Trgovina ljudima – Radna eksploatacija

Izrabljivanje bez granica 1

Obespravljeni: Radnici Linglonga iz Vijetnama u Zrenjaninu

Foto: Nenad Mihajlović

24. 11. 2021. / 18.55

Izrabljivanje bez granica

Kao i mnogo toga drugog u Srbiji, vlast je i jednostavna pitanja – šta se dogodilo vijetnamskim radnicima koji, preko podizvođača, rade za kineski Linglong, kako je to smelo da se dogodi i ko je odgovoran – svela na to da ko je (medijski) jači, njegova je istina

Početkom novembra, Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE objavio je tekst o teškom položaju više stotina Vijetnamaca i Kineza koji u veoma teškim uslovima već mesecima žive u neuslovnim barakama u industrijskoj zoni Jugoistok u Zrenjaninu, u neposrednoj blizini gradilišta buduće fabrike guma Linglong. Ljudi žive bez vode za piće, bez struje, bez tople vode, u katastrofalnim higijenskim uslovima, love divljač da bi se prehranili, pisao je VOICE.

Malo pre njih, N1 je objavio dokumentarnu emisiju o Linglongu, a nakon teksta VOICE-a, na teren su izašle nevladine organizacije ASTRA i Inicijativa A11 i napravile potresan izveštaj na 20-ak strana.

"Na osnovu svega zatečenog i svedočenja radnika, postoje osnovi sumnje da se radi o trgovini ljudima u cilju radne eksploatacije", napisali su ASTRA i A11 u svom izveštaju, nalazeći više indikatora koji ukazuju na trgovinu ljudima.

Takođe, poslali su i prijave i dopise na adresu sedam institucija, među kojima su bili Republičko javno tužilaštvo, Kancelarija za koordinaciju aktivnosti u borbi protiv trgovine ljudima zrenjaninske policije, Inspekcija rada i Zaštitnik građana, uz napomenu da su radnicima iz Vijetnama "ne samo ozbiljno narušena radna prava, već i zdravlje, a imajući u vidu uslove rada i smeštaja, potencijalno i život".

U međuvremenu, i drugi mediji su počeli da izveštavaju o ovom problemu, u javnost su izlazili snimci sukoba raznih aktivista sa obezbeđenjem i pojedinim kineskim državljanima, a onda su se uključili i vlast i provladini mediji: RTS je imao naslov "Aktivisti protiv Linglonga – različito viđenje uslova života vijetnamskih radnika u Zrenjaninu", Tanjug je preneo netačnu vest da su Vijetnamci premešteni na drugo mesto u trenutku kada su i dalje bili u istim barakama, Ministarstvo rada je saopštilo kako je "gradilište investitora Linglong najkontrolisanije u Srednjem Banatu kada je reč o bezbednosti na radu, zdravlju zaposlenih i radnim odnosima", a Linglong je saopštio da je sve objavljeno u medijima neistina, da svi zaposleni imaju osnovne uslove za život – aparate za vodu, električne grejalice, odeću i obuću, te da "ovo ni slučajno nije izrabljivanje radnika", ali i da vijetnamski radnici nisu zaposleni kod njih, već kod podizvođača.

Podrška investitoru potom je stigla sa najviše dve funkcije u državi. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da nije uopšte razumeo zašto je bilo potrebno slati ni inspekciju, da Darija Kisić Tepavčević i Tomislav Momirović "nisu izdržali pritisak medija", da se protiv Linglonga vodi kampanja više od godinu dana, kao i protiv svakog kineskog preduzeća i da on neće dozvoliti da bude ugrožena investicija od 900 miliona dolara.

Ana Brnabić je pozvala da se situacija ne politizuje, "da ne padamo na te provokacije", kao i da radnici, "odakle god da dolaze, moraju da budu zaštićeni po svim zakonima Srbije", a ambasadorka Kine u Beogradu Čen Bo rekla je nešto slično – ambasada od svih kineskih kompanija zahteva da se pridržavaju zakona i propisa Srbije i da sa radnicima postupaju u skladu sa ugovorom.

"Možda ste primetili i da nadležni resori u Srbiji ne smatraju da u kineskoj kompaniji ima navedenih teza pojedinih medija", iskoristila je ponuđeni šlagvort Čen Bo.

A onda je na scenu stupio Pink, uz naslov "Prava istina o zaposlenima u Linglongu!"

"Gordana Uzelac krenula je put Zrenjanina zbog navoda u određenim medijima o uslovima u kojima borave radnici gradilišta. Navodilo se da radnici nemaju pasoše, da inspekcija ne dolazi, kao i da radnici štrajkuju. Kako u celoj priči nije mogla da se sagleda i druga strana medalje, ekipa Pinka prikazala je kako zaista izgleda gradilište svetskog lidera u proizvodnji guma i šta na sve kažu radnici. Takođe nije zabeležen ni trag o navodima o lošim uslovima", objavio je sajt Pinka, uz prateći TV prilog.

Na ovaj način situacija se svela na ono večito – država se trudi da dovede investitore, a razni "mrzitelji" ubacuju klipove u točkove napretka i "teraju" stotine miliona evra koji spremno stoje na granici Srbije i čekaju da u nju uđu. Potpuno je u zapećak bačena sudbina ne samo više stotina Vijetnamaca, nego i ko zna koliko hiljada domaćih i stranih radnika koji u Srbiji pokušavaju da zarade za život, a odjednom se nađu u poziciji da su izrabljivani, prinuđeni na rad i, u krajnjoj liniji, žrtve trgovine ljudima.

Jer, nesrećna sudbina oko 400 vijetnamskih radnika nije ni prva ni jedina kada je reč o Srbiji. Koliko prošle godine, radnici iz Indije su štrajkovali glađu zbog katastrofalnog položaja u kome su se našli kada su došli da rade na izgradnji dela Koridora 11 (tada su indijski radnici imali potpisan ugovor sa firmom iz SAD); koliko zimus, štrajkovali su i kineski radnici u Boru, a već je prošlo više od decenije kada su se obmanuti radnici iz Srbije, Makedonije i Bosne i Hercegovine našli u istoj nevolji u Azerbejdžanu.

S obzirom na silne najavljene kapitalne investicije u auto-puteve, metro, stadion i ko zna šta sve ne, a u sprezi sa faktima da Srbiji sve više nedostaje radnika i da je država spremna da zažmuri na oba oka i potpiše šta god da je potrebno na polzu investitora, sva je prilika da će, nažalost, u narednom periodu biti mnogo više ovakvih slučajeva.

ŠTA JE TRGOVINA LJUDIMA: Prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR), procenjuje se da je u bilo kom trenutku tokom 2016. godine 40,3 miliona ljudi bilo u modernom ropstvu, uključujući 24,9 miliona na prisilnom radu i 15,4 miliona u prinudnim brakovima, odnosno, da na svakih 1.000 ljudi na svetu dolazi 5,4 žrtve modernog ropstva (publikacija "Globalne procene modernog ropstva: prisilni rad i prinudni brak", 2017).

Od tih 24,9 miliona ljudi zarobljenih na prinudnom radu, prema podacima MOR-a, 16 miliona ljudi eksploatisano je u privatnom sektoru – na poslovima u kući, građevinarstvu ili poljoprivredi; 4,8 miliona ljudi bilo je u prinudnoj seksualnoj eksploataciji, a 4 miliona na državnom prinudnom radu koji nameću državni organi. Takođe, izveštaj MOR-a iz 2017. navodi da su žene i devojke "neproporcionalno pogođene prinudnim radom čineći 99 odsto žrtava u industriji komercijalnog seksa i 58 odsto u drugim sektorima", odnosno, da su žene i devojčice žrtve u 71 odsto slučajeva savremenog ropstva, kao i da su deca žrtve savremenog ropstva u svakom četvrtom slučaju.

"Jednom kad stignu na odredište, migranti (…) postaju ranjivi na trgovinu ljudima i druge oblike eksploatacije zbog jezičke barijere, izazova društvene integracije i nesavesnih poslodavaca i stanodavaca koji koriste njihovo ograničeno poznavanje lokalnih uslova i smanjenu pregovaračku moć", piše u pomenutoj publikaciji.

"Mogućnosti za eksploataciju radnika migranata mogu uključivati naplatu naknade za regrutaciju, davanje lažnih obećanja o platama ili o uslovima rada, pa čak i prirodu samog posla. Migrantski radnici se mogu obresti u lošim uslovima rada, biti plaćeni ispod nivoa zarade na nacionalnom nivou za slične poslove, a ponekad su uslovi i lošiji, zbog njihovog imigracionog statusa, teškoća u promeni zapošljavanja povezanih sa restriktivnim viznim režimima, i/ili dužničkim ropstvom", piše u ovom izveštaju.

Trgovina ljudima je obrađena članom 388 Krivičnog zakonika Republike Srbije, u kome piše da "ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina". Stav 7 ovog člana kaže da ukoliko je delo izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina.

Prema podacima sa sajta Ministarstva unutrašnjih poslova, jedan od indikatora za preliminarnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima za policiju jeste da su lična dokumenta datog lica u posedu drugih lica, odnosno da "lice nema kontrolu nad svojim ličnim dokumentima".

MODUS OPERANDI INVESTITORA: Međutim, ovo je tek jedan od mnogobrojnih indikatora koje ispunjava "slučaj Linglong". Naime, takođe na sajtu MUP-a, nalaze se i indikatori za preliminarnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima za socijalnu zaštitu: svi pobrojani u dugom nizu indikatora nose određene bodove, od jedan do tri, odnosno, "ukoliko je u bilo kom domenu neki od indikatora ocenjen sa 3, ili je zbir poena u jednom domenu 4 ili više, to predstavlja jak pokazatelj trgovine ljudima, te je važno da se u tom slučaju kontaktira Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima kako bi se na najbolji mogući način zaštitila žrtva", piše na sajtu MUP-a.

A u slučaju vijetnamskih radnika iz Linglonga, odnosno, njenog podizvođača, takođe kineske firme CEEG TEPC (China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction Co Ltd), prema izveštaju ASTRE i A11, nalazimo da su "osvojili" 6 poena u odeljku Uslovi rada ("osoba ne može svojevoljno da napusti rad", "osoba nema dovoljno informacija o budućem poslodavcu i uslovima rada", "osoba radi u delatnostima u kojima je evidentiran povećan rizik od pojave trgovine ljudima"), kao i još mnogo "snažnih" i "srednje jakih" indikatora da postoji trgovina ljudima radi radne eksploatacije:

– Obmanuti su o uslovima rada

– Obmanuti su o sadržaju ili zakonitosti ugovora o radu

– Obmanuti su u vezi sa stambenim i životnim uslovima

– Oduzimanje dokumenata

– Izolacija, zatvaranje ili nadzor

– Loši uslovi života

– Zloupotreba zbog nedostatka obrazovanja (jezik)

– Zloupotreba zbog nedostatka informacija

– Preteran broj radnih dana ili sati

– Zadržavanje plata

– Nepoštovanje zakona o radu ili ugovora

– Nema socijalne zaštite (ugovor, socijalno osiguranje, itd)

– Oduzimanje dokumenata

– Zavisnost od eksploatatora

– Teškoća da živi u nepoznatoj oblasti

Prema rečima Marije Anđelković, osnivačice i izvršne direktorke organizacije ASTRA, koja se više od 20 godina bavi problemom trgovine ljudi, nakon slučaja radnika Linglonga, kao i slučaja indijskih radnika iz 2019. i 2020. godine, može se steći utisak na koji način strani radnici postaju žrtve:

"Vrbovanje rade agencije u zemlji porekla radnika, obećavaju dobru platu i uslove rada, bez troškova – stan i hrana plaćeni, sve je super, uzimaju proviziju od radnika. Te agencije su angažovane najčešće od jednog ili više podizvođača. Radnici sklapaju ugovore sa podizvođačem koji ima adresu u zemlji eksploatacije. Kada dođe do kršenja prava i eksploatacije, glavni izvođač koji ima ugovor sa državom kaže – mi sa tim ništa nemamo. U normalnim zemljama postoji lanac odgovornosti, tako da svi u lancu, od agencije do glavnog izvođača, odgovaraju. Ali, to u Srbiji ne postoji", kaže Marija Anđelković za "Vreme".

Ona napominje da, kada je reč o kineskim investicijama, postoji i dodatni otežavajući faktor u vidu sporazuma potpisanog 2018. godine.

Dokument koji je Skupština Srbije usvojila u vidu Zakona o potvrđivanju sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine predviđa da se na zaposlenog, kojeg poslodavac sa sedištem na teritoriji jedne države uputi na teritoriju druge države da za njega obavlja posao "primenjuju, u vezi sa tim poslom, isključivo pravni propisi prve strane ugovornice u toku prvih šezdeset kalendarskih meseci, kao da je još uvek zaposlen na teritoriji prve strane ugovornice".

Dakle, ukoliko Kina šalje svoje radnike na teritoriju Srbije, za njih, po ovom sporazumu, ne važe zakoni Srbije, nego – Kine.

"Zbog čega je ovo radna eksploatacija? Bukvalno je isto kao kod seksualne eksploatacije kad ženi kažu da će biti konobarica, a bace je u prostituciju, tako ovde kažu – ‘radićeš na gradilištu za 900 evra’, a onda mu daju za jedan mesec 700 evra, pa dva meseca ništa", kaže Marija Anđelković.

Ona navodi da je u Srbiji ovo prvi ovako masovan slučaj.

"Bio je slučaj Indijaca od prošle godine, po potpuno istom modelu. Takođe, postojao je slučaj Kineza koji su štrajkovali u Boru, gde sve ukazuje da su kineski radnici bili žrtve najgrubljeg kršenja ljudskih i radnih prava, i da se ponovo susrećemo sa esploatatorskom praksom poslodavaca. Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da ovakvo ponašanje poslodavaca prema radnicima migrantima u Srbiji izgleda postaje stalna praksa", kaže Marija Anđelković i dodaje da je, generalno, problem kada je reč o našim ljudima, to što naši muškarci ne priznaju da su bili žrtve.

"Kažu nam da oni jedino hoće svoju zaradu i hoće tog što im je to uradio da vide u zatvoru. A to isto kaže i žrtva seksualne eksploatacije. Zato je ovde neophodan drugačiji pristup", zaključuje ona.

Šta piše u izveštaju američkog Stejt departmenta i na šta se Srbija obavezala

Prema dokumentu Stejt departmenta iz jula ove godine, Srbija i dalje ne ispunjava u potpunosti ni minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima, "ali čini značajne napore u tom pravcu".

U izveštaju se navodi da je Vlada povećala resurse uložene u Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima (CZZŽTLJ), a sudije su većem broju žrtava dodelile "status posebno osetljivog svedoka".

"Vlada je organizovala onlajn kampanje podizanja svesti i organizovala konkurs za finansiranje medijskih projekata o trgovini ljudima. Međutim, Vlada nije ispunila minimalne standarde u nekoliko ključnih oblasti. I dalje nema proaktivnih napora vezanih za identifikaciju žrtava, posebno izostaje skrining migracionih tokova i pojedinaca/ki uključenih u prodaju seksualnih usluga. Centru i dalje nedostaje sredstava, resursa i osoblja potrebnog za adekvatnu procenu žrtava i koordinaciju smeštaja, a država je na neodređeno vreme zatvorila prihvatnu jedinicu Centra zbog problema povezanih sa pandemijom i nemogućnošću da dobije dozvolu", piše u izveštaju.

Neke od prioritetnih preporuka Stejt departmenta jesu "temeljno i efikasno istraživati, procesuirati i suditi trgovcima ljudima, uključujući saučesnike (bili oni i predstavnici institucija ili vlasti), uz izricanje adekvatnih kazni", "povećati napore ka proaktivnom identifikovanju žrtava, uključujući migrante, seksualne radnike/ce, izbeglice i tražioce azila i decu bez pratnje koja se bave uličnim prosjačenjem", obučiti tužioce i sudije, inspektore rada i tržišne inspektore, kao i adekvatno finansirati i dodeliti dovoljno sredstava kako Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima tako i nevladinim organizacijama koje pružaju usluge podrške žrtvama.

"Uprkos stalnim i ponovljenim optužbama za učešće službenih lica, posebno u slučajevima seksualne eksploatacije, Vlada nije prijavila nikakva nova krivična gonjenja, niti bilo kakve osude državnih službenika saučesnika u krivičnim delima trgovine ljudima", piše u izveštaju.

Inače, Srbija je još 2009. godine u Skupštini donela zakon kojim se potvrđuje Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. Prema toj Konvenciji, donetoj 2005, trgovina ljudima je "vrbovanje, prevoz, premeštanje, skrivanje ili prihvat lica, uz primenu pretnje ili sile ili drugih oblika prinude, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja ili stanja ugroženosti, ili davanje ili primanje novčanih sredstava ili druge koristi radi dobijanja pristanka lica koje ima kontrolu nad drugim licem u cilju iskorišćavanja".

Prema ovoj Konvenciji, između ostalog, Srbija je dužna da žrtvama obezbedi pomoć za njihov fizički, psihološki i socijalni oporavak, i to putem obezbeđivanja prikladnog i sigurnog smeštaja, psihološke i materijalne pomoći, pristup medicinskoj zaštiti, uslugama prevođenja, tumačenja, savetovanja i informisanja o njihovim zakonskim pravima.
Takođe, svaka potpisnica ove Konvencije obavezuje se da žrtve od prvog kontakta sa nadležnim organima imaju pristup informacijama o odgovarajućim sudskim i upravnim postupcima na jeziku koji razumeju, kao i pravo na pravni savet i besplatnu pravnu pomoć, a država mora i da obezbedi pravo žrtava na odštetu od izvršilaca.

Izričito se kaže da, između ostalog, zadržavanje, oduzimanje, skrivanje, oštećenje ili uništavanje putne ili lične isprave drugog lica treba da bude kriminalizovano, odnosno propisano kao krivično delo, da treba da se obezbedi odgovornost pravnog lica za ovakvo krivično delo, ali i da se, prilikom određivanja kazne, kao otežavajuća okolnost smatra krivično delo koje je izvršio državni funkcioner u vršenju svojih dužnosti.

Takođe, svaka država treba da osigura da istrage ili krivično gonjenje za krivična dela iz ove konvencije ne zavise od prijave ili optužbe žrtve, barem onda kada je krivično delo u celini ili delimično izvršeno na njenoj teritoriji.


Opasan presedan

U svojoj monografiji "Zasnivanje radnog odnosa" (izdavač Univerzitet u Beogradu – Pravni fakultet, 2021), vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Ljubinka Kovačević osvrće se na slučaj indijskih radnika koji su početkom 2020. štrajkovali zbog loših uslova u kojima su se našli.

"Po obavljenom inspekcijskom nadzoru u građevinskom preduzeću, inspekcija rada je podnela dve prekršajne prijave: jednu zbog angažovanja nekoliko indijskih radnika bez dozvole za rad (tj. zbog nepodnošenja zahteva za izdavanje te dozvole) i drugu zbog neposedovanja potrebne dokumentacije o radnicima na mestu rada. Kada je, međutim, reč o nedostojnim uslovima rada, inspekcija rada je konstatovala da nije nadležna da povodom njih reaguje, s obrazloženjem da se na ove radnike, u skladu s ugovorima na osnovu kojih su angažovani, primenjuju propisi SAD, kao države u kojoj se nalazi sedište poslodavca koji ih je uputio na rad u Srbiju.

(…)

Može se zaključiti da je, ukoliko su radnici stvarno bili angažovani na osnovu ugovora kojim se ne zasniva radni odnos već o lažnom samozapošljavanju, tj. da je bilo mesta primeni načela faktičkog prvenstva i utvrđenju radnog odnosa. U tom slučaju, baš kao i u slučaju da su zaključili ugovore o radu, ovim radnicima je morala biti obezbeđena zaštita koju uživaju svi radnici koji rade na teritoriji Republike Srbije, u skladu sa Zakonom o zapošljavanju stranaca i Zakonom o radu, čiju primenu nadzire inspekcija rada. Drugačiji zaključak otvorio bi vrata opasnom presedanu, po kom bi poslodavci na relativno komforan način (osnivanjem preduzeća u državi s nižom zaštitom radnikâ koja će upućivati radnike na rad u Republiku Srbiju) mogli snižavati troškove rada, bez straha da će protiv njih inspekcija rada primenjivati korektivne i represivne mere zbog povreda radnih prava. Ovo tim pre što je, usled odliva radne snage iz Srbije, građevinskim preduzećima sve teže da zadovolje potrebu za angažovanjem radnika među domaćim državljanima, zbog čega stranci sve češće obavljaju poslove u ovoj privrednoj grani.

Istovremeno, valja imati u vidu i da poslodavci, prilikom izbora kandidatâ za zaposlenje, neretko daju prednost radnicima migrantima, upravo zato što znaju da prema njima mogu da se ponašaju nepovoljnije nego prema domaćim državljanima, pre svega zbog intenzivne zavisnosti radnika migranata od poslodavca."


Preporuke za sprečavanje radne eksploatacije

"Stanje na tržištu rada u Republici Srbiji se značajno izmenilo tokom prethodnih desetak godina, najpre zbog drastičnog povećanja odliva radne snage u inostranstvo, nepovoljnih demografskih tendencija, kao i zbog stvaranja većeg broja nesigurnih i slabo plaćenih poslova u nepovoljnim uslovima rada. Ovi faktori su u kombinaciji doveli do nedostatka određenih profesionalnih profila na tržištu rada, i to pre svega u oblasti zanatskih i manuelnih poslova, kao i poslova za koje je potrebno niže formalno obrazovanje.

(…)

Poremećaji na tržištu rada dovode do stvaranja dva procesa koji se odvijaju paralelno – poboljšanja uslova rada za one radnike čije su profesije u domenu visoke potražnje a male ponude, kao i do uvoza radne snage iz drugih država. Potonji proces doveo je do pojave još jednog veoma specifičnog modela radne eksploatacije stranih državljana koji dolaze na rad u Republiku Srbiju.

Mehanizam koji se koristi je sledeći: strani državljani (po pravilu iz azijskih zemalja, kao što su Turska, Indija, Kina…) dolaze da rade za strane kompanije koje posluju u Srbiji. Radnopravni položaj tih lica je naizgled jasan i do sada se nije postavljao kao sporno pitanje. Naime, ovi radnici bi morali imati iste minimalne uslove rada, odnosno ista radna prava kao domaći radnici – nakon što prođu proceduru pribavljanja radne dozvole.

(…)

Međutim, praksa pokazuje nekoliko nepravilnosti u njihovom angažovanju:

– Mnogi od radnika koji su se obratili inspekciji rada ili na koje je inspekcija rada naišla pri obavljanju redovnog ili vanrednog nadzora, nemaju radne dozvole i ne mogu raditi legalno u Republici Srbiji.

– Nekima od njih su oduzete isprave (pasoši), navodno radi pribavljanja radnih dozvola.

– Mnogi od njih, praktično po pravilu, primaju zaradu u matičnim zemljama, dok im poslodavac u Srbiji daje minimalan deo zarade ili im ne daje uopšte – to ih dovodi u stanje da osim nepoznavanja jezika i propisa, nemaju ni sredstva koja su potrebna da bi otputovali iz Srbije.

– Prilikom vršenja nadzora, inspekcija rada se odrekla nadležnosti nad ovim radnicima navodeći da je nadležna samo za proveru njihovih radnih dozvola, dok se na te radnike primenjuje strano radno pravo i za njihov položaj je nadležna inspekcija rada iz koje potiče poslodavac. Ovo tumačenje ne samo da nije u skladu sa zakonom već se može posmatrati i kao odricanje od suvereniteta države Srbije nad određenim licima i određenim teritorijama (po pravilu gradilištima na kojima su strani državljani angažovani).

Ceo problem je još drastičniji kada se ima u vidu da ove kompanije po pravilu fingiraju inostranost radne snage (kao pravna lica jesu registrovana u inostranstvu, ali radnici koje su angažovali nisu državljani tih država niti imaju radne dozvole u tim državama), a pri tome u velikom broju uočenih slučajeva ovakve zloupotrebe koriste državna, budžetska sredstva Republike Srbije, jer su angažovane kao izvođači na infrastrukturnim projektima koje direktno ili indirektno finansira država.

Budući da se radi o opasnom trendu i tumačenju propisa na nezakonit i neustavan način, koje indirektno podržava i Ministarstvo za rad, u narednom periodu se moraju preduzeti hitne aktivnosti na obustavi i sprečavanju dalje zloupotrebe rada stranih državljana, koje imaju sasvim sigurno oblike radne eksploatacije, a u pojedinim slučajevima i naznake trgovine ljudima i stavljanja lica u položaj sličan ropstvu.

– Potrebno je precizirati citirane zakonske odredbe, tako da se otkloni svaka sumnja i onemogući zlonamerno tumačenje da Republika Srbija nema nadležnost nad uslovima rada stranih državljana.

– Potrebno je bez odlaganja izdati obavezujuće uputstvo inspektorima rada da su u ovim slučajevima, prema važećem zakonodavstvu, nadležni da reaguju i da ostave poslodavcima primeren rok da ugovorene uslove rada prilagode važećem domaćem radnom zakonodavstvu.

– Nužno je sankcionisati svako dalje ponavljanje ovih prekršaja, kao i angažovati nadležno javno tužilaštvo da pokrene pretkrivični postupak radi utvrđivanja postojanja izvršenja krivičnih dela trgovine ljudima i zasnivanje ropskog odnosa.

(Preuzeto iz "Preporuka za sprečavanje radne eksploatacije" koje je napisao Mario Reljanović, saradnik Instituta za uporedno pravo 2020. godine, a koje je objavilo udruženje ASTRA)

(Preuzeto sa dozvolom autora)

Iz istog broja

Muzička industrija – U susret trećoj godini pandemije

Rasprodaja autorskih prava

Uroš Mitrović

Intervju – Livaj Tekofski, tur menadžer

Ljudima su potrebni koncerti

Stevan Ristić, Jelena Jorgačević

Kultura sećanja

Još jednom o Vukovaru

Milica Čubrilo

Intervju – Danilo Ćurčić

Ako smo mi sve ovo saznali, šta je tek mogla država da pronađe

Radmilo Marković

Nedelja

Radmilo Marković

A magyarok Szerbiában

Az avantgárd és a népi kultúra között

Vladimira Dorčova Valtnerova

Mađari u Srbiji

Između avangarde i narodne kulture

Vladimira Dorčova Valtnerova

Ekologija i ekonomija

Zlatna groznica u zaštićenim područjima prirode

Miodrag Marković, BIRN

Intervju – Ditrih Jenš, izaslanik odbrane u nemačkoj ambasadi u Beogradu

Ujedinjena Evropa treba da ima zajedničke oružane snage

R.V

Uloga stranih ambasada u srpskoj politici

Neko na travnjak, neko za sto

Slobodan Georgiev

Intervju – Zdenko Tomanović, advokat

Kod nas vladaju moćni ljudi a ne pravo

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu