Tribina – Crkve i verske zajednice u Srbiji

Između Boga i društva

"Formalno gledano, sveštenici i crkveni poglavari su građani i kao takvi imaju prava da izražavaju svoje mišljenje, ali je problem što to mišljenje često ima veći uticaj od mišljenja drugih građana i ta mišljenja često pretenduju da imaju opštu, univerzalnu važnost. Taj formalno-pravni odnos crkve, države i drugih aktera u društvu je problem sa kojim se mi suočavamo danas u Srbiji, suočavaju se ili su se suočavala i druga društva"

Početkom novembra ove godine, a uoči glasanja za prijem Kosova u UNESCO, patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC) Irinej rekao je da su svi dužni da dignu glas u zaštiti Kosova i Metohije i da "ako dođe do sile, moramo učiniti sve da milom ili silom to vratimo". Ova izjava izazvala je brojne reakcije, a jedan od poslanika vladajuće stranke rekao je da je to zvanični stav Crkve i da državna politika predviđa rešavanje problema mirnim putem. Da li verski poglavari smeju da daju ovakve izjave, da učestvuju u državnim odlukama i daju komentare, gde su granice delovanja Crkve i države, kakav je odnos Crkve i društva čiji je ona deo, bila su neka od pitanja o kojima se razgovaralo u petak 18. decembra na tribini "Crkve i verske zajednice u Srbiji: Između Boga i društva". Do odgovora su pokušali da dođu Zoran Devrnja, docent na Pravoslavno-bogoslovskom fakultetu u Beogradu i sveštenik SPC, Dragan Muharem, predavač na Teološko-katehetskom institutu u Subotici i sveštenik Rimokatoličke crkve u Srbiji, i Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Moderator tribine je bila Jelena Jorgačević, novinarka nedeljnika "Vreme".

Između Boga i društva 1
UČESNICI TRIBINE: Zoran Devrnja,…foto: miloš miškov

"Ako bi tema ove tribine bila pitanje kako se crkva oseća između Boga i društva, mogli bismo da kažemo da se oseća dobro", smatra Zoran Devrnja. "Bog je u crkvi s jedne strane, a sa druge crkve su u društvu, one su samo društvo. U tom smislu, crkva ne može da se distancira od Boga, ali može da se distancira od društva jer je njeno primarno zvanje da postoji radi društva i sveta. Realnost je danas takva da se uopšte ne zna ko postavlja granice sekularizma. Ne postoje jasne granice dokle crkva može da učestvuje u javnom životu. Ona je u službi društvu, nezavisno od toga kakvo je to društvo, i pokušava na legitimne načine koji su deo njenog predanja da prezentuje svoje vrednosti i predloži ih društvu." On dodaje i da crkva u tom procesu nailazi i na pozitivan i na negativan odgovor, ima različitih odnosa i reakcija, sa većom ili manjom tolerancijom, ili sa potpunom netolerancijom.

Između Boga i društva 2
…Dragan Muharem,…

"Tu granicu između sekularnog i religijskog mogao bi da postavlja dijalog", smatra Dragan Muharem. On kaže da je danas problematično postaviti takve granice jer se država meša u crkveno, a sa druge strane se i crkva meša u sekularno. "Granice nisu jasne, a ni to ko odlučuje o njima. Na posljednjem popisu stanovništva, 94 odsto građana Srbije izjasnilo se da su kršćani. Srbija je prema tim podacima raj na Zemlji. Toliki broj građana poštuje načela Jevanđelja, a imamo društvo u kome ima kriminala i korupcije. Možda granice postavlja ostalih šest odsto građana koji se nisu izjasnili. U mnogim evropskim zemljama koje su napredovale, kršćanstvo je na mnogo nižoj razini. Jedan od zaključaka bi mogao da bude da je društvo bolje tamo gdje je kršćanstvo manje prisutno. I ako postoji dijalog, vrlo je slab. Mi prvo moramo znati što je država i što je crkva, kako i zašto su one nastale. Kad kažemo crkva, obično mislimo na ljude u mantijama; crkva je svako ko je kršten. Građani su članovi crkve, ali su i građani države, pa tu može nastati podvojenost."

Između Boga i društva 3
…Davor Džalto

"Sasvim je jasno da je država, odnosno njene tri grane vlasti, ta koja određuje ove granice", kaže Davor Džalto. "Dijalog između institucionalnih crkava i verskih zajednica i države odvija se na institucionalnom i neformalnom nivou. Institucionalni nivo odvija se kroz različite komisije, kontakte sa ministarstvima, odnosno Kancelarijom za crkve i verske zajednice. Neformalni nivo, koji je često važniji, čine kontakti između političara i verskih predstavnika, zatim uticaj same vere ili načina na koji ljudi koji obavljaju javne funkcije percipiraju veru i hrišćanstvo. Ne možemo da odredimo tačne granice. Kada je o dijalogu reč, i on zavisi od ova dva nivoa komunikacije."

PARTNERSTVO: "Crkva je deo društva, neodvojiva je od njega i nalazi se u njemu", smatra Devrnja. Prema njegovim rečima, crkva kao takva nikada nije imala težnju da sebe separatiše od društva, da stvara alternativno društvo koje će se rigidno razgraničiti od ostatka društva. Ona je, naglašava, možda donela neke vrednosti i pokušala da ih izrazi i sačuva u svojim granicama. "Napravila je distinkciju vrednosti koja se izražava uvek kroz istoriju. U tom smislu crkva je deo društva i ne može se reći da se ona meša u nešto što joj ne pripada. Ona ima pravo da se kroz svoje članove izrazi o mnogim pitanjima koja se tiču društva, to ne sme niko da joj oduzme. Pitanje je na šta mi tačno mislimo kada kažemo ‘društvo’; da li mislimo na institucije ili na reprezente nekog mišljenja, ali to uopšte ne mora da bude stav društva. U tom smislu ne mislim da društvo ima problem kada neki verski predstavnik iznese nekakav stav, ali neki pojedinci imaju problem. Ja ne vidim konflikt društva sa verskim zajednicama", kaže Devrnja i dodaje da su država i crkva na istom zadatku.

Davor Džalto pak smatra da država i crkva imaju fundamentalno različite kompetencije i interese, a da možda mogu da se sretnu u smislu etičkih normi, poštovanja života, pozivanja da se ne vrši nasilje… "Država je organizacija institucija moći. Ona ima legalne upotrebe sile i to je, ako koristimo rečnik Jevanđelja i hrišćanstva, nešto što pripada ovome svetu. Crkva bi trebalo da bude pre svega eshatološki usmerena, da nadilazi ograničenja ovoga sveta. Problem je što se u istoriji i crkva manifestuje kroz svoju institucionalnu formu i kao takva postaje partner državi, a najčešće se kroz to partnerstvo sa državom odriče tog radikalizma hrišćanstva jer počinje da vodi brigu o stvarima ovoga sveta. Imali smo prilike da vidimo kako je to funkcionisalo i na istoku i na zapadu. Idealnog odnosa nema. Ne postoji jedan, idealan model. Sekularni model države postoji od XVIII veka, ali se sekularna ideja retko gde u potpunosti sprovodi i pitanje je šta bi značilo njeno sprovođenje. Svako društvo je polazilo iz drugačije istorijske situacije i kulturnog konteksta i u skladu s tim su se i modeli na ovaj ili onaj način prihvatali ili se neka tradicija crkvenih i verskih zajednica redefinisala u skladu sa novim, sekularnim i demokratskim tendencijama. U nekom društvu i dalje ima zvaničnih državnih crkava. Reč je o različitim modelima i svako društvo i država treba da nađu model za tu konkretnu okolnost."

Za razliku od Džalta koji smatra da su država i crkva fundamentalno različite, Muharem misli da su one upravo u toj ravni skoro iste. Prema njegovim rečima, cilj i države i crkve je opšte dobro čoveka. To je, kaže, tačka gde se država i crkva sastaju i mogu da sarađuju u ekonomskim, etičkim, socijalnim i drugim pitanjima. Smatra i da u svom delovanju nisu toliko različite koliko su slične.

"Crkva i država jesu često postupale veoma slično i imale su slične zadatke, ali je to uvek bilo po cenu izdaje hrišćanstva", smatra Davor Džalto i kaže da je distinkcija između institucionalnog aspekta crkve i države ključna. "Meni je neprihvatljivo da se iz perspektive hrišćanstva može reći da je cilj postojanja crkve i hrišćanstva opšte dobro ljudi. To nije tako. Teološki gledano, cilj je spasenje, oboženje, ulazak u carstvo nebesko. Postavlja se pitanje šta uopšte znači opšte dobro, čije opšte dobro. To jeste ideološka fraza koja zvuči dobro, ali kada znamo šta zapravo znači. Kao cilj države, ova ideološka floskula dobro zvuči, ali u praksi to znači da postoje povlašćene klase koje plasiraju svoje interese. Dobro onih koji uređuju zakone i onih koji nemaju nikakav uticaj na politiku nije isto dobro. Prema tome, reći da je to isto zadatak crkve za mene je odricanje svega što je jevanđeosko hrišćanstvo. Kada Hristos kaže da njegovo carstvo nije od ovoga sveta, upravo kaže da se logika ovog sveta ne može poistovetiti sa logikom mog sveta. Ako se to poistoveti, znači da nam država ne treba i predstavlja sekularizovanje same crkve, a ne sekularizovanje države što bi trebalo da bude."

Između Boga i društva 4

SEKULARIZAM: Uticaj države i crkve je međusoban i one često sarađuju, složili su se sagovornici, a česte su reakcije koje crkvu i verske zajednice pokušavaju da skrajnu iz društvenog života. "Postoje čvrsto postavljeni zakonski okviri", kaže Devrnja. "Naša društvena stvarnost nije izdiferencirana i u tom smislu postoji dosta pitanja koja se otvaraju – u kojoj meri se crkve prostiru unutar društva i u kojoj meri društvo može dozvoliti prodor verskih zajednica u svoju sferu delovanja. Slika je vrlo šarena, pa tako imamo zaista dobro iskustvo saradnje između verskih zajednica sa društvom, odnosno sa državom i njenim institucijama, a sa druge strane u javnosti imamo oštre reakcije na nastupe i izlaganja crkvenih velikodostojnika. Te reakcije često nisu utemeljene. Crkva se bori za svoje mesto i ta napetost nije toliko velika kao što se često doživljava. Tako je oduvek. Kada komunicira sa državom, crkva komunicira sa institucijama. Dijalog može da se unapređuje. Ranije je postojalo ministarstvo, sada postoji kancelarija."

"Uticaj države i crkve u različitim periodima je drugačiji", smatra Džalto i dodaje da je trenutno u Srbiji uticaj države na crkvu veći nego obrnuto. "Uticaj crkve na državu je uglavnom neformalnog, personalnog karaktera i odnosa. Država ima instrumente i u boljoj je poziciji da utiče na crkvu, dok je uticaj crkve na državu više moralnog karaktera."

Uprkos zvaničnom sekularizmu, stiče se utisak da crkveni verodostojnici učestvuju u društvenim pitanjima. Dragan Muharem smatra da se termini brkaju. "Sekularnost se odnosi na državu i crkvu, ali se ne može odnositi na društvo. Prvi istinski sekularista je bio Isus Krist. Utelovljenje je prvi sekularni čin Boga. On se profanizirao, uzeo je ljudsko tijelo i postao jedan od nas. To je sekularni čin samoga Boga. Ja sam građanin Srbije i vjernik, ne mogu sebe sekularizirati. Sekularizam se odnosi na institucije, a ne na društvo jer je nemoguće odvojiti crkvu od društva; ona je njegov deo. Mi smo pluralno društvo i svako ima pravo da izrazi svoje stavove, ali ne da ih nameće. Potiskivati nečije mišljenje iz društva je diskriminacija, a ne sekularizacija. Vjerski poglavari jesu građani, i u tom smislu imaju pravo da iznesu svoje mišljenje, ali moraju da ga izražavaju na pažljiv način. Mene je iznenadila patrijarhova izjava da Kosovo treba vratiti milom ili silom. Iako ja znam da on nije pozvao na oružanu silu, vjerski poglavari moraju da vode računa o frazama koje se u društvu mogu protumačiti drugačije. Moramo biti jasni i jednoznačni."

Tumačeći ovu izjavu patrijarha Irineja, Zoran Devrnja podsetio je da je patrijarh poglavar verske zajednice koja je na Kosovu i Metohiji izložena decenijskom progonu najradikalnijeg tipa. On je rekao i da je ta reakcija pokušaj da se ukaže na nepovoljnu poziciju u kojoj se nalazi narod.

"Formalno gledano, sveštenici i crkveni poglavari su građani i kao takvi imaju prava da izražavaju svoje mišljenje, ali je problem što to mišljenje često ima veći uticaj od mišljenja drugih građana", kaže Džalto. On dodaje i da ta mišljenja često pretenduju da imaju opštu, univerzalnu važnost. "Taj formalno-pravni odnos crkve, države i drugih aktera u društvu je problem sa kojim se mi suočavamo danas u Srbiji, suočavaju se ili su se suočavala i druga društva. Crkve i verske zajednice imaju mnogo dužu tradiciju i percepciju toga kakvo je njihovo mesto. Ta percepcija se menja i uslovljena je time ko su akteri i koje su im funkcije. Verski poglavari često ne prihvataju ideju o sekularnom društvu i da je crkva u savremenom društvu formalno jedna nevladina organizacija koja ne može da igra ulogu kao da ima ekskluzivno pravo da definiše i sprovodi sve što se tiče društva. Društvo je sfera različitih mišljenja i legitimno je da verski poglavari izražavaju svoje mišljenje, ali to pretpostavlja da uvažavamo da je to jedno od mnogih mišljenja i da u dijalogu dođemo do toga šta su najpovoljnija rešenja za ono što se tiče svih građana. Problem je što često mešamo formalno-pravni nivo sa onim što je tradicija verskih zajednica, njihovo učenje i percepcija toga."

Devrnja dodaje da danas postoji pogrešna predstava o verskim zajednicama, da su one predstavljene kao celina u kojoj ne postoji simfonija različitih mišljenja. "Verske zajednice danas se ne mogu posmatrati na takav način. Unutar verskih zajednica često može doći do disonantnosti, da poglavar kaže jedno, a zajednica drugo. Predstavnici crkve mogu da izraze političko mišljenje jer političko mišljenje se tiče svih i u tom smislu na njega ima pravo svako. Imati političko mišljenje nije greh i zločin i svako ima pravo na njega. Drugo pitanje je da li verski poglavar može da utiče na politiku. Sekularno društvo ima mehanizme da tako nešto onemogući."

Crkva je, prema istraživanju o tome koliko ljudi veruju u institucije, na prvom mestu. Ona je u period devedesetih ušla iz nepovoljne pozicije, u kojoj se nalazila pre toga. Nakon komunizma, u kome je bila u lošem položaju, crkva se nije najbolje snašla, smatra Muharem. "Nastupio je nacionalizam i crkva je uspostavila vezu sa državom. Davane su joj povlastice u kojima se potom nije najbolje snašla. Bilo je to vrijeme traženja koje još nije završeno", zaključuje Dragan Muharem.

Između Boga i društva 5

"Verske zajednice u Srbiji – između Boga i društva" je projekat podržan od Ministarstva kulture i informisanja preko Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2015. godini.

Iz istog broja

Slučaj Gašić

Bato, Bato, ti si moje zlato

Zora Drčelić

Posledice jačanja dolara po Srbiju

Skupa kratkovidost

Dr Nenad Popović

Intervju – Nikola Knežević, teolog

Pet vekova Reformacije

Jelena Jorgačević

Haški tribunal

Preusmeravanje pravde

Dejan Anastasijević

Portret savremenika – Saša Mirković

Estradni odmetnik

Jovana Gligorijević

Istraga organizovanog kriminala u Crnoj Gori

Ništa im nije Sveto

Slobodan Georgijev

Tribina – Migratorni tokovi u 2015. godini i izazovi u budućnosti

Godina izbeglica za nama i ispred nas

Ivana Stupar

Veštačenje srpskog pravosuđa

Hjuston, imamo problem!

Tatjana Tagirov

Lični stav

Bescvetni trg

Andrej Ivanji

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu