Intervju: profesor Alpar Lošonc, dopisni član SANU

Jedino je istina preostala protiv moći 2

Jedino je istina preostala protiv moći

“Naša večita dilema je da li intelektualac gubi identitet ako ponudi usluge vlastima, odnosno da li tada prestaje da bude intelektualac. Mislilo se da je ovaj problem nestao, ali nije. I sirene koje zavode intelektualce su danas lukavije nego ranije, mehanizmi su nevidljiviji. A intelektualac, naročito kome barem mala doza cinizma nije strana, lako nalazi alibi. Izvanredne su danas šanse da se postane kvaziintelektualac”

U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti nedavno je održana međunarodna konferencija “Intelektualci, juče i danas” (24. 11. – 25. 11). Organizator skupa bio je dopisni član SANU filozof Alpar Lošonc. Između ostalog, razgovaramo o tome šta uopšte znači biti intelektualac u savremeno doba, koliko su intelektualci potkupljivi i kakav je odnos ove vlasti prema njima. Ali i o našoj epohi koju karakteriše odsustvo istine i poverenja, o ideološkim alternativama i savremenoj levici. Intervju je vođen elektronskom poštom.

VREME: Koja je odgovornost intelektualca danas?

ALPAR LOŠONC: Intelektualac ne bi smeo da prepusti tokove stvarnosti igrama moći i glupoj, nemisaonoj inerciji. Lociran je u trouglu gde je on, vlast i oni koji su, negativno rečeno, neintelektualci. Odavno je primećeno da ga svi sumnjiče i s vremena na vreme ga i kažnjavaju i nipodaštavaju. Da je izdajnik koga treba žigosati – i to je mnogo puta rečeno. Savremene okolnosti ne pogoduju intelektualcu, zato mu treba dobaciti pojas za spasavanje i podsetiti ga na istoriju dostojanstva intelektualaca. Ako je to uopšte moguće u situaciji gde se bori sa krizom relevantnosti. Njemu drage ideje ionako su sumnjive jer se čini da previše obavezuju. Moja staromodnost koja vapi za kritičkim intelektualcem iskazuje se u tome što strahujem od toga da on otežano deluje kada ne postoji na horizontu nikakva ozbiljna društvena alternativa, a koja bi pomerila strukturalne elemente govora o svetu. Osim toga, u uslovima gde se teži ka tome da sve ima tržišnu vrednost, intelektualac koji se ističe radom na idejama ili na kritici postojećeg stanja teško naplaćuje svoje usluge i bori se sa tim da je ne samo sudbinski sam, nego je i tragikomično suvišan. U današnjem okeanu digitalizovanih informacija i algoritama moći on se mora izboriti za pažnju publike i dodvoravati se njoj prećutkujući neprijatne istine. Bačen na tržište postaje sluga trenutnih raspoloženja i brzih zadovoljavanja želja. On napokon može da ponudi samo svoju izborenu autonomiju koja nikad nije izvesna. Samo, pitanje je kome je to uopšte potrebno. Ako bi nam Mišel Fuko priskočio u pomoć, rekao bi da intelektualna vežba izricanja istine bez straha može poučno da deluje. No figuru intelektualca prate i protivrečnosti i neodređenosti. Ponekad mu pripisuju nadmoć, tako je opšte istorijsko mesto da su značajni državnici kad-tad pomišljali da kafanski intelektualci upravljaju svetom. Zatim, intelektualac ne želi da bude prikovan za podelu rada, mada može da postane savetodavac vlastodršcu, nezavisan pisac, menadžer itd. Formalno obrazovanje nije dovoljno za intelektualca, ni stručnjak se ne može izjednačiti sa njim. Ne verujem teorijama koje kažu da su intelektualci klasa. Oni bi pre voleli da se njihov nastup razumeva kao određeni habitus koji ne pristaje na ono što postoji.

Koliko su današnji intelektualci potkupljivi? Ovde ne mislim na finansijski aspekt, već na bilo koji isključivo lični interes zbog kojeg se žrtvuju integritet i istina.

Intelektualac je pritešnjen između insajderstva i outsajderstva koje mu poklanja izvesnu slobodu, ali i nemoć. Takođe i egzotiku koja je naplativa. Intelektualac je istorijski učestvovao u promenama sveta recimo na strani građanstva, te na strani komunističkog pokreta uz strahovite rizike i moralne dileme. Veoma brzo je izgubio nevinost. Shodno tome, nije čudno da neprestano strahuje od toga da se previše približava institucijama moći i da bude saučesnik. Intelektualci se ionako raslojavaju. Volimo da ističemo Zolu koji se paradigmatično usprotivio u odnosu na antisemitizam, ali jedan drugi, ne beznačajan desničarski intelektualac, Moris Bares, ubrzo je doveo njegov stav u pitanje. Naša večita dilema je da li intelektualac gubi identitet ako ponudi usluge vlastima, odnosno da li tada prestaje da bude intelektualac. Mislilo se da je ovaj problem nestao, ali nije. I sirene koje zavode intelektualce danas su lukavije nego ranije, mehanizmi su nevidljiviji. A intelektualac, naročito kome barem mala doza cinizma nije strana, lako nalazi alibi. Izvanredne su danas šanse da se postane kvaziintelektualac. Da uputim na jedan naslov na odgovarajućoj konferenciji SANU, danas je teže biti intelektualac nego ranije. Ono što karakteriše savremeno stanje je volšebno zajedništvo permisivnosti i autoritarnosti, te relativizma i fundamentalizma. Intelektualac iskušava da se u društvu koje se zaklinje u pluralnost sve može reći bez opasnosti kazne, ali se ne može osloboditi sumnje da su reč i istina, dakle njegova oruđa, izgubile značaj. Paradoksalno rečeno, u ideologizovanom socijalizmu je sankcionisana reč barem potvrđivala da je neko intelektualac. Danas je to mnogo neizvesnije.

Na pomenutoj konferenciji u SANU, vaše izlaganje je bilo na temuIntelektualci: relativizam, moć u epohipostistine’”. Koji je položaj laži u našem društvu?

Postoji pomodan termin “post-istina”, no koristim ga iz konvencionalnih razloga. U postojećim raspravama on označava dublji problem u odnosu na praktikovanje laži. Naime, laž je stara stvar, ona ima stratešku funkciju u politici ili povodom ubeđivanja potrošača itd. Odvajkada postoji zavaravanje, te prevara. Ali uprkos tome što se iznosi da se nikad nije toliko lagalo kao danas, laž ne ugrožava sam status istine, samo je želi nadomestiti sobom kao jačom istinom. I merodavne rasprave u vezi s post-istinom upravo to kažu: danas se loše piše istini samoj, ona je marginalizovana i svedena na isti rang kao bilo koji oblik mnjenja. Mnoge stvari su bitnije od istine ili su barem istog ranga: izliv subjektivnih preferencija, samoviktimizacija, medijatizovana iskrenost. A to podređuje etos traženja istine. Stara poenta Gintera Andersa tvrdi da živimo u epohi gde je laž ukinuta: parodistički rečeno, ne morate da lažete tamo gde je sve lažno. I laž je prema tome izgubila auru, možemo plakati za njom. Post-istina je upravo to, naime ukidanje laži. Istinu, dakle, ne treba spasavati protiv laži.

Ali ova epoha donela je i krizu poverenja u institucije, nauku

Da, oni zapadnije od nas mnogo lamentiraju zbog toga i ujedno tematizuju vrtoglavi pad poverenja u statistiku, u stručnjake u različitim ekonomskim, medicinskim domenima, te da ni pandemija nije uspela povratiti to izgubljeno poverenje. Među razlozima se pominju Bregzit, “postfašistički” Donald Tramp, nekontrolisano cvetanje konspirativnih teorija kao danak nagomilanim strahovima. Ali to su samo simptomi. Dakako, strah igra ulogu, ionako je on pratilac kapitalizma. No geneza post-istine je duga i nju treba ispričati na osnovu strukturalnih dimenzija kapitalizma. Pretvaranje svakog egzistencijalnog ispoljavanja u robu, podrazumevajući i reči, ima svoju racionalnost u kapitalizmu, ali cena toga je onda i post-istina, što znači da se istina prodaje i kupuje. I dobija se vibrirajuće tržište istine, a dalja cena je i da se stručnost degradira kao varljivo nametanje slika sveta na osnovu autoriteta nauke. Tramp i drugi su samo usputni, mada istini za volju reprezentativni momenti u svemu tome. U svakom slučaju situacija post-istine i te kako pogađa šanse govora intelektualaca koji su se mnogo puta očajno pozivali na istinu kao jedini njihov preostali medijum protiv moći. Tako, recimo, Noam Čomski u svom kultnom članku o odgovornosti intelektualaca ili Vaclav Havel u izrazu “živeti u istini”. Nelagodno je biti intelektualac u konstelaciji određenoj post-istinom. Nikada nije bilo lako govoriti istinu, i uvek se moralo razmišljati o uslovima njenog izgovaranja, danas pogotovo. Post-istina nije trenutačni fenomen, i nije samo devijacija.

Kako vidite odnos režima u Srbiji prema intelektualcima?

Jedino je istina preostala protiv moći 3foto: farago kornelia

Režimu na njegovim krivudavim stazama nije potrebno kritičko intelektualno saučesništvo, mada sam ponekad imao utisak da bi želeo da privoli veći broj intelektualaca zarad legitimacije. Ne verujem da nas je zaobišao trend antiintelektualizma, mada bih hvalio neke segmente kulturnog života u Srbiji kao što je izdavaštvo. Naravno, poznajem lamentacije intelektualaca i razumem ih. Igra je međutim uvek dvostruka, i intelektualac koji veruje u svoj poziv trebao bi da sumnja i u vlast, ali i u sebe. Naime, intelektualci koji samozadovoljno igraju ulogu žrtve gube rang. Kakav je odnos režima prema intelektualcima to zavisi kako od međusobne solidarnosti intelektualaca tako i od domašaja njihove kritike. To jest, ako razvijaju kritiku, ali ostajući na terenu režima, recimo u pogledu kapitalizma, onda će imati veliku šansu da samo dekliniraju diskurs režima. Naša kombinacija poluperifernog kapitalizma i ofanzivne artikulacije postsocijalističkog nacionalnog momenta, te mučenje sa infrastrukturom demokratije, jasno ima svoje specifičnosti. Ali uklapa se u postojeće trendove, pa se ni demokratiji nigde ne piše dobro. Ne volim inverznu narcisoidnost koja misli da je sveukupno zlo ovog sveta nastanjeno baš ovde u navodnom balkanskom mraku. Sistematično čitanje kritičke strane literature ne dozvoljava mi da poverujem u to. Kritički gledam na samoorijentalizaciju. No ponekad se radujem kada vidim neke intelektualne scene zapadnije od nas: tako čitam žustru, ali uljudnu raspravu između drskog kritičara finansijalizovanog kapitalizma, ekonomistu Majkla Hadsona koji smatra da se danas živi u feudalizmu i bezrezervnog branioca svega što je tržišno, Džefrija Majrona sa jednog tipičnog neoliberalnog instituta. Hadson, kome su nedavno obnovili nekadašnju knjigu o američkom “superimperijalizmu”, već po sebi zavređuje pažnju, jer su reprezenti vlasti prve sile sveta svojevremeno našli za shodno da javno uđu u dijalog sa dotičnom knjigom. Tamo su ovakve situacije a i ovakve rasprave srazmerno retke, ovde međutim skoro i nemoguće. I to ne zavisi od režima, nego od jalovih intelektualaca koji znaju da gaze pluralnost, i sami imitirajući vlast. Nepostojanje alternative kvari intelektualce koji bi rado da vide monoteizam istine, što onda zatire svaku raspravu.

Kako tumačite autoritarne evropske režime danas, koje su njihove glavne karakteristike, šta ih povezuje i čega su simptom?

Latentna autoritarnost je utkana u pore savremenog društva. Znam da se pri pominjanju ovog fenomena instinktivno pomišlja na određene zemlje, ali mislim da je problem dublji. Tako postoji snažna povezanost autoritarnosti i želje za kontrolom. Već pomenute učestale pobune u prošloj deceniji su pobuđivale autoritarnost, trebalo ih je slomiti. Krizni tokovi, ma kako ih tumačimo, predstavljaju plodno tle za razvijanje autoritarnosti. Pomislite na nasilnu štednju koja je proglašena za svetu stvar u Evropi i koja je svojevremeno autoritarno slomila grčko protivljenje. Pandemija i ratna konstelacija nisu u manjoj meri šansa za praktikovanje autoritarnosti. Da se ne zavaravamo, ovde se ne radi samo o Rusiji. I gubitak autoriteta se često nadoknađuje autoritarizmom.

Kako, u vezi sa prethodnim pitanjem, ali i trenutnim geopolitičkim dešavanjima, vidite budućnost Evropske unije?

Lansirane su različite naznake kao “evropski suverenitet” ili “strateški suverenitet”. Postojeća situacija sve to potkopava i to na neviđen način. Rat ili posebna operacija Rusije u Ukrajini je pojačala strateške slabosti EU. Sama ratna konstelacija je mnogodimenzionalna, ne radi se ovde samo o spektakularnim ratnim dejstvima, jer ona povlači za sobom i ekološke, resursne i uopšte ekonomske aspekte koji su od značaja za dinamiku sveta. Evropa je hendikepirana energetski-geoekonomski u odnosu na Amerikance i Ruse, što uslovljava njene prinudne putanje, ali i nesigurnu politiku koja pokušava da slabosti nadomesti moralnim podučavanjem. Možemo to na primer pratiti na posrtajima njenog nesuđenog hegemona Nemačke, koja ne samo da je ekonomski u sendviču između Kine i SAD, nego su njeni kapaciteti upravljanja Evropskom unijom oslabljeni. Nemačko samorazumevanje koje je volelo da ističe pojam jednog teoretičara, naime civilnu moć, sve manje ima oslonca. Dotični pojam je inače služio tome da se naglasi posebnost nemačke hegemonije u Evropi, da ona nije zasnovana na militantnoj, nego na posebnoj formi meke moći. No Nemačka se danas ubrzano naoružava i nema ni ideja za pomenuti evropski suverenitet. Naznake nekih američkih kritičkih komentara da će SAD u toku ovog rata treći put pobediti Nemačku u poslednjih sto godina predstavljaju retoričko preterivanje, ali nisu bez istine. Recimo, vidim reprezentativni izraz ovog nemačko-evropskog posrnuća u survavanju zelenih u dotičnoj zemlji. Sećam se nekadašnje Petre Keli, ključne ličnosti zelenih koja je znala da poveže kritičku ekonomsku analizu sa imperijalizmom i zelenim stavom. Današnji zeleni međutim sugerišu da je Pentagon šampion ekologije. Ili, desnica koja traži tačke otpora spram Brisela bila je u ekstazi kada je nedavno Đorđa Meloni pobedila na italijanskim izborima. Ali ne možemo smetnuti s uma da je ona član Aspen instituta koji radi izveštaje za pomenutu instituciju.

Postoji li u savremenom svetu koherentna alternativa kapitalizmu?

Verovatno bi odgovor trebao da bude barem donekle negativan, jer je kapitalizam sa svojom sadašnjom ideološkom legitimacijom, naime sa neoliberalizmom, preživeo različite krize, te još uvek profitira iz “polikrizne” situacije. Ne vidim da Kinezi, odnosno njihova Komunistička partija, uprkos pozivanju na marksizam, zatim Rusi sa podizanjem statue Fidelu Kastru, ili oni u Latinskoj Americi počev od Lule preko Gustava Petra do Gabrijela Boriča, mogu da ponude “koherentnu alternativu”. Ni početna petorka koja se otelovljuje u BRICS-u i koja se sada širi konkurišući anglosaksonskom neoliberalizmu na svetskom planu ne pojavljuje se kao nosilac pomenute alternative. Tamo je, primera radi, i ekspandirajuća Modijeva Indija i njegov arogantni neoliberalizam sa hinduističkim pečatom. Ne može se povodom toga očekivati alternativa, već pre varijacija postojećeg. Ali ima materijala za razmišljanje, i plitkom fatalizmu nema mesta. U poslednjoj deceniji, koja je obilovala različitim pobunama i nasiljem širom sveta, bilo je mnogobrojnih društvenih eksperimenata, često sa antikapitalističkom matricom, mada sa diskutabilnim rezultatima. Ne želim da ih potcenjujem iz fotelje. I ima još interesantnih momenata koji se mogu pomenuti barem kao znaci nesigurnosti. Pre pandemije su i određeni apologeti kapitalizma znali napisati da se on mora reformisati, jer će inače propasti. I nije znak za to i što se recimo u mejnstrim časopisu kao što je “Fajnenšel tajms” aludira na klasni rat kao na element objašnjenja za socioekonomsku dinamiku? Štaviše, mogao bih navoditi još sličnih situacija u kojima se pojavljuju takve pojmovne figure za koje su mnogi mislili da su već odavno otišle sa istorijske pozornice. Standardna odbrambena reakcija intelektualca ovog podneblja koji prihvata kao prećutnu činjenicu da je ono što se ideološki zove Zapad zauvek odnelo pobedu sa kombinacijom liberalizma i kapitalizma jeste da oni na Zapadu uvek lukavo dopuštaju ventile. Odnosno, omogućavaju nekima da progovore i protiv sistema da bi sam sistem ostao netaknut. U tome ima neke istine, kapitalizam koji stvara razaranjem crpe svoju otpornost između ostalog iz toga što usisava i neutralizuje pobune, ili čini robu od njih. Ali, situacija je komplikovana. Ako ništa drugo onda nas sadašnja postpandemijska i potresna ratna situacija uče da se na simboličku 1989. godinu gleda drugačijim očima. Ono što je izgledalo kao nepovratna pobeda sada se pojavljuje kao tek jedna i to krhka stanica istorije. Dakle, zasad je kapitalizam jedina igra u gradu, odnosno ne greše oni koji govore o hiperkapitalizmu koji servisira uživanje, zadovoljavanje želja itd., ali je njegov autoritet izložen snažnom podrivanju. Mnogi pametni intelektualci u istoriji su se naprezali da pokažu da ekspanzija moći ne znači i potvrdu autoriteta: upravo to iskušavamo danas i povodom kapitalizma. Njegova moć opstaje, autoritet opada.

Da li je intelektualna levica postala na određeni način sterilna? Ima li više ikakve veze sa radničkom klasom?

Radnička klasa nije nestala kako neki veruju, ali je politički oslabljena i raspršena izmeštanjem proizvodnih aktivnosti. Ona je kao klasa izložena rascepkanosti. Njeno političko biće je višestruko i mora se posebno analizirati zašto tvrdoglavo glasa za desnicu, čak i onda kada bismo zbog nejednakosti mogli očekivati afinitet prema levici. Ima neke istine u staroj dijagnozi da su u istoriji intelektualci većinom naginjali ka levici. I to je već jedan izvor nerazumevanja između još preostalih intelektualaca i radničke klase. Intelektualci koji bi da nastave kritičku tradiciju često su isto tako zbunjeni kao i levica sama, koja se pokazala kao inferiornija od desnice posle krize 2007. godine. Zbunjenost kritičkih intelektualaca je uslovljena i činjenicom da su mnogobrojni današnji konflikti ili kulturološki ili reduktivno biopolitički, odnosno povezani sa suženo shvaćenim identitetom, ali do ovih konflikata se intelektualac koji razmišlja posredstvom ideja teško probija. Sterilnost intelektualne levice dakako postoji, ali okolnosti su izrazito ­nepogodne.

Iz istog broja

Intervju: Veran Matić, direktor Fonda B92

Postali smo institucionalizovane mete

Jovana Gligorijević

Intervju: Nikola Kovačević, pravnik

Bezbednosne politike i ljudska prava nisu kontradiktorni

Momir Turudić

Lični stav

Prekršaj ili krivično delo

Vladimir Živankić

Tribina: Inovacije u medijima

Utakmica bez fer i poštenih pravila

R. V

Dosije “Vremena”: Luka Bojović

Povratak otpisanog

Jelena Zorić

Udžbenici biologije za osnovce

Povratak cenzure na mala vrata

Ivica Dobrić

Zagađenje bukom na Zapadnom Balkanu

Buka, potcenjeni neprijatelj

Alem Bajramović

Termoelektrana “Kolubara”

Borba za goli opstanak

Filip Mirilović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu