Protest 1 od 5 miliona

Izlazak na crtu 2

NAJVEĆI OPOZICIONI SKUP OD 5. OKTOBRA 2000: Beograd 13. april 2019.

fotografije: marija janković

Izlazak na crtu

Da li je miting "Svi kao jedan" bio kulminacija protesta "1 od 5 miliona" ili njegov pravi, odloženi početak? Šta ako su prethodna četiri i po meseca okupljanja i šetnji po Srbiji bili samo uvertira, ne za radikalizaciju koje su svima puna usta, nego za konkretizaciju prave političke borbe

Čekali smo taj veliki miting opozicije zakazan za 13. april i konačno ga dočekali. Bilo je hladno, padala je kiša, ali to je, izgleda, bio najmanji problem. Sve što mu je prethodilo, a i ono što je usledilo otvara niz teških pitanja. Ko je ovde, ako posmatramo samo metode političke borbe, vlast, a ko opozicija? Kako će se dalje razvijati protest? Da li je 13. april uspeh ili neuspeh opozicije? Šta nije valjalo i da li je moglo da bude predupređeno?

Za početak, jasno je kao dan da "služba" odlično radi posao. Šira javnost nije imala pojma šta je plan Saveza za Srbiju (SzS), koji je organizovao protest "Svi kao jedan – jedan od pet miliona". Štaviše, u danima pred protest na društvenim mrežama pojedine pristalice opozicije su kumile i molile SzS da saopšti kako ima plan, pa makar ga i nemao. Drugi deo javnosti bio je ubeđen da nikakvog plana i nema. A zapravo, planove opozicije za 13. april sve vreme nam je saopštavala vlast, doduše, šifrovano.

Izlazak na crtu 3

foto: bojan stekić

Kako je "Vremenu" potvrđeno iz više izvora u SzS, organizatori protesta zaista su planirali štrajk glađu. Prema svedočenju nekih od njih, ideja nije bila da štrajkuju politički lideri, nego javne ličnosti i studenti. A onda se ministar odbrane Aleksandar Vulin praktično zaleteo u masu koja se još nije ni okupila pred Domom Narodne skupštine i obnarodovao kako će on da štrajkuje glađu dok "Đilas, Jeremić i Boško Obradović ne prestanu sa nasiljem". Ubrzo mu se u nameri pridružilo još tridesetak funkcionera vladajuće koalicije, među njima i Aleksandar Martinović i Goran Vesić, koji je dramu odvrnuo na najjače i izjavio da nema drugog načina za borbu protiv onoga što ih je snašlo. Štrajk je trebalo da počne u petak, 12. aprila u pet do dvanaest, ali je tog dana izveden igrokaz u vidu sastanka sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, koji je potrajao do tri popodne. Ispalo je da im je Vučić naredio da jedu. Naravno, niko od predstavnika vlasti nije stvarno nameravao da gladuje, ali bez obzira na to, naša zemlja završila je u svetskim vestima jer je vlast najavila štrajk glađu protiv opozicije. Nosioci moći rešili da se izgladnjuju dok ne bude po njihovom, kao da to već nije slučaj. U njihovom paralelnom univerzumu verovatno je strašno što postoji makar jedna osoba koja se ne slaže sa njima, ali u realnosti – sve je kako oni hoće.

Koliko je sve ovo nadrealno najbolje ilustruje tvit Viktora Markovića, jednog od autora satiričnog portala njuz.net i koscenariste emisije "24 minuta". "Gledam kolege u redakciji i mislim da nas nijedna vest u skorije vreme nije toliko ubila u pojam ni što se tiče Njuza ni 24 minuta kao ova za štrajk glađu vlasti. Priznajemo poraz", tvitnuo je Marković nekoliko sati nakon što je vlast objavila da namerava da štrajkuje glađu. Tviter su preplavile poruke "podrške" u vidu duhovitih želja i čestitki da se istraje u borbi i izdrži do kraja. Naravno da možemo da cepamo dlaku na tri dela i kudimo autore ovakvih tvitova zbog političke nekorektnosti, ali predstavnici vlasti su se odlučili na potez koji se ne može opisati drugačije nego kao čisto podjebavanje svih i svega, uključujući one koji su štrajkovali glađu i svesno i namerno dali život za ciljeve koje su smatrali dovoljno velikim da se za njih umre. E, baš zato, kao i zbog činjenice da pričamo o ljudima kojima pripada sva politička, pa i ekonomska moć u ovoj zemlji, teško da su zaslužili išta bolje od sprdnje i "lepih želja" koje su im upućene preko društvenih mreža. Jer svaki od tih tvitova i statusa na Fejsbuku nije ništa drugo do izraz nemoći, i to sasvim realne nemoći građana koji se osećaju ponižavano i gušeno već sedam godina.


VANREDNO STANJE BEZ NEPOSREDNE RATNE OPASNOSTI

Imali smo, dakle, lažnu najavu štrajka glađu, koja je bila sramna i smešna. Ali ni puna 24 sata od Vulinove najave da je od sutra samo na vodi, sve je prestalo da bude smešno. Članovi Srpske napredne stranke iz gradova i opština u kojima nemaju vlast izveli su sinhronizovanu akciju upada u zgrade skupština Šapca, Paraćina i beogradske opštine Stari grad. U Nišu, gde su ionako na vlasti, zatvorili su se u Gradsku kuću i rešili da ne izlaze dok… Niko ne zna dokle, razišli su se iste večeri, ali pošto to nijedan medij nije objavio, prosečno informisan građanin mogao bi da pomisli kako su još tamo. Ima u ovom broju "Vremena" opširan tekst o tim upadima u "opozicione" gradove, pa ćemo ovde samo naglasiti da je ovo još jedan primer nenormalnosti i zloupotrebe moći: stranka koja ima 700.000 članova, sve najvažnije funkcije u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, potpunu medijsku dominaciju, pa i kontrolu nad granama vlasti koje bi trebalo da su nezavisne, ponaša se kao gerila i upada u dve i po lokalne samouprave u kojima nema vlast, pa čak i tamo gde je ima, kao što je slučaj u Nišu. Šta je poenta cele ove akcije? Pa, kapitalna spinčina da demonstranti 13. aprila nameravaju da upadnu u Skupštinu Srbije.

Izlazak na crtu 4

Pretprotestnoj atmosferi skoro pa ratnog stanja doprinelo je i saopštenje izdato posle kolegijuma Ministarstva odbrane u kom se, ničim izazvano, kaže da Vojska Srbije neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara i upozorava da bi svi koji ga najavljuju i traže trebalo da odgovaraju u skladu sa zakonom. Ovo je sasvim u redu kad neko najavi državni udar, ali problem je što ga niko nije najavio, niti je, po onome što znamo, ikom tako nešto palo na pamet. U krajnjoj liniji, Savezu za Srbiju i delu opozicije koji zajedno sa njima učestvuje u protestima "1 od 5 miliona" može se zameriti svašta, ali po onome što govore i rade, još uvek su svesni da nisu dovoljno jaki da izvedu neki novi Peti oktobar. Međutim, vrlo zlokobno zvuči rečenica u saopštenju Ministarstva odbrane koja kaže: "Vojska je opremljena i spremna da izvrši svako naređenje svog komandanta i da sačuva mir i stabilnost."

U sklopu režimske akcije koju bismo neformalno mogli nazvati i "Ogadi protest da bi duže trajao", oglasila se i premijerka Ana Brnabić autorskim tekstom u "Politici", spektakularnog naslova "Ko su neprijatelji slobode, demokratije i normalnosti". Taj tekst zaslužuje posebnu kontekstualnu, jezičku i semantičku analizu, za koju je jedan novinski tekst premali. Zadržimo se samo na tome da žena koja obavlja najvažniju političku funkciju u zemlji dozvoljava sebi da prebrojava "neprijatelje", a samim tim što piše o neprijateljima normalnosti, proglašava ih za nenormalne. Na spisku premijerkinih "nenormalnih" našla se i novinarka "Vremena" Tamara Skrozza, žena koja je dokaz da se većina ostrvila na manjinu – ceo režim i prateća svita na nju jednu. Prvo je pretrpela medijsku hajku "Informera" i "Pinka", onda se i Regulatorno telo za elektronske medije dosetilo da je pomene u svom saopštenju u kom tobož izražava brigu za njeno zdravlje, a zapravo ga treba čitati kao upozorenje, ako ne i kao implicitnu pretnju. Onda je se dočepala savetnica za medije predsednika Srbije Suzana Vasiljević, da bi na kraju celu stvar "zakucala" Ana Brnabić. Ako je Tamara Skrozza najveći problem ove zemlje i društva, onda mi problema nemamo. Međutim, problema imamo na pretek, samo što Skrozza nije jedan od njih. Ona je u ovom trenutku odabrana za glinenog goluba i ogledni primer šta će se desiti svakom ko vladajuću kliku podseti na elementarni moral i poštenje.


BLOKADA PUTEVA

Još jedna akcija režimske gerile dogodila se na sam dan protesta, 13. aprila – u nekim gradovima otkazani su svi redovni polasci za Beograd. Oko 11 sati pre podne tog dana, putnike iz Pančeva na šalterima Autotransporta Pančevo dočekalo je saopštenje da su redukovani polasci u međumesnom saobraćaju "usled nedovoljne količine goriva kao i nedovoljnog broja izvršioca". Nejasno je kako je ATP već sutradan, u nedelju 14. aprila imao dovoljno "izvršioca". Na društvenim mrežama pojavio se skrinšot mejla prevoznika "Zlatan Rajzen" koji otkazuje unapred dogovoren organizovani prevoz i pita kako da vrati novac. Prevoznici koji su isprva dali u najam autobuse za organizovani prevoz otkazivali su i u Nišu, Pirotu i Leskovcu. Procurila je i fotografija obaveštenja koje je, navodno, svojim poslovnicama poslalo preduzeće Srbija Voz. U obaveštenju stoji da Policijska uprava za pratnju vozova traži podatke za sve grupne karte kupljene od 11. do 15. aprila, i to: broj voza u kom je kupljena karta i datum "ukoliko je karta kupljena u pretprodaji", ime i prezime vođe grupe i broj putnika. Stoji još i molba da podaci budu prijavljeni odmah po izdavanju karte.

Kada je reč o autoprevoznicima koji su otkazali unapred ugovorene organizovane vožnje na protest, oni su deo veće enigme vezane za mehanizam vladavine SNS-a. Kada neko kome je posao pružanje usluga ili je sponzor ili oglašivač ili bilo šta, otkaže saradnju klijentu koji je kritički ili opoziciono raspoložen, da li takve odluke donosi sam, iz straha, ili dobija naredbu negde "odozgo"? Stigli smo do tačke kad je ova druga varijanta optimističnija. Jer, ako je prva istinita, onda se strah toliko duboko uvukao u sve pore društva da lako može da mu pređe u trajnu osobinu. U tom slučaju, zaista svaka čast Vučiću, jer je obezbedio apsolutnu pokornost građana svakome ko u narednih nekoliko desetina godina bude imao vlast u Srbiji.

Poslednji gerilski potez vlasti protiv građana dogodio se u noći između petka i subote. Akcija je izvedena u najboljem maniru Pokreta "Otpor", pa se tačno vidi kada je i gde zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić pekao politički zanat i počinjao političku karijeru. Jedan od koraka koje je SzS planirao bilo je kampovanje u Pionirskom parku. Lokacija je zgodna jer je u neposrednoj blizini Predsedništva, Skupštine Beograda i Doma Narodne skupštine. Međutim, prskalice za zalivanje travnjaka radile su čitavu noć (potpuno bespotrebno jer je prethodnog dana, a i te noći padala kiša). Ideja je bila da se zemlja tako dobro natopi vodom, pa da svaki veselnik koji se usudi da zaista kampuje, dane provede valjajući se u blatu. Takođe, deo mobilnih toaleta koji su postavljeni u petak uveče, komunalne službe su odnele u subotu ujutru. Ne sve, na protestu je uz obod Pionirskog parka stajalo desetak toaleta, ali dobar deo je uklonjen. Izgleda da su gradski čelnici hteli da se osvete zbog snimaka koji su internetom kružili posle posete Vladimira Putina Beogradu 17. januara ove godine. Naime, tada je SNS organizovano dovozio u Beograd svoje pristalice iz drugih gradova, ali im na pamet nije palo da postave toalete, pa su ljudi urinirali uz zidove Vlade Srbije, Železničkog muzeja, zgrade Narodne banke… I uglavnom su snimljeni i "okačeni" na društvene mreže.

Gostujući na Pinku u subotu ujutru, predsednik Vučić rekao je da demonstranti dolaze na protest "Svi kao jedan" da bi – prljali Beograd. Izgleda da su se gradski i ostali čelnici nadali da će posle protesta ulice biti štrokave i zapišane, ali to se nije desilo. Da im muka bude veća, izgleda da su organizatori pred početak protestne šetnje ostavili redare koji su sve limenke, plastične flaše i ostalo smeće uredno pokupili i ubacili u kante za đubre ili oko njih, kad više nije bilo mesta. Nema informacija da je iko zapišao Beograd, a ekipa "Vremena" primetila je da okupljeni intenzivno koriste postavljene toalete.


I BI PROTEST

Na koncu, protest se dogodio. Ništa nije bilo po planu, jer je svaki plan "provaljen" i opstruiran. Neki su se kućama vratili smrznuti i razočarani zbog predugog stajanja, velikog broja govornika, lošeg izbora govornika, prekratke trase šetnje… Scenario se sveo na govore pre šetnje, šetnju od Skupštine do Vlade Ulicom kneza Miloša i povratak do Skupštine preko Slavije i Bulevara kralja Aleksandra, te još jednu turu govorancije. Ruku na srce, pomalo monotono i zaludno, ali šta je drugo bilo moguće u situaciji u kojoj se vlast ponaša kao opozicija, i to neka vanparlamentarna, koju na minimum odgovornog ponašanja ne obavezuje ništa?

Izlazak na crtu 5

Naknadna pamet skoro nikad nije dobra, ali sa protestom 13. aprila to nije slučaj. Sada kad je sve bilo i prošlo, kad znamo šta mu je prethodilo, jasno je da je scenario protesta onakav kakav smo videli pravljen ad hoc i u pet do dvanaest zbog konstantnog "bušenja" i opstruiranja koje je sprovodila vlast.

Najveća nedoumica posle 13. aprila nije kuda dalje s protestom i šta je sledeći korak. Štaviše, ona uopšte nije povezana sa opozicijom, SzS i demonstrantima. Najveća nedoumica je zašto režim, ako je toliko siguran u supremaciju koju tvrdi da ima na političkom bojnom polju, ulaže ovoliku količinu energije da u korenu suzbije svaki oblik pobune. Kao prvi odgovor nameće se opšte mesto da iz neke klice otpora može da izraste ozbiljan politički oponent, ali opet ostaje pitanje – zašto topom na komarca?

Međutim, da li je zaista u pitanju komarac? Da preformulišemo: da li je miting "Svi kao jedan" bio kulminacija protesta "1 od 5 miliona" ili njegov pravi, odloženi početak? Šta ako su prethodna četiri i po meseca okupljanja i šetnji po Srbiji bili samo uvertira, ne za radikalizaciju koje su svima puna usta, nego za konkretizaciju prave političke borbe? Ostavimo sad po strani ko je i šta pričao na samom mitingu, ko je i kakve gafove napravio (mada bi bilo korektno da se Sergej Trifunović izvini i Sirijcima kao što se izvinio Mađarima). Najvažnija posledica ili ishod ovog mitinga jeste to da prvi put imamo jasne i konkretne zahteve koji nisu spisak lepih želja (momentalne ostavke ovog i onog, pet minuta u Drugom dnevniku, smene čelnika RTS-a, i tako dalje, i tako dalje…)

Na protestu "Svi kao jedan – Jedan od pet miliona" pročitani su zahtevi za formiranje zajedničke komisije vlasti i opozicije za definisanje fer i poštenih izbornih uslova, izbor novog sastava Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i izbor tehničkog i uređivačkog tima Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine. Opozicija traži da sastav REM-a bude "na ravnopravnim osnovama" po broju predstavnika vlasti i opozicije. Izbor tehničkog rukovodstva i uređivačkog kolegijuma informativnog programa RTS i RTV bi u prelaznom periodu činile nestranačke ličnosti koje bi delegirala vlast i opozicija. Predstavnici protesta saopštili su da su spremni za razgovor sa nadležnim organima i da će u narednim danima delegirati predstavnike za sve tri predložene radne grupe. Rok koji su dali vlastima za ispunjenje zahteva jeste petak, 19. april, dan kada Vučićev karavan "Budućnost Srbije" stiže u Beograd. Baš zato, teško da će se iko iz vlasti udostojiti da se makar osvrne na zahteve protesta.

Ono što je dobro i što pokazuje napredak u političkom sazrevanju opozicije jeste to što su zahtevi konačno jasni i pogodni za pregovore. Takođe, a to su mnogi kritičari zahteva prevideli, svaka od ove tri tačke je zapravo nadomeštanje funkcije Skupštine Srbije i poziv da se uspostave sistem i pravi demokratski principi. Da li su zahtevi realni ili ne, drugi je par rukava. REM je zaista neuralgična tačka, institucija koja je samu sebe pojela bahatošću i nečinjenjem. Izborni uslovi su takođe pogaženi i obesmišljeni i svakako su jedna od prvih stvari za koje se vredi boriti. Ostaje da visi samo ovaj poslednji zahtev, vezani za izbor uredništva javnih servisa, jer se otvara pitanje legitimiteta opozicije da odlučuje o tom pitanju. Moguće je da je ovaj zahtev pomalo konfuzan jer javni servisi nisu epicentar televizijske propagande, već su to privatne televizije sa nacionalnim frekvencijama, što nas opet vraća na REM. A izaći sa samo dva zahteva izgledalo bi neozbiljno, pogotovo posle upada na RTS 16. marta i stalnih protestnih okupljanja ispred njihove zgrade. Verovatno je zato, iz perspektive opozicije, bilo nužno da se RTS kako-tako pojavi među konačnim zahtevima.

Sve u svemu, protest od 13. aprila ima prilično čudan efekat. Sam događaj je bio daleko ispod očekivanja osim po broju okupljenih, kojih je nesumnjivo bilo više desetina hiljada, šta god tvrdili "softveri" MUP-a. Međutim, dugoročno gledano, doneo je nov potencijal za dalje korake opozicije. Ostaje još da vidimo da li to razume i sama opozicija i koliko je vešta da artikuliše ovaj efekat sa odloženim dejstvom. Mada protesti traju već 19 nedelja, ovaj poslednji, 19. protest mogao bi da bude solidan početak.

Iz istog broja

Država i struka

Ko štiti a ko ruši Beograd

dr Višnja Kisić i dr Irina Subotić, Evropa Nostra Srbija

Prvi put u istoriji – štrajk glađu vlasti zbog opozicije

Spasavanje redova Vulina

Davor Lukač

Portret savremenika – Miroslav Lazanski

Naš čovek u Moskvi

Slobodan Georgijev

Novosadski mitinzi i kontramitinzi

Čiko, da li su svi ovi sendviči tvoji?

Nedim Sejdinović

Lični stav

O herojima i zločincima

Nebojša Milenković

Kina, Srbija i EU

Kineski put ka Evropi

Milica Čubrilo Filipović

Smrt Mirjane Marković (1942–2019)

Amanet raspada i propasti

Tamara Skrozza

Naprednjaci u akciji

Desant na Šabac

Nenad Kulačin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu