(Ne)održivi razvoj

Još nam samo zakon fali 1

PEPEO I BOGATSTVO: Pepelište u Boru i...

Još nam samo zakon fali

Prema direktivi Evropske komisije iz 2008. godine poznate pod nazivom "end of waste", između ostalog, pepeo iz termoelektrana – "leteći pepeo", definitivno se više ne smatra otpadom, nego ima status sirovine, poluproizvoda, nusprodukta u proizvodnji električne energije: tržište postoji, pepeo se (nus)proizvodi po ustaljenim tehnološkim procedurama, postoji standard po kome se kvalitet određuje, postoje i stalne laboratorijske kontrole, atesti... Svuda u Evropi, ali ne i u Srbiji

Piše: Zoran Majdin

Još sedamdesetih godina prošlog veka, prvo u Nemačkoj, zatim u Holandiji, kasnije i u drugim zemljama, doneseni su propisi kojima se reguliše gde i kako leteći pepeo može da se koristi. U Portugaliji, čak, postoji propis po kome pepeo iz termoelektrana mora da se upotrebi u proizvodnji cementa, opeka, putogradnji… Rezultat: u Evropi danas deponija i nema, jer sav pepeo koji se proizvede ide odmah u dalju proizvodnju: 30 odsto sveg pepela završi u industriji cementa, bilo kao sirovina, bilo kao dodatak, sledećih 30 odsto ide u proizvodnju betona i betonskih fabrikata, a ostalo u putogradnju.

Leteći pepeo se već pola veka koristi za proizvodnju betona: poboljšava osobine i kvalitet, povećava konačnu čvrstoću, gustinu, smanjuje propustljivost i koroziju armature, zbog čega je korišćen, između ostalog, u izgradnji "Kastor i Poluks" tornjeva u Frankfurtu, "Pikaso" tornja u Madridu, "Ist Bridža" u Danskoj… U najvišu zgradu na svetu, kulu Burj Khalifa u Dubaiju, ugrađeno je 300.000 tona letećeg letećeg pepela, koji je morao da se uveze jer tamo nema termoelektrana.

Pepeo najslabijeg kvaliteta koji standard ispunjava je između tri i pet evra po toni, a onaj najkvalitetniji između 15 i 25 evra. "Naš pepeo je tu negde u sredini", kaže za "Vreme" dr Saša Miletić, šef službe za zaštitu životne sredine u JP Elektroprivreda Srbije. "A mi imamo 1400 hektara pod deponijama gde leži 200 miliona kubnih metara iskoristivog pepela i svake godine se proizvede još oko šest miliona tona."

MOŽE…: Prema rezultatima istraživanja beogradskog instituta za puteve i praške Geotehnike o korišćenju elektrofilterskog pepela i šljake proizvedenih u obrenovačkim i kostolačkim elektranama, korišćenjem letećeg pepela za izgradnju puta širine deset metara, po kilometru bi se ugradilo 100.000 tona pepela, što će reći na 100 kilometara puta deset miliona tona. Ušteda u odnosu na primenu konvencionalnih materijala bila bi od 30 do čak 80 odsto, u zavisnosti od udaljenosti gradilišta od deponije.

Instalisani kapaciteti fabrika cementa u Srbiji – Lafarge, Holcim, Titan – iznose oko tri miliona tona cementa godišnje. Za takvu proizvodnju potrebno je oko 3,2 miliona tona sirovinskog brašna – mešavine krečnjaka, laporca ili gline i peska. Prema dosadašnjim istraživanjima, leteći pepeo može u potpunosti, ili bar delimično da zameni laporac ili glinu, iz čega proizlazi da je moguće učešće letećeg pepela u sirovinskom brašnu reda 25 do 30 odsto, što će reći milion tona na godišnjem nivou.

U Srbiji se leteći pepeo (za sada) koristi u svega nekoliko fabrika opekarskih proizvoda kao zamena za deset do 50 odsto gline. Kada bi sve ciglane, crepare i takve fabrike koristile pepeo koliko je to moguće, još jedan milion tona pepela godišnje bi bio utrošen.

ALI NEĆE…: "Naše cementare, međutim, pepeo ‘vuku’ samo kao dodatak gotovom cementu, ne i kao sirovinu za proizvodnju", kaže Miletić. "Ne isplati im se, jer mesto iskopa im je u blizini, a ne plaćaju taksu za korišćenje prirodnih sirovina što je u vasceloj Evropi uvedeno davnih dana. Prosto, nemaju ‘računicu’ da koriste leteći pepeo, jer moraju da ga prevezu."

Leteći pepeo je zbog svoje visoke tečljivosti izuzetan materijal za popunu komunalnih rovova, useke puteva, fundiranje: steže već sledećeg dana po nasipanju, ali ne vezuje trajno, tako da se (lako) iskopava i može, kao pesak, ponovo da se upotrebi: u potpunosti može da zameni zemlju i sitan pesak, jer manje se sleže nego zemlja, za kratko vreme postiže potrebnu čvrstoću, a sa pravilnim profilisanjem može da podnese saobraćaj po svakom vremenu. U svakom pogledu je bolji od zemlje i peska, ali se ipak ne koristi. Razlog je isti: pesak i zemlja su "odmah tu", a pepeo je "tamo negde". I tako, gradi se (kao) severni krak Koridora 10, gradi se (kao) i obilaznica oko Beograda, ali nasipi su od peska i zemlje, ne od pepela. Eto, i u rekonstrukciji Bulevara kralja Aleksandra za zasipanje elektro, vodovodne i kanalizacione mreže korišćen je najfiniji pesak "dunavac", a moglo je i pepelom. Pepeo je za to i bolji, ali Ada Huja je bliža od Obrenovca, mada ni Obrenovac nije preko sveta.

NITI MOŽE: Na godišnjoj skupštini Ecobe, evropskog udruženja proizvođača pepela (i to postoji!), koje okuplja sve veće evropske elektrokompanije i čija je Elektroprivreda Srbije članica, održanoj krajem maja u Beogradu, glavna diskusija je bila na temu "kako da pepeo odande gde ga ima stigne tamo gde je potreban" – kako po razumnoj ceni prevesti pepeo od proizvođača do potrošača. Koliko god čudno da zvuči, u Evropi je pepela nedovoljno u odnosu na potrebe i koliko god još čudnije zvučalo, Srbija pepeo može i da izvozi, samo da nije jednog "ali": nedostaje "papirologija".

Promenom sistema opepeljivanja, objašnjava Miletić, u našim termoelektranama, poput termoelektrana svuda u Evropi, sav pepeo se prvo odlaže u silose, gde postoje utovarna mesta za auto-cisterne i ne bi bila bogzna kakva investicija da se do silosa dovede pruga, pa da se pepeo tovari u maršrutne vozove, niti je bogzna koliko skupo postavljanje nekoliko stotina metara transportne cevi do pristaništa, pa se utovari na barže čime bi se transportni troškovi sveli na minimum.

Ipak, sve i da se to uradi, od izvoza ništa sve dok god potencijalni leteći pepeo ima status otpada. "Ono što je u Evropi rutina, kod nas nije moguće." Naš zakon o upravljanju otpadom, veli, donesen je 2009. godine, ali nije usklađen sa direktivom Evropske komisije iz 2008, a izvoz otpada regulisan je Bazelskom konvencijom po kojoj je za transport otpada potrebno popuniti "na hiljade" obrazaca i dobiti isto toliko dozvola svih tranzitnih zemalja, kao i zemlje uvoznice. "Očekujemo reviziju tog zakona, mada bi bila dovoljna i uredba, pravilnik, šta li, ali da bi pepeo mogao da se izvozi, nešto mora ‘na papiru’ da postoji."

Nije ni "papirologija" bogzna kakav posao: samo treba da se EN-450 standard prevede na srpski i da mu se doda prefiks SRPS, da se prevede još nekoliko pravilnika i da ih nadležni ministar potpiše, kao i da opet nadležni ministar/ministri potpišu takođe prevedenu uredbu o preimenovanju pepela iz kategorije "otpad" u kategoriju "polufabrikat", pa "vozi, Mile": eto posla za železničare, eto posla i za brodare, eto 30 miliona evra prihoda za Elektroprivredu Srbije samo od tekuće proizvodnje pepela, a gde je još ono što leži na deponijama – ali eto i 4,5 milijarde dinara manje u državnom budžetu, koliko inače EPS svake godine plaća na ime takse za proizvodnju pepela koji je, je l’ da, otpad.

U Hrvatskoj je primena pepela u izgradnji regulisana zakonima i pratećim propisima, a Hrvatska pepeo uvozi jer ga nema dovoljno: Institut građevinarstva Hrvatske je u septembru 2008. godine, pozivajući se na Zakon o izgradnji, Zakon o prostornom uređenju i gradnji i Zakon o građevnim proizvodima, izdao "Sertifikat o suglasnosti" po kome je "građevni proizvod ‘leteći pepeo za beton’ namjenjen za pripremu betona, morta i morta za injektiranje", koji se proizvodi u JP Elektroprivreda BiH, Termoelektrana Tuzla, a koji uvozi "Palmir inženjering d.o.o… "ima sukladna svojstva uređenog normom HRN EN 450-1:2005" . Sa druge strane, Bosna ima viška pepela i izvoz joj se višestruko isplati: em se deponija tuzlanske termoelektrane smanjuje, ili bar ne raste, a sam pepeo košta, pa je zauvar. Međutim, od posla ništa ne bi bilo da i Bosna nema odgovarajuće zakonske propise.

Iz istog broja

Svetski dan borbe protiv hepatitisa, 28. jul 2011.

Od hepatitisa do karcinoma jetre – razumevanje rizika

 

Terorizam

Fanatici svih zemalja, ujedinite se

Dejan Anastasijević

Teror u Norveškoj

Pakao ostrva Utoja

Milan Milošević i Dokumentacioni centar "Vremena"

Embargo Prištine na robu iz Srbije

Kosovske sankcije

Dimitrije Boarov

Napetost na administrativnoj liniji s Kosovom

Sukob na Brnjaku

M. Milošević, M. Rudić

Posle hapšenja Gorana Hadžića

I posle Haga – Hag

Tatjana Tagirov

Hapšenje za ratne zločine

Jedna nedorečena priča

Miloš Vasić

Tragedija u Zrenjaninu

Smrt na dužnosti

Željko Balaban

Lični stav – Opomena iz Norveške

Anatomija jednog zločina

Ljubiša Rajić

Ejmi Vajnhaus (1983–2011)

Povratak u crno

Jovana Gligorijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu