Javni interes

Jagnjetina, prasetina, lozovača i bakšiš

"Nije tvoje da o tome vodiš računa, već da učiš i da budeš primeran đak"

Jagnjetina, prasetina, lozovača i bakšiš 1
PAZI, DEČKO: Ivan Ninić

Na prvi pogled ovo je samo još jedna u nizu afera. Naime, u Ministrastvu prosvete i sporta došlo je do zloupotrebe službenih mobilnih telefona i državni budžet je oštećen za najmanje milion dinara. Ministarstvo je smenilo službenicu koja je bila zadužena da plaća troškove za mobilne telefone, saopšteno je da će na službene telefone ubuduće biti postavljen limit i istraga je u toku.

Ono što je bilo neobično jeste deo vesti koji kaže da je aferu otkrio sudent Ivan Ninić i to tako što je, pozivajući se na zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, zatražio od ministarstva specifikaciju o računima za službene mobilne telefone. Pretraživanje interneta pokazalo je da je Ninić do sada otkrio više afera a da je na prvu ukazao sa šesnaest godina.

Ivan Ninić danas ima devetnaest godina, rodom je iz Lazarevca i student je prve godine Pravnog fakulteta u Beogradu. U Beograd je stigao kao petnaestogodišnjak, učenik Pravno-birotehničke škole "9. maj", smešten u Dom učenika srednjih škola "Beograd".

U razgovoru za "Vreme" Ivan ovako opisuje svoj prvi "slučaj". "U drugom razredu sam izabran za predsednika domskog parlamenta i tada su me učenici zapitali da li znam zašto svakog meseca plaćamo po sto dinara za abonentske knjižice sa bonovima za ishranu, kada svako od nas već domu plaća troškove smeštaja. Neobično nam je bilo i to što za tih sto dinara nikada nismo dobijali priznanice, već bi novac koji smo davali bio zavođen u sveske. Tih dana je u domu bila budžetska inspekcija Ministarstva finansija. Želeo sam da vidim šta je konstatovala i zatražio sam od Ministarstva finansija izveštaj. Nisu hteli da mi ga daju, ali pošto je u to vreme donet Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja obratio sam se povereniku koji je doneo rešenje kojim je naložio ministarstvu da mi pošalje izveštaj. U izveštaju je pisalo da je generalni direktor doma Miraš Tomović izjavio da se abonentske knjižice učenicima dele besplatno. Telefonirao sam Tomoviću i kada sam mu rekao da se knjižice naplaćuju on mi je kazao ‘Nije tvoje da o tome vodiš računa već da učiš i da budeš primeran đak’ i spustio slušalicu. Tada sam shvatio da nešto nije u redu, poslao prijavu budžetskoj inspekciji i pozvao ih da se vrate u dom jer je došlo do propusta u kontroli jer u domu postoji i novac koji nigde nije proknjižen. Inspektorka koja je vršila kontrolu pozvala me u svoju kancelariju i rekla da o tome što tvrdim moram da napišem izjavu. Upozorila me da je to što radim ozbiljno i da se ne igram. Kada je izjava bila sastavljena, kazala mi je da ona insistira da o svemu još jednom razmislim i da tek sutradan dođem da potpišem izjavu. U tom trenutku zazvonio je moj mobilni telefon. Zvao me upravnik doma Željko Đuretić i kazao mi da direktor Miraš Tomović zahteva da smesta dođem kod njega. Kada sam ušao u njegovu kancelariju, Tomović mi je kazao da je to što radim rizično, da mogu da me izbace iz doma, da me mogu disciplinski kazniti i dodao: ‘Ja sam bivši policajac i imam ljude i službe koje će se baviti tobom ako ne prestaneš.’ Rekao sam mu da neću odustati. U danima koji su usledili upravnik doma Đuretić me svakog dana zvao u svoju kancelariju da pita kako sam, šta radim i na kraju svakog razgovora bi mi govorio da to što radim ‘nije ljudski’ i prinosio mi telefon da pozovem inspekciju i kažem da sam se samo šalio. Kada je inspektorka stigla u dom i zatražila svesku, data joj je sveska koja je odgovarala onoj koju sam opisao, ali je na njoj pisalo ‘Akontacija štete’ i po njoj je ispadalo da je baš svaki učenik u mesec dana pričinio štetu na imovini doma u jednakom iznosu, da mu je ta šteta naplaćena a da ta suma odgovara onoj koju smo dali za abonentske knjižice. Ipak, inspektorka je morala da prihvati da je to sveska o kojoj sam govorio. Kako Dom učenika ima pet zasebnih zgrada u raznim delovima Beograda inspektorka je otišla do doma na Zvezdari. Pošto je upravnica tog doma bila odsutna ušla je kod referentkinje i zatražila dokumentaciju o abonentskim knjižicama, ova je izvadila iz fioke svesku, dala joj je, i tako se sve dokazalo."

On smatra da je sve dokazano samo zahvaljujući tome što upravnica doma nije bila prisutna kada je inspektorka došla i da je referentkinja koja je dala svesku bila svesna šta ona dokazuje i da je želela da pomogne da se sve rasvetli.

Miraš Tomović morao je da inspektorki preda sve sveske i tako se ispostavilo da je tokom četiri godine od učenika nezakonito uzeto skoro pet miliona dinara. Istraga je pokazala da je najveći deo učeničkog novca potrošen na taksi, dopune za mobilne telefone, praseće i jagnjeće pečenje i lozovaču. Takođe je utvrđeno da je svaki upravnik doma od tog novca uzimao po 10.000 dinara mesečno kao dodatak uz platu. U izjavama koje su dali, upravnici tvrde da su sve radili po Tomovićevom nalogu i da u tome ne vide ništa loše. Tomović je smenjen sa mesta generalnog direktora a upravnici domova su razrešeni dužnosti i raspoređeni na posao vaspitača – što znači da im je povereno staranje o učenicima. Na primedbu da je čudno da je ljudima koji su radili tako nešto povereno staranje nad učenicima Ninić nema komentar a na pitanje da li će, ako protiv njih bude podignuta optužnica, biti udaljeni sa posla kaže: "Ne verujem. Trenutno u domu rade dva vaspitača protiv kojih je podignuta optužnica zbog primanja mita i smeštaj učenika u dom mimo precedure."

Sledeću aferu Ninić je otkrio u sopstvenoj školi. "Bio sam izabran za predsednika učeničkog parlamenta Pravno-birotehničke škole ‘9. maj’ i zbog toga sam prisustvovao školskom odboru koji je usvojio završni račun i tako sam saznao da je škola na reprezentaciju potrošila preko milion dinara. Podneo sam školi zahtev za kopiju računa o troškovima za reprezentaciju ali je ona odbila da mi to da. Pošto sam već imao iskustvo iz doma obratio sam se povereniku koji je doneo rešenje kojim je škola morala da mi da račune. Dobio sam brdo računa iz kafana čija je visina bila od 5000 do 100.000 dinara. Neki od računa imaju i stavku bakšiš. Dobio sam i račune po kojima je škola kupovala žvake, cigarete i štampu. Podneo sam prijavu budžetskoj inspekciji. Takođe sam prijavio da je, iako je školovanje besplatno, Savet roditelja doneo odluku da svaki učenik mora da plati upisninu. Savet roditelja nije imao lošu nameru ali oni su bili obmanuti jer im nije rečeno da mogu doneti odluku o upisnini ali da ta odluka ne može biti obavezna već dobrovoljna jer je to donacija i taj novac mora biti uplaćivan na račun Saveta roditelja a ne na račun škole. Od upisnine je od učenika tokom tri godine uzeto 4,5 miliona dinara i tim novcem je raspolagao direktor škole Slobodan Pavlović. ‘Dečko, za sve što ti se ubuduće loše bude dešavalo pomisli na mene – ja sam taj’, rekao mi je direktor. O tome sam izvestio psihologa škole i policiju. Koliko znam, ovih dana će u školu doći finansijska policija i proveriti njeno poslovanje."

Aferu s mobilnim telefonima u Ministarstvu prosvete i sporta, pomenutu na početku, Ninić je otkrio – uzgred. "Pošto budžetska inspekcija nije donosila konačnu odluku o slučaju doma i škole, hteo sam da vidim kakav je trenutni status tih predmeta i zatražio sam od nje izveštaj. Iz njega sam video da je inspekcija izvršila kontrolu i u Ministarstvu prosvete i sporta i zanimalo me da vidim taj izveštaj. Zatražio sam zapisnik pozivajući se na zakon o dostupnosti informacija i dobio sam ga. U izveštaju je pisalo da je inspekcija konstatovala da je ministarstvo tokom 2005. godine na mobilne telefone potrošilo više od tri miliona dinara, a u 2006. četiri miliona dinara. Pošto se tokom istrage u domu pokazalo da je Miraš Tomović imao pravo na službeni mobilni telefon ali i da je vlada donela odluku da limiti na telefone iznose od 1000 do 5000 dinara mesečno u zavisnosti od službenog položaja korisnika, nije mi bilo jasno kako su službenici ministarstva, s obzirom na broj zaposlenih, mogli da naprave tolike račune i zatražio sam od ministarstva specifikaciju računa za mobilne telefone. Specifikacija je pokazala da je račun za pojedine telefone bio 20.000 pa i 40.000 dinara, kao i da je ministarstvo plaćalo mobilne telefone ljudima koji u njemu nisu više zaposleni."

Pažljivim čitanjem zapisnika Ninić je uočio i da je inspekcija naložila ministarstvu da u roku od 60 dana u državni budžet vrati 4,5 miliona dinara koje je nezakonito potrošilo na kupovinu 250 kompjutera. "Rok za povraćaj tog novca bio je 16. maj 2007. a ministarstvo je taj novac vratilo tek 28. decembra 2007. Možda je to slučajno, ali činjenica je da sam ja krivičnu prijavu zbog zloupotrebe tog novca podneo 3. decembra 2007. godine", kaže Ninić.

Ko stoji iza Ivana Ninića? Da li neko piše njegove zahteve i prijave, a on ih samo potpisuje?

"Kada sam stigao u Beograd ja nisam bio učenik drvnoprerađivačke već pravno-birotehničke škole u kojoj se uče osnove prava i funkcionisanja administracije, kao i forma u kojoj se pišu podnesci. Kada je donet Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja javnost ove zemlje je naširoko upoznata sa njim i mehanizmima po kojima funkcioniše i svaki građanin je mogao i može njime da se koristi ukoliko to želi. Nijedan od dokumenata na koje se pozivam nisam dobio nekim tajnim putem već na legalan način. Dakle, sve radim sam."

"Tih sto dinara od kojih je sve počelo za nekoga mogu da budu beznačajna suma, ali oni to nisu za neke od učenika u domu. Obično se smatra da su učenički domovi slični popravnim, ali to nije tako. Učenici koji dolaze u njih imaju jaku želju da uče jer mnogi dolaze iz sredina u odnosu na koje je Lazarevac prava metropola i škola im je jedini način da nešto postignu u životu", kaže Ninić. "Tokom boravka u domu ja nisam doživeo nijednu neprijatnost od nekog učenika a jedini koji su mi pretili bili su oni koji su bili zaduženi da me vaspitavaju. Ti ljudi su na taj položaj došli tako što ih je tu postavio prosvetni sistem ove zemlje a njime rukovodi Ministarstvo prosvete. Zbog svega toga ću ja nastaviti da se bavim i Ministarstvom i prosvetnim sistemom. Ne mislim da je ceo prosvetni sistem u Srbiji truo i znam da je mnogima koji rade u njemu dosta toga da gledaju zloupotrebe. Već nekoliko puta su mi se javili profesori raznih škola s porukom ‘dečko, dosta mi je da gledam ovo što se dešava u mojoj školi, kaži mi koji je način da to prekinem’. Posle toga sam shvatio da sam uspeo nešto da promenim nabolje i to je jedini motiv za ovo što radim."

Efektno i efikasno

Ivan Ninić ističe da ne bi mogao da otkrije afere na koje je do sada ukazao da nema Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja na koji se pozivao i na osnovu kog je poverenik za informacije donosio rešenja kojima je nalagao institucijama da mu daju dokumenta na osnovu kojih se dokazivala zloupotreba. Na pitanje da li je upoznat sa onim što je Ninić do sada uradio, Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, kaže:

"Taj dečak, odnosno sada već mladić Ivan Ninić i njegov doprinos razotkrivanju finansijskih zloupotreba u Domu učenika u kome je bio pitomac, ostali su mi u dobrom sećanju. Ne slučajno, već zato što je, iako tada veoma mlad, praktično pokazao kako se efektno i efikasno koristi pravo na slobodan pristup informacijama i zaštita koju poverenik za informacije pruža u ostvarivanju tog prava. Njegovo insistiranje, u toj prilici, na pravu koje mu jemči Ustav i zakon, bilo je inspirativno, pa sam svojevremeno u ‘Danasu’ objavio tekst koji se bavio tim događajem i izrazio nadu da će nove mlade generacije koje dolaze biti daleko svesnije svojih prava, spremne da na njihovom ostvarivanju insistiraju do kraja, a nespremne da bilo kome dozvole da ih vuče za nos. Taj tekst su mi kasnije zatražili i objavili neki strani časopisi, specijalizovani za pitanja transparentnosti i borbe protiv korupcije, pa je mladi Ninić tako postao primer i u međunarodnim razmerama. Zasluženo, jer teško da postoji još neki slučaj da je neko tako mlad dao takav afirmativan primer u prilog značaja konsekventne praktične primene prava na slobodan pristup informacijama."



Komentari:

Saša Vračar

Slobodan Pavlović, direktor Pravno-poslovne škole "9. maj" u Beogradu

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

Poljoprivreda – Čudo u Obrenovcu

Uz (ne)znatnu pomoć države i velikog brata

Zoran Majdin

Istraživanje – Mentalno zdravlje u sektoru bezbednosti

Naoružani i nervozni

Ratko Femić

Sto godina od ukidanja dvoboja

Nešto zbilja viteško

Zorica Janković, istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije

Mediji i politika

Podmetanja i javni poslovi

Tamara Skrozza

Izborna hronika

Prvoaprilska i druge šale

Milan Milošević

Prodaja Genexove imovine

Mnogo velika trgovina

Marija Vidić

Autoput Horgoš–Požega

Garancije lova u mutnom

Zoran Majdin

Intervju – Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije

Poslednja odbrana dinara

Dimitrije Boarov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu