Intervju – Vladimir Mihić, psiholog

Jagodina je simbol autoritarne države 1

fotografije: privatna arhiva

12. 5. 2021. / 19.13

Jagodina je simbol autoritarne države

"Država već godinama unazad promoviše ideju da je jednako validan stav o svim mogućim pitanjima doktora nauka koji se ceo život bave nekom temom i nekoga ko je o toj temi prvi put čuo na Hepiju, od lekara koji veruju da je Tesla putovao kroz vreme. To je posledica namernog i sistematskog urušavanja obrazovnog sistema u Srbiji, u kojem se, usled prave plime lažnih i kupljenih diploma, planski stvara slika da su diplome samo parče papira i da su oni koji ih poseduju potencijalno plagijatori i falsifikatori"

Naš sagovornik Vladimir Mihić doktor je psiholoških nauka i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji se dugo godina bavi političkom psihologijom, a posebno pitanjima autoritarnih stavova i autoritarne države. Pored toga, on već dugo proučava psihološke aspekte tolerancije i stereotipa, kao i prava manjinskih grupa, a rukovodio je i brojnim naučnim projektima u oblasti manjinskog obrazovanja i prava romske zajednice. Razgovor počinjemo komentarisanjem prošlonedeljne navale na vakcinalne punktove, nakon što je predsednik Srbije vakcinisanima obećao 3000 dinara "dodatne finansijske pomoći", kao i scena iz tržnog centra "Ušće", gde se dešavao pravi stampedo građana koji su se pošto-poto želeli dokopati vaučera namenjenih "prvocepljenima". Kako se sve to može objasniti, da li je samo siromaštvo u pitanju?

"Priča o vakcinaciji je, u stvari, metafora Vučićeve vlasti. Posle prvog, nespornog uspeha u nabavci vakcine u trenutku kada se EU tek spremala da uđe u ovu priču, sve je, vrlo brzo, ali i očekivano, došlo na svoje mesto. Od početka je bilo jasno da broj ljudi koji zaista žele da se vakcinišu nije dovoljan i da će početne samohvale o fantastičnom uspehu vakcinacije u nekom trenutku pokazati svoje pravo lice", kaže Vladimir Mihić. "Država šalje ambivalentne poruke, kao uostalom i tokom cele pandemije: sa jedne strane da se treba vakcinisati, a sa druge proizvodi haos. Sam vođa nad vođama ponaša se kao glavni antivakser: ne nosi masku, najavljuje pa odlaže vakcinisanje, a i ova mera, finansijska nagrada, umnogome zapravo ojačava teorije zavere antivaksera. Ona je prilično populistička i ne treba imati ni zrnce sumnje da je njena svrha povećanje rejtinga pred prestojeće izbore, a ne realna briga za građane. Nažalost, bez ikakve strategije kako povećati broj vakcinisanih, poteže se pitanje novca koji mnogima u ovom trenutku predstavlja ozbiljnu motivaciju, umesto da oni budu motivisani brigom za svoje zdravlje. Uostalom, ko može garantovati da se neće desiti scenario u kojem će desetine hiljada ljudi primiti prvu dozu vakcine, uzeti 3000 dinara, i nikada se potom neće revakcinisati? I time cela, ionako čudna akcija, gubi svoj smisao", navodi on.

"VREME": Veliki broj građana je odlučio da se vakciniše i nakon što je pred svetlima svih kamera, posle dugog iščekivanja, cepljen Aleksandar Vučić. U kojoj meri je to slika našeg društva, kako bi se mogao opisati građanin Srbije koji čeka da se predsednik vakciniše da bi i on odlučio da zaštiti sebe?

VLADIMIR MIHIĆ: Od samog početka vladavine, Vučić namerno kreira atmosferu u društvu u kojem postoje samo njegovo mišljenje i pogrešno mišljenje. On vrlo svesno vezuje sve što se u zemlji dešava (ili ne dešava) za svoj lik i time od sebe stvara vrhovnog, a u stvari jedinog sudiju koji odlučuje o ispravnosti vakcina, respiratora, ali i o regularnosti fudbalskog prvenstva, ekonomskih prilika i čak, u jednom trenutku, i vrhovnog veterinara koji određuje da li psi smeju da idu u park da obave fiziološke potrebe za vreme policijskog časa. Tako da ne treba da čudi da je zaista jedan deo ljudi tek Vučićevim vakcinisanjem postao ubeđen da je vakcina sigurna i da On zaista želi da se oni vakcinišu.

Ali, i to je lažna briga, pošto Vučića zapravo uopšte ne interesuje da li će se građani vakcinisati, već isključivo rejting. On, za sada dosta uspešno, istovremeno koketira i sa antivakserima i sa onima koji su zabrinuti zbog vakcine, pošto u njima, s pravom, vidi dobar deo svojih glasača. U stvari, većini protivnika Vučića iz sfere antivaksera ne smeta sistem Vrhovnog vođe, samo im, pomalo, smeta to što oni nisu na njegovom mestu. Sve ukazuje na to da su Vučićevi glasači (pošto SNS nema svoje glasače) vrlo šarolika skupina onih koji su navikli da imaju autoritarnog vođu, onih koji slepo veruju režimskim medijima, pošto nemaju gotovo nikakav uvid da ta Srbija iz "Hit tvita", u stvari, ne postoji, ali i prilično velika skupina zaposlenih iz javnih preduzeća i javnih službi, koji su svoju karijeru vezali za ovaj nakaradni sistem. Ovi poslednji, mnogi i iz straha, predstavljaju ogromnu glasačku mašineriju. Ono čega bi Vučić morao biti svestan, ali sumnjam da je tako, jeste da će oni pobeći glavom bez obzira čim procene da su gubici od podrške Vučiću veći od potencijalnih dobitaka.

Spomenuli ste antivaksere, koje malomalo pa gledamo i na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću. Valjda nikada više raznih teorija zavera nismo čuli nego u poslednjih godinu i nešto dana, od početka pandemije do danas. Može li se reći da specifična psihološka klima usled zatvorenosti i "izglobljenog" života pogodno deluje na teorije zavere?

Antivakserskih pokreta ima svuda, i u najuređenijim državama. Oni se hrane neizvesnošću i igraju na kartu uplašenih građana, koji teško mogu da razumeju da se svet može tako lako preokrenuti naglavce u tako kratkom periodu. Svi smo umorni od priče o kovidu, tu nema spora, ali jedan veliki broj ljudi povezuje tu svoju nelagodu sa time da je to onda sigurno nešto jako sumnjivo. Dakle, antivakseri i kvaziborci za slobodu izbora igraju, vrlo manipulativno, na kartu "ako vam nešto ne prija, onda znači da vas varaju, i u pitanju je zavera koju samo mi možemo razotkriti".

E sad, u drugim državama, ovi ljudi su na margini društva, ali se država ipak trudi da i sa njima održi neki dijalog pošto su oni i dalje njeni građani. Govorim, naravno, o "običnim" građanima, koji su često neinformisani, uplašeni, manje obrazovani, a ne o vođama antivaksera koji su, bez izuzetka, kao i kod nas, manipulanti koji koriste situaciju za svoje uske i sebične ciljeve. Ono što je dodatno problem kod nas, jeste to što država već godinama unazad promoviše ideju da je jednako validan stav o svim mogućim pitanjima doktora nauka koji se ceo život bave nekom temom i nekoga ko je o toj temi prvi put čuo na Hepiju, od lekara koji veruju da je Tesla putovao kroz vreme. To je posledica namernog i sistematskog urušavanja obrazovnog sistema u Srbiji, u kojem se, usled prave plime lažnih i kupljenih diploma, planski stvara slika da su diplome samo parče papira i da su oni koji ih poseduju potencijalno plagijatori i falsifikatori.

Jednom ste izjavili da ćete znati da živimo u normalnoj državi onda kada se predsednik u medijima bude pojavljivao samo na državne praznike i povodom nekih važnih događaja. Da li se, zapravo, tajna političkog uspeha Aleksandra Vučića krije u njegovoj svakodnevnoj medijskoj sveprisutnosti? I da li se može pretpostaviti da će ta sveprisutnost jednog trenutka početi da proizvodi kontraefekte?

Vučićeva sveprisutnost je, naravno, dirigovana i planirana. Ali, ona ima dvojak cilj. Sa jedne strane, postoji ta opsesivna i pomalo patološka potreba da On bude taj koji određuje šta znači biti "normalan", kako bi trebalo da izgleda naša ekonomija, građevinarstvo, zdravstveni sistem, obrazovni sistem, ali i naš odmor, boravak na plaži, svakodnevni život uopšte. Sa druge strane, namerno i dirigovano gašenje ili marginalizovanje medija koji su predstavljali kakav-takav otpor jednoumlju doveo je do toga da ogroman broj ljudi u Srbiji ni ne zna za drugačiju realnost od one koju im nude režimski mediji, a to su gotovo svi. Čak se ni javni servis više ne trudi da zadrži barem fasadu objektivnosti, a za mene je šarada o javnim servisima završena pre par godina kada se u Drugom dnevniku citirala vest iz "Kurira". Svi drugi mediji sa nacionalnom frekvencijom unisono promovišu jednu stranu, satanizuju sve one koji se usude da kažu da se, možda, ne slažu baš sa svime što režim propagira, i time se narod, kroz mešavinu homogenih stavova, rijaliti emisija i zabavnog programa sa, naizgled, ozbiljnim učesnicima, zatupljuje i sedira da ni ne traži da baš sve što mu se servira bude tačno. Ja nisam siguran da će preterano izlaganje u medijima doneti neki negativan efekat za Vučića pošto će on, ako se to i desi, na vreme reagovati.

Možemo li prepoznati koje mehanizme psihološkog uticaja na građane, odnosno na mase, koristi vlast Srpske napredne stranke?

Režim SNS-a je izuzetno dobro izučio načine manipulacije ljudima, ali isto tako izuzetno vešto je iskoristio letargičnost demokratske Srbije, koja je verovala da se, nakon 12 godina stvaranja kakve-takve demokratije, ne možemo vratiti na staro. A nalazimo se u totalitarnoj državi koja je u mnogo čemu gora čak i od Miloševićeve Srbije. SNS je odlično procenio da će demokratski deo Srbije ćutati i trpeti uspostavljanje strahovlade jednog čoveka, zato što jednostavno nismo verovali da se tako nešto može desiti. Oslonio se na milione "malih ljudi", gubitnika tranzicije, koji su oko sebe gledali mnoge kako se uzdižu na pozicije koje, makar neki od njih, nisu zaslužili.

Jagodina je simbol autoritarne države 2

foto: privatna arhiva

Prve akcije nisu bile usmerene na poboljšanje materijalnog i socijalnog statusa većine, nego na pogoršavanje statusa onih koji su uspeli da, najčešće svojim trudom, obrazovanjem i radom, dođu do nekog normalnijeg života. Time su izazvali novi odliv mozgova, a onda i kreirali još veći jaz između "običnog građanina", na čijoj je strani vlast, i "elite", koja – je li – mudruje i pametuje, ali ne razume muke seljaka i radnika. Elita se u tom insceniranom sukobu povukla i ostavila režimu da manipuliše ostatkom građana. Naravno, ne treba zanemariti da je veliki broj ljudi inače sklon da sebi olakša život time što se neće baviti svojim životom, već će prepustiti vođi da se brine za njih i kaže im šta je za njih najbolje. Sve ovo rezultiralo je time da nam je danas potpuno normalno da nas vlast otvoreno laže i podsmeva se kada se neko usudi da podseti na te laži, a običan građanin se i ne bavi time ko i koliko laže, pošto mu je dovoljno puta poslata poruka – "svi su oni isti, ali ovi bar prave puteve".

Poslednjih sedmica deo javnosti je potresen aferom "Palma". Po svemu sudeći, u tom gradu se odista dešavaju jezive stvari naočigled tamošnjih građana. Šta će govoriti ne samo o Jagodini, nego i o celom našem društvu ukoliko se dokaže da su teške optužbe upućene Draganu Markoviću Palmi tačne?

Jagodina je godinama, odnosno sada već decenijama, simbol autoritarne države. Osoba koja je, bez obzira na kojoj se poziciji formalno nalazila, jedina instanca koja određuje ko sme da se zaposli, gde sme da se zaposli, ko će dobiti pare od grada, šta će se u gradu graditi i ko u grad sme da dođe. U stvari, taj princip je, uz mnogo bolji marketing, samo preslikan na državu posle 2012, i za mnogo šta što se danas dešava u Srbiji, Jagodina je bila model. I, kao i u drugim bajkama, kada su se otkrile sve zakulisne radnje zlog kralja, mladi princ ga je oterao iz kraljevstva. E sad, jedini problem ovde jeste što je mladi princ umnogome gori i zlobniji od ovog ostarelog kralja i što on ne zamera kralju što je pravio žurke sa polunagim dvorjankama, nego što je dozvolio da se o tome sazna. Mada, nema on problem ni sa tim, nego je pomalo i dalje uvređen pošto se još uvek seća kako je na presudnim izborima 2012. ostareli kralj podržao drugog kandidata, a tek kasnije promenio stranu.

Ova vlast umnogome radi na tome da se, formalno, položaj žena poboljša, ali to su isprazni gestovi koji nemaju istinsku moć da nešto promene. Šta vam vredi polovina vlade koju čine žene, kada one nemaju nikakvu moć i neke od njih insistiraju da su "ministri", a ne "ministarke", pošto, Bože moj, misle da je uvredljivo da ih neko zove "gospođo ministarka"? Šta vam vredi 40 odsto žena u Skupštini, kada ih predvodi Pilja koja retorički pripada devedesetim godinama? Time se šalje poruka: "Evo, mi smo dali ženama moć, a vidite da one nisu sposobne da tu moć iskoriste". Čak i kada čujete neki glas podrške ženskim pravima, on je, gotovo bez izuzetka, samo jeftino politički motivisan. Da nije tako, osoba koja "voli novinarke koje lako kleknu" danas ne bi bila ni na margini politike, a kamoli predvodila jednu od najznačajnijih institucija u zemlji.

Devedesetih su mladi bili glavna pokretačka energija za političke promene, a danas su mahom demobilisani. Neki od njih žive u unutrašnjim egzilima, drugi se spremaju da odu negde vani, treći su pronašli svoje mesto u jednom nakaradnom sistemu i postali neosetljivi na društvenu nepravdu. Kako objasniti činjenicu da mladi ljudi uglavnom ćute i nisu zainteresovani za politički angažman?

Jagodina je simbol autoritarne države 3

foto: privatna arhiva

Mladi kod nas potpuno pogrešno percipiraju šta znači politika. Vlast aktivno radi na tome da sve koji se usude da joj se na bilo koji način suprotstave uvuče u kaljugu, u koju se naša politička scena pretvorila. A kada se uprljate, teško je oprati se, ma koliko se puta prali. Zato veliki broj onih koji vide opasnost koju nosi ova i ovakva vlast, ne želi da se meša u "politiku", ali zaboravlja da je politika i borba za prava manjina oličena u Zakonu o istopolnim zajednicama, borba da se u Novom Sadu ne grade nakaradna naselja u priobalju Dunava, borba da se ne vrši bioterorizam nad šumama Fruške gore… Sve je to borba za bolju budućnost i sve je to politika. Kada to shvatimo, onda ćemo shvatiti i da ne mora uopšte biti bitno ko je na vlasti, nego da li ispunjava obećanja koja je dao kada je tu vlast preuzeo. Pa, ako je odgovor negativan, na izborima tražimo nove ljude i podsećamo ih kako su prošli ovi pre njih.

Građani, a pogotovo mladi, jesu ti koji imaju moć. Uvek je tako bilo, tako je i sada. Samo treba to da shvatimo i da tu moć iskoristimo. U suprotnom, naši najobrazovaniji mladi sugrađani će zaista misliti kako je otpor režimu kada ispred studentskog doma, usred pandemije, pijete pivo iz dragstora i slušate narodnjake. Ja iskreno verujem da se mladi mogu trgnuti i da će jednog dana shvatiti da je odlazak u inostranstvo dobro rešenje za njih, na individualnom nivou, ali da u ovom brlogu ostavljaju mnoge koji su im dragi. Zašto onda ne bi pokušali da taj brlog očiste, makar zbog tih drugih, ako već oni imaju alternativu?

Mnogi ukazuju da u našem društvu, od vlasti i većine medija kreirana i podsticana, dominira atmosfera mržnje, nasilja i straha. Ljudi mrze, ljudi su uplašeni i ćute, nasilje je postalo svakodnevica, stereotipi se gomilajuKuda nas sve to može odvesti?

Nigde dobro. Brinem da smo toliko oguglali na netoleranciju, nasilje i vređanje, da nam je sasvim normalno kada čujemo najgore uvrede iz usta najviših predstavnika vlasti. Dovoljno je, ako imate stomaka i skloni ste mazohizmu, okrenuti nekada na prenos sednica Skupštine i videti kako danas izgleda Srbija. Udvornička, gruba, ogrezla u jednoumlju, prosto se poslanici trude ko će izeći goru i odvratniju laž o političkim protivnicima. A ti protivnici su svi koji ne misle da je Vučić važnija ličnost od bilo kog Srbina u istoriji. Ta atmosfera u kojoj se događa prebijanje svih onih koji vam se ne sviđaju ili vam se ne sviđaju njihovi stavovi, podsticana je od režima i režimskih medija zato što oni jedino u takvoj atmosferi mogu da funkcionišu. Njima je to savršen okvir u kojem odlično plivaju. Pored toga, poruka da je sasvim OK nekoga prebiti metalnim šipkama ili pisati grafite mržnje na njegovoj zgradi, jeste poruka koja je prilično eksplicitna u situaciji u kojoj se relativizuje nasilje. Nijednom, ali bukvalno nijednom, vlast nije bezuslovno osudila nasilje nad građanima, novinarima, političkim protivnicima. Uvek je to uvijeno, sa mnogo više priče o žrtvi nego o samom napadu ili napadačima, sa nekom dozom razumevanja nasilnika koji je, eto, pravdu uzeo u svoje ruke.

Oni se jedino bave "nasilnicima" kada dolaze iz drugog "tabora", a i onda najčešće preuveličavaju, izmišljaju ili otvoreno lažu o tome šta se zaista desilo. Tome u prilog govori da nijedna optužnica nikada nije podignuta protiv bilo koga ko je, navodno, šamarao poslanike SNS-a, razbijao stakla na njihovim prostorijama, otimao mobilne telefone od kandidata za odbornike… Sve to jasno dokazuje da su svi ovi incidenti inscenirani i lažirani, samo sa ciljem da se nasilnik i siledžija predstavi kao žrtva. A onda se nađe neki nesuvisli tvit nekog anonimnog, navodnog simpatizera opozicije, i to se predstavi kao, maltene, platforma celog opozicionog bloka. Patetisanje oko "napada na porodicu", navodna briga za građane kojima neko "preti", izmišljanje fizičkih napada na članove SNS-a i slične priče – samo su paravan za atmosferu straha koju širi vlast kako bi ućutkala sve one koji ne misle kao oni.

Iz istog broja

Korona, pomoć građanima i zaduživanje

Kako smo »spržili« milijardu evra

Radmilo Marković

Politika utapanja

SPAS ZA SNS

Ivana Milanović Hrašovec

Vrelo, kod Uba

Tri kilometra asfalta

Dragan Todorović

Predsednik Srbije i sport

Sve, sve, ali fudbal

Slobodan Georgijev

Vlast i opozicija na popravnom

Pregovori, zanat najstariji

Đorđe Vukadinović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu