Fudbal

Kako je propala Crvena zvezda

Džajić je opet otišao a za njim i celokupna uprava kluba. Navijači su prvi napustili klub i sada žele da vode glavnu priču. Dok se ne imenuje gazda, imovinu i ime krčmiće oni sa najvećim topuzom

Kako je propala Crvena zvezda 1
ŠTA SA IMOVINOM: Marakano čija li si

Zvezda je opet na svim naslovnim stranama. Zvezda je u udarnim vestima (Kosovo, Evropa, Zvezda). Zvezda je bez premca i kada na meniju nisu uspesi. U zemlji u kojoj je sve manje sportskih vrhunskih rezultata FK Crvena zvezda uspeo je da bude u centru pažnje čitave godine i to zahvaljujući radu u korist sopstvene štete. Partizanu ne ostaje mnogo prostora za slavlje i prezentaciju možda najuspešnije sezone u istoriji kluba i svakako najboljeg izdanja jednog srpskog fudbalskog kluba od raspada SFRJ. Čime su to Partizanove komšije uspele da isprovociraju javnost i postave se u središte pažnje?

REZULTAT: Nesigurni i klecavi početak sezone 2004/05. s kraja leta prošle godine, kada je u kratkom roku Crvena zvezda grubo bila izbačena prvo iz kvalifikacija za Ligu šampiona (PSV Ajndhoven) a potom i iz utešnog UEFA kupa ("snažni" Zenit iz Sankt Peterburga), obojio je čitavu godinu. Poraz u finalu domaćeg Kupa od FK Železnika bio je logičan i iznenađujući i označio je na trenutak završetak mučnog perioda. Nije toliko strašno što su izgubljeni prvenstvo i kup. Zvezda je bila mnogo moćnija i veća kada ju je na proleće 1989. pobedio banjalučki Borac u finalu Kupa maršala Tita. Tada je igrao gotovo isti tim koji će dve godine docnije postati najbolji u Evropi bez poraza, s tim što je kapiten bio Dragan Stojković. Slično se dogodilo 1991. kada je Hajduk slavio i 2003. kada je Sartid pobedio. Zabrinjavajuće je da ono što je nekada bila konstanta u ponašanju i delovanju ovog kluba, stabilnost i rad na duže staze, odavno nije na listi prioriteta onih koji sede u upravi. Zato se dogodilo da kompletan Upravni odbor na četrnaestogodišnjicu od osvajanja prvog mesta u Evropi ponudi kolektivnu ostavku predsedniku – na – bolovanju Draganu Džajiću. Ovoga puta predsednik nije više u mogućnosti da krpi rupe na pocepanoj Zvezdinoj zastavi i on podnosi ostavku. Moralizatorski ping-pong predsednika i upravnog odbora nije se okončao kao prošle jeseni kada je Džajina ostavka odbijena, a on se svejedno nije pojavljivao u klubu.

UPRAVA I OSTAVKE: Upravni je odbor izdao saopštenje u kome se kratko navodi da je na sastanku sa navijačima postignut dogovor da se podnese kolektivna ostavka predsedniku kluba Džajiću. Zaverenička sednica je održana na Marakani i umesto nekakve analize rada, najavljeno je svopšte povlačenje. Istog dana oglasio se Dragan Džajić, koji se ne poziva na navijače nego na zdravlje i izdaje svoju poslednju (za sada) predsedničku odluku: formirati radnu grupu koja će pripremiti Skupštinu kluba. Ova inflacija ostavki nije još uvek uticala na trenera Dostanića, koji je sa timom nekako dovršio sezonu. On ima ugovor na tri godine i verovatno će čekati "rasplet na vrhu". Od trenutka kada je Zvezdi zapretilo da ostane bez kompletnog menadžmenta, krenulo je javno licitiranje i tajno dogovaranje na temu u čije ruke položiti jednu od "četiri srpske institucije" (Politika, Zvezda, Crkva i SANU). Najjaču priču je u nedelju objavila beogradska "Politika" obelodanjujući da je moćna kompanija Delta još prošle godine nudila strateško partnerstvo rukovodstvu Crvene zvezde, ali do dogovora nije došlo jer "starosedeoci" nisu želeli da upravljački paket pripadne nekom sa strane. Informaciju je potvrdio direktor Delta osiguranja ne iznoseći detalje. Priča je opšteg karaktera: pomenuta kompanija uložila bi sa svojim poslovnim partnerima novac u rekonstrukciju tima koji bi trebalo da postane stalan učesnik evropske Lige šampiona. Dakle, neko je poželeo da puca na najviše domete, a plasman Partizana u sezoni 2003/04. pokazao je da je za takve visine više od svega potreban dobar trener i dosta sreće. Potvrda za ovaj poslovni manevar nije došla ni iz jednog dela Zvezdine uprave. Kao i ranije, viđeniji rukovodioci Miša Marinković (gensek) i Milan Vujin (prvi iza Džajića) oglasili su se umerenim stavom koji govori o njihovoj želji da se stvar reši na način koji bi odgovarao navijačima i Zvezdi uopšte. Šta će se dogoditi? Marinković je predložio da Skupštinu pripremi Nadzorni odbor, ali se ipak ostalo na Džajićevom predlogu da to uradi radna grupa. Insistiranje oko procedure jasno ukazuje da postoji želja da se pažnja pomeri sa glavnih stvari. Centralno pitanje na koje moraju svi iz uprave da odgovore zajedno sa predsednikom Džajićem jeste kako se dogodilo da klub takve reputacije i stabilnosti od trenutka kada je postao prvak Evrope i sveta veoma brzo sleti na duboku marginu? Čelni ljudi treba da odgovore koliko je to koštalo i zbog čega nije napravljen nijedan igrač, osim Dejana Stankovića, za poslednjih 13 godina? Ovako, svi smo svedoci sunovrata za koji niko nije odgovoran i gde svi čuvaju svoja mesta. Sada navodno žele da se povuku iz moralnih razloga.

Kako je propala Crvena zvezda 2
Dragan Džajić

NAVIJAČI: Jedna od dugogodišnjih "urbanih legendi" jeste ona koja se odnosi na broj i kvalitet navijača FK Crvena zvezda. Oni se i u ovoj etapi razgradnje kluba pojavljuju pod opštim imenom, kao masa, kao grupa. Nedostaje samo video snimak ljudi sa crvenim kapuljačama preko glave koji se obraćaju javnosti. Nije do kraja jasno ko su navijači Crvene zvezde, odnosno koja je to grupa koju toliko uvažava uprava da je spremna da podnese ostavke posle jednog razgovora. Možda je to bio manevar iskusnih "kadrovika" pred razuzdanom masom koja je htela da ih linčuje (što se umalo nije dogodilo prošle jeseni), ili je moć "navijača" zaista tolika da su oni preuzeli stvar u svoje ruke. Da li su navijači Zvezde oni kojima klub plaća "koreografije" (još jedna smešna stvar na "kopu", navija se dlanovima i glasom a ne bacanjem papirića), putovanja na utakmice u inostranstvu, daje besplatno dresove da bi bili lepši od Grobara na derbiju, da li su to navijači Crvene zvezde? Koja je to grupa koju u proseku čini dvestotinjak ljudi po utakmici? Da li su pravo o odlučivanju stekli međusobnim tučama na derbiju ili razbijanjem policijskih kordona u promenama 5. oktobra 2000. godine? Koja su to merila kojima se određuje broj poklonika jednog kluba? U svetu se do tog broja dolazi na osnovu prodatih godišnjih karata a u Srbiji se meri na način na koji se dolazi do potencijalnog broja simpatizera određene političke partije. Kada se prošle jeseni ponovo počelo govoriti o tome da bi trebalo doneti Zakon o sportu kojim bi se regulisao pravni status klubova, Marinković i Vujin su govorili da nema privatizacije Crvene zvezde, jer Zvezda nema cenu, jer ona ima armiju navijača, jer svako treći u Srbiji voli i navija za ovaj klub. Prezentirana iracionalnost zamaglila je realno stanje stvari. Realno stanje stvari govori o Crvenoj zvezdi kao o malom klubu sa velikim neuređenim stadionom, koji se trudi da preživi iz godine u godinu, bez ikakvog plana i ideje šta bi trebalo u budućnosti da radi. Navijači su u celoj postavci kolateralna stvar. Fudbal se svuda u svetu igra zbog publike, to je konvencija, ali se uz to okreće i ogroman novac. Šta su mogli da učine navijači Mančester junajteda ovog proleća kada je "američki skorojević" Malkom Glejzer otkupio većinski paket akcija i faktički preuzeo klub? Ako u sledećoj sezoni vrati titulu na Old Traford malo je verovatno da će ga "kop" bojkotovati. Ako im smeta "privatizacija" koju sprovodi stranac mogu da se ujedine sa srpskim radikalima i podele misli glede zaštite nacionalnih interesa. Dakle, i navijači bi slobodno mogli da se pojave, da izađu iz senke i iznesu svoje stavove.

KANDIDATI I ISHOD: Dok se to ne dogodi licitacija će potrajati. Možda neka kladionica ponudi kvote za Stojkovića, Diku Stojanovića ili Vladu Jugovića, koji ovih dana slove kao ljudi koji bi mogli da donesu promenu. Možda vođe navijača već imaju "završenu kombinaciju" na nekim "poslovnim krugovima". Dok se ova i druga imena budu pominjala po medijima, trenutni upravljački kor radiće na miru, pripremaće sednicu Skupštine kluba. Teško je zamisliti da će se sadašnji prvi ljudi kluba Vujin i Marinković povući bez borbe, naročito kada je gotovo sasvim izvestan odlazak Dragana Džajića. Sezona lova na mesta u upravi Crvene zvezde je otvorena samo je pitanje koliko će ovako uzdrman klub moći da bude interesantan nekom ozbiljnom partneru. Ko bi mogao da uloži novac u nešto što nema titulara? U tom smislu, tvrdnje da će doći bogati princ i odvesti sirotu a lepu mladu ostaju u domenu bajke. Ideja da se na mesto prvog čoveka dovede neka od vedeta s kraja osamdesetih godina prošlog veka dobra je samo u slučaju da taj neko ima dugoročan plan razvoja kluba.

Niko ne očekuje da Zvezda iz ove polazne pozicije konkuriše najvećim fudbalskim klubovima, ali bi za početak mogao da se postavi barem neki cilj zasnovan na realnoj računici. Kao retko kad u proteklih desetak godina, u Zvezdi danas igra bar pet ili šest fudbalera velikog potencijala i to je osnova na kojoj se nešto može graditi. U odnosu na prošlogodišnji sastav koji je osvojio "duplu krunu" nedostaju samo reprezentativci: Vidić, Mladenović, Dišljenković i Marković. Primeri Grčke, Čelsija i Liverpula pokazuju da se i bez velikih fudbalskih imena može doći do vrhunskog rezultata ako imaš dobrog trenera. Dragan Stojković je rekao jednom prilikom da igrači Liverpula vole što im je Rafael Benites trener. Kada u Zvezdi budemo videli trenera "takvog kova" biće jasno da je i ponašanje uprave izmenjeno. Ko god sedeo u Džajićevoj fotelji moraće to da uradi. Svojim ili novcem nekog partnera sa strane.

Džajić – slike iz karijere

Dragan Džajić je 587 puta nastupao za Crvenu zvezdu (rekord), i postigao 285 golova (rekord).

Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je 85 puta i postigao 23 pogotka.

Kao igrač osvojio je pet titula šampiona Jugoslavije (rekord), i četiri kupa, Srednjoevropski kup i trofej Super šampiona Jugoslavije.

Kao direktor Crvene zvezde, osam puta se radovao osvajanju nacionalnog prvenstva, sedam puta domaćem Kupu, jednom tituli Evropskog prvaka i jednom trofeju pobednika Interkontinentalnog kupa.

U periodu od kada je predsednik crveno-belih, na Marakanu su stigle tri titule prvaka i četiri puta je Zvezda osvojila Kup.

Igrao je pet puta za reprezentaciju sveta.

Bio je najbolji igrač Evropskog prvenstva (Kupa Nacija) 1968. godine, ali to nije bilo dovoljno da Jugoslavija u finalu pobedi Italiju. Te godine je na listi Frans fudbala zauzeo treće mesto na rang-listi najboljih fudbalera Evrope. Franc Bekenbauer je takav ishod glasanja nazvao idiotskim jer je po njemu bilo jasno da je Džajić tada, sa 24 godine, bio najbolji fudbaler u Evropi.

Kada je isključen 1971. godine u četvrtfinalu Kupa šampiona (Zvezda je izbacila Karl cajs iz Jene), igrači konkurentskog Ajaksa koji je te godine osvojio KEŠ sastavili su peticiju u kojoj traže da Džajić igra u finalu na Vembliju (niko nije pretpostavljao da će Panatinaikos pod čudnim okolnostima izbaciti Zvezdu u polufinalu): "Smatramo da finale na Vembliju ne bi smelo da prođe bez Džajića. Tražimo, uz pristanak našeg trenera Mihelsa, da on bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Sa moralnog i ljudskog stanovišta to je naš dug prema ovom velikom fudbaleru. Na taj način mi uvažavamo i takmičarski čin, sa željom da u finalu igraju najveći fudbalski majstori…", stajalo je izmađu ostalog u peticiji Ajaksovih fudbalera. Tadašnji trener sastava iz Amsterdama Rinus Mihels ovako je prokomentarisao akciju svojih fudbalera:

"Džajića sam posmatrao na desetak mečeva i, da nije kapiten Crvene zvezde, što izuzetno cenim, pokušao bih sve da ga dovedem u Ajaks. Poznajem sve asove od 1938. godine naovamo, ali ni sa kim ne mogu da ga uporedim. Tako ubitačne, pravovremene i po protivnika razorne centaršuteve nije imao ni Garinča. Zanimljiv je i njegov dribling, ležeran i neshvatljiv. Džajić, jednostavno, dokazuje da fudbal kao igra može da se pretvori i u najprijatniju pesmu…"

Pred utakmicu sa Bajernom iz Minhena u polufinalu Kupa evropskih šampiona 1991. godine rekao je da se Zvezda ne boji nemačkog predstavnika i da u Minhen ide da pobedi. Ovakav stav prvog čoveka kluba dao je dodatnu snagu odličnoj ekipi i Zvezda je golovima Pančeva i Savićevića pobedila Bavarce sa 2:1.

U vreme dok je Džajić igrao u Crvenoj zvezdi (12 sezona ukupno) Partizan je bio više nego prosečan klub (osim generacija iz 1966. godine). Govoreći jednom prilikom o tom periodu, Džaja je rekao da te utakmice nikada nije doživljavao kao nešto posebno važno jer Partizan nije mogao da pruži jači otpor.

Iz istog broja

Mundijal 2006

“Petlja” – uspeh

Vladimir Stanković

Poljoprivreda

Maline bez šlaga

Zoran Majdin

Godina grčkih investicija

Balkanski entuzijazam

Sonja Seizova

Mediji

Ravnopravnost u siromaštvu

Tamara Skrozza

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu