eksplozivan. Verovatno znajući kakav mu načelnik štaba treba, on je na tu funkciju predložio temperamentnog i impulsivnog Mladića, kome je odnos sa potčinjenim, zavisno od situacije, bio od roditeljskog do onog na kočijaškom nivou.

Kako je Ratko Mladić omogućio "Bljesak" i "Oluju" 3
Mladić u Srebrenici, jul 1995.

Mladić je na vreme shvatio moć medija, posebno kamera, i to je obilato koristio u ličnoj propagandi, naročito krajem avgusta kada su JNA i krajiška milicija osvojile selo Kijevo između Knina i Sinja, a potom i Drniš. Gde god je išao, pratile su ga kamere, bilo da je obilazak osvojenih područja ili razmena zarobljenika. Komandant Vuković se klonio kamera, kao i prethodnik mu Niković. Ostaće zabeležena anegdota kada je novinar podgoričke "Pobjede" Vasko Radusinović, pošto je Nikovićeva konferencija na kojoj je prezentovao stanje u tampon-zoni kasnila jer nije stigla ekipa Televizije Beograd, a kolegi se žurilo na vruću jagnjetinu (da se ne ohladi), generalu poturio diktafon i rekao: "Đenerale, ja ne mogu više da čekam ove s televizije, a ti kad počneš, pritisni ovo crveno (dugme)."

Medijska pratnja na terenu od Mladića je stvorila heroja, posebno se u tome isticao pokojni Radovan Brankov, koji ga je, sa mini kamerom u ruci, pratio u stopu. Tako Mladić, kada ide prema Vrlici, glumi pred kamerama kako lično uklanja detonatore sa eksploziva postavljenog na plinskim bocama (inžinjerci su ih ranije osposobili), kako ide napred i naređuje, što je kod novinara koji su dolazili iz Srbije da izveštavaju sa dalmatinskog ratišta stvorilo o njemu mit kao o supermenu. Naravno, ne treba sporiti da je stizao svuda, bilo da borcima podigne moral ili da ih psuje i preti zbog raznih stvari, zbog pljačke ili dezerterstva. Voleo je pred borcima i da "izriba" oficire.

LUPANJE ŠAKOM O STO: Mladićeva velika sreća bila je tada što je imao uz sebe sposobne oficire na čelu brigada ili nekih taktičkih grupa – potpukovnike Borislava Đukića, Slavka Lisicu, Tripka Čečovića, Mileta Aćimova, Zdravka Tolimira, Ivana Vlačića, Mladena Skenderiju i druge oficire nižih činova, plus oficire poslate iz Beograda u razne organe 9. korpusa. Bilo je tu, svakako, i raznih hohštaplera i neznalica, koji su svoje ratno iskustvo sticali srbujući u restoranu Doma JNA u Kninu, odakle ih je Lisica jedne večeri proterao i naredio da se ugasi televizor na kome su gledali čuveni "Dnevnikov dodatak".

Pregovori sa hrvatskom stranom odvijali su se u selu Žitnić između Drniša i Šibenika. Dok ih je vodio general Vuković (poginuo kasnije u padu helikoptera na Brezovici), oni su se odvijali u mirnom tonu. Dežmekasti oficir nižeg rasta, Vuković nije mnogo polemisao ni pretio ultimatumima, ali nije ni popuštao. Zahvaljujući njemu deblokirani su garnizoni u Šibeniku, Splitu, Zadru i Sinju. On je, na primer, dao rok da se pusti struja i voda u kasarne, posle čijeg isteka bi sledila odmazda – bombardovanje vojnih ciljeva. Hrvatski pregovarači su mu verovali na reč i ispunjavali traženo, tako su i deblokirani i evakuisani garnizoni.

Sa Mladićem je stvar bila drugačija. On je na pregovorima galamio, pretio, teatralno udarao šakom o sto, tako da padaju čaše i flaše sa kiselom vodom, a i da čuju oni koji stoje napolju, samo što od njegovih ultimatuma nije bilo ništa. Tipičan primer je prekid primirja i upad hrvatskih snaga u selo Nos Kalik na ušću Čikole u Krku – nikad nije ostvario pretnju da će povratiti silom tu teritoriju. Ili pak primer prve razmene zarobljenika, u zoni razdvajanja prema Sinju, kad su razmenjeni artiljerijski major i dvadesetak vojnika koji su upali u zasedu kada su hrvatske snage presekle kolonu JNA u Pakovu Selu kod Šibenika. Mladić je zamerao majoru, izmučenom i pretučenom, na kome se vide tragovi zlostavljanja, da je kriv što je pao u ruke protivniku.

Prekomandom Vukovića u Banja Luku na mesto komandanta 5. korpusa JNA u decembru 1991. godine, Mladić postaje komandant Kninskog korpusa i dobija čin general-majora.

KOMUNISTA I OFICIR JNA: Njegov odnos prema podređenima tada postaje drugačiji. Nastupa s visine, a odjednom je zahladio i prema medijima, zabranjujući čak i da televizijske ekipe odlaze na teren bez posebne dozvole i vodiča. Razlog za to je bio opravdan – Brankov je napravio neku glupu, providnu i insceniranu priču o "hrabrom potpukovniku" koji u Lici prolazi kroz minska polja i vodi za sobom borce kroz "negaženi sneg, kud srpska noga nije kročila". A kamera snima ugaženu prtinu.

Dok je Mladić bio načelnik štaba, ekipa TV Beograda želela je da snimi "akciju" kako su dva vojnika poginula, a četiri ranjena, pa su na liniji razdvajanja iza jezera Peruča zatražili od tenkista da ispale nekoliko granata prema protivniku, tobože odgovaraju na napad hrvatske strane. I to se desi, ali stigne i odgovor druge strane – vođena protivoklopna raketa "maljutka" koja pogodi oklopni transporter, raznese komandira koji je stajao u kupoli, ubije još jednog, a rani četiri vojnika.

Mladić je imao svog snimatelja, zastavnika prve klase, inače po nacionalnosti Hrvata, kome je bezrezervno verovao. I za razliku od ovih koji su ga snimali u VRS i zahvaljujući kojima je snimak iz Srebrenice "procurio" u javnost (a zna se kako se to radi), taj čovek je sa sobom u grob odneo tajnu gde su ti snimci koji nikad nisu nikom prodati ni objavljeni. Čovek je bio posle u krajiškoj vojsci, pa u Vojsci Jugoslavije, živeo kao podstanar u Beogradu, jer su mu zbog "pogrešnih krvnih zrnaca" poništili već dato rešenje o dodeli stana. Vikendom je prodavao na buvljaku, ali nije došao u iskušenje da proda snimljeni materijal.

Mladiću su mnogi zamerali da je terao vojnike da skinu kokarde i vrate petokrake. On jeste bio fanatični oficir JNA i komunista, ali nije išao tako daleko. Postoji priča da je naredio hapšenje čoveka koji je prodavao u centru Knina kasete sa četničkim pesmama. Istina je da je Mladić poslao vojne bezbednjake da ga privedu i mobilišu. A razlog je jednostavan: taj čovek (danas biznismen u Beogradu) ujutru je na parkingu u Kninu preko puta Komande korpusa u glavnoj ulici, parkirao automobil, na haubu iznosio pojačalo i zvučnike i od jutra do popodneva puštao te pesme. A sve to na deset metara od prozora Mladićeve kancelarije. I ovaj pobesneo i zbog buke naredio da ga mobilišu.

PODELA BiH PREMA AMERIČKOM PLANU: Mladić u proleće 1992. godine odlazi u BiH, preuzima komandu nad VRS, sa sobom vodi tada već pukovnika Zdravka Tolimira i kapetana prve klase Dragomira Pećanca (Mladićev šef obezbeđenja, jedina osoba koja je dva puta robijala u Haškom tribunalu zbog odbijanja da svedoči). Obojica su bili bezbednjaci. Neke druge oficire povlači tek kasnije. Pećanac iz Knina odlazi u Sarajevo da deblokira Kasarnu "Maršal Tito" i to čini uspešno, potom i onu u Lukavici. Povlači sa sobom i Lisicu, oficira koji je početkom aprila ostvario izuzetno efikasan i vojnički savršen napad na hrvatske snage na Kupresu.

O Mladićevom ratnom putu u BiH sve je uglavnom rečeno, ali sadašnji "branitelji srbstva" koji ga kuju u zvezde kao heroja, zaboravljaju samo dve naizgled sitnice: kako su pala Kupreška vrata, strateški više nego važan prevoj, i hrvatske snage se popele na Dinaru, čime im je bio otvoren put za osvajanje Knina i Krajine; kako potom nije reagovala VRS u hrvatskoj operaciji "Bljesak" kojom je osvojena Zapadna Slavonija, da bi sve kulminiralo padom Glamoča, Bosanskog Grahova, Drvara i ostalih mesta sve do Manjače, dok Amerikanci nisu zaustavili ofanzivu; Posebno je zanimljiva njegova uloga u zaustavljanju kontraofanzive VRS na Bihać novembra 1995, kada su pripadnici 5. korpusa Armije BiH u tobože iznenadnoj ofanzivi osvojili srpske linije na bihaćkom ratištu i "nonšalantno" došli 30 kilometara do sela Krnjeuša, nadomak Bosanskog Petrovca. Napredovanje je sprečeno kad se uključila specijalna jedinica banjalučke policije koju je predvodio sadašnji ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač, uz podršku specijalaca kninske milicije i Vojne policije iz Knina i Banja Luke. Onda je krenula kontraofanziva VRS, stiglo se do bihaćke bolnice, pa je sve zaustavljeno.

Drugi krajiški korpus VRS je, inače, bio to samo na papiru, imao je praktično dve i po brigade. Mladić nije slao pojačanja, očigledno znajući da su neke stvari dogovorene na političkom nivou i da je trebalo, po nalogu Slobodana Miloševića, "očistiti" prostor uz levu obalu Drine. Tako se i desilo. Hrvati su u proleće i leto 1995. godine praktično ušetali uz Glamočko i Livanjsko polje, Krajini i zapadnom delu RS je stavljena omča oko vrata. Mladić je demonstrativno, kada je tokom "Oluje" bio na komandnom mestu na Oštrelju iznad Drvara, poslao jednu specijalnu jedinicu iz istočnog dela RS da zaustavi hrvatski napad. Oni su to uradili, a potom ih je povukao. Time je američki plan teritorijalne podele BiH bio završen – 49:51 odsto.

"Ako izuzmemo veliku pomoć vazduhoplovstva VRS, helikoptera sa ‘maljutkama’ u februaru 1993. godine, kada je došlo do suprotstavljanja hrvatskoj ofanzivi na Ravne Kotare i Maslenicu, i dolazak jedinice ‘Vukovi sa Vučjaka’ Veljka Milankovića, nađi mi kad nam je VRS pomogla. A mi smo zajedno s njima probijali koridor 1992. I to nije vodio Mladić nego Momir Talić. I kad smo ga probili, trebalo je da očistimo desnu obalu Save, osvojimo Orašje. Tad je iz GŠ VRS rečeno da će to uraditi Istočnobosanski korpus. I naravno da nije urađeno, a mogli smo časkom da završimo tu operaciju. Što se tiče Cazinske krajine, VRS ne da nam nije pomagala, nego je odmagala kad god je mogla. Zbog švercerskih kanala, naravno. Nemoguće je da Mladić za to nije znao", sublimira celu situaciju jedan bivši visoki oficir SVK. U razgovoru s njim i više bivših oficira VRS, iskristalisao se njihov zaključak: kad je video da mu potčinjene vode u Hag, trebalo je da se sam preda da ih brani.

Iz istog broja

Energetika i zagađenje

Kako Srbija može da smanji emisiju gasova

Bogdan Petrović

Politika nemačkih Zelenih na Balkanu

Aleksandar ne voli Violu

Nemanja Rujević

Novi zakon o referendumu i narodnoj inicijativi

Kvaka 22

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu