Lični stav

Izdvajam mišljenje 1

BILO NEKAD: Topovske šupe 2009. Sad je na ovom mestu đubrište i tabla je uklonjena

foto: marija janković

20. 2. 2019. / 19.30

Izdvajam mišljenje

O Komisiji za istraživanje stradanja u Srebrenici, šoping molu kraj Topovskih šupa i kritici Izraela

Piše: Ivan Ivanji

Uprkos stavu Ujedinjenih nacija, Međunarodnog suda u Hagu i drugih organizacija i pojedinaca, ja se ne slažem sa kvalifikacijom da se u Srebrenici izvršio genocid. Izdvajam mišljenje. Smatram da je registrovanje jezivog ratnog zločina pod tim nazivom uvreda za one milione ljudi koji su ubijani, istrebljivani za vreme Holokausta. Rekao sam bezbroj puta, a ponoviću i sada: jevrejsku decu, žene i starce u Aušvicu nisu stavljali u autobuse i odvozili na neko neutralno mesto, kao bošnjačku decu, žene i starce dok su im ubijali očeve, muževe i sinove u Srebrenici. Nije postojala namera da se čitav narod istrebi, a to je za mene preduslov da se neki zločin nazove genocidom. To ni na koji način niti umanjuje krivicu ubica, niti strahotu zločina koji su udruženo počinili.

Zbog toga se ja slažem sa imenovanjem Komisije za istraživanje stradanja u Srebrenici iako je to poteklo od Vlade Republike Srbije, sa kojom se inače ne slažem ni u čemu. Neću da tvrdim da se između petka i nedelje nalazi utorak ako Vučić konstatuje da se tu nalazi subota. Na čelu komisije se nalazi izraelski naučnik Gideon Grajf, koji je ozbiljan autoritet za istraživanje genocida. Ne radi se ni o kakvoj reviziji istorije jer nas od masovnog zločina u Srebrenici odvaja veoma kratko vreme, istorijski validni stavovi i ocene tek treba da se stvore.


ŠOPING MOL I TOPOVSKE ŠUPE

Ne slažem se ni sa mišljenjem vrhovnog rabina u Srbiji Isaka Asiela, koji mi je veoma drag i simpatičan čovek, po pitanju Topovskih šupa, makar kako sam razumeo njegovu izjavu na televiziji N1 24. januara. Zvučalo je kao da je apsolutno protiv izgradnje šoping mola koji Delta holding planira na mestu koje nazivamo Topovskim šupama. Taj me slučaj posebno zanima, čak i uzbuđuje, jer je moj otac krajem 1941. godine odande odveden na streljanje i jer stanujem veoma blizu i više puta nedeljno se provezem pored, a ponekad odšetam do zida bivšeg logora. Veoma dobro poznajem situaciju na licu mesta.

Na tom zidu je 2005. godine postavljena bronzana tabla sa natpisom na srpskom, engleskom i hebrejskom jeziku, a 21. januara 2006. svečano je otvoren "Spomen-park Topovske šupe" u prisustvu predstavnika jevrejske i romske zajednice i Vojislava Koštunice, tada predsednika vlade.

Spomen-park? Između uzane Tabanovačke ulice, kroz koju neprekidno jure automobili i autobusi u pravcu Autokomande, i "spomen-parka" nema trotoara, pešačenje tim putem je opasno po život. U pravcu oronulog zida napravljena je široka staza, zapravo niotkuda nikuda, i posađena je trava. Ja sam o tome pisao u "Vremenu" broj 1184, a 13. septembra 2013. godine prisustvovao sam i performansu koji je na tom mestu 2016. godine režirala umetnica iz Kanade Gabrijela Nikolić.

Pitanje je kakvo je sadašnje stanje i šta bi zaista trebalo da se učini? Trenutno ne postoji nikakvo obeležje da se tu nalazio koncentracioni logor. Nema nikakvog znaka na ulici, nema više ni bronzane table jer je više puta ukradena, ponovo postavljena, ponovo ukradena, pa su nadležni organi digli ruke. Stotinak metara odande nalazi se taksi stanica. Pitao sam neke vozače da li znaju šta se tu nalazi, nisu imali pojma.

Deo projekta šoping mola uradio je arhitekta iz Izraela. Ideja je bila da niko ne može da uđe u njega, a da ne bude upozoren da se nalazi na mestu nekadašnjeg užasa, polazištu do stratišta za mnoge Jevreje i Rome. Mislim da pre konačne odluke situaciju i planove ponovo treba proveriti, i to stručno, ne "odokativno".

Savez jevrejskih opština u dogovoru sa glavnim rabinom i romskom zajednicom trebalo bi da izabere jednog arhitektu, gradska skupština da delegira svog delegata, ne političara, nego arhitektu, a Zavod za spomenike kulture svog eksperta – stručnjake koji umeju da čitaju planove i da zamisle život nakon izgradnje. To troje bi trebalo da pregledaju projekat u sadašnjem stanju i da o njemu prodiskutuju sa investitorom i projektantom. Tek na osnovu toga, eventualno bi se možda mogle sugerisati promene, tek posle takve diskusije mogla bi eventualno da se odbaci ideja izgradnje šoping mola i memorijalnog centra po Deltinim planovima. A ne ovako, paušalno i napamet.

Ako bi projekat bio prihvaćen, a nadležni organ Grada Beograda izdao dozvolu za izgradnju šoping mola bez ikakvog ulaganja grada ili Republike, na račun investitora, moglo bi da nastane dostojno i dobro posećivano spomen-mesto.

Odluku treba doneti sada, inače, bojim se, dugo, dugo neće da se dogodi ništa, kao što se, uprkos obećanjima, decenijama ništa ozbiljno i konkretno ne događa ni na Starom sajmištu, samo se stalno donose nove odluke da će se doneti odluke i pokrenuti obeležavanje tog mesta užasa usred Beograda. Jeste, iseljeni su stanovnici iz nekih paviljona, pre svega umetnici, ali još nisu restoran u kome se služe i krvavi bifteci, teretana, kancelarija vodeće političke partije. Obećava se poseban zakon o uređenju memorijalnog centra na tom mestu. Valjda ćemo ga dočekati. Po mom mišljenju, bezlični spomenik na obali Save koji treba da podseti na logor Staro sajmište, na kome mogu da se polože venci i cveće, ne zadovoljava pijetet neophodan za kulturnu sredinu kakva je Beograd.

Voleo bih da za života mogu da posetim dostojanstven memorijalni centar na Starom sajmištu i pomislim na mamu, koju su odande u dušegupki odveli u smrt, da u šoping molu blizu mog stana kupim ponešto i da u prolazu stanem pred obeležjem logora i pomislim na oca.

Dok se nešto ne reši, u Tabanovačkoj ulici bi ispred "spomen-parka" makar mogla da se postavi velika tabla ili bilbord koji upozorava šta se u Topovskim šupama događalo pre 78 godina. To zaista ne košta mnogo. Mi odajemo počast borcima protiv fašizma. Tako i treba da bude, zaslužili su. Međutim, ne treba zaboraviti ni žrtve koje nisu stigle ili nisu umele da se bore.


KRITIKA IZRAELA NIJE ANTISEMITIZAM

Izrael je moderna, demokratski uređena država, zbog toga se ne slažem da se kritika izraelske vlade stavlja u isti koš sa antisemitizmom. To vređa žrtve pravog antisemitizma, otežava njegovo prepoznavanje i borbu protiv njega. Drugačije mišljenje od izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, osuda njegove politike dozvoljena je u istoj meri kao kritika britanske premijerke Tereze Mej ili američkog predsednika Donalda Trampa. Ako neko, kao uostalom i ja, smatra da su neke, često brutalne mere izraelskih vlasti prema Palestincima i državi Palestini neopravdane, pa čak i kontraproduktivne i opasne, to ne znači da je antisemita. Znam, znam, reći će mi da "Palestinci" žele da unište Izrael. Nikako ne opravdavam njihove ekstremiste, samo tvrdim: ako se kaže da se ekstremisti na obema stranama nehotice uzajamno podržavaju, pojačavaju strahote, to nije antisemitizam. Sličan stav zauzimaju i mnogi Izraelci, istaknuti pojedinci kao što je, na primer, nedavno preminuli književnik Amos Oz ili pisac i mirovni aktivista David Grosman. Oni u svojoj zemlji mogu glasno da iznesu sopstveni stav, a niko ih zbog toga neće napadati kao izdajnike, i upravo to je dokaz da je Izrael demokratska država i može da pretrpi kritike.

Antisemitizam je kada u Nemačkoj ili Francuskoj na ulici napadaju muškarce ili dečake koji na glavi nose kipu – jarmulku – tipičnu kapicu Jevreja. Užasan je čin antisemitizma kada u jednom košer supermarketu u Parizu ubiju četiri Jevrejina. Jeziv je mobing kome su izložena neka jevrejska deca u školama u mnogim evropskim zemljama. Nadasve je zabrinjavajuć strah Jevreja za sopstvenu bezbednost. Zbog toga nemali broj njih i dalje beži u Izrael, što je dokaz koliko je važno da ta zemlja opstane. Mediji često naglašavaju kako su napadači na Jevreje uglavnom arapskog porekla, što je ponekad tačno, ali preterivanje može da se izrodi u huškanje jednih protiv

drugih.

Iz istog broja

Intervju – Boško Obradović

Ovi da odu, deca da nam se vrate

Slobodan Georgijev

Grip u Srbiji

Nije toliko strašno

Biljana Vasić

Pruga gradi nas

Eksplozivni koktel neodgovornosti

Radmilo Marković

Dokument – Foto-monografija »Iza sedam logora«

Pozornice za puštanje krvi

Ivana Milanović Hrašovec

Vojni beskućnici

Bahatost Vulinovih saradnika

Davor Lukač

O knjizi "Iza sedam logora"

Pretvorba jednog vuka, ili – teror kulturom

Teofil Pančić

Aleksandar Vučić u Šapcu

Došao, govorio, otišao

Nenad Kulačin

Orašac – Naš Dan državnosti

Šubara, kokarda i premijerka

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu